index

Treći međunarodni salon stripa u SKC-u

BROZ U STRIPU

Treći međunarodni salon stripa startuje 29. septembra u Studentskom kulturnom centru i traje do 15. oktobra. Na berzi stripa i Salonu okupiće se brojni autori među kojima počasno mesto ove godine pripada trojci stvaralaca koji, svaki na svoj način, obeležavaju domaću i svetsku scenu. Novosadski autor Bane Kerac dobitnik je priznanja SKC-a za doprinos i razvoj srpskog stripa. Specijalni gost Salona je Žan-Mark Tevne, direktor najvećeg evropskog festivala stripa u Angulemu. Gost-autor Salona u SKC-u biće crtač, ilustrator i koncept-dizajner Edrijen Smit, jedan od vodećih svetskih umetnika na polju veoma rasprostranjenog i popularnog „gejms vorkšopa“.

- Edrijen Smit je profesionalnu karijeru započeo sa 18 godina. Iz oblasti „gejms vorkšopa“ prešao je na polje stripa zahvaljujući pre svega svetski priznatom scenaristi Patu Milsu sa kojim započinje debitantski strip-album „Broz“. Serijal „Broz“ pripada žanru epske fantastike. Za nas je posebno zanimljiv jer se temelji na motivima srpske istorije, što je poslednjih godina opsesivna tema i Pata Milsa. Prvi album započinje omažom „Boju na Kosovu“, u kome Crna ptica čak recituje stihove iz našeg epa. Na mapi zamišljenog sveta na kome se radnja dešava su i lokaliteti Avala, Goleč, Zmaj, Skadar, Zetina... - kaže Miki Pješčić, urednik Salona stripa u SKC-u.

Što se, pak, tiče popularnog „gejms vorkšopa“, inače britanskog proizvoda koji je u rekordnom roku stekao fanove širom globusa, od urednika Salona takođe saznajemo šta podrazumeva ova rasprostranjena društvena igra.

- U pitanju je novi vid društvenih igara koje podrazumevaju sakupljanje figurica za igranje, a igraju se na velikim, veoma impresivno oslikanim tablama oko kojih se okupljaju deca. Igra je najpopularnija među decom uzrasta od 12 do 16 godina, iako generacijskog ograničenja nema. Širom sveta postoje klubovi u kojima se deca okupljaju - kod nas je to „Dragon“ - provodeći vreme u igri i i druženju, a čitav koncept pokrivaju atraktivni materijali kao što su knjige koje objašnjavaju izmišljene svetove igre, kartice, posteri...

Na ovogodišnjem salonu stripa biće priređene i tri izložbe, kao i tribina na kojoj će govoriti Žan-Mark Tevne i Edrijen Smit. Pored velike izložbe nagrađenih radova, predviđene su i pojedinačne izložbe Edrijena Smita u „Srećnoj galeriji“ i Baneta Kerca u Galeriji SKC.

M. Marjanović

Objavljeno: BLIC, Beograd, 21.09.2005. godine

Susret sa eskimskim umetnikom Alutukom Ipeleom:

ESKIM U PANČEVU

Srpska publika je imala priliku da se upozna sa eskimskom, odnosno, inuitskom umetnošću još početkom osamdesetih, na izložbama u Manakovoj kući a zatim i u Etnografskom muzeju u Beogradu, ali je poseta značajnog eskimskog umetnika Alutuka Ipelea festivalu autorskog stripa održanom prošle sedmice u Pančevu verovatno prvo gostovanje jednog inuitskog umetnika u ovoj sredini uopšte

Zahvaljujući radu na ovogodišnjem izdanju Internacionalnog festivala autorskog stripa GRRR!, koji se održavao na nekoliko lokacija u Pančevu, došao sam u priliku da ispunim i jednu svoju staru želju – da upoznam umetnika čije sam ilustracije i kratke stripove pre dvadesetak godina pronašao u časopisu u jednoj prodavnici polovnih knjiga u Beogradu. Umetnik o kojem govorim je Alutuk Ipele (Alootook Ipellie), a njegove radove sam zapazio u časopisu "Inuit tudej", i još tada sam bio nekako ubeđen da ću jednog dana (kad-tad!) sresti osobu (ma ko to bio!) koja je autor tako jednostavnih i upečatljivih radova. Alutuk je umetnik (crtač i pisac) inuitskog (eskimskog) porekla, koji je u Pančevo došao iz kanadske prestonice Otave, gde živi već dugi niz godina, iako je rođen u dalekom i slabo nastanjenom predelu koji se nekada zvao Zaliv Frobišer (danas je ozvaničen inuitski naziv Iquluit). Više godina je trajalo naše dopisivanje, dok se početkom septembra nismo i konačno sreli, kada je priređena izložba radova ovog autora na GRRR! festivalu, čiji sam umetnički direktor.

Inače, srpska publika je imala priliku da se upozna sa inuitskom umetnošću još početkom osamdesetih, na izložbama u Manakovoj kući a zatim i u Etnografskom muzeju u Beogradu, ali je poseta festivalu autorskog stripa u Pančevu verovatno prvo gostovanje inuitskog umetnika u ovoj sredini uopšte.

ESKIMSKA TRANZICIJA: I, kako je protekao boravak jednog Eskima u srpskoj (banatskoj) varošici, i da li takav događaj može da predstavlja nešto više od kurioziteta? S obzirom na to da znam bar nekoliko osoba koje je ovaj susret podstaknuo na razmišljanje, i da i sam nisam prestao da o tome "razbijam glavu" (kako Srbi kolokvijalno nazivaju mišljenje), mislim da je čitava stvar više od jedne bizarne činjenice...

Kao prvo, treba reći da Alutuk (rođen 1951, u drugoj godini života izgubio je oca koji je poginuo u lovu) spada u možda poslednju generaciju ljudi koji su doživeli da budu rođeni u polunomadskim tradicionalnim nastambama Inuita. Istovemeno, on je predstavnik prve generacije svojih sunarodnika koji su nakon detinjstva provedenog u ambijentu krajnjeg Severa bili izmešteni (akcijom kanadske vlade) u trajne građevine evropskog tipa, da bi na kraju doživeli iskustvo visoko urbanizovanog severnoameričkog grada kao što je Otava, gde je Alutuk Ipele posredstvom tutora iz kanadske vlade bio poslat da svrši srednjoškolsko obrazovanje, u nameri da postane mehaničar ili službenik u nekom preduzeću, što je u to vreme bilo vrhunac karijere za predstavnike njegovog naroda. Umesto toga, Alutuk se sećao stripova kojima je bio impresioniran još kao dete – nakon čega je odabrao da se posveti umetnosti. Razume se da čitava ova vratolomna tranzicija nije mogla da prođe bez strahovitih ozleda.

Učinilo mi se da je ovo gostovanje prilika da ovdašnja publika ponešto nauči o prevazilaženju autsajderske kulturne pozicije. Moguće da je većina ovdašnjeg stanovništva tek tri generacije udaljena od neolita, a eto sada pred sobom imamo čoveka koji je rođen usred (čak i za Balkance teško pojmljivog) primordijalnog arktičkog sveta. Svoj prvi dan u školi on je opisao ovako – učitelj, belac, okupio je eskimsku decu u jednoj sobici u crkvi u arktičkoj nastambi, a zatim im ispričao odakle dolazi. Sva deca ostala su zapanjena činjenicom da postoje neki drugi ljudi na svetu, koji ne žive kao Eskimi!

LJUDSKA LICA: Svejedno, odmah na početku smo pančevačku publiku u javnom razgovoru podučili o nekoliko izraza koje bi trebalo da znaju kada komuniciraju sa "Eskimima", kao prvo – oni sebe nazivaju Inuit (množina), tj. Inuk (jednina), a jezik se naziva inuktitut. Naziv "Eskim" znači "onaj koji jede sirovo meso", i dolazi iz jezika Kri Indijanaca, starih takmaca Inuita; izraz ima podsmešljiv prizvuk. "Istina je da se Inuiti hrane sirovim mesom", kazao je Alutuk, koji je zatim objasnio kako se kada pojedete sirovo meso foke smesta preznojite, što može da bude spasonosno u uslovima koji vladaju na Arktiku...

Zapravo, zahvaljujući životu u jednom tako izolovanom i specifičnom krajoliku, tokom mnogo hiljada godina, Inuiti se razlikuju ne samo od svojih prvih suseda Indijanaca već i od svih ostalih predstavnika mongolske rase. To se očitovalo i u fizičkom prisustvu Alutukovom, razume se, i primetio sam kako ga sa iskrenom radoznalošću zagledaju čak i lokalni Kinezi (koji polako počinju da izlaze iz "geta" pančevačke buvlje pijace, tako da ih sve češće možete zateći u kafićima na Korzou). U svakom slučaju, ako je po našem prijatelju suditi, rekao bih da ostatak čovečanstva Inuite vidi nešto kao ljudska bića u elementarnom obličju, i da nije teško u njima prepoznati "dete", čak iako su u poodmaklim godinama, i čak uprkos "pivskom stomačiću"... Postoji nekakva razoružavajuća jednostavnost u činjenici da se u njihovoj tradiciji pojavljuje jedan jedini muzički instrument, neka vrsta malog bubnja. Kao i to da u inuktitutu ne postoji reč "sloboda", valjda zato što nije postojalo nešto što bi bilo suprotno tom iskustvu. Negde sam čitao da su grenlandski Inuiti bili prosto opsednuti idejom služenja kazne u zatvoru, jer je to bilo toliko suprotno njihovim socijalnim konceptima.

Na pitanje "šta ga se najviše dojmilo u Pančevu", Alutuk je odgovorio "ljudska lica". O tome sam kasnije dugo razmišljao. Naime, to je odgovor nekoga ko dolazi iz sredine gde izvorno uopšte nisu postojale građevine, bar ne one trajnog karaktera, za koje mi Evropljani toliko vezujemo svoja ubeđenja i verovanja. Razmišljao sam o tome da mi uopšte i ne pretpostavljamo da neko može da posmatra svet nekim drukčijim očima, i da može neki prostor da pamti ne po građevinama, nego po licima koje je tamo zatekao.

Tokom drugog dana festivala, videli smo i koliko je "divljina" relativan pojam, čak i u evropskim nastambama poput naših – naime, baš kada su svi učesnici festivala kolektivno došetali do Zelene pijace, u blizini bilborda koji je iznajmio i crtežima nekoliko autora iz zemlje i inostranstva ukrasio jedan ovdašnji crtač, primetio sam nešto čudno pokraj puta koji vodi ka ulici Lava Tolstoja. Bio je to ni manje ni više nego mamutov zub (!) koji je ležao baš blizu druma kojim su prolazili automobili. Verovatno je tu slučajno dospeo, zajedno sa šljunkom kojim je nasipan drum. Umeo sam ovaj "nalaz" da prepoznam, jer u stanu već imam komad fosilizovanog zuba iz donje vilice te fascinantne životinje koja je nekada eto pohodila i naše krajeve. U svakom slučaju, pronalazak fosila usred grada bio je prizor koji kao da je izronjen iz sna. Odjednom smo svi zajedno bili približeni nečemu što je govorilo o vremenu kada su ljudska bića bila smeštena u jedan potpuno drukčiji ambijent od ovog modernog, u kojem još i postoje nekakvi stripovi.

BANATSKI BELI MEDVEDI: Međutim, takođe treba reći da Alutuk Ipele ne spada u ljude koji na inuitsku prošlost gledaju sa nekom prenaglašenom sentimentalnošću. Nema više povratka na staro, čak i kada bi to neko silno želeo. "Ja se menjam onako kako se i svet Severa menja", kaže u jednoj svojoj pesmi. Čak i njegovi crteži, u kojima se pojavljuju Inuiti prikazani kao u starim crtanim filmovima, predstavljaju neku vrstu samoironije, iako u isto vreme govore o zaista dramatičnim problemima sa kojima se suočava inuitska zajednica. Neki od njegovih sunarodnika (da, čak i među Inuitima ima onih bez smisla za humor!) bili su uvređeni ovim pojednostavljenim viđenjem. S druge strane, Alutuk ume da bude vrlo sofisticiran, kada govori o "zapadnjačkoj" popularnoj kulturi, a to je vidljivo i iz njegovog rada. Otkrio sam da ipak nije slušao grupu The Residents, čiji album Eskimo predstavlja imaginarni spoj primitivne, popularne i avangardne muzike. I pored toga je shvatio ironiju pesme Diskomo (naslov nastao spajanjem engleskih reči "eskimo" i "disco"), u kojoj The Residents dočaravaju hor Eskima koji uzvikuju refren: "Hoćemo koka-kolu!"

U neposrednom kontaktu, čoveku padnu na pamet svakakva pitanja, pa i ona o "Eskimima koji se ljube tako što trljaju noseve", prema popularnom verovanju. Alutuk nas je uveravao da je to bizarna izmišljotina. Ipak, objasnio je da klasični poljupci "usta na usta" koje izmenjuju inuitski momci i devojke imaju dodatak u senzualnom prislanjanju noseva, što bi Evropljanima verovatno bilo teško izvodljivo s obzirom na drugačije rasne karakteristike (oblik nosa). To je demonstrirao poljubivši vlastitu ruku na taj poseban način, dok smo mi posmatrali nabravši obrve od čuda.

Baš tokom festivala primetio sam u centru Pančeva nekakav kamion koji prenosi sladoled ili nešto već tako, sa sve iscrtanim Eskimčićima na ceradi. Nisam znao da li je to nešto što treba da se sakrije ili da se pokaže gostu. Međutim, Alutuk je zapazio nešto drugo što ga je krajnje impresioniralo. "Ko bi rekao da ću ovde da sretnem nešto što će činiti da se osećam kao kod kuće", rekao je šeretski, a ja nisam imao pojma o čemu govori. Kad je počeo da objašnjava, shvatio sam da je ugledao statuu koja se nalazi ispred onoga što u Pančevu nazivaju "nova robna kuća"; s obzirom na to da je skulptura tamo još od početka sedamdesetih, o njoj sam potpuno prestao da razmišljam! Naime, jedan od lokalnih skulptora u socijalističko vreme dobio je veliko parče belog mermera da u njemu iskleše što mu volja; materijal je u umetniku pobudio vrlo direktne asocijacije, i tako smo u centru banatskog grada dobili skulpturu koja predstavlja par polarnih medveda! Jeste da se u to vreme govorilo o "umetničkoj viziji" i sličnim terminima, ali čisto sumnjam da je čovek mogao i da sanja da će njegovo delo konačno jednog dana da obraduje jednog istinskog stanovnika Arktika...

Inače, ime Alutuk znači, u slobodnom prevodu, "kit-orka-izranja-iz-vode-i-gleda". Alutuk je beskrajno uživao u tome da nas nagna da imitiramo tu nekakvu kretnju kita orke, uzvikujući "Alootook! Alootook!"... Prezime Ipele dobio je šezdesetih godina, dekretom, prema imenu dede. Naime, s obzirom na to da prethodne generacije Inuita nisu imale prezimena, bio je to još jedan projekat državne administracije da "civilizuje" svoje arktičke podanike.

"CIVILIZACIJA": Kada govorimo o programima preseljenja i kontrole inuitskog stanovništva, treba reći da su intenzivirani tokom Hladnog rata, kada se izgleda neko uplašio da bi tamošnje stanovnike mogli da vrbuju Rusi, ili tako već nešto besmisleno. Inuiti su tokom "civilizovanja" obolevali od tuberkuloze i boginja, i drugih bolesti na koje nisu bili otporni. Kanadska vlada je pedesetih godina slala brodove Crvenog krsta koji su odlazili u inuitske nastambe i vršili medicinske preglede; igrom slučaja, Alutuk je pronašao fotografiju (nedavno reprodukovana u jednoj knjizi o Inuitima) vlastite porodice, u vreme dok je još bio petogodišnji dečak, sa tablicama sa otisnutim brojčanim oznakama obešenim oko vrata... Kasnije su postojale glasine da je čitava akcije "borbe protiv tuberkuloznih oboljenja" imala za cilj da obeleži i kontroliše broj Inuita (na način na koji se kontroliše broj nekakvog retkog zverinja). Takođe, kolaju priče o tajnim sterilizacijama koje su vršene tokom medicinskih pregleda; teško je reći da li je to tačno, ali Alutukova majka nije više rađala nakon pregleda koji je dokumentovan.

Igrom slučaja, baš na dan kada je Alutuk Ipele stigao u Srbiju kao gost GRRR! festivala, u Kanadi se pojavila knjiga za koju je on napisao predgovor i ilustrovao omotnicu. Reč je o Dnevniku Abrahama Ulrikaba (izdanje University of Ottawa Press), najstarijem poznatom dnevniku jednog Inuka, izvorno pisanom na inuktitutu. Knjiga predstavlja jeziv dokument koji dugo vremena nije objavljen, iako je još osamdesetih godina bio preveden odlomak u jednoj antologiji. Naime, 1880. godine, osmoro Inuita (jedna hristijanizovana porodica i par šamana) bili su prodati zoološkom vrtu u Hamburgu, gde su bili izloženi zajedno sa zverima, nakon čega su bili poslati na turneju po zapadnoevropskim gradovima. Svedok svega toga bio je sam Abraham, pisac dnevnika, koji je bio pritešnjen činjenicom da je hrišćanskoj misiji dugovao nešto novca (deset funti), dok je s druge strane bio privučen radoznalošću da vidi "drugi svet". Slučaj je hteo da Abraham, uprkos svojoj ulozi "divljaka" (evropska publika je volela da ih vidi kako iza kaveza mašu harpunima pretvarajući se da su opasni) bio talentovan violinista i tada jedan od retkih pismenih Inuita. Svega nekoliko meseci nakon prispeća u Evropu, svi su bili pokošeni boginjama, umirući jedan za drugim, u najgorim mukama, a Abraham Ulrikab je zabeležio nestanak čitave svoje porodice, pre nego što je i sam preminuo. Ironijom, dnevnik je dokumentovao čak i upozorenja protestantske religiozne misije, koja je svojoj (prodatoj) inuitskoj pastvi kao vrhunac užasa opisivala ne život u zverinjaku, već boravak u evropskim gradovima sa dominantno katoličkim stanovništvom...

Međutim, predstave ovog tipa nisu bile retkost u tadašnjoj Evropi. Valja reći i da je 1906. godine čuveni Cirkus Bufalo Bila gostovao u Austro-Ugarskoj, posetivši i Pančevo. Pred samo izvođenje gradom je prošetalo pedesetak Indijanaca u punoj opremi i sa bojama na licu, dok se iza njih kretao orkestar. Pod samom šatrom (neviđenih razmera) bilo je na stotine izvođača, sa sve lavovima i slonovima, a najveća atrakcija bio je sukob "kauboja i Indijanaca". Predstava je trajala četiri sata... Međutim, ni evropski način mišljenja i ponašanja nije tako monolitan kao što o sebi vole da razmišljaju Evropljani; ono što je u devetnaestom veku moglo da prođe kao javni spektakl, danas izaziva stid i gađenje. U današnje vreme, ne sumnjam da ljudi nisu ništa manje skloni gnusnim javnim predstavama, doduše pod kontrolisanim uslovima, ali ako su alternativa svemu tome zapitanost i pažnja posvećena autoru koji (kao Alutuk) dolazi u prijateljsku posetu iskrcavši se odnekud iz svoje dimenzije u naš ne manje iščašeni ambijent, onda bar možemo da se nadamo da smo iz tog iskustva svako ponaosob izvukli neku pouku.

Saša Rakezić

ĆURIN U LJUBLJANI

Feralov ilustrator Alem Ćurin prvi put se predstavlja Slovencima samostalnom izložbom u Ateljeu 2050 ljubljanske Rdeče Galerije. Izložba je otvorena od četvrtka, 15. rujna i na njoj je izloženo 20 Ćurinovih odabranih ilustracija koje su bile objavljene na stranicama našeg tjednika.

Ovu Ćurinovu postavu domaći su ljubitelji novinskih ilustracija imali prilike vidjeti prošle godine na izložbama u Splitu i u Motovunu. Izložba u Deželi trajat će dva tjedna.

(P. D.)

Objavljeno: Feral Tribune, Split, 15.09.2005.godine

ITALIJANSKI STRIP DANAS: KRAJ JEDNOG DOBA?

Italija spada u krug evropskih zemalja sa veoma raširenom tradicijom kada je strip u pitanju. To je dobro poznato i čitaocima u našoj zemlji, gde je tokom decenija publika rasla uz domaće prevode stripova poput Alan Ford ili Corto Maltese, uz radove autora kao što je Jacovitti, da i ne pominjemo popularna izdanja Bonelli produkcije (Komandant Mark, Zagor, i drugi). Doduše, čitav jedan segment savremenog stripa na italijanskoj sceni s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, u vreme kada se sve kretalo ka eksperimentu i iznalaženju novih stripovskih formi, i kada je došlo do pravog procvata, u našoj je sredini bio poznat uglavnom samo upućenima, dok su se izdavačke kuće držale oprobanih klasika. Iz tog vremena potiču i radovi koje je potpisao Andrea Pazienza (1956 – 1988), prerano preminuli “guru” jednog ciničnog, politički osvešćenog, drukčijeg pogleda na strip (i svet uopšte). Bilo je bar desetak autora sa tadašnje scene koji su već u to vreme stekli slavu u Italiji, Evropi i svetu, čije ime jedva da je i zabeleženo u periodici zemlje koja se zvala SFRJ.

Tokom devedesetih godina, pa sve do danas, domaće čitalaštvo je bilo lišeno uvida u savremenu italijansku produkciju, (uglavnom) zbog ratova, sankcija, nemaštine.

Zato smo iskoristili priliku da razgovaramo sa nekim od ljudi koji su aktivni na sceni prekomorskog suseda, I saznamo ponešto o trenutnim dešavanjima. Među sagovornicima je bio i Omar Martini, vlasnik male ali veoma agilne izdavačke kuće Black Velvet iz Bolonje. “Po pitanju stripa, scena u Italiji je vrlo vitalna” – kaže Martini. “Objavljuju se skoro sve vrste stripa, a tokom poslednjih desetak godina prevedena su gotovo sva važna dela američkih, japanskih, francuskih i autora iz drugih inostranih strip centara. Ukoliko postoji nekakav problem, onda je to da scena van “žanrovskog” stripa nije naročito bogata. Postoji tek ograničeni broj autora zainteresovanih da predstave priču na jedan osoben način… Način drugačiji od onog kojeg su zacrtali autori klasičnih avanturistčkih ili superherojskih storija. Ja se nadam da će iz sveg tog šarenila ipak isplivati neki novi i zanimljivi autori, a siguran sam da već postoje neki na koje itekako vredi obratiti pažnju!”.

Međutim, sasvim je izvesno da su upravo male (dakle i fleksibilne) izdavačke kuće, kao Black Velvet, zaslužne za prodor novih i svežih ideja na sceni. “Naša izdavačka kuća želi da predstavi neke od novih autora ( uglavnom američkih, ali i nekih koji potiču iz drugih zemalja), i njihova dela, u kojima naracija ima važnu ulogu. To su savremene strip storije, koje govore o stvarnom životu, i stvarnim problemima. Upravo zato smo objavili radove autora kao što su Chester Brown ( I never Liked You), Jason Lutes (Jar of Fools) ili Jessica Abel (Artbabe). Nedavno smo otkrili neke sjajne autore iz Severne Evrope, sa veoma zanimljivim pristupom stripu - to su Jason iz Norveške i Pentti Otsamo iz Finske. Takođe smo pokušali da naš katalog obogatimo “mračnom sapunskom operom” (kako je to nazvao Alan Moore), objavivši “Strangehaven”, delo čiji je autor Gay Millidge. Na kraju, trenutno radimo na tome da razvijemo liniju koja bi se bavila strip kritikom. Nakon knjige čiji je predmet interesovanja Alan Moore i njegovo delo, objavili smo i izdanje posvećeno delu italijanskog strip autora Sergia Toppia. Trenutno razgovaramo sa Fantagraphcs Books u vezi sa izdavanje serije knjiga koje bi sabrale prevode najzanimljivijih intervjua iz časopisa The Comics Journal.

Vrlo je teško dopreti do knjižara, ali glavni vid distribucije naših izdanja predstavljaju prodavnice stripova, kojih u Italiji ima oko 300. Oni se međutim uglavnom interesuju za prodaju manga i superherojskih stripova, tako da naša izdanja uglavnom bivaju objavljena u tiražu od svega 1000 primeraka”.

Među novim časopisima koji su se poslednjih godina pojavili, jedan od najzanimljivijih je Inguine, koji se bavi novim tendencijama u stripu. Strip autor Gianluca Costantini je urednik i priređivač – zamolili smo ga da nabroji ostale saradnike. “ Osim mene, tu su još svega tri saradnika – Paper Resistance (koji je takođe i sam strip autor) je zadužen za grafičko oblikovanje, Elettra Stamboulis je urednik tekstualnih priloga, dok Marco Lobietti radi na oblikovanju internet izdanja (www.inguine.net)”.

Najnoviji strip albm čiji je autor Gianluca Costantini, nosi naziv “Želim da te sretnem” (Vorrei Incortrarti). Zamolili smo ga da objasni o kakvom je izdanju reč. “U pitanju je priča čija se radnja zasniva na ispovednom tonu proisteklom iz slobodnog beleženja toka svesti. U pitanju su deset godina mog života, u kojima glavnu ulogu imaju ljubav, putovanje i okolina u kojoj živim. Izabrao sam da se koncentrišem na prelaz između mladosti i odrastanja, jer je to nekakva senovita linija u našim životima. Što se tiče savremene ne-komercijalne italijanske scene, ona predstavlja smešu različitih stilova, tu ima svega – od dobrog underground stripa do neveštih pokušaja. Neki od autora znaju da ispričaju priču, i to da nacrtaju – ali svakako ne postoji veza sa onim što se dešavalo na glavnotokovskoj italijanskoj sceni u prošlosti, čak bi se reklo da postoji neka vrsta netrpeljivosti. Starije generacije zatvaraju vrata pred mladima, ne dozvoljavajući im da iznađu bilo kakvu vrstu izlaza. Zato većina mladih autora živi u poziciji večitih početnika”.

Pa ipak, uprkos animozitetima kakvi postoje svuda, reklo bi se da različiti tokovi na italijanskoj sceni ipak uspevaju da iznađu zajednički jezik, pa makar i putem erotskih časopisa, kao što je Blue, gde svoje radove objavljuju prilično raznorodni autori. Blue postoji već petnaestak godina, u početku je bio u potpunosti posvećen erotskom stripu, dok danas strip zauzima polovinu sadržaja lista – ostatak su erotske priče, crteži i fotografije. Počev od 2001. godine, kao izdavač časopisa su potpisani Coniglio Editore iz Rima. Među urednicima u ovoj izdavačkoj kući je i Dario Morgane, koji nam je objasnio način na koji su Coniglio Editore započeli sa radom: “ Osnivač ove kuće je Francesco Coniglio. U izdavačkom poslu on ima dosta iskustva - prošao je kroz avanturu drugih izdavačkih kuća koje je osnovao u prošlosti (Castelvecchi, Mare Nero i Macchia Nera ). Danas Coniglio Editore objavljuje stripove, ali i beletristiku i knjige eseja, uglavnom povezanih sa kontrakulturom i alternativnim načinom življenja. U ovoj izdavačkoj kući obavljam posao urednika i izvršnog producenta – objavljujemo tri mesečna časopisa koji se distribuiraju putem kioska – Blue, Scuola di fumetto (Škola stripa), i X Comics. U časopisu Blue su objavljivali inače međusobno dosta različiti autori, kao Roberto Baldazzini, Moebius, Guido Crepax, Franco Saudelli, Giovanna Casotto, Laura Scarpa, Filippo Scozzari, Paolo Eleuteri Serpieri, Von Gotha... Nabrojao sam one najpoznatije. Na stranicama lista su našli mesta i mnogi autori nove generacije, kao Maurizio Ribichini, Gipi, Marco Corona, Gianluca Costantini... Laura Scarpa je urednik našeg drugog časopisa, Scuola di Fumetto, koji je posvećen stripu uopšte – počev od članaka koji se bave tehničkom stranom izrade stripa, pa sve do informacija o dešavanjima iza scene, intervjua sa crtačima, scenaristima, izdavačima, menadžerima, itd. U svakom broju bude objavljen i strip nekog debitanta… Treće izdanje naše kuće je časopis X Comics, italijansko izdanje španskog magazina KISS COMIX, posvećenog porno stripovima, uz nešto članaka i recenzija knjiga i časopisa posvećenih ovoj oblasti”.

Da li je u današnje vreme lakše objaviti strip ukoliko se bavi erotskim ili porno sadržajima? “Ne bih rekao” – nastavlja Dario Morgante. “ Godine 1990., Blue je prodavao 18.000 kopija a danas prodaje 4.000… X Comics je u početku, 1999. godine, imao tiraž od 8.000 primeraka, a danas je to 5.000… U isto vreme, u Italiji se najnoviji Walt Disney proizvod (pod nazivom Witch) prodaje u 180.000 kopija, a John Doe, strip serijal izdavačke kuće Eura (nalik na Bonelli produkciju) ide u tiražu od 14.000 primeraka… Tako da bi bilo pogrešno reći da se erotski ili porno magazini prodaju bolje od nekih drugih sadržaja. Pre bih rekao: to je prljav posao, ali mora neko i to da radi… Bez svake šale, mislim da je ono što se desilo u zapadnim zemljama situacija da je nemoguće da uopšte bude kreiraran novi produkt od strane nekog novog izdavača, ili izdavača koji ne poseduje dovoljno veliki budžet. Monopol u izdavaštvu je vrlo izražen… Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bilo je moguće da kreirate novi produkt uz vrlo malo novca, i da to distribuirate na kioscima. Danas je to mnogo teže, pa postoji i manjak kreativnosti, jer jednostavno niko više ne želi da investira u nešto novo i što odskače od uobičajenog, bilo da je u pitanju strip ili bilo šta drugo”.

Dario Morgante za sobom ima i iskustvo rada na malim i politički angažovanim edicijama kao što su Kerosene i L’Ostile. “ Godinama sam radio na časopisu Kerosene, kreiranog od strane ekipe kreativnih i zanimljivih mladih ljudi, koji su samostalno objavljivali ovaj list… Bilo je to kao da si član rock grupe, puno energije, puno neprespavanih noći… Promocija strip izdanja je podrazumevala da smo stalno bili na putu – bilo je sjajno, ali nije moglo dugo da traje. To je uobičajeno – rock grupe na nekoj tački odluče da je bolje da se rasformiraju. S druge strane, kao što rekoh, sve je teže promovisati i distribuirati časopis koji bi bio kreativan i bavio se nečim novim… Pri kraju smo bili radi da isprobamo mnogo toga – Kerosene je bilo nezavisno izdanje koje je objavljivalo stripove, intervjue, i bavilo se muzikom, alternativnom politikom… Mi smo to dakle pokušali da distribuiramo na kioske, ali nije uspelo - uglavnom zato što je bilo potrebno uložiti mnogo novca. Zvuči odvratno, ali dobre namere i dobre ideje danas ne mogu nikuda da vas odvedu: potreban je novac. Bilo nam je potrebno 40.000 evra, koje nismo imali. Tako da su naši pokušaji propali, ali bar smo bili srećni da smo uopšte nešto probali da učinimo”.

Italija je zemlja u kojoj je nastala ideja o prodaji knjiga uz novinska izdanja na kioscima – već neko vreme se u toj zemlji, uz nekoliko izdanja novina i časopisa, pored klasika literature prodaju i različite edicije stripova. Interesovalo me je da li se ova vrsta promocije stripa odrazila na dešavanju na samoj strip sceni? “Ne mislim da je to doprinelo stvaranju nekakve nove stripovske publike. Strip izdavači koji svoje proizvode prodaju uz novine na kioscima (na primer Bonelli, ali čak i italijanski ogranak Marvel Comics, sa svojim hit izdanjem Ratman) su mi rekli da nije bilo naročitog skoka u prodaji njihovih redovnih izdanja. To jednostavno govori da praktično bilo koje pakovanje kulturnih vrednosti koje će biti distribuirano na kisocima uz novine može da se proda, ali da to ima veze pre svega sa marketinškom mašinerijom. Na primer, Corriere della Sera prodaje hiljade kopija knjiga poezije! Inače je poznato da se pozija nikada nije prodavala u velikim tiražima. Pričao sam sa Gospodinom Formisanom, koji je pre više godina bio u redakciji lista L’Unita, kada su oni (početkom devedesetih) razmišljali o pokretanju pakovanja kulturnih sadržaja koji bi se prodavali uz novine na trafikama. Oni su krenuli prvo sa knjigama, a zatim sa filmovima na VHS kasetama (u to vreme je novinski direktor i urednik bio Waleter Vetroni, trenutni gradonačelnik Rima). VHS kaseta koja se najbolje prodavala nije (kao što bi se očekivalo) bio naslov uz koje bi se vezivalo ime Totoa ili Mastroiannija, već film koji je režirao Michelangelo Antonioni – “Crvena pustinja” (Deserto Rosso), jedan veoma težak film, koji je prodat u 400.000 kopija! Još čudnije je što se, dve godine pre ovog načina distribucije, film nalazio u regularnoj prodaji, kada je prodato svega 3000 kopija! Dake, nameće se samo jedan zaključak – sve je to pitanje marketinga. Ljudi misle da je povoljno kupiti strip koji se prodaje uz novine, ili ih to podseća na mladost, ali to u krajnjoj konsekvenci ne stvara novu publiku raspoloženu da kupuje regularna strip izdanja.

Uprkos čitavoj ovoj situaciji, postoji zavidan broj mladih strip autora koji su okrenuli svoje aktivnosti u pravcu interneta. Po meni, to je sasvim u redu. Međutim, postoje i zanimljiva “papirnata” izdanja, kao The Artist, strip fanzin koji izlazi u Milanu, negujući stil sedamdesetih. Urednici fanzina su u kontaktu sa mnogim autorima underground stripa iz tog vremena, i pravi je podvig da im je pošlo za rukom da danas objave tako nešto… Zatim, postoje autori koji se bave samostalnim izdanjima, kao Luca Genovese , Alessandro Baronciani , kao i izdavač časopisa Inguine, Gianluca Costantini… Video sam i novi časopis iz Bolonje, nazvan Canicola. Mnogo toga što vredi pročitati”.

Iako je vrhunac italijanske strip scene najčešće tražen u nekim prošlim decenijama, imao sam prilike da se uverim da i danas veliki festivali stripa u ovoj zemlji (Luka, Napuj, Rim itd.) mogu da se podiče desetinama hiljada prodatih ulaznica. Strip je u toj zemlji bio na veoma visokom nivou čak i tokom tridesetih godina, kada je vladao rigidni fašistički sistem koji se nije libio cenzure. I danas se neki od italijanskih autora ubrajaju u svetski vrh. Moje poslednje pitanje, zbog kojeg je Dario Morgante morao da se počeše po glavi, glasilo je: zašto su ljudi u Italiji u tolikom broju zainteresovani za strip? “ To je teško pitanje, već i zato što nisam siguran da je to uopšte tačna konstatacija. Moja percepcija je svakako vrlo lična, ali mislim da je u prošlosti strip kao medij bio od važnosti zato što se razvio u momentu kada su mladi Italijani žudeli za popularnom kulturom. U to vreme je postojala mogućnost da se vrlo lako, i uz nisku cenu, štampaju izdanja te vrste. Mislim da bi danas stripovi odlično bili primljeni u afričkim zemljama, recimo, ali je štampa odveć skupa za tamošnje izdavače, ljudi nemaju dovoljno novca da to uopšte kupuju, ne postoji distribucija, velike su udaljenosti… U Italiji je to, međutim, bio medij koji se pojavio baš kada su uslovi bili povoljni. Nekada je strip u Italiji bio “bioskop za siromašne”, kada se smatralo da poseta filmskim projekcijama nije bila jeftina ni dostupna, niti je to bilo nešto što ste mogli da odnesete u svoj dom, kao kada su stripovi u pitanju. Tradicionalni italijanski strip je Bonelli produkcija, recimo Tex Viller - strip oblikovan po vestern filmovima čestrdesetih, ili Zagor, mešavina vesterna i magije, i tome slično… Prilično jasno su vidljivi filmski uzori. Ali, to je i razlog zašto sada ovdašnja scena doživljava krizu – ljudi više nisu zainteresovani za strip kao siromašnu zamenu za film. Sada kada smo bogata zemlja ( ha ha!), nova strip produkcija više nije privlačna publici koja ionako smatra da je to literatura namenjena deci. Međutim, to zaista jeste teško pitanje, i ako ono glasi “ zašto je strip popularan u Italiji”, moj odgvor bi bio – “da li je zaista popularan”? Mislim da se upravo nalazimo na završetku jednog doba, završava se doba stripa kakvim smo ga do sada poznavali. Nešto novo će se već desiti”…

Saša Rakezić

(Objavljeno u ART 32, br 11)

Ivan Grubanov

Salon MSU

„Visitor“ („Posetilac“) naslov je serije crteža Ivana Grubanova, koji nam otkriva kako je do ove izložbe došlo. Naime, Ivan Grubanov je 2002. godine bio stipendista holandske vlade na Kraljevskoj akademiji u Amsterdamu. Tom prilikom je tražio i dobio propusnicu da kao „visitor“ u publici posmatra suđenje Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Tada je prvi put Miloševića video uživo i počeo da ga crta. Ne samo njega već i atmosferu u sudnici. Krišom, u beležnici koju posetilac jedino može imati uza se.

Crteži nastali u haškoj sudnici odišu klasičnim manirom koji se još neguje na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, gde je Grubanov diplomirao. Vanredno oslikavaju prostor, učesnike, portrete… Poneki su i sa pratećim tekstom – segmentom razgovora, onda kada se umetniku činilo da bi mogao biti „jači od slike“.

Serija crteža „Visitor“ može se čitati na tri načina. Prvi je, naravno, način da se uživa u veštini zanata, lakoći poteza i oštrom umetnikovom oku koji u par linija uspeva da uhvati karakterne crte likova. (Umeće koji poseduju veliki majstori!). Drugi način je da i beogradska publika koja ode na Ivanovu izložbu u Salon Muzeja savremene umetnosti postane posredni posetilac sudnice. I treći, da se unese u poziciju mladog čoveka koji, igrom slučaja, dobi priliku da se u tuđini suoči sa zbivanjima koja su mu se dešavala kod kuće tokom devedesetih.

Dakle, posetioci, Ivanovu izložbu shvatite i kao iskustvo katarze. Jer, kako sam umetnik kaže: „Tokom procesa suđenja osetio sam neku vrstu kolektivne optužbe ili kolektivne odgovornosti koja me je motivisala da istrajem u crtanju preispitujući sebe“.

Sto sedamdeset crteža iz haške sudnice, ipak, nisu samo lični dokument - oni su sada istorijski!

Objavljeno: BLIC, Beograd, 20.09.2005.godine

Film Rodrigeza i Milera urađen u do sada neviđenoj filmskoj tehnici

ZAPANJUJUĆI "GRAD GREHA"

Filmska adaptacija stripa Frenka Milera „Grad greha“, u režiji Roberta Rodrigeza, zapanjujući je film noar ispunjen fantazijom, smešten u svet večnog mraka, natopljen kišom i nasiljem. Grad u kome stanuju kriminalci, korumpirani policajci i seksi dame; neki u potrazi za osvetom, neki za iskupljenjem, a neki i za jednim i za drugim.

Koristeći jedinstvenu kombinaciju srebrnkasto-crne i bele digitalne fotografije sa povremenim blescima boje radi upečatljivosti, Rodrigez se koristio najsavremenijim tehnikama „zelene pozadine“, bojeći pozadinu bukvalno u svakoj sceni, uz pomoć Milera, koji je kao koreditelj vodio računa da sve izgleda, što je moguće vernije originalnom crtežu.

Film se sastoji iz tri odvojene priče, preuzete iz Milerovog strip-serijala „Grad greha“: „To žuto kopile“ („That Yellow Bastard“), „Teško opraštanje“ („Hard Goodbye“) i „Veliko masno ubistvo“ („The Big Fat Kill“).

Neustrašivi Marv (Miki Rork) zverskog izgleda, odbačeni mizantrop, zaljubljuje se u prostitutku Goldi (Džejmi King), ali nju ubija demonski ljudožder (Ilajdža Vud) i Marv kreće u osvetu.

Hartigan (Brus Vilis) je policajac koji se zakleo da će štititi striptizetu Nensi (Džesika Alba) od opasnog siledžije (Nik Stal). Dvajt (Klajv Ouen) je detektiv tajno zaljubljen u Šeli (Britani Marfi), koji se našao između zlog policajca Džeki Boja (Benisio del Toro) i grupe opasnih žena, predvođenih zanosnom Gejl (Rozario Doson).

Uz krv koja teče u potocima, gomilom sjajnih glumaca i montažom zvuka od koje vam se čini da upravo vas mlate po faci, „Grad greha“ je poklon za sve ljubitelje Milerove umetnosti, urađen sa jedinstvenim stilom kome je doprineo i Kventin Tarantino, kao gost-reditelj jedne scene.

Iako su sa više strana upućene kritike na račun ekstremnog nasilja, glumačka ekipa je stala u odbranu filma. „Istina, film je pun čudnog, jezivog nasilja ali to je nasilje iz stripa - ono je nadrealno i nema nikakve veze sa vašim svakodnevnim životom“, kaže Džesika Alba.

Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu u maju, na kojem je Rodrigez nagrađen tehničkim gran prijem zbog „vizuelnog uobličavanja“.

M. K.

Objavljeno: BLIC, Beograd, 22.09.2005.godine

Danas novi "Asteriks i Obeliks", 33. po redu nakon četiri godine

U 27 ZEMALJA - 14 OKTOBRA

Fanovi malog galskog ratnika i njegovog korpulentnog prijatelja sa nestrpljenjem su očekivali današnji dan, kada će biti predstavljen novi strip album sa avanturama Asteriksa i Obeliksa. Ilustrator Albert Uderco (78) predstaviće novi album u belgijskoj prestonici Briselu, gradu koji slovi za evropsku prestonicu stripa. U pitanju je 33. album iz serijala, kojeg je Uderco započeo 1959. godine sa autorom Reneom Gošinijem (preminuo 1977). Ovo je prvi album slavnog strip serijala u poslednje četiri godine. Svi ljubitelji Asteriksa i Obeliksa, međutim, moraće da se strpe do 14. oktobra kada će novi album biti objavljen u 27 zemalja, i na nekoliko jezika. Dosadašnji albumi su prevedeni na 107 jezika i prodati u više od 300 miliona primeraka. Poslednji nastavak - "Asteriks i Latravijata" prodat je u deset miliona primeraka širom sveta.

V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 22.09.2005.godine

GRAD GREHA

Nakon dugog čekanja "Grad greha" konačno stiže u domaće bioskope. Film je harao bioskopskim blagajnama širom sveta, nastao je prema istoimenoj grafičkoj noveli Frenka Milera u režiji Roberta Rodrigeza. "Najopasniji film godine" okupio je i zvezdanu glumačku ekipu - Miki Rurk, Brus Vilis, Benisio del Toro, Džesika Alba, Klajv Oven, Britani Marfi, Džoš Hartnet, Elajža Vud... Distributer je PROVISION, a film je na repertoaru Kozare od danas.

D. J.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 22.09.2005.godine

Konačno rešenje, nova priča na stare teme pulicerovca Majkla Čabona

ŠERLOK HOLMS I NEMAČKI PAPAGAJ

Pored toga što je autor scenarija za holivudske filmske hitove Wonder boys i Spajdermen 2, Majkl Čabon je poznat ovdašnjim čitaocima i kao autor romana Neverovatne avanture Kavalijera & Kleja (Dereta, 2004), za koji je dobio Pulicerovu nagradu. Dok je u tom romanu, po kom se upravo snima film u režiji Stivena Daldrija (Sati, Bili Eliot), obrađivao zlatno doba stripa 30-ih godina, u svom novom romanu The final solution (Konačno rešenje) autor nastavlja sa veličanjem popularnih heroja, ovaj put izvodeći na scenu ostarelog detektiva Šerloka Holmsa.

Bombastičan naslov krije aluziju na nacističku konferenciju na Vanzeu, ali i Konan Dojlov neuspešan pokušaj da ubije svog junaka u romanu The final problem (ljuti čitaoci su zahtevali nastavak, pa je Dojl produžio da smišlja avanture najpopularnijeg detektiva sledećih dvadeset godina). Posle veoma zapaženog romana Zavera protiv Amerike Filipa Rota, izgleda da su alternativne istorije ponovo ušle u modu. The final solution je još jedan roman sa matricom "šta bi bilo kad bi bilo" - u ovom slučaju da je Holms bio živ 1944, i tako u situaciji da se sretne sa zločinima holokausta. S druge strane, detektivski žanr kao takav doživljava svoju ekspanziju, što se vidi po popularnosti Barnsovog romana o Konanu Dojlu i Akunjinovih romana o Erastu Fandorinu.

Bizarni zaplet u novom romanu Majkla Čabona ima preteču u stripovima i dečjim romanima koji parodiraju herojski žanr - ostareli Holms, koji se povukao u Dorset da uzgaja pčele, igrom slučaja spasava dečaka za kog se ispostavi da je gluvonemi jevrejski izbeglica, čiji papagaj uzvikuje misteriozne nizove brojeva na nemačkom, ali ume i da recituje poeziju, ili čak peva nemačke opere. Nestanak papagaja iste noći kad je počinjen zločin celoj priči dodaje ton komične apsurdnosti. Ime samog Šerloka Holmsa se u romanu nigde ne pominje, ali nema mnogo sumnje u pogledu njegovog identiteta (puši lulu, hobi mu je pčelarstvo, ima starog prijatelja lekara).

Mišljenja kritike o vrednosti ovog dela su drastično podeljena. Da li je u pitanju ređanje klišea ili inteligentno razvijanje i oživljavanje već oveštale teme; korišćenje holokausta u cilju uticanja na čitaočeve emocije, ili produbljivanje nivoa priče? Pastiši sa likom Šerloka Holmsa počeli su da se pojavljuju još dok je Konan Dojl bio živ, a cvetali su i kasnije. Ipak, po nekim svojim odlikama, ovaj roman donosi osveženje u svom žanru - jedno od poglavlja ispripovedano je iz perspektive papagaja, a pseudoviktorijanski stil, kitnjast i sentenciozan, i sam predstavlja stilistički odmak od klasičnih detektivskih romana.

T. Spasić

Objavljeno: Danas, Beograd, 10-11.09.2005.godine

ARTIČOKE

BALKANIMA 2004/IZBOR FILMOVA - Projekcijom nagrađenih radova sa Prvog međunarodnog festivala animiranog filma - "Balkanima 2004", večeras od 20.30 sati u Alternativnom bioskopu Doma kulture Studentski grad u Beogradu, organizatori najavljuju Drugi međunarodni festival animiranog filma "Balkanima 2005", koji će biti održan od 5. do 9. oktobra, a obuhvatiće recentnu evropsku produkciju u takmičarskoj selekciji i brojne prateće programe i radionice. Večeras: "Srećna ruka" (Lucky dip, 3 min, Emily Skinner, Velika Britanija); "Devojčica sa šibicama" (The Little Match Seller, 6 min, Cristina Mititelu & Bogdan Mihailescu, Rumunija); "Mesec sa plavim očima" (Blue Eyed Moon, 8.30 min, Pencho Kunchev, Bugarska); "Tata je mrtav" (Dad’s Dead, 6.36 min, Chris Shepherd, Velika Britanija); "Zavičaj" (Homeland, 9.20 min, Katarzyna Dobosz, Poljska); "Lice" (The Face, 00.30 min, Katarzyna Agopsowicz, Poljska); "Nedelja uveče" (Sunday Evening, 6.14 min, Kalina Vutova, Bugarska); "Moo(n)" (3.25 min, Leigh Hodgkinson, Velika Britanija); "Mali prijatelj" (The Little Chap, 5.22 min, Andrey Tsvetkov, Bugarska); "Dolce Vita" (4.22 min, Bilyana Ivanova, Bugarska); "Stara priča" (Same Old Story, 4.20 min, Kalina Detcheva, Bugarska); "Najkrasnije mesto od davnina" (The Most Beautiful Place since the Days of Yore, Marko Radosavljević, SCG, 8.05 min); "Ciganjska" (The Gipsy Ballad, 8.30 min, Marko Meštrović & Davor Medurecan, Hrvatska); "Piroškin svet" (Piroska’s World, 26 min, István Heim, Mađarska); "Regulator" (The Regulator, 8 min, Philippe Grammaticopoulos, Francuska). SELEKCIONA KOMISIJA "Balkanime 2005" - Nikola Stojanović, profesor istorije filma na FDU, Marija Milanović, animator i reditelj i Vlada Stanić, animator i profesor Filmske škole Dunav filma, pregledala je 185 filmova, od kojih je za oficijelnu konkurenciju predloženo 100. Umetnički direktor Nikola Majdak svrstaće filmove iz 30 evropskih zemalja u takmičarske programe, a prateći programi ovogodišnjeg festivala biće: Program filmske škole ENSAD, Panorama evropske animacije, Program austrijskih animiranih filmova (Austrija je počasni gost festivala), Bugarska animacija, Izložba stripova i storibordova strip crtača Alekse Gajića, Prezentacija škole za kompjutersku animaciju CHIRION, i predavanja Peđe Bakića, prof. Vlade Petrića "Digitalna animacija - tehnološko čudo". Članovi žirija ovogodišnjeg festivala su mr Tomas Renolder, predsednik austrijskog ogranka Međunarodnog udruženja animatora ASIFA, Darko Marković, karikaturista, animator, autor iz Makedonije i Radu Igasag, profesor animacije i reditelj iz Bukurešta.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 21.09.2005.godine