prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ZDUHAĆ - Strip Vesti
2. NOVI HRVATSKI STRIP U SKC-u - Miki Pješčić
3. MARKETPRINT NEWS - Marketprint
4. DA LI JE MIKI MAUS BIO RASISTA? - Saša Rakezić
5. STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE - Ilija Bakić
6. PARISKI SPLEEN (46) - Franc
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 101. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (161) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (48) - zmcomics
10. ŠTAMPA - štampa
11. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
12. LINKOVI - Strip Vesti
13. DATUMI - Strip Vesti

1.

ZDUHAĆ

Strip Vesti

Ovih dana je izašao album domaćih autora u kom je predstavljen serijal Zduhać dok je naziv albuma "Koplje sudbine". Autorska ekipa iz Trstenika je u ovom albumu predastavila tri epizode ovog stripa: "Noć Zduhaća" (scenario: Miroljub Antonijević & Aleksandar Jakovljević; crtež: Aleksandar Jakovljević & Ivica Sretenović), "Lov" (scenario i olovka: Aleksandar Jakovljević; tuš: Ivica Sretenović) i naslovna priča "Koplje sudbine" (scenario: Miroljub Antonijević; olovka: Aleksandar Jakovljević; tuš: Ivica Sretenović).

Zduhać je inače lik iz srpske mitologije, kao što se može saznati s kraja prve priče: "Zduhać (Zduhač, Zduha, Zduhat, Stuhać, Stuha...) čovek je koji ima izvanredna natprirodna svojstva, ali samo dok spava. Upravo dok spava iz njega izlazi duh i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i tuče se sa drugim Zduhaćima."

Na vama da pročitate ostatak, pošto obezbedite svoj primerak albuma...

Album ima 44 strane i kolorne korice, štampan je na bezdrvnoj hartiji u crno beloj tehnici.

Izdavanje albuma su pomogli: Mesna zajednica Trstenik i Komisija za kulturu Skupštine opštine Trstenik.

sadržaj

2.

NOVI HRVATSKI STRIP U SKC-U

Miki Pješčić

NOVI HRVATSKI STRIP U BEOGRADSKOM SKC-U

10.mart – 31.mart 2003.

U Srećnoj Galeriji Studentskog Kulturnog Centra u Beogradu postavljena je velika izložba hrvatskog stripa, koja kroz tri segmenta donosi pregled aktivnosti pojedinih autora, grupa i strip-izdavača iz Hrvatske, od 1990.godine do danas.

Polazeći od toga da će ponovna saradnja dva izuzetno važna centra strip umetnosti, na ovim prostorima (Beograda i Zagreba), rezultirati uspostavljanjem domaće strip scene i da će se, na osnovu razmenjenih iskustava, steći uslovi za promovisanje pojedinih domaćih autora u inostranstvu, organizator je ovu akciju zamislio kao veliku strip-konvenciju koja bi nizom predavanja, tribina i otvorenih radionica umnogome doprinela ostvarivanju pomenutih ciljeva.

Zbog tragične smrti premijera Srbije i proglašenih dana žalosti, otkazan je predviđeni program za javnost a radnim sastancima i internom komunikacijom umetnika ispunjeni su zacrtani planovi saradnje.

Osim promocije fanzina “Endem” i tribine “Globalni pogled na hrvatsku strip scenu”, održanih 11. marta, publika će još na izložbi, do kraja meseca, videti korpus radova hrvatskih umetnika koji svoje table objavljuju kod njihovih domaćih izdavača, dobar pregled aktivnosti grupe “Divlje Oko” i radove hrvatskih autora koji objavljuju za inostrano tržište.

Izražavamo posebnu zahvalnost na saradnji Tihomiru Tikulinu Ticu iz Zagreba, selektoru i koordinatoru projekta uz najsrdačnije pozdrave svim umetnicima koji su gostovali u Beogradu.

sadržaj

3.

MARKETPRINT NEWS

Marketprint

-PETAR PAN #5
Napokon, nakon dva "mrtva" meseca, se u vašim knjižarama pojavio i dugoočekivani peti nastavak Petra Pana čiji je autor Režis Loazel. Ovaj, po obećanju autora pretposlednji, nastavak nosi naziv "Kuka". Ako ste član Marketprintovog Kluba ljubitelja stripa do svog primerka možete doći putem pošte po povlašćenoj ceni, dok svi ostali mogu ovaj album već sada da obezbede u svima poznatim knjižarama.


-STRIPOTEKA #979
U najnovijem, martovskom, broju Stripoteke možete pročitati sledeće stripove:
Džonatan Kartland "Reka vetrova" (scenario: Laurence Harle; crtež: Michel Blanc-Dumon), Privado "Ponor" (Alfonso Font), Hogar strašni (Dik Browne) i Džoe Bar Tim (Christian Debarre).
Takođe vam preporučujemo ovaj broj jer se u njmu nalazi kompletan, preveden, tekst velikog konkursa koji organizuje Glenat.


-AKIRA #11
Poznati serijal Akira Katsuhira Otoma je došao do jedanaestog nastavka čime smo prešli četvrtinu kompletnog serijala. Sveskom pod nazivom "Broj 28 se probudio" smo objavili, do sada, 594 strane ovog, sada već i kod nas, popularnog stripa. Akira izlazi jednom mesečno.


-SAJT...
je napokon stigao na red da se ponovo redovno ažurira...
www.stripoteka.co.yu

sadržaj

4.

DA LI JE MIKI MAUS BIO RASISTA?

Saša Rakezić

Popularna kultura i politička korektnost

DA LI JE MIKI MAUS BIO RASISTA?

U Americi i u Zapadnom svetu uopšte, politička korektnost je nešto što je već par decenija deo opšteprihvaćenog standarda, ili bar znak kultivisanosti. Medjutim, izgleda da valja biti obazriv ili bar se zamisliti nad automatskom upotrebom bilo kog opšteprihvaćenog standarda. Ukoliko je nekome bio potreban dokaz teze da naša trenutna uverenja utiču na način na koji posmatramo artefakte iz prošlosti, nedavno je mogao da pronadje jedan veoma dobar primer.

Naime, list New York Post je u svojoj trač rubrici objavio vest o nameri jedne američke kompanije koja trguje antikvitetima da putem interneta proda primerak slikovnice “Miki Maus godišnjak, broj tri” (Mickey Mouse Annual, #3) po fantastičnoj ceni od 54 000 dolara!

Ono što je podvučeno kao senzacija je da ova knjižica, prvobitno objavljena u Britaniji od izdavačke kuće Dean and Son, davne 1932. godine, sadrži i storiju koja prikazuje Miki i Mini Maus koje proganjaju raspomamljeni ljudožderi, u stvari tamnoputi domoroci predstavljeni po svim zakonima najgoreg rasističkog stereotipa ( koža crna kao tuš, oči izbuljene, preko svake mere napućene usne, i tome slično). Što je još gore, u ilustrovanoj poemi se nekoliko puta spominje reč “nigger” (crnčuga). Navodno je autor britanskog izdanja bio delimično inspirisan nekim od ranijih – u Americi objavljenih novinskih stripova u kojima su Miki i Mini bili proganjani od ljudoždera ( u tim stripovima, doduše, uvredljiva reč nije bila u upotrebi) . Članak u New York Postu, baš kao i oglas aukcijske kuće Momentsintime.com, vrlo sugestivno naglašavaju Disneyevu rasističku prošlost, koja je bila vremenom potisnuta.

Dakle, mnogo toga što je navedeno zvuči kao ukazivanje na kosture koji se kriju po ormarima, što svako normalan bi trebalo da pozdravi, medjutim… Može li na ovom mestu da stane jedno medjutim, i šta tu uopšte može da bude pogrešno? Recimo, postoji mogućnost da ipak probate da od obaveštenih ljudi čujete mišljenje o elemntima ovog “slučaja” ( valja reći, ne baš ogromnog po značaju, ali indikativnog ako vas zanima stanje stvari ).

Kao prvo, svako od upućenika u kolekcionarstvo povezano sa Disneyevom produkcijom (a takvi danas čine relativno brojnu podgrupu ) vam može reći da britanski “Miki Maus godišnjaci” danas spadaju medju rasprostanjenije uzorke diznijevskih proizvoda tridesetih. Čak i običnom pretragom preko interneta je moguće pronaći primerke po ceni od pedesetak dolara. To je svakako ogromna razlika u odnosu na 54000 dolara, za koliko pokušava da ovu knjigu utopi Momentsintime.com. Pri tom valja reći da je jasno da ova kuća, koja se bavi prodajom retkih dokumenata, autograma i antikviteta, pokušava da – mašući opštepoznatim imenima kao što je Disneyevo – pridobije pozornost bogate i ponekad ne baš dovoljno obaveštene klijentele. U njihovom katalogu prodaju se prilično raznorodni artefakti povezani sa ličnostima kao što su John Kennedy, Malcolm X, ili Salvador Dali. Medju najuspešnijim poslovima ove kompanije je aukcijska prodaja primerka albuma “Double Fantasy” kojeg je John Lennon potpisao i predao Marku Chapmanu, čoveku koji će ga pet sati kasnije usmrtiti revolverskim hicem. Ploča je bila u posedu policije, koja je označila otiske prstiju ubice, i koristila to kao dokaz tokom sudjenja, a nakon toga istu vratila samom Chapmanu, koji je verovatno i posredovao u prodaji. Primerak albuma je prodat za vrtoglavih 460000 dolara!

Glavni kurator ove kompanije, odbivši da obrazloži previsoku cenu “Miki Maus godišnjaka”, takodje nam je potvrdio da knjiga još nije pronašla svog kupca. Ali, čak iako nekako može da se razume težnja trgovaca da plasiraju robu po visokim cenama, kako tumačiti ponašanje štampe, koja je celoj stvari dala na publicitetu?

Jedno od tumačenja može biti i sukob interesa - list New York Post je vlasništvo jedne od kompanija novinskog magnata Ruperta Murdocha, koji takodje poseduje Fox, jednu od najvećih tv i filmskih kompanija u SAD. Poznato je da su oni u direktnoj konkurenciji sa Disneyevom kompanijom, do mere da su čak vlasnici rivalskih bejzbol timova u Južnoj Kalifoniji! Dakle, moguće je da se koreni ovog slučaja kriju i u borbi za tržište, iako to ne može baš sve da objasni. Recimo da bi glavno pitanje još uvek bilo: da li je Walt Disney bio rasista, i koliko neki od njegovih produkata odražavaju ili tolerišu takvu ideju?

Pre svega, poznato je da je Walt Disney bio oličenje promućurnog preduzetnika, a u kapitalističkom svetu takvi obično zastupaju konzervativna shvatanja. Ali na osnovu brojnih biografskih zapisa i materijala, teško da bi bilo povoda da se Disney nazove rasistom. Ne treba zaboraviti da je već tridesetih godina u mnogim zemljama roba sa Disneyevim žigom bila proizvodjena od strane lokalnih autora. Kreator spornog priloga u “Miki Maus godišnjaku” je britanski crtač Wilfred Haughton, čiji je rad bio samo autorizovan od strane tadašnje Disneyeve agencije, i u tom smislu može jedino da bude postavljeno pitanje kako su oni tako nešto bili spremni da tolerišu.

Jedan od uposlenika kompanije Walta Disneya, koji je želeo da ostane anoniman, nam je izjavio: “Mislim da je prilično jasno da Walt Disney nije bio rasista. Medju ljudima koji su radili u njegovom studiju bilo je Jevreja i crnaca (uključujući velikog animatora Floyda Normana). Kada je u pitanju produkcija stripova, za koju neki kažu da je bila uzor priče iz “Miki Maus godišnjaka”, iskreno bi bilo reći da za to Disney nije preterano mario. Sav njegov angažman bio je da pogleda prvih nekoliko epizoda stripova koje je početkom tridesetih započeo da crta slavni Ub Iwerks,a nastavio Floyd Gottfredson. Za Disneya su stripovi zasnovani na likovima koje je kreirao bili samo koristan nuz-proizvod. On lično nije bio direktno uključen ni u posao licenci i zaštite autorskih prava van SAD. Tako da postoji 99,9% mogućnosti da on uopšte nije ni čuo za dotičnu ilustrovanu poemu koja je objavljena u Engleskoj”.

S druge strane, valja podvući crtu i reći da su rasističke predstave iz knjige o kojoj govorimo bile odblesak šire rasprostranjenih predrasuda, a ne ekskluzivitet jednog studija. U popularnoj kulturi tog vremena je predstava tamnoputih domorodaca kao grotesknih ljudoždera koji kuvaju svoje žrtve u kazanu bilo nešto kao opšte mesto. Ono što je potisnuto, dakle, možda nije bilo Disneyev kulturni šovinizam, već jedan širi kulturni šovinizam koji je postojao na Zapadu. I ne samo tamo – valja podsetiti da je i u nas, recimo, 1954. godine objavljena knjižica pod nazivom “Miki kao Robinzon”, u okviru popularne edicije “Zlatna knjiga”. U pitanju su prevodi ilustrovanih priča o Mikiju Mausu, takodje kreiranih tokom tridesetih u Britaniji, i gde se pojavlje ista bulumenta crnaca-ljudoždera. I sve to baš u vreme kada se još uvek sa podozrenjem gledalo na “loše uticaje sa Zapada”, i kada je na svaku kritiku loših strana ovdašnjeg društvenog poretka bilo odgovoreno da su neki drugi gori, jer “ Amerikanci recimo muče crnce”.

"Nekada su vladali stereotipi kada su predstavljani tamnoputi, ili ljudi jevrejske, italijanske, japanske nacionalnosti, i drugi “ - nastavlja već spomenuti radnik Volt Dizni produkcije. “ Povrh svega, postojala je tendencija da se u crtanim filmovima i stripovima stvari prikazuju izrazito karikaturalno, to je uostalom bila osnova samog tog medija. Tako da je istina da su u nekim crtanim filmovima (naročito onim starijim) crnci-urodjenici prikazani kao kanibali, kao što je i lik Vuka u filmu “Tri praseta” u jednoj sceni prikazan kao karikatura Jevrejina".

Dakle, moguće je da su ovakve predstave bile dokument jednog vremena, više nego svesno izražavanje nekakve rasističke poruke. Ali ipak kao validno ostaje pitanje: da li su u pravu oni koji danas na to gledaju kao na nešto što je nepoželjno za prikazivanje u javnosti, vaspitavanje dece, itd? To pitanje ostaje onima koji se bave javnim moralom, medjutim, kao ljubitelj klasične animacije znam za bar jedan slučaj kada je zabrana bila pogrešna. Naime, u studiju Warner Brothers je četrdesetih godina kreiran kratki crtani film pod nazivom Ugljena i sedam patuljaka (Coal Black and de Sebben Dwarfs), delo legendarnog režisera animacije Boba Clampetta. U pitanju je pravo remek delo, koje je jednostvano prognano sa televizijskih programa (bar u Americi), jer su svi junaci crtaća - crnci iz Njujorškog predgradja - prikazani u skladu sa karikaturalnim stilom tog vremena. Potpisnik teksta je imao sreću da ovo ostvarenje vidi u kući istoričara animacije Carla Cohena, koji je izbunario raritetnu šesnaestomilimetarsku kopiju i zarolao je na svom antikvarnom projektoru. Film je medju najfrenetičnijim, najoslobodjenijim ostvarenjima koja se u mediju sedmominutne animacije mogu zamisliti. Vrhunac ironije je da je delo nastalo upravo kao satira Disneyevog filma o Snežani i sedam patuljaka, oličenja belačkog čistunstva i krutosti!

U životu, dakle, za razliku od rasističkih koncepcija, stvari nisu baš tako crno-bele.

Saša Rakezić


Objavljeno: Vreme br. 636, 13.03.2003.

sadržaj

5.

STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE

Ilija Bakić

STRIP

STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE

Goran Kovačević i Franja Straka - "Miris tišine"
izdavač: Beočinska fabrika cementa, Beočin

Odavno je prestalo da važi pravilo po kome se sve važne strip stvari dešavaju u prestonici. Bez obzira na otpore "metropolista" nadiranju snaga iz provincije-unutrašnjosti, one su stigle, dokazale se i opstale. Stoga se nije čuditi što neki stripadžija radi u Pančevu, Vršcu, Subotici ili, u ovom slučaju, Beočinu, kao što će činjenica da je strip svesku "Miris tišine" objavila tamošnja fabrika cementa izmamiti osmeh naklonosti i poštovanja dovitljivosti autora i otvorenosti direktora; neće biti ni trunke sumnji u kvalitet radova samo zato što nisu stigli iz glavnog grada (ko tako reaguje izgubljen je za ovdašnju strip scenu). Kako god bilo da bilo, iza poetskog naslova "Miris tišine", nalazi se 30-tak stripova, prevashodno dugih-kratkih po jednu teblu, vešto komponovanu sa nekad pretežnim tekstom a potom karikaturalnim slikama da bi na sledećoj bio uspostavljen čudni balans oba elementa što svemu daje posebnu, unutrašnju dinamiku. Rečima i slikom Kovačević (tekst) i Straka (crtež) poigravaju se najčešće svakodnevnim događanjima i situacijama, uvek sa dozom zdravog humora i satire koji, istini za volju, umeju da kliznu i u grotesku, karikiranje ili laku morbidnost. Polazna tačka pričica je ispovest učesnika, što će reći veselih i vragolastih drugara, očevidaca, komšija, sugrađanina, kolega s posla, rečju nekoga ko je nešto video, čuo ili izazvao pa to, post festum, otkriva širokom auditorijumu. Prisnost i nonšalantnost "na prvu loptu" pridobijaju čitaoca i dozvoljavaju autorima da se, bez uvoda i ustezanja, koncentrišu na efikasan i efektan razvoj stripa što će, po sklapanju korica, rezultirati utiskom da se čitalo i saznalo mnogo više no što bi se po broju strana očekivalo. S druge strane, sasvim (ne)obično (ne)normalni tipovi, kakve svako sreće na ulici, izuzetno su pogodni za prikazivanje lakih i teških šema po kojima se kotrlja svakodnevna tzv egzistencija nam i iza koje je ogromni zjap ni na šta upotrebljenog (čitaj protraćenog) vremena. No, autori nemaju želju da se celomudreno, nadmeno i oholo postavljaju prema svojim (anti)junacima jer bi to izbrisalo "zafrkanstski šmek" a izazvalo otpor i kontraefekte. Oni se zadovoljavaju ponekom bockalicom dok su im, u celini gledano, likovi kojima se bave sasvim simpatični. Međutim, njihova dobronamernost nije naišla na isti odaziv kod živih ljudi koji su se, ko zna zašto, prepoznali u onima sa papira i zbog toga uvredili, pa su Kovačević i Straka čak morali da štampaju, na posebnom papiru, "Uputstvo za upotrebu" svog stripa. Ovim je, i bez zvanične kritike potvrđena valjanost stripa a posredno i samog strip medija koji, očito, nije za potcenjivanje.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 15.01.2003.

sadržaj

6.

PARISKI SPLEEN (46)

Franc
noanoabv@free.fr

STRIP CODE

DETINJSTVO (Herge), DECAŠTVO (Kirby), MLADOST (Magnus & Bunker);

I

(1)

Razmišljajuci, nedavno, o stripovima koji su obeležili moje odrastanje, došao sam do zakljucka da su se, skoro nehotice, tri škole crtanja, tri pravca, tri stripovna izraza, kroz godine, nametala mojim citalackim sklonostima, i to tako što je Herge, i pravac koji on predstavlja, u belgijsko-francuskoj školi stripa, bio crtac mog detinjstva; Kirby, uz Leea, tvorac grafickih eposa koji su plenili moje decaštvo, pubertet pun nemira i željan nejasnog dokazivanja; Magnus & Bunkerova satira je obeležila budenje svetu odraslih, sticanje kriticke svesti i razvitak ironijskog videnja stvari, uz mladalacki idealizam koji se prirodno prepoznavao u liku dobrodušnog, nespretnog Alana Forda i mladalacku osionost, bezobrazluk, možda izvesnu perverznost olicenih u braci Rock.

Ovakva slika citanja jeste pojednostavljena, ali nije netacna: ja sam zaista poceo citati strip otkrivši Tintina. Tintina, to naravno znaci i drugi niz stripova za decu: Talicnog Toma, Asteriksa, Iznoguda, Štrumfove, Gašu (Spirua nisam voleo), serijale koji su, naporedo sa delima Hergea, dugo bili moja jedina stripovska lektira. Ali Herge pre i posle svih.

Tintin je za mnoge francuske klince bio jedina van-školska razonoda. Jedna od retkih lektira za koju smo sami posezali, mimo ili nasuprot školskih zadaca. Kao dete stripove sam najcešce citao u tržnim centrima, dok su moji roditelji pazarili: u rejonu stripova bih uzeo neki naslov, negde seo i – citao. Dogadalo se da neki drug, ili rodak, poseduje ovaj ili onaj strip, ovu ili onu kolekciju: tada bismo citali stripove jedni kod drugih ili – što je bivalo rede – stripove bismo razmenjivali. Ja sam stvarao kolekciju Tintina (ocev uticaj), bliski rodak Talicnog i Asteriksa. Tako se citalo, u detinjstvu. Kupiti strip, sedamdesetih, bila je retkost, dogadaj koji je poprimao gigantske srazmere: jednom ili dvared godišnje dolazio bih do novih naslova – uglavnom je rec o poklonima. Ovakve knjige su dugo, razume se, sazrevale u meni, dugo su se otkrivale. One najslojevitije sam shvatao kao vec odrastao covek. Te poklonjene stripove sam citao i citao: stripove sam, zapravo, opcinjen, neprestano GLEDAO. Bio sam fasciniran grafizmom, crtežom: pokrenut citanjem, sam bih, na nekom papiru, beležnici, bloku, izvodio svoje figure, vajao svoje likove, price, naracije, i to toliko dosledno da sam negde oko trinaeste ili cetrnaeste godine bio razvio dva vida crtanja; jedan je vid bio groteskni, jako oslonjen na grafizam Frankena, drugi više realistican, junacan, pod uticajem Marvel comicsa. Pošto se dalje, kao crtac, nisam razvijao (opredelio sam se za poeziju, i pevanje), tako je ostalo do danas – kržljavi stilski obrasci groteske, u maniru francusko-belgijske škole, sa jedne strane, i rdavi potez ruke pri realistickom uoblicavanju, sa druge. Ali to nije važno – nisam crtac. Bitna je fascinacija, bitan je duh igre, koji nije išceznuo. Dodao bih da nisam, kao dete, precrtavao svoje stripove: u to vreme te su knjige bile skupe, dragocene, vredne: Francuzi i Belgijanci vec šezdeset godina stripove pakuju u tvrde poveze. Dobiti na poklon jedan takav strip, to je znacilo primiti citav jedan maleni svet u ruke.

J. Martin je nedavno izjavio kako ni on, ni Jacobs, ni Herge nisu ucili crtanje. Sticali su znanje na terenu, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, u ritmu izlaženja stripovskih publikacija. Herge je sam sebi postavljao u zadatak da strip ostavlja na saspensu, kako bi bio prinudjen da iznalazi rešenja, rasplete, iznenadne obrte, itd… jedini princip kojeg se držao bila je citljivost, prohodnost, jasnoca crteža, naracije. Ono, što je nazvano Cistom linijom, bilo je zapravo to: klasicisticka jasnost, formalna strogost, preglednost i izgradenost scenarija. Bez ovih temelja se ne da zamisliti dalji razvoj stripa. Bez klasicnih temelja nema daljeg umetnickog razvoja: Herge je sve istraživao sam. Detetu su, naravno, bliži Tajna jednoroga, Blago Rakama Crvenog, Tintin u Americi ili Kongu nego Plavi Lotos ili Afera Turnesol, da ne spominjem Dragulje Kastafjore, Tintina na Tibetu ili Tintina i Pikarose. Izgleda da je prelazni žanr, od stripa za decu do samorodnog, autorskog stripa, stripa kao promišljanje sveta isto koliko i vlastitog dela u izgradnji, Slomljeno uho, odlican pikarski strip, koji je nastao odmah nakon Plavog lotosa, za ciji nastanak je istorijat poznat. Dok je prethodne radove stvarao iz dana u dan, ili pod uticajem ne odvec objektivnih svedoka, Plavi lotos je stvaran u saradnji sa prvorazrednim svedokom (mladim studentom, kinezom Cangom, buducim slikarem kome ce Maova kulturna revolucija satrti umetnicko delo), i predstavlja prvo zrelo Hergeovo delo. Ja sam prve naznake o svestkim kretanjima, o ”politici“, sticao upravo kroz citanja ovih Tintina, više nego gledanjem podnevnih dnevnika prvog programa francuske televizije, pod vodstvom legendarnog Yvesa Mourousia.

Herge je bio angažovan stvaralac: on je dobro osecao deciji vid percepcije pravicnosti, koji se može izraziti kao osecaj za Pravedno i Nepravedno, za Fer i Nefer: ovakvu mrežu citanja stvarnosti postavlja Tintin, kroz ovakav moralni kodeks se mladi novinar pustolov, stripovski sabrat tada slavnog Alberta Londresa, krece kroz opaki svet. I nema veceg skandala, za negdanjeg deteta, u nama, koji je odrastao uz eticke pouke Tintina, nego to vecito staljinisticko bauljanje o Hergeovom rasizmu, desnicarstvu, ”saradnji“ sa Nemcima, u toku crnih godina okupacije. Dovoljno je pregledati komicne table Quicka i Flupka, Monsieur Belluma, koje neposredno prethode Drugom svetskom ratu, kako bi se shvatila Hergeova politicka stajališta. To, što je ostajao veran prijateljima, ”inciviquesima“, onima kojima su bila oduzeta gradanska prava, zbog saradnje sa neprijateljem, više govori o njegovom poimanju ideje prijateljstva, nego što od njega cini simpatizera fašizma. Sve bi ovo, kao tema za raspru, još imalo nekakvoga smisla, da insinuacije te vrste ne dolaze od salonskih, ekstremnih levicara, neostaljinista, poslušnickih, neototalitaristickih duhova, koje smo dobro upamtili devedesetih, u toku jugoslovenske krize; ”ljudi od duha“ kojima nedostaje osecaj nijansiranja, i kojima je u krvi da namecu svoja shvatanja kao univerzalna i jednom za svagda stecena.

Pikarski strip podrazumeva pustolovinu, i, takoreci, izazivanje sudbine, kako bi se cinila velika dela (Don Kihotizam je u srcu pustolovnih naracija). Tintin, u raznim prilikama, pomaže ubogima: od antirasizma Plavog lotosa ili Koke na gomili, preko otpora totalitarizmu u Otokarevom skiptru i Aferi Turnesol, Herge je uspeo da svaku ljudsku sredinu oslika verno i realno: u svakoj od njih, bilo da je rec o Arapima, Azijatima, Južnim ili Severnim Amerikancima, Evropljanima, jednakim snagama se sukobljavaju pamet i glupost, dobro i zlo, niska i plemenita osecanja, cesto cak u samom srcu pojedinaca.

Nedavno sam, pretražujuci po tavanu, naišao na kutije u kojima su bile poslagane moje školske sveske: medu ovima je bila i beležnica u koju sam zapisivao letnje dogodovštine, po Backoj, u duhu Twaina, sa Tintinom i Miluom kao vodecim likovima, naporedo sa mnom i mojim drugovima. Bio sam nemalo iznenaden otkricem: dugo sam bio uveren da se sklonost ka umetnosti u meni najpre izrazila putem crtanja: sada sam uvideo da sam pisao znatno ranije nego što sam predpostavljao (jasno, ta je proza nezgrapna, neartikulisana, loša, ali zar je u tome stvar?), i da se naporedo s crtanjem javljala i sklonost ka pisanju, pripovedanju.

Moje detinjstvo je obeleženo ocevim pripovestima o svojim decackim pustolovinama po Sremu. Jednom dvared nedeljno, na vecer, kada bismo svi bili kod kuce (što ce reci otac, majka i ja), tata bi, spontano, poceo da izlaže jednu od svojih nebrojenih dogodovština: slušali smo ga otvorenih usta, nemi, predani prici. Bio je prvorazredni usmen kazivac. U poslednje vreme ga nagovaram da neke stvari zabeleži, i zadrži ih žive: bez obzira hoce li se ili ne potvrditi Selimovicevo stajalište po kome su usmeni pripovedaci rdavi pisci. Nije tu glacanje recenice važno: bitno je zabeležiti pripovest, otrgnuti secanje od zaborava, stari ljudski refleks je to.

Dakle, beležio sam nove Tintinove pustolovine, što pod uticajem oca, Hergea, Twaina, Vernea, možda La Fontainea. Stvarao sam nove potke, zaplete, situacije: vracao Tintina u Sildaviju/Srbiju/Belgiju, vracao ga na poprište Hergeove balkanizovane Belgije (Jacobs je Hergea nagovorio da Sildavske perjanike odene u srpske uniforme), uktivao u svet Tintinov tragove vlastite zbilje. Recju, tripovao sam, igrao se, stvarao, pretraživao, preoblikovao - postajao sam svoj.

Balkanizovana Belgija bi mogla, skoro, biti tema za sebe. Greše oni koji misle da Herge svoje junake nikad nije slao u Jugoslaviju. "Jugoslavija" je jedno od središnjih imaginarnih prostora Hergeovog sveta. Ona je, u zamisli Hergea, slika Belgije: Zapadne, ali i Istocne Evrope ujedno; recju, ”Jugoslavija“, Srbija, Bugarska, Makedonija je u srcu Hergeove narativne strategije; ona simbolizuje sliku ”Evrope“, kao što druge, i drugde, imaginarne zemlje, na ostalim kontinentima, služe kao geopoliticki katalizatori jedne jedine, središnje, pripovedne zamisli.

Herge je nepobitno bio svestan geostrateškog položaja malih južnoevropskih zemalja, stešnjenih izmedu nekoliko velikih kontinentalnih sila, cije su imperijalisticke nakane u njima uvek izazivale društvene potrese, revolucije i ratove. Njegov gospodin Bellum (zapaziti latinski koren njegovog imena) je taj mali balkansko/belgijski covek koji gleda kako da se otme celjusti mocnih i ostane svoj. Daleko da je rec o pozivu na neutralnost u vremenu blokovskih podela: rec je o odbrani vlastite samobitnosti, o odlicnom razumevanju dejstvovanja medijske propagandne mašinerije; rec je o pozivu, o nameri da se bude svoj, suveren, ne tuda zakrpa. Naposletku, Herge je eksplicitno obznanio i definisao svoja stajališta u prici o abortiranom anšlusu ciji je nesretni, trajni vinovnik Bordurija.

Povest Sildavije podseca na povest Bugarske, Srbije, Hrvatske: prvi stanovnici zemlje su neimenovani, nomadski narodi; zatim se naseljavaju Sloveni (zvanicna istoriografija), potom stižu Turci, koji ih pokore. Bitka na Zileherumu slici Kosovskoj, ili Mohackoj bici, s tim što je ovde rec o slovenskoj pobedi nad dušmaninom, i proterivanju zavojevaca. Narodne nošnje su srpske, hrišcanske ili muslimanske. Uniforme perjanika podsecaju na crnogorske, iz vremena kralja Nikole (ove su, možda, bile uzor Jacobsu). Sildavski i bordurijski predeli su balkanski: Niedzdrov, u dolini Vladira, slici Pocitelju, u dolini Neretve. Po svojim drugim osobinama, Sildavija ima elemente i ceške prošlosti, kao što je, u srcu stvari, ona pre svega balkanizovana slika Belgije, a jezicki, izraz jednog kvarta Brisela, ciji je žargon Herge, u duhu savremenika Tolkina, Orvela, projektovao u jezik imaginarne, Slovensko/Flamanske, Belgijsko/Srpske, Zapadno/Balkanske sredine.

Ja sam kao dete živo osecao da je Herge oslikao moju zemlju, iako to njemu, možda, nije bila prva namera. O se bavio Belgijom. Svakako, Sildavija je, za mene, onda, bila Crna Gora, živa predstava zemlje Njegoša, kakvu sam je pamtio po letnjim boravcima u njoj. Što se tice dokumentaristike, nema sumnje da je uticaj Jacobsov bio presudan, kao i njegovo znanje povesti naših sredina. Medutim, kada je rec o geopolitici, mora se priznati da je Herge imao izvanredan, skoro nepogrešiv osecaj: Sildavija, Bordurija, to smo mi: tada, kao i sad; krvava braca. Balkanci? Ne samo to: Evropljani, u celini.

U celini.

Herge je imao genij sažimanja, preuzimanja, preoblikovanja, ponovnog stvaranja, utkivanja starog, fragmentarnog, u nove, razlicne celine: on je doveo u vezu dve izrazito udaljene geografske i kulturne prostore Evrope i doveo ih do geostrateške i simbolicke medusobne upucenosti. Ostaje, da su stanovniku Brisela, i samo njemu, neke jezicke nijanse, strate dela pristupacne, kao što su druge bliske, samo nama, žiteljima sredina u koje je projektovao, smestio, svoje imaginarne povesti. Spojivši dve udaljene, skoro nekompatibilne stvarnosti, stvorio je jednu od najautenticnijih, najpotresnijih predstava evropske stvarnosti kako svog, tako i našeg vremena.

Sildavija, to smo svi mi.

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No 101.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

BOMBA

Uvod: U oblacno i lenje martovsko jutro BBC me bombarduje slikama razaranja. Ameri se opet igraju rata po tudjim ledjima; koliko god da mi je muka od izvestaja iz rusevina deo mene srecan je sto se Ameri ovog puta zaista igraju rata po tudjim a ne nasim ledjima. Smrdljivi nacin da mi pocne dan, suocen sa praznim ekranom prebiram po jos pospanom mozgu s namerom da nadjem nesto vedrije, da od vec usranog dana spasem sta se spasti da. I setim se Bombe.

Razrada: Skoro sam naime bio u Skoli Stripa, i pricao sa jednim od klinaca (cuj ti mene, klinaca! Decko ima dvadeset godina!) kome sam prosli put kad smo se u skoli videli dao treci Strip Pressing. Lista mi on treci broj, komentarise, hvali mi ono sto mu se svidja i kritikuje ono sto mu se ne svidja, ubedjuje se sa mnom kao da mu zivot od toga zavisi, dokazuje mi gde sam pogresio kao urednik, sta nisam smeo da "pustim". Simpaticna slika, sama po sebi, narocito s obzirom da je doticni Skolu Stripa vise manje potpuno napustio pre dve-tri godine da bi cetkicu zamenio elektricnom gitarom (kojom je, kako cujem, ipak znatno bolje barata nego crtacim priborom) a da se sada iz petnih zila trudi da me ubedi u neke stvari vezane za strip. No druga mi je stvar bitnija, a to je cinjenica da mi je Dejan izjavio kako je strip Bomba najbolji strip u casopisu. Nisam mogao da sakrijem osmeh sve i da sam hteo, ali ga Dejan nije video, pokazujuci mi kadrove iz tog stripa i "jebote kakve srafure". Smeskao sam se iz jednog razloga - stvar koju sam zapazio kod drugog Strip Pressinga ovde se ponovila na mnogo ocigledniji nacin.

Strip Pressing je odstampan pre vise od mesec i po dana (nismo ga jos pustili u siru prodaju, strpite se, bice!). Od tada sam cuo gomilu (pozitivnih) kritika, do kojih se velika vecina medjusobno razlikovala. Svako ima svoje favorite, a oni se frapantno razlikuju. Naravno, Marko Kraljevic je i dalje favotit velike vecine, tekstovi o stripu su pobrali lovorike, a Luka Vranic je takodje cesto pominjan u istoj recenici sa recju "dobro", ali sve ostalo... Kritike ne mogu biti konfuznije, svima se svidjaju razlicite stvari. Video sam to vec sa prosla dva broja i donekle sam ocekivao takve reakcije, tako da sam samo mirno slusao i pravio mentalne beleske. Dok mi Dejan nije dao svoju kritiku u Skoli Stripa, strip Bomba nalazio se na vecini (skoro svim, da budem iskren) crnih lista kao nesto sto nije trebalo objaviti. Dejan je prva osoba kojoj se dopao, a njemu je to ujedno i najbolja stvar u casopisu. Bila bi to zagonetna pojava, da nije sasvim logicna i jasna. Racun se sam zatvorio s njegovom kritikom. Rezultat? Apsolutno pozitivan bilans.

Zakljucak: Cinjenica da mi stizu misljnja siguran je pokazatelj da svi reaguju na casopis, da ovaj izaziva komentare i kritike, sto je samo po sebi uspeh - u ovo doba opste nezainteresovanosti ljudi nalaze za shodno da mi doture svoja misljnja o necemu sto sam uredjivao. Cinjenica broj dva (to sto je bukvalno svako nasao u casposu nesto sto mu se svidja) i cinjenica broj tri (to sto se svima njima po svemu sudeci svidjaju razlicite stvari) predstavljaju masan bonus - koji mi, s obzirom da kao i moj kourednik Dejan, radim bez novcane nadoknade, puno znaci.

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (161)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

PRIČA O GRENDELIMA (3)

O Grendelima me ljudi najčešće pitaju ono što ih najviše i zanima: "Pa, kako ste dobili posao?" Ja uvijek odgovorim "Spakirali smo prijedlog i poslali ga", ali to ih rijetko zadovolji jer žude za čarobnom formulom, tajnim sastojkom, legendom ...

Za legendu se pobrinula Diana Schutz, urednica, svojom objavljenom pričom u tome kako se vratila iz Texasa, gdje je po tko zna koji put slomila srce, i kako je među gomilom pošte na stolu spazila raščerupanu omotnicu (zračne pošiljke nisu se tada, tko zna zašto, smjele oblijepiti selotejpom pa su fascikl s prijedlogom i priloženi album Citata klizili lijevo desno dok omotnicu nisu proderali) iz daleke, zaraćene i misteriozne Hrvatske. Čarobna formula sastojala se, pak, od pet-šest godina uloženog rada (potkrijepljenog spomenutim albumom - nikad ne potcjenjujte olakšanje urednika što nije prvi koji vas mora zaposliti), vještine stečene tim radom, znalački složenog prijedloga (na savršenom engleskom, zahvaljujući Tanji) i očita Eddyeva crtačkog dara. Tajni sastojak, pak, bilo je samopouzdanje.

Dvije su mi stvari pomogle da to samopouzdanje sagradim. Prva je bila rad po pozivu Igora Kordeja na Tarzanu, koju godinu ranije. Druga je bila natječaj za dizajn članske kartice kluba pretplatnika Mile High Comicsa, tvrtke preko koje sam kupovao američke sveščice. Poslao sam svoj crtež onako, bez puno nade, kako sam stripove slao na domaće natječaje, i rezultate sam, kad su stigli, čitao od zadnjeg mjesta samo da bih se zapanjio otkrivši se na - prvom. I da, bilo je super biti prvi i dobiti sto dolara nagrade, ali najbolja je od svega bila spoznaja da se pobijediti može, da nisu svuda mućke i da je, ponekad, dovoljno biti dobar. Ako mi je Tarzan pokazao da posao znam i mogu, pruži li mi se prilika, obaviti, Mile Highov natječaj mi je pokazao da ne trebam čekati da me zovu, da trebam vrebati priliku i iskoristiti je. Bez toga - kao i bez domaće besposlice, žarke želje da radimo stripove, zadnjeg trzaja blagostanja američkog strip-tržišta, poderane omotnice i slomljena srca Diane Schutz - nije pretjerano tvrditi da se Grendeli nikad ne bi dogodili.

Samopouzdanje, kvaliteta, očaj, sreća ... Ni to nije ono što pitaoci želi čuti te je zato na pitanje s početka i dalje odgovor da smo prijedlog spakirali i poslali.

A onda je zazvonio telefon ...


(Nastavlja se...)

sadržaj

9.

MOJ POGLED (48)

zmcomics

MUZIKA

Gledam i slušam ovih dana, po milioniti put, Orkov rog i ulazak Elrondovih vilenjaka u tvrđavu Rohansku, Helmov ponor, gde dolaze da pomognu ljudima u borbi protiv Sauronovih zlih ratnika. Sin Darko me prekine u bilo kakvom radu i odvuče da gledamo našu omiljenu scenu iz “Dve kule”.

Šta je posebno specifično i zanimljivo u toj sceni? Pa, patetična situacija koja uz pomoć sjajne muzike uspeva, nakon dugo vremena i kod mene, da izazove dečačko oduševljenje. Mene vraća u vreme kada sam danima nakon jedne knjige ili stripa, što bi neki rekli u polusnu, doživljavao velike i teške bitke sa sretnim krajem i gomilom sličnih patetičnih scena. Koliko god to dečija mašta dozvoljavala.

Žao mi je što ne mogu poput Darka otići, nakon filma, do sobe i praviti tvrđave od kocaka i voditi brilijantne bitke. Što ne mogu posvetiti ceo dan smišljajući kako ću napraviti, od konca i par automobilskih točkića, mehanizam za otvaranje kapije zamka. Drago mi je što vidim sebe u njemu, žao mi je što kao i svi roditelji pretrpan obavezama nemam dovoljno vremena ni snage da uživam, barem gledajući ga. No, ne pišem ovu kolumnu zbog dečačkih snova i roditeljskih muka, već zbog stripa.

Milion puta sam pomislio kako je ustvari najveća mana stripa što nema muzičku podlogu koja bi pojačavala doživljaj stripa koji se čita. Kako volim da slušam muziku dok radim, tako volim to i dok čitam strip. Naravno, volim i da odaberem muziku koja mi leži uz strip koji trenutno crtam ili čitam.

Da li stripu nedostaje muzika? Verovatno da, mada je to tehnički neizvodljiva stvar kao i kod književnih dela. Ako ništa drugo, ono zbog toga jer “strip” ne zna koji kadar upravo gledaš i koju muziku da “pusti”.

Da li je mana ili vrlina što sam biraš prateću muziku uz strip? Uvek se pitam koju bi muziku voleo da slušam uz strip njegov autor, da li je moj izbor bolji. Da li bi nekome više ležao neki teži rok, ili tehno uz bitku opisanu s početka ove kolumne? Valda je sve moguće, različiti smo i u različitim vremenima smo odrasli.

Nakon dužeg vremena, jedno pitanje za kraj: Koju muziku slušate uz pojedine stripove?

sadržaj

10.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su glavni i odgovorni za sadržaj rubrike i ove nedelje...

strip

Da li u Srbiji strip čitaju samo oni koji ga crtaju

Srpski strip se od početka ove decenije nalazi između radikalnih krajnosti - muzejskih galerija i fanzina. Autori su ili veoma priznati, angažovani u velikim svetskim izdavačkim kućama i dobro plaćeni, ili gotovo anonimni entuzijasti, koji svoje radove umnožavaju fotokopiranjem. Mejnstrim u domaćem stripu uopšte ne postoji

Pišu:
Vera Nikolić
Marko Andrejić


Od početka devedesetih i gašenja najvećih domaćih izdavača „devete umetnosti“, novinskim kioscima u Srbiji, umesto strip junaka, suvereno vladaju porno-zvezde. Petnaestak godina apstinencije bilo je dovoljno da u Srbiji odrastu generacije koje nikada nisu krile stripove u školskim knjigama, ne znaju ko su Veliki Blek, Zagor, Mister No ili Dilan Dog, a Betmena i Spajdermena doživljavaju kao najbolje filmske uloge Majkla Kitona i Tobija Mekgvajera.

U godinama bede i rata inspiracije za strip bilo je na pretek. Preseljen u podzemlje, objavljivan u fanzinima koji ne podležu cenzuri, strip je postao bezgranično polje slobode, za čije stvaranje nisu potrebna tehnička pomagala. Za nastanak stripa dovoljni su papir, olovka i ideja. Za njegov opstanak, potrebno je mnogo više.

- U poslednjih desetak godina nije bilo kontinuiteta stripa, on nije živeo na kioscima, gde mu je mesto - konstatuje Vladimir Vesović, voditelj škole stripa Studentskog kulturnog centra.

- Krajem osamdesetih ugašeni su veliki strip izdavači, a čitave generacije autora ostale su nedorečene. Našu strip scenu održalo je preseljavanje stripa u galerije i muzeje i nekoliko strip magazina i fanzina. Mladi danas ne znaju šta je strip, a ono malo klinaca koji ih još čitaju nasledili su to od roditelja.


Vino, sir, strip

U nedostatku tržišta, izdavača i publike, domaći strip crtači imali su sužen izbor: da ostanu ovde i sami grade novu scenu ili da pokušaju da se probiju u inostranstvu.

- Dobar deo naših crtača, uključujući i mene, okrenuo se inostranom tržištu - kaže Aleksandar Rakezić Zograf, jedan od naših najpoznatijih i najproduktivnijih strip autora. - To je bilo iz nužde, zbog situacije ovde, ali i zato što je ta generacija odlučila da postane deo nečeg šireg, da izađe iz lokalnog okvira. Dogodilo se da se ono što domaći autori nude poklapa s onim što je aktuelno na svetskim scenama: sasvim originalno naše, a potpuno u toku sa svetskim trendovima. Usred oskudice pojavila se grupa crtača koja je mogla da bude aktivna i ovde i napolju.

Priliku koja im je pružena domaći autori nisu propustili. Umesto da tavore i radove objavljuju po niskotiražnim fanzinima, napravili su kompromis i svoje usluge ponudili onima koji su znali da ih cene. I plate, naravno.

- Kod nas se strip ne tretira kao roba na kojoj se može zaraditi, a u Francuskoj, Belgiji, Americi i Japanu to su ozbiljne industrije - tvrdi Vesović. - Strip je, pored vina i sireva, najveći francuski izvozni proizvod, a njihov ministar kulture objavio je nedavno da je strip dostigao nivo književnog žanra. U takvoj sredini, sa razvijenim izdavaštvom i bogatom tradicijom stripa, postoji kriza autora, i tu „kreativnu rupu“ popunili su naši crtači. Za francuske izdavače trenutno radi 12 naših autora, i možemo biti ponosni na to.

Slično literaturi i kinematografiji, srpsko strip stvaralaštvo strancima je bilo interesantno kao medij za prenošenje traumatičnih iskustava rata i razaranja.

- Prenosili smo specifičnost naše situacije, koja je interesovala ljude napolju, i zahvaljujući tome skrenuli smo pažnju na sebe. To je bio prvi korak, način da nas zapaze, a posle toga, zainteresovali su se i za druge stvari - kaže Zograf.


Alternativna scena

Mnogi od autora koji su uspeli da „izvezu“ svoje radove paralelno su nastavili da rade u Srbiji. Neki od njih, kao Aleksandar Zograf, osnivali su fanzine i strip magazine, pokretali škole i radionice i uticali na formiranje alternativne strip scene u Srbiji.

- Strip nije strip dok se ne objavi - kaže Radovan Popović, urednik Stripera, jednog od časopisa zaslužnih za opstanak domaćeg andergraund stripa.

U evidentnoj krizi izdavaštva, autori su se dosetili i počeli sami da objavljuju svoja mala autorska izdanja, vlastite strip fanzine. Tradiciju fanzina i nezavisnog i slobodoumnog stripa pokrenuo je Zograf početkom osamdesetih. Autori su se povezali, distribuirali fanzine među sobom i po knjižarama koje su za to zainteresovane.

U Beogradu postoji više centara strip produkcije. U okviru Srećne galerije Studentskog kulturnog centra radi strip škola i izlazi fanzin Šlic.

- Naši crtači su godinama odlazili na Zapad, afirmisali se tamo, i onda se, kao gotovi autori, vraćali u Srbiju - kaže Milosav - Miki Pješčić, urednik programa Srećne galerije. - Smatramo da prvu šansu treba da dobiju ovde i zato smo formirali školu i pokrenuli dve edicije strip izdanja. Jedna se bavi alternativnim, autorskim stripom kakav rade Zograf, Wostok i Saša Mihajlović, a druga klasičnim strip autorima kao što su Đorđe Milović, Predrag Ginevski i Marko Stojanović. Želimo da utemeljimo pozicije stripa kod nas prožimanjem rada naših autora sa radom drugih strip centara i napravili smo veliku strip konvenciju. Planiramo i međunarodni festival mladih autora, koji bi nam pomogao da uspostavimo veze sa sličnim institucijama u svetu. Počinjemo ponovo od nule, odgajamo nove generacije autora i čitalaca.

Pored Srećne galerije SKC, vezane za državnu instituciju, veći srpski izdavači su i „Sistem komiks“, „Mahmedija centar“, novosadski „Market print“, poznat po Stripoteci, „Beopolis“ sa Striperom i bioskop „Rex“, koji objavljuje Grafičke zavere.

Mladi autori rade i samostalno, kao Maja Veselinović, koja objavljuje strip magazin Celulit ili Vuk Palibrk, koji izdaje Sardinu.

Neki su organizovani u grupe poput „Kosmoplovaca”, vezane za Striper. „Kosmoplovcima“ je važniji segment delovanja produkcija elektronskih izdanja, pa je novi Striper izašao u formi CD ROM-a, a ima ga i na Internetu.


Iskreni andergraund

Beograd nije centar srpskog strip stvaralaštva. Fanzine i magazine izdaju i mnoge lokalne grupe. U Subotici su se autori okupili oko grafičke radionice “Entropija”, čiji je pokretač Miroslav Lazendić. Oni su povezani s anarhopokretom, i svi su anarhoaktivisti. Zograf u strip radionici “Kuhinja” okuplja važnije pančevačke autore, objavljuje strip fanzin i organizuje izložbe i festival. U Vršcu je Wostok pokrenuo strip magazin Patagonija, koji više ne izlazi, ali autori rade i dalje. U Čačku je izašlo šest brojeva strip fanzina Lavirint, a spremaju se i novi.

- Mlada generacija autora, rasla u vreme krize devedesetih, sad se formira i sazreva. Oni su potpuno raskrstili s bilo kojom vrstom autoriteta. Interesuje ih samo sopstveni stav i aktivno ga iznose - kaže Aleksandar Zograf.

Teme kojima se bave domaći autori jako su raznovrsne i ne može se napraviti neka posebna klasifikacija po tom kriterijumu.

Autorska scena bliža je stvarnom životu, prenosi snove, doživljaje, osećanja, lične stavove prema životu. Crtači koji se bave klasičnim stripom bliži su fantaziji, imaju predloške iz literature ili filma, stvaraju u različitim žanrovima. Mejnstrim u stripu gotovo da ne postoji.

- Strip je u Srbiji tu samo da dokumentarno zabeleži lokalne tripove i život. Ako je nasilan, nasilan je zato što je to tako. Ovde se ne preteruje, priča se onako kako jeste. Za naš strip se može reći da je, zapravo, čisti, iskreni andergraund - smatra Radovan Popović.


Knjižara specijalizovana za prodaju stripa

Knjižara „Alan Ford“ jedna je od retkih specijalizovanih za „devetu umetnost“. Otvorena je u oktobru 1994. godine, kada je Miroslav Milenković odlučio da od porodičnog hobija napravi mali biznis.

- U moje vreme, stripovi su se čitali i razmenjivali, kružili po razredu. Moji sinovi su skupljali stripove i kupovali sve što je izlazilo. Nismo znali šta da radimo sa svim tim stripovima u kući i onda smo rešili da ih prodajemo - kaže Miroslav Milenković.

- Stripovi su se u gradu prodavali na tezgama, na sitno i na divlje, a mi smo napravili pravu radnju kakve postoje u inostranstvu.

U knjižari „Alan Ford“ ponuda je šarolika. Od nekada veoma popularnih junaka Lunov Magnus Stripa i Zlatne Serije, preko legendarne Stripoteke, nezaobilaznog Alana Forda, francuskog klasika Enkija Bilala, Mikijevih i Politikinih zabavnika, do novih i široj publici nepoznatih autora. Milenkovići nabavljaju i nove stripove iz inostranstva, a počeli su i da izdaju albume domaćih autora. I oni se, kao i većina ljudi koji se bave stripom, žale na slabu ponudu i na sve starije konzumente:

- Novi stripovi su vremenom prestali da pristižu, a starih ima sve manje. Ipak, najveći problem su mušterije. Deca dolaze sve ređe, a i kad uđu u radnju, zabezeknuto gledaju oko sebe. Zanemarljiv je procenat mušterija petnaestogodišnjaka, uglavnom dolaze oni stariji od 30 godina. Klince koji dolaze uglavnom su ka stripu usmerili roditelji. Edukacija je prekinuta kada je strip nestao s kioska, a generacije su odrasle na „Pinku“ i emisijama kao što je „Grand šou“. Mikijev zabavnik, koji je nekada bio prva literatura deci, prestao je da izlazi pre dve godine. Retko ko može da izdvoji novac i da četiri puta mesečno kupi strip za svoju decu - smatra Miroslav Milenković.


Hrvatski autori: Zbor stripa smo naučili ćirilicu

U okviru novoosnovane strip konvencije, Srećna galerija beogradskog SKC ugostila je deset najreprezentativnijih hrvatskih strip autora. Posebno su predstavljeni radovi umetnika koji izdaju samo za hrvatske izdavače, posebno oni što rade za inostrano, pre svega američko i italijansko tržište, a posebno radovi multumedijalne grupe „Divlje oko“.

- Postoji podudarnost između naših strip scena - smatra Goran Sudžuka, jedan od hrvatskih crtača koji radi u Americi. - I naš problem je što stripa nema na kioscima. Publika se odgaja od malih nogu, klinci uče da čitaju na stripu. Kreće se od Mikija Mausa i Toma i Džerija, pa preko Zagora i Velikog Bleka, dolazi do ozbiljnijih i ambicioznijih stripova. To je prirodan proces koji je ovde ukinut. Sa pet godina sam naučio ćirilicu da bih mogao da čitam Mikijev zabavnik - iskren je Sudžuka.

Hrvatski crtači tvrde da su ostali bez stripa početkom devedesetih, kada su se srpski izdavači ugasili ili povukli s njihovog tržišta. Osim Bonelijevih svezaka, koje izdaje „Slobodna Dalmacija“, u Hrvatskoj ima i Alana Forda, i nešto malo crtaća za decu. Masovnog, komercijalnog stripa nema, nema specijalizovanih revija koje bi objavljivale čitav spektar različitih stripova. Domaće autore održavaju uglavnom dečji časopisi i fanzini. Najpoznatiji među njima je Stripoholik, koji izdaje Novo Hrvatsko Podzemlje“ i bavi se pretežno andergraund stripom sa socijalnim temama. Drugi je multimedijalno i pomalo elitističko „Divlje oko“ Dušana Gačića, i „Endem“, čiji su eskapistički stripovi bazirani na karikaturi i stiliziranju, bliski mejnstrimu. Pre pet godina, u saradnji sa Radiom 101 osnovana je i strip konvencija „Crtani romani šou“.

- Naše američke kolege se nama čude i naš strip im je jako zanimljiv upravo zbog različitih uticaja koje smo imali u detinjstvu - kaže Sudžuka.

Hrvatski fanzini, iako naizgled mnogo profesionalniji i skuplji od naših, štampaju se u malom tiražu, slabo prodaju i donose malo novca svojim autorima. Održava ih, kao i kod nas, entuzijazam.

- Malo je strip publike, ali mi nismo krenuli s idejom da zaradimo - kaže Tino Curin, alijas Smog, jedan od pokretača Novog Hrvatskog Podzemlja.

- Stripoholik izlazi prostom kapitalističkom logikom: napraviš jedan, imaš love za dva. Dečki crtaju i za dečje novine ili dečje podlistke u novinama. Strip mi je ljubav, a posao mi je nešto drugo. Kad crtam, crtam baš ono što hoću, nikoga ništa ne pitam, i nikoga ne prisiljavam da to čita. Poznati hrvatski majstor stripa Darko Macan smatra da strip crtači treba da se bore za svoju publiku.

- Strip se mora vratiti tamo gde je bio ranije, ući u novine koje ljudi već kupuju, pa tek onda u specijalizirana izdanja.

I dok nova strip publika odrasta, autori za život zarađuju crtajući za inostrane izdavače. Put ka američkom tržištu, kojem uglavnom teže, novim generacijama hrvatskih crtača otvorio je Darko Macan:

- Naši autori su odrasli na stripu iz celog sveta, i zato dobro prolaze u inostranstvu. U inostranstvo odu oni koji su spremni puno da rade i nemaju previše ličan stil. Što ti više slobode daju, to si manje plaćen. Pitanje je u kojoj meri čovek hoće da se prilagodi. Nas prilagodljivijima čini glad.


Objavljeno: Blic News br. 167, Beograd, 19.03.2003.

Madona prigrabila "Nasilne Mesije"

Filmska prava na graficku novelu "Nasilne mesije: Poslovna knjiga" dobio je studio "Maverick Films" ciji je vlasnik pop pevacica Madona. Sama graficka novela je postala kultni hit medju ljubiteljima stripa a "Maverick" je kupio prava na izdanje u kojem se nalaze prvih osam brojeva serijala gde su predstavljeni Gradjanin Bol i serijski ubica Porodicni Covek, koga on juri.

V. T.

Objavljeno: Danas, Beograd, 19.02.2003.

Derdevil, kaskaderi i ostali

Hepening povodom premijere filma "Derdevil", ekranizacije jos jednog Marvelovog junaka, koji zbog nemilog proslonedeljnog dogadjaja nije odrzan, bice uprilicen veceras. Udruzenje kaskadera Srbije predstavice posetiocima Doma sindikata akrobacije, nesto blaze onim koje ce potom videti u bioskopskoj dvorani, ali svakako fascinantne obzirom da se odigravaju uzivo. Najavljeno je da ce, izmedju ostalog, kaskader u kostimu Derdevila izvesti skok sa krova Doma sindikata i da ce kaskaderka u kostimu Elektre izvesti hepening sa dzakovima. Organizatori nisu precizirali ko se krije u kostimima filmskih junaka. Distributer filma je Tuck.

D. J.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 21.03.2003. godine

sadržaj

11.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: Strip Core <core@kud-fp.si>
Subject: [stripcore] strip delavnica in delavnica animacije

Mestna galerija v Ljubljani, Francoski institut Charles Noidier in revija Stripburger (Forum Ljubljana) v okviru projekta "Risani trakovi / Bandees Desines - Mesec sodobnega francoske stripa in animiranega filma" pripravljamo aprila strip delavnico in delavnico animacije, ki ju bosta vodila francoska avtorja Yvan Alagbe in Remi. Obe delavnici sta brezplacni, stevilo udelezencev pa omejeno. Rok prijav je ponedeljek, 31. marec. Podrobnejse informacije lahko preberete v priponki. Prosimo, da obvestilo posredujete zainteresirani javnosti. Za dodatne informacije, nas lahko poklicete na urednistvo Stripburgerja 01 2319662 (od 11-19).

DELAVNICI STRIPA IN ANIMACIJE

V sredo, 17. in v četrtek, 18. aprila revija Stripburger v sodelovanju s Francoskim inštitutom Charles Nodier v Ljubljani in Mestno galerijo Ljubljana, v okviru razstave Kovček – sodobni francoski avtorski strip pripravlja stripovsko delavnico pod vodstvom francoskega stripovskega avtorja, založnika in galerista Yvana Alagbéja. Delavnica bo potekala v angleškem jeziku v prostorih stalne zbirke Mestne galerije Ljubljana na Cankarjevem nabrežju 11/I od 10.00 do 18.00 z vmesno pavzo za kosilo. Udeležba na delavnici je brezplačna, vendar je obvezna prijava, saj bo delavnica omejena na 10 udeležencev, od katerih pričakujemo poznavanje osnov stripovskega jezika. Udeleženci poskrbijo sami za risarski pribor! Prijave s kratko biografijo in priloženima dvema fotokopijama stripov ali ilustracij pošljite na naslov: Stripburger, Metelkova 6, 1000 Ljubljana ali po elektronski pošti: burger@kud-fp.si najkasneje do ponedeljka, 31. marca 2003

YVAN ALAGBÉ: »Predlagam, da bi na delavnici delali stripe, ki se dotikajo koncepta »meje Evrope« v različnih pomenskih stopnjah tega termina. V mislih imam podnaslov Stripburgerjeve antologije »comics from the other Europe«. Prav tako imam v mislih podobe in besede Klavdija Slubana (francosko/slovenski fotograf) ter Françoisa Maspera (pisatelj in bivši založnik), ki sta iz potovanj po vzhodni evropi pripravljala dnevnike, v katerih je bila skupna ugotovitev, da kjerkoli sta srečevala ljudi, so jim le-ti odgovarjali: »dobrodošli v samem srcu Evrope!« (oba avtorja sta izdala svoje knjige pri založbi Amok). Skozi obdelavo te teme bi se lahko skozi besede, vprašanja in zgodbe dotaknili naslednjih točk: evropska skupnost, povezave med zahodno in vzhodno evropo, povezave med evropo in ostankom sveta, zgodovinska in aktualna stališča… Teh točk smo se pri Amokovem založniškem programu že večkrat dotikali (posebej še v antologiji Cheval sans Tete vol. 4 in 5 – na ogled v Stripburgerjevi čitalnici!). Čutim, da je v tem trenutku pomembno vztrajati na teh temah, še posebej ker se obeta začetek nove vojne: primer Turčije, ki hoče v EU, država hoče sodelovati z ZDA v vojni, državljani pa se temu upirajo. Več vzhodnoevropskih držav se ne strinja s francosko in nemško pozicijo in podpirajo ZDA. V večini evropskih držav živijo tujci, ki prihajajo iz neevropskega sveta…
Osebno imam raje kompleksne teme, ker raje delam z formo in vsebino hkrati. Upam, da bodo vprašanja, ki so se mi porajala zgoraj, sprožila zanimive eksperimente v risbi ter da bodo ti vizualni eksperimenti prinesli zanimivo interpretacijo teme. Kar se tiče risarske tehnike predlagam, da delamo s črnim tušem, ki omogoča različne odtenke...«

V četrtek, 24. in petek, 25. aprila v okviru razstave Paranorama – predkinematografske naprave bo njen avtor Rémi vodil delavnico risarske animacije. Na papirnat trak dimenzije 125 x 13 cm boste udeleženci risali dvanajst podob v sosledju prizorov, ki bodo s projekcijo v Praxinoscopu oživele. Delavnica se bo odvijala v prostorih Mestne galerije od 10.00 do 18.00 ure. Za vse udeležence je zaželena udeležba na otvoritvi razstave v galeriji Kapelica, v torek, 22. aprila 2003 ob 21. uri. Udeležba na delavnici je brezplačna, vendar je prijava obvezna, saj bo delavnica omejena na 10 udeležencev. Udeleženci sami poskrbijo za risarski pribor! Prijave s kratko biografijo in priloženima dvema fotokopijama stripov ali ilustracij pošljite na naslov: Stripburger, Metelkova 6, 1000 Ljubljana ali po elektronski pošti: burger@kud-fp.si najkasneje do ponedeljka 31. marca 2003

RÉMI: »Dva dni se bomo skupaj ukvarjali s kinematografsko animacijo. Ker sem prej samouk kot specialist, se bomo animacije lotili na primitiven način: brez kamere in brez projektorja. Kamera bodo vaše roke, kot projektor pa boste lahko uporabljali Praxinoscop, ki sem ga sam izdelal. Na njem boste lahko ne mestu samem preizkusili kvaliteto vašega dela. Kot vi, sem tudi jaz rojen po izumu filma in sem spremljal njegov nenehni razvoj. Toda, najbolj intenzivna občutja, povezana s kinematografijo, so me preplavila ob odkritju predkinematografskih optičnih sistemov. Majhne risbe na traku navadnega papirja, ki jih spraviš v gibanje in nenadoma oživijo. Mislim, da so te naprave ohranile izvorno občutje do filma in da je za nas, otroke 21. stoletja, pomembno, da se vračamo k temu izvoru, ki nas opominja, da je film navsezadnje samo iluzija.«

From: Strip Core <core@kud-fp.si>
Subject: [Stripburger] Stripburger's War Edition - reminder


Dear friend through comics,

Since the deadline for the Stripburger's War Edition is getting closer (April 15th!), we are getting a little bit anxious. We would like you to remind you about our contest and ask you to give as a feedback and tell us if you have some ideas and if you plan to make a story. By doing so, you will make us more relaxed before the action of puting the issue together.

We'd also like to let you know that in the meantime we got an invitation to present the anthology at the Berliner Comicfestival (27.- 31. August 2003) www.berliner-comicfestival.de

Looking forward for your reply, we keep our anti-war morale high!

Your's Stripburger

From: Darko Macan <darko.macan@zg.tel.hr>
Subject: Fw: POSLI!

Napomena: onaj drugi se vjerojatno ne placha, ali je potencijalna prilika da se rad vidi. Sapienti sat.

mcn


SKY DOG PRESS- PAYING WORK FOR PENCILS/INKS

"Sky Dog Press, publisher of Buzzboy, has PAYING WORK for up and coming pencilers and inkers that can execute clean, straight forward storytelling in a classic sequential art style. We are developing a full-color, scaryanthology comic done in the style of the Gold Key and Dell Boris Karloff "spooky tales"comics (non stylized art similar to some EC creators, as well as Toth, Manning, etc).

Penciler inker teams, or solo illustrators welcome. The most important thing is that you can deliver 4-6 pages of art in a timely manner, take editorial criticism, and be as professional as possible.

Again, this is a paying job, with pay based upon experience.

Please send scans of lo res sequential art (no pin-ups) to john@sky-dog.com, with the subject "Submission Art""


*************************

ARTIST WITH ATTITUDE WANTED!

SALOME 3000,a futuristic and horrific retelling of the Bible story needs a wild and crazy artist to illustrate its 16 page script. This has many sick and twisted angles beyond your imagination. PUBLICATION IS DEFINITE!!! Please send samples to Graham Stanley at invisibleart@hotmail.com. Please include SALOME 3000 in the subject line.

SEX, DRUGS, LESBIANS, BLOODY REVENGE--IF THIS TURNS YOU ON AND HAVE TALENT, PLEASE CONTACT TODAY!

sadržaj

12.

LINKOVI

Strip Vesti

-Drugi tom stripa Maus bi uskoro trebalo da se pojavi u nas, u medjuvremenu stigla je vest da je art spieglman napustio svoj angažman u prestižnom časopisu New Yorker, u znak protesta što ovaj satirični časopis nema snage da se oglasi protiv poteza trenutno vladajuće američke administracije... Corriere della Sera je objavio intervju sa spiegelmanom, engleski prevod je moguće pročitati na:
http://electroniciraq.net/news/109.shtml
(Aleksandar Zograf)

sadržaj

13.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 22. do 28. marta

22. marta 2002. U Domu omladine Vršac je predstavljen rad autorske grupe Kosmoplovci.

24. mart 2002. Otvorena je izložba ilustracija, crteža i stripova Milana Pavlovića (Mr.Stocca) u cafe-u GHETTO, Sinđelićeva 129, Čačak, Srbija.

26. marta 2002. Otvarena je izložba Marka Kocipera pod naslovom "Ne prezrite!" u galeriji KUD France Prešeren.


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad