prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. KOSMOPLOVCI PRSS - Kosmoplovci
2. KONKURS ZA STRIP 'NIS 2002' - Henrih
3. NOVA IMENA - Ilija Bakić
4. A/D - Srđan Aćimović
5. PARISKI SPLEEN (33) - Franc
6. JUŽNJAČKA UTEHA No 65. - Marko Stojanović
7. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (125) - Darko Macan
8. MOJ POGLED (12) - zmcomics
9. ŠTAMPA - štampa
10. BERZA - mail
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

KOSMOPLOVCI PRSS

Kosmoplovci

Kosmoplovacki slet kosmoplovaca u remontu
17.06 - 05.07. tekuce godine od 12:00 pa do 19:00 osim prve veceri kad je od 19:15 pa sve do negde oko 11.

Program desavanja po meniju

19:15
Izlozba originalnih stripskih i filmskih plakata koje su kosmoplovci izlozili u sveopstoj korelaciji sa posebnim delovima izlozbe postavljene oko izlozbe tih plakata.

19:45
Video program je sacinjen od posebnih delova celokupnog video materijala iz arhive kosmoplovaca.

20:00
Prateci program izlozbe se sastoji iz vise segmenata iste te izlozbe koje zajedno cine upravo tu izlozbu.

22:30
Tokom trajanja izlozbe kosmoplovci ce uporedo odrzati jos jedan plenum kosmoplovaca na kome ce biti i zvanicno uspostavljena komunikacija sa spoljnim svetom i njegovim uzrocima i posledicama.

24:00
Plenum ce se odrzati 05.07. na dan poslednjieg dana Izlozbe.

19:00
osim toga, svakog ponedeljka ce se u istom remontu na istom mestu razgovarati o aktuelnim produkcijama poput Entropija-e i Krpelj-a grupe autora od Wostok-a, Septic-a, Miroslava Lazendic-a, Grabow-kog-a i svih ostalih.

Nauku mladima kosmo plovcima

sadržaj

2.

KONKURS ZA STRIP 'NIS 2002'

Henrih

KONKURS ZA STRIP 'NIS 2002'

PRVA NAGRADA:
Bojan Mandrapa - Beograd

DRUGA NAGRADA:
Igor Malovic - Kladovo

TRECA NAGRADA:
Dejan Stankovic - Leskovac

Odluka zirija u sastavu:
1. Branislav Miltojevic-novinar
2. Vlada Krstic-slikar
3. Aleksandra Dedic-vajarka

Izlozba je otvorena u petak 07.juna 2002. i traje do nedelje 16.juna u 20:00h.Tokom pet dana naseg boravka u galeriji posetioci su mogli da vide kratke animirane filmove Niskih autora,jednu Japansku mangu,upoznaju se sa strip izdanjima koja su opredeljena iskljucivo domacim autorima i ucestvuju u uredjivanju muzickog dela izlozbe.Ono sto je ostalo u galeriji i ono sto je uopste glavni deo izlozbe i konkursa jesu izlozene 111 table stripa od kojih 93 u konkurenciji za nagradu i 18 van konkurencije i preko toga jos vise od 20 ilustracija. Sve skupa 40 autora. Organizatori ce naknadno dodeliti tri zahvalnice za ucesce na konkursu.

Kontakt sa nagradjenim autorima sledi nakon zavrsetka izlozbe.

NSR

Best regards,
HENRIH
mailto:henrih@ptt.yu

sadržaj

3.

NOVA IMENA

Ilija Bakić

STRIP

NOVA IMENA

"Frustrator", fanzin grafičke radionice "Entropija"

Od kraja prošle godine u Subotici deluje Grafička radionica "Entropija", stvorena da bi umetnici u njoj tragali za novim oblicima izražavanja, s jedne strane, i radi aktiviranja i kanalisanja difuzne kreativnosti mladih, s druge strane. Koordinator projekta Miroslav Lazendić, agilni i zapaženi autor najmlađe generacije ovdašnjih strip stvaralaca, okupio je petnaestak radioničara, čija je prosečna starost oko 18 godina, zainteresovanih za ilustraciju, strip, grafite i druge oblike nezavisnog vizuelnog izražavanja, kao opoziciju tzv. "corporate art", odnosno umetnosti bilo kog tipa proizvedenoj u kompanijama korporacijske umetnosti a koja je obično previše komercijalizovana i veoma niskog kvaliteta.

Rezultati rada "Entropije" predstavljeni su široj publici putem fanzina "Frustarator" ( do sada su izašla dva broja ), u kome, pored crteža, kolaža i kratkih stripova, kao svojevrsni zaštitni znak radionice nalazimo duži strip nastao kolektivnom podelom rada u kojoj svaki autor crta po jednu sličicu. Mnoštvo tema, tehnika i poetika koje u svojim radovima prezentuju, pored već proverenih "stripadžija" kakvi su Miroslav i Septik, i početnici Darko I i Darko II, Dejan, Goran, Livia, Mariana, Ivana, Gloria i ostali, ispunjava fanzin razigranim cinizmom, brutalnošću horora, rok'en'rol ekstravagancijama, paradiranjem konfekcijskih stripova i društveno-političkih događaja kao i neobuzdanom fantazijom i poetskim apstrakcijama. Rečju, "Entropija" donosi radove talentovanih "strip novaka" iz kojih zrači svežina, drugačiji senzibilitet i puna radost stvaranja, zbog čega svakako treba obratiti pažnju na ovo izdanje i imena koja se u njemu pojavljuju.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 3. maja 2002.godine

sadržaj

4.

A/D

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Ekspanzijom digitalnih tehnologija prenosa podataka čovek se dovodi u priliku da razmisli o jednom filozofskom pitanju: Da li je priroda sveta kontinualna ili diskretna - neprekidna ili prekidna? Čini se da je odgovor na ovo pitanje dat otkrivanjem atoma, ali i pored toga, naš subjektivni utisak sveta je kontinualan. Zbog toga pri ekspanziji digitalne tehnologije (koja se u principu bazira na prevođenje kontinualne informacije u diskretni oblik) postoji izvesni strah od gubitka dela informacije, što se u principu i dešava, bez obzira što je taj deo informacije dovoljno mali da bi bio neprimetan koliko i prelaz između dva frejma na filmskom platnu. No, ukoliko je kvalitet digitalne obrade slabiji, tada dobijamo strip kompjuterski pripremljen za štampu, kod koga se pikseli vide dovoljno jasno da ometaju čitanje, a kamoli uživanje u crtežu, ili DivX-ovi lošeg kvaliteta kod kojih je pikselacija takođe više nego uočljiva. Ipak, nisu potrebni veliki resursi da bi se ovakvi problemi izbegli pri, na primer, kompjuterskom kolorisanju stripova koje već postaje uobičajeno. Međutim, kod autora koji crtaju na kompjuteru, čitaoci se ipak osećaju uskraćenima kako za originalnu tablu, tako i za potez pera ili četkice, koji se gubi u hrpi okolnih piksela.

Razvoj digitalne tehnike, naravno, ide ka što većem kvalitetu, a to podržava sve veća memorija kompjutera, CD-ova i drugih nosača informacija. Pitanje je, ipak, dokle ima svrhe ići u taj "mikrosvet"? Uobičajene rezolucije (npr. 92 piksela/cm, uobičajeno za on-line stripove) dovoljne su da čitalac ne primeti razliku između digitalne i analogne slike. Ako, opet, želimo da uvećavamo crtež radi ulaska u proces stvaranja ili u potrazi za detaljima, podela slike na piksele postaje i te kako uočljiva. Do koje ima svrhe mere ići sa umanjivanjem rezolucije? Postoji i problem sa diskretizacijom boja koji je, doduše, već praktično rešen jer danas i niskobudžetne video-igrice koriste spektar boja koji nesavršenom ljudskom oku deluje sasvim kontinualan.

Autori takozvanih "pikseliziranih" on-line stripova uglavnom nisu imali na umu ove nedoumice kad su izmislili ovaj stil, već pre uštedu resursa, stvaralačke energije i crtačke opreme. Ipak, ovi stripovi, stvoreni od slika čija je rezolucija cinično uvećana do apsurda tako da dobiju izgled prastarih kompjuterskih igara, uspeli su da formiraju prvu strisku i crtačku školu karakterističnu isključivo za on-line strip. Sve je počelo sa autorima koji su, iz sasvim jasnih mada ne opravdanih razloga, za svoje junake odabrali sprajtove uzete iz video igara. Tako su nastali stripovi kao: Bob and George (http://www.bobandgeorge.com/), Online Life (http://onlinelife.keenspace.com/), 8-bit teather (http://www.nuklearpower.com/comic/)... Ovi stvaraoci polažu sumnjivo autorsko pravo na svoje stripove, jer su ovi dobrim delom "falsifikovani". Njihovi 'sledbenici' koriste svoje sprajtove, ali i dalje pod teretom pulp-video-igrica kao vizuelnih uzora. Pomak je napravio izvesni R. Stevens sa svojim stripom "Diesel Sweeties" (http://www.dieselsweeties.com/). Pored toga što je formu "pikseliziranog stripa" odvojio od video-igrica koliko je mogao, Stevens se trudi da tematiku "Sweeties-a" približi formi koliko mu kreativne stege dozvoljavaju. Na adresi http://www30.brinkster.com/robotnik/sampler.html nalaze se i četri probne table stripa "Resident bitches" autora Albrechta, koji iz nepoznatih razloga okleva da ovo razvije u projekat, iako je njegov crtež pikseliziran a opet složen, dobar vizuelni oslonac za strip-serijal.

Kao predmet posmatranja umetničkog dela, kompjuteri su obrađivani u bezbroj dela kiberpank - orijentacije. Izvesne dimenzije ovog 'problema' mogle bi se najprirodnije obraditi kroz formu pikseliziranog stripa, posmatrajući u "horizontalnoj ravni" (kako sociolozi vole da kažu) kompjuter kao mašinu koja u osnovi barata nulama i jedinicama, te, neizbežno, digitalnim signalom, a u "vertikalnoj ravni" kroz istorijski razvoj, aludirajući na izgled kompjuterskog ekrana još iz osamdesetih godina. Ovom stilu, ipak, još uvek je potreban autor koji će prevazići banalnost svojih korena. Bez toga, svi potencijali koje nosi neki stvaralački stil, u stvari i nisu bitni.

sadržaj

5.

PARISKI SPLEEN (33)

Franc
bvlazic@EUnet.yu

EUDORA, SLATKA BUBICA

Tihomir Čelanović: Eudora
MAH, Beograd, 2002

"Eudora" je prvi album Tihomira Čelanovića, mlađeg stripera čije smo dosadašnje radove upoznavali preko retkih ovdašnjih časopisa i revija, i čija je stilizacija, u moru drugih, i drugačijih radova, smesta privlačila oko osetljivijeg čitaoca. U ovom albumu, kao i u većem broju svojih kraćih, lirskih radova, Čelanović se afirmisao kao celovit stvaralac, kao crtač-pripovedač, da upotrebim, verujem valjanu, Peetersovu teorijsku definiciju onih autora stripa koji su, po ovoj naznaci, stvoritelji kako scenarija, tako i likovne obrade datih sižea.

Za razliku od opštevažećeg mišljenja (ili se ja varam, te ono i nije opšte, nego samo pojedinačno mišljenje i pojedinačno merilo vrednovanja nečijega rada), po kome, po pravilu, crtači daju rđave scenariste, te nemaju osećaja za karakterizaciju likova, motivaciju postupaka, dramatizaciju radnje i održavanja tempa naracije (odnosno, da su lišeni opšteg osećaja za dah i ritam pripovedanja), strip Tihomira Čelanovića s kraja na kraj pokazuje da nema značajnijeg pada; ovo je strip koji se čita u jednome dahu i za čijim se čitanjem vraćamo na pojedine scene, kaiševe i table, opčinjeni dražesnošću crteža, svežinom, jednostavnošću i liričnošću likova i predela.

Instektoidni svet gospodina Čele, kod koga se u imenu autora susreću svet i delo, realnost i plod fantazije, jeste svet kukaca humaniodnih osobina: u središtu toga sveta je carstvo Tohtorok, u središtu carstva dvor, u srcu dvora presto, odaja cara nad kukcima muzičarima (pa da, ovaj insektoidni svet opčinjen je muzikom, čime bi drugim i bio?, setimo se cuvene La Fontaineove basne). Zaplet je vrlo jednostavan, i zato dobar: u svetu muzike postoji, poput cara nad kukcima, instrument nad instrumentima - Obonoz; ovaj je otet, nenadno, i treba ga sad povratiti. U tu nesvakidašnju priču se upliću nevoljni junaci, slučajni prolaznici, koji će, kao u svakoj dobroj priči, prerasti sebe, svoje mane i strahove, i činiti velika dela. Njhova imena su: muva Pedro i buva Morcina; glavni negativac, tamna, preteća senka, oličenje svega mračnog i morbidnog u albumu je komarac Zobrobrok Ofnunsen. I to bi, po svoj prilici (stvar je tako zamišljena), bila tek prva epizoda.

Crtež je veoma svež, ekepresivan, mio: veštim prepletanjem srednjevekovnih ukrasnih i odevnih elemenata sa arhitekturnim i grafičkim izgledom posuđenih od mezoameričkih ili egipatskih hramova i dvoraca, Čelanović je uspeo stvoriti stvarnu vizuelnu čaroliju. Presek kaiševa i tabla je čitljiv, linearan i u službi je naracije. Međutim, ukoliko bi postojala jedna zamerka, bila bi upravo u tome što nije uvek i svagda, gde je to bilo moguće, crtač ispoštovao obilje nagoveštenog dekoruma i nužnost besprestanog opčinjavanja oka čitaočeva.

No, pripovedne vrline Čelanovićeve odlično ilustruju, za primer, 42. i 43. strana, table kroz koje je najbolje dat izraz scenskoj upotrebi nepokretnosti u narativne svrhe. Prvi kaiš prve od navedenih tabla, putem tri skoro istovetna kvadrata, kroz samu upotrebu boja daje nagoveštaj kretanja vremena; na noćno doba i na san, pored korišćenih boja, ukazuju i spuštene latice cveta na kome Pedro spava. Na sledećoj od tabla nepomičnost mamurnog Pedra je ta koja opominje na sporo oticanje vremena i određuje pravac naracije: istovremeno, reflektovanje trećeg sa prvim kaišem ove table, kroz istorodno sekvencijalno nizanje Pedrina lica i retkih mena na ovome, sugeriše nam ritam čitanja i osećanja vremena. Estetska organizacija table određuje tako i njen pripovedni ritam.

26. i 27. Tabla, opet, daju redak začetak mogućnosti jednog unakrsnog čitanja, ka čemu inače autor ne iskazuje veću sklonost. Prelom tabla, u oba slučaja, ukazuje na njihovo međusobno reflektovanje. Arhitektonika grafičkog prostora postaje, takoreći, sama sebi svrha: u obe table reflektovanje je skoro puko formalno istraživanje prostornih i likovnih izražajnih obrazaca, sa ciljem stvaranja lepote kroz kontrastiranje proporcija i oblika kaiševa. Zacelo, ovakav užitak za oko služi i dramskom poentiranju, isticanjem u prvi plan lika zlog volšebnika: zlokobni lik je, doista, u središtu obe table, svojevrsne splash page, što samo pokazuje koliko je precizan formalni odabir bitan pri što jasnijem isticanju dramski usijanih trenuta. Upravo ovakvim postupkom sama figura može da pokrene značajan momenat naracije.

Pohvalimo, za ovaj put, i izdavača koji je, pored dobrog albuma, umeo da valjan rad valjano i spakuje: sve je, od grafičkog rešenja korica - tamne površine preko koje treperi modri svet buba, zraka svetlosti koja odozgore pada na Pedra zarobljenog u paukovu mrežu -, preko kvalitetnog papira, te nužnih objašnjenja u pogovoru Rastka Ćirića i na poleđini korica, sve je u službi zadovoljstva čitanja stripa.

Neka ovo ne bude samo epizoda.

Bajkovito nam je, ovde, i te kako potrebno.

sadržaj

6.

JUŽNJAČKA UTEHA No 65.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

HOMICIDE: LIFE ON THE STREET
ILI
KOLIKO MOZE DA VREDI DOBAR SCENARIO

Homicide: Life on the street (u daljem tekstu samo Homicide) ima, reklo bi se, prilicno paradoksalan status medju svojim gledalistem; dok je tacna (iako frapantna) cinjenica da je serija uvek kuburila sa gledasnoscu i da je skoro svake od svojih sedam sezona bila pred ukidanjem, takodje je tacno i to da je listom odusevljavala kriticare (nekoliko Emi i Pibodi nagrada) kao i to da poseduje neverovatnu kolicinu sajtova na netu i horde tvrdokornih fanova cije interesovanje za seriju ne jenjava ni tri godine po ukidanju serije! Pitanje ostaje: Zasto?

Medju adute Homicide-a svakako spadaju vizuelne inovacije koje serija na velika vrata uvodi na televiziju. Kamera je stalno u pokretu, krece se medju glumcima, s njima sedi i trci, s njima se po potrebi baca i na zemlju kad pripuca (sto je ipak retko - taman onoliko cesto koliko se to u stvarnom zivotu desava) - recju, priblizava ovu igranu seriju dokumentarnom filmu (po vizuelnom stilu koji je njen zastitni znak), gledaocu i realnosti (po implikacijama upotrebe tog istog vizuelno-dokumentarnog stila). Montaza je takodje sjajna, iskidana i fragmentirana a opet tecna onoliko koliko se samo pozeleti moze; ideje oskarevca Barija Levinsona (Rain Man) sa takozvanim jump cutting - om i overlapping-om pokazale su se zlata vrednim, doprinoseci fluidnosti vizuelne naracije i dodajuci neophodnu dinamicnost.

Nista manje jak adut Homicide-a je glumacka podela iz snova. Ne, necete medju njima naci imena iz plejade najpoznatijih i najplacenijih Holivudskih starova, jer su u pitanju uglavnom manje poznati glumci, reklo bi se cak veciti epizodisti… Ali kako samo ovi epizodisti rade svoj posao! Sa kakvom predanoscu, sa kakvom harizmom oni slikaju likove koje tumace; koliko samo duse, emocija oni unose u svoj posao, koliko profesionalizma! Po glumackim bravurama iz gomile jednako dobrih ipak treba izdvojiti tamnoputog Andreja Brugera koji za ulogu nedrustvenog i genijalnog detektiva Frenka Pembltona 1998. godine dobio televizijskog Oskara, nagradu Emy.

No sve bi to bilo puka glazura, sminka koja ne bi nikoga impresioirala (a kamo li kupila za sva vremana) da iza svega toga ne stoje scenarija za seriju o kojima se mogu pisati (a i pisu se!) pravi pravcati hvalospevi! Dejvid Sajmon, bivsi novinar Baltimorskog Sun-a, odlucio je da 1987. godinu provede sa policajcima Baltimorskog odeljenja za ubistva. Boreci se protiv njihovog pocetnog nepoverenja i glumatanja poceo je da belezi stvari tek posle cetiri meseca izlaznja na uvidjaje, prisustovanja saslusavanjima u zloglasnoj "Kutiji" i posmatranja medjuljudskih odnosa u stanici; tako je nastala 599 strana debela knjiga pod nazivom Homicide: A Year on the Killing Streets. Knjiga je zavrsila i u posti jos jednog Baltimorskog sina, Berija Levinsona, koji se njome odusevio i odlucio da po njoj ne snimi film, kako mu je Sajmon predlagao, vec citavu seriju. Levison je bio dovoljno pametan da shvati da za tvrdo i ostro pisanje Dejvida Sajmona mora pronaci dostojan ekvivalent u televizijskom i filmskom mediju, pravilno rezonujuci da je to kljuc potencijalonog uspeha serije. Tako je prvu epizodu serije napisao oskarevac Pol Atanasio (Quiz show, Dony Brasco), time samo najavivsi gomilu sjajnih scenarista koji ce raditi na seriji u toku njenih sedam godina trajanja.

Ono sto je serija iz knjige preuzela (i sto je u velikoj meri odrzala tokom svog svog trajanja) jesu zivotni, autenticni likovi (sa apsolutno nesavrsenim, medjusobno cesto veoma nekompatibilnim licnostima branioca zakona koji pokusavaju da sto bolje mogu obavljaju jedan neverovatno stresan posao i da pri svemu sto vide i dozive odrze neke svoje ideale i neki svoj privatan zivot), mahom autenticni slucajevi (nista glamur, nista jurnjave kolima, nista svakodnevne pucnjave sa raznoraznim mafijasima), i najzad autentican pristup celoj ideji krimi serije. U Homicide-u nema puno nasilja, jer se samo ubistvo nikada ne vidi. Sve pocinje uvidjajem, sto akcenat stavlja ne na cin nasilja kojim je neciji zivot okoncan vec na sve implikacije koje ubistvo ima na zrtvinu porodicu, ubicu i neizbezno, na detektiva koji radi na slucaju.

Zasto je serija ukinuta? Jednostavno receno, nije uspela da se dodvori sirim masama, nije bila upeglana i sljasteca poput svoji konkurenata (direktan konkurent joj je bio promasaj pod imenom Nash Bridges), nije uspela da zadovolji tipicno Americki ukus, koji se zasniva na beslovesnoj i bespostednoj konzumaciji mediokriteta. Podbacila je upravo u svim onim kategorijama u kojima se Blade 2 istakao, i time kupio sebi pravo da se nastavi ko zna kavom tek grozomorijom u trecem delu ove francize koja ce tek zaradjivati i zaradjivati i zaradjivati…

Ono sto mene muci je jedna prilicno jednostavna racunica: Ukoliko vec ulazete sto i kusur miliona u neki film, u scenografiju, specijalne efekte, glumce (ne obavezno ovim redosledom) zasto, kog djavola, ne odvojite stoti deo te sume i ne platite nekome ko zna da pise da na cvrste noge postavi celu konstrukciju na kojoj ce vas buduci film pocivati?!


P.S. Moram ovde svima da se izvinim zbog par materijalnih gresaka u nekoliko tekstova koje sam napisao u zadnje vreme. Dakle, monografija Dragana Bonica se ne zove "Beogradske novine" vec "Prvih dvadeset godina", rok za prijem radova za ovogodisnju izlozbu u Leskovcu nije 15. 7. 2001. vec isti datum 2002., a zadnja epizoda Homicide-a nece biti emitovana 7.7. 2002. vec je prikazana 7.6. iste godine. Sta da vam kazem, traje junski ispitni rok, imajte malo razumevanja…

sadržaj

7.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (125)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

KOLOSALNI EGO I BIJELI ZIDOVI

Đuka ima jedan Bobov crtež pribijen na plutenu ploču iznad radnog stola. Bob ima jedan Eddyev. Na Radovanovom zidu bile su dvije Kordejeve ilustracije. U Kordejevu peščeničkom potkrovlju svojevremeno je visjelo Hercegovo ulje klauna. Jules je objesio darovanu Vukšićevu ilustraciju. Radovi prijatelja, onih kojima se dive ili tek pokloni koje nisu mogli odbiti... I jednom, samo jednom, ormar u trošnoj prizemnici oblijepljen vlasnikovim vlastitim ilustracijama. Nadam se da je u pitanju bila nužda, potreba da se rugobnost ormara sakrije od pogleda u času kad boljih tapeta nije bilo pri ruci, ali svejedno mi uvijek bude malo neudobno kad se sjetim tog prizora.

Tko stavlja samog sebe na zid? Prije svega, kolosalni ego. Crtači stripova se, gotovo u pravilu, libe gledati svoje stare radove, nalazeći u njima samo greške i propuste. Usredotočeni su na novo, ono na stolu, ono za što se nadaju da će biti bolje. Kolosalni ego, pak, u svojim radovima ne nalazi greške jer on ne griješi. On svaki svoj rad jednako voli i to ne zato što je njegov već zato što je savršen i što na njega već gleda iz perspektive budućih kritičara koji će mu priređivati retrospektivu. Kolosalni ego stagnira, siguran u svoje mjesto u povijesti.

Za Dragutina Tadijanovića, umalo stogodišnjaka i legendu hrvatske poezije, kažu da čuva sve pa tako i stare tramvajske karte. "Neka se zna da se Tadija tog i tog dana tim i tim tramvajem vozio!", kažu da kaže. Ako je istina, evo još jednog kolosalnog, još jednog koji sebi za života gradi muzej.

Primjećujem takve stvari, jer ni sâm od sličnog virusa nisam imun. Ponekad se od bluesa liječim zbrajajući koliko sam čega u životu napravio. Pomislim tada da bih trebao zgotoviti nekakvu bibliografiju (dobro bi mi došla kad se za reviziju članstva Zajednice umjetnika traže podaci o minulom radu), možda je staviti na net ... A onda mi opet dođe faza kad poželim sve izreske, originale i nataložene časopise pobacati, kad se pitam čemu muzeji do kojih je samo eksponatu stalo.

Moji su zidovi bijeli. Malo ih je pa se teško odlučiti gdje izložiti Eddya, gdje Štefa, Boba ili Ticu, Magnusa ili Jijea, gdje kakav poster. Jedno pak znam.

Sebe ću prije objesiti o granu nego na vlastiti zid.

sadržaj

8.

MOJ POGLED (12)

zmcomics

H&K
(nisam imao ni snage ni pameti za bolji naslov...:)

Ljudska glupost je, kao široko rasprostranjena kategorija, uvek bila pogodna da se obradi u formi stripa, kao i u nekim drugim umetnostima i medijima. Bogatstvo navedene teme je razlog što je stvoren i ogroman broj stripova minornog kvaliteta, jer se svako bez dobre ideje uhvati ove, pouzdane i uvek zanimljive.

Naravno, u moru autora i radova posvećenih ljudskoj gluposti ima i onih koji zablistaju. Onih koji širinu ljudske gluposti ne shvate kao alibi za nerad, onih koji stvarno o tome imaju prava nešto kritički da kažu.

Jedan od takvih autora je i Vladimir Stankovski kome je ovih dana izašao iz štampe album "Humanoidi i Kretenoidi" (izdavač: "Vreme"). U albumu, koji broji stotinu strana stripa, se nalaze mnogobrojni Vladimirovi radovi nastali uglavnom devedesetih godina prošlog veka. U godinama kad je kretenizam dominirao i kada smo svi inspiraciju u njemu nalazili. Većinom se u albumu nalaze kraće storije osim jedne dugometražne epizode Starfilda koja bi obimom mogla biti samostalan album.

Stripovi se, crtački, kreću u rasponu od groteske do realizma. U oba slučaja se vidi da je reč o autoru visokog kvaliteta i poznavanja zanata. U radovima se mogu videti uticaji nekiha autora ali je uočljivo i autorovo udaljavanje od njih. Tako da je na kraju uspeo da stvori sopstveni autentični crtež. Tematski se stripovi kreću u rasponu od ekoloških, priča iz svakodnevnice i parodije superjunaka do SF stripa. Naravno, i SF tematika je prožeta parodijom i ljudskom glupošću.

Vladimir je jedan od prvih autora kod nas koji je koristio računar u izradi, tačnije reći doradi, stripova. To se vidi i ovde u njegovim crno belim stripovima gde uspešno barata sivim tonovima kao i manipulacijom veličine kadrova. Tu se posebno ističe strip "UP!".

Svakako su "Humanoidi i Kretenoidi" Vladimira Stankovskog obavezna literatura za sve strip fanove. Svakako je reč o autoru čije ćemo nove radove sa nestrpljenjem očekivati.

Vladimir Stankovski na internetu ima i svoju web stranicu na sledećoj adresi:
http://solair.eunet.yu/~wladaski

sadržaj

9.

ŠTAMPA

štampa

I ovog puta su se za sadržaj ove rubrike pobrinuli Dušan Banjanin i Dekara:

"Andromaha" u Jugoslovesnkom dramskom pozoristu

U DUHU STRIPA

Rasinova klasicisticka tragedija "Andromaha", pisana u aleksandrijskom stihu premijerno ce biti izvedena na sceni "Bojan Stupica", 13. juna u 20 sati, u reziji mladog Urosa Jovanovica, koji je fasciniran strip junacima, posebno Flas Gordonom, a kome je ovo diplomska predstava. "Andromaha" je komad "nezahvalan" i tezak za izvodjenje, dok su centralne teme francuskog tragicara ljubav, strast, prevara, borba izmedju sudbine i zelja. Do sada su beogradska pozorista izvela Rasinove komade cetiri puta: "Fedru" u Narodnom pozoristu, jos davne 1879. godine, "Ataliju" 1934, "Britaniku" 1972, dok je u cuvenoj postavci "Fedre" u JDP, naslovnu ulogu igrala Marija Crnobori. Polazeciod "Kung - fu filozofije", koja kaze da kada jedan zanat predje u majstorstvo onda on postaje umetnost, Uros Jovanovic pravi intenzivnu, brzu, pomerenu i discpilinovanu "Andromahu" u duhu istocnjacke pozorisne tradicije.

"Glumci su prosli kroz jednu majstorsku radionicu, a majstorstvo u glumi je vezano za glas i pokret, mimiku, srce. U pozoristu za razliku od filma ne moze da se pravi nesto sto se desava u zivotu i zbog toga je teatar dragocen", kaze o predstavi Uros Jovanovic. Likove, koji govore puno i emotivno opravdano igrace: Milena Raznatovic, Srdjan Timarov, Nebojsa Milovanovic, Hana Jovicic, Branislav Trifunivic, dok su scenski pokret radili Ferid Karajica i Tijana Blagojevic.

M. R.

Objavljeno: DANAS, Beograd, sreda, 12. jun 2002.

* * *

NEWTON U SLUZBI SPIDERMANA

Sto kazu fizicari za nadnaravne sposobnosti strip-junaka, poput Supermena, Flasha Gordona ili, pak, Spidermana? Funkcioniraju li ti junaci samo u stripu ili su njihovi pothvati, barem u odredjenoj meri, i znanstveno utemeljeni? Znanstvenici za Spidermana cesto kazu: "Da on zbilja ima snagu pauka, srusio bi se; ne bi mogao podignuti ni vlastitu tezinu." Jim Kakalios, profesor fizike na Sveucilistu Minnesota, od 1993. godine koristi se upravo primjerima iz stripova prilikom davanja zadataka studentima iz prakticne primjene fizike.

"Najbitniji dio je postavljanje prave vrste pitanja. Ako neka junakinja iz stripa ima krila na ledjima, koje bitne fizicke sile i pitanja moramo razmotriti analizirajuci kako ih ona koristi za let? Koliki bi raspon krila i koliku snagu misica to zahtjevalo? Nadam se da ukazivanjem na takve probleme kod svojih studenata poticem nacin razmisljanja koji ce im pomoci da i u drugim situacijama misle na kriticki nacin", veli prof. Kakalios.

Svoje znanstveno bavljenje stripovima prof. Kakalios zapoceo je 1973., i to epizodom u kojoj je poginula tadasnja Spidermanova djevojka Gwen Stacy. Nju je, naime, Zeleni zloduh gurnuo s mosta, ali ju je Covjek-pauk tren prije pada u vodu uhvatio u svoju mrezu. No, Gwen je ipak bila mrtva. Kakalios je na tu pricu primjenio drugi Newtonov zakon i izracunao vrijednost sile trzaja prilikom naglog zaustavljanja pri brzini pada od 153 kilometra na sat. Nije ni cudno sto je Spideyeva djevojka slomila vrat, to se jednostavno moralo dogoditi."

Prof. Kakalios je takodjer izracunao, buduci da paucina ima strukturu snage celika, da paukove niti kojima se sluzi Spiderman mogu zbilja izdrzati nekoliko tona , a pozabavio se i Supermanom. U svojoj prvoj verziji Supermen nije letio, nego je jednim skokom preskakao zgrade, pa je prof. Kakalios na temelju te cinjenice dosao do fizikalnoga otkrica da Superman ima potrebnu snagu za taj skok jer potjece sa planete Kriptonita, gdje je sila teza mnogo veca od Zemljine. " Kripton je sacinjen od supergustih i vrlo nestabilnih elemenata, zbog cega je morao eksplodirati, sto se u stripu i dogodilo!"


Objavljeno: Feral Tribune, 1. lipnja 2002 godine

sadržaj

10.

BERZA

mail

From: Goran Skrobonja <goransk@bitsyu.net>
Subject: OGLAS

NOVO!!!
ORIGINALNI GRAPHIC NOVELS U "CULT-SHOP"-u Video kluba "Homer": 100 BULLETS, SANDMAN, PREACHER, MANGE, BOOKS OF MAGIC, ELECTRA ASSASSIN i drugi, po engleskim maloprodajnim cenama. Yu-Business Centar, Bul. Lenjina 10i, VP66, Novi Beograd (centralni ulaz na strani bivse kineske ambasade). Telefon: 064-123-8780.
Pozurite, kolicine su ogranicene!

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

Mesec stripa, u organizaciji Francuskog kulturnog centra u Beogradu:
www.zmcomics.co.yu/fkc

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 15. do 21. juna

19. juna 2001. Održana je, u prostorijama novosadskog Kluba obožavalaca stripa, promocija drugog broja Zrenjaninskog strip-magazina PLACEBO.

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad