prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. EUDORA - Strip Vesti
2. BUM - Krešimir Mišak
3. KRAJ SMEŠNIH PRIČA - V. Fumeti
4. SLIKE, LOPOVI, AGENTI I PAS - Ilija Bakić
5. EPP - Zoran Đukanović
6. PARISKI SPLEEN (32) - Franc
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 63. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (123) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (10) - zmcomics
10. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -TINTIN U TIBETU
    -REUBEN AWARD ZA 2001
11. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
12. PISMA ČITALACA - mail
13. LINKOVI - Strip Vesti
14. DATUMI - Strip Vesti

1.

EUDORA

Strip Vesti

Poštovani prijatelji Morcine,

obavještavamo Vas da je Eudora ponovo
na webu kao dio nečega većeg.
Uskoro će tamo biti još nekih vrlo
interesantnih pojava.
Dođite i ostavite traga!

http://www.morcina.com/projects/eudora/eudora.htm

sadržaj

2.

BUM

Krešimir Mišak

Bum!

A nije pucanje gume, detonacija, udarac šake u glavu.....

To je novi Vjesnikov zabavnik namijenjen "djeci u najboljim godinama" (tako bar piše iznad naslova).

Sve je počelo s posebnim izdanjem "Buma", stripom "Planeta majmuna" objavljenom u studenom prošle godine. Bilo je sasvim neobično vidjeti strip "Dark Horse Comicsa" (i to u boji i na glatkom papiru) kako se smiješi s kioska. U travnju ove godine konašno je ugledao svijetlo dana (ili osvijetlio dan) prvi broj dvotjednika "Bum!", a potom su uslijedili i drugi i treći broj. "Bum!" za sad ne pokazuje nikakve poteškoće u redovitom izlaženju.

Tekstovima je "Bum!"namijenjen osnovnoškolcima, ali nije to ono zbog čega je našao svoje mjesto u "Svestima" već, naravno, stripovi - za koje je velikodušno rezervirao 40-tak svojih stranica (da nezaboravim spomenuti važnu stvar- svi su u boji). Iz broja u broj sve mi se više i više sviđa što se "Bum!" nije odlučio osloniti na dobro poznate i već stotinu puta objavljivane autore - mada sam prvi prvom susretu, zatočen u vlastitom mentalnom kavezu i prepun očekivanja nekih "ozbiljnih" stripova, s time imao stanovitih problema.

Ali vrlo brzo sam se sprijateljio s "Bumkovim pustolovinama" Satoshija Kitamure (neobično stiliziranom stripu o grupi smiješnih mačaka), a onda i s odličnim Aragonésovim "Grooom" koji zauzima centralne stranice i iz broja u broj mi se sve više uvlači pod kožu. Do trećeg broja tu su se još našli i gag-strip "ZooZoom" Diega Liansóa, stripovi u nastavcima "Crvena Luna" i "Zachary Holmes" Trilla i Bobilla te "Regoč" Krešimira Zimonića.

U dvije riječi - živa guba!

sadržaj

3.

KRAJ SMEŠNIH PRIČA

V. Fumeti

SLATKI STRIP

KRAJ SMEŠNIH PRIČA

Andre Franken: POSLEDNJE GAŠINE LUDORIJE: izd. "Penelopa", Subotica, 2002.

Pošto je krajem prošle godine objavila knjigu Frankenovih "Crnih ideja", možda najprijatnije editorsko izdanje što se stranog stripa tiče, subotička "Penelopa" ovu godinu otvara "Poslednjim Gašinim ludorijama", albumom u kojem su sabrane sve table iz 18. i 19. izdanja originala (Belgija, 1996. i 1999). Odgovarajući propratni tekstovi na početku zbirke i njenom kraju, ali i malene beleške iznad nekih "epizodica" čitaocu pojašnjavaju smisao i kontekst premijernog pojavljivanja ovih delića "sage" o popularnom šeprtlji.

U ovom izdanju su, naime, smeštene vrlo rane table (od dva kajiša) koje su iz ko zna kog razloga "preskočene" u tzv. kanonskom izdanju, potom prigodne ilustracije, oslonjene o bekgraund široke priče, reklamne table Gaše (naručene od strane jednog proizvođača baterija!) i poslednje table koje je Andre Franken uopšte nacrtao. Zadnja korica je tako rezervisana za tablu koju veliki majstor evropskog komičkog stripa nije stigao da dovrši, pa čak ni da upiše tekst u odgovarajuće "balončiće", što provocira čitaoce da se pozabave ovim poslom.


Otkrovenje na baterija

I u "pravim" i "prigodnim" kratkim storijama Gaša je upravo onakav kakvim ga negde od sredine šezdesetih i njegove pojave u prvim brojevima legendarne "Panorame" znaju ovdašnji ljubitelji stripova. Radoznao i lenj, neoprezan i simpatičan, plemenit i zamoran. I dalje mu ne manjka invencija u pronalazaštvu, ali ni u izazivanju raznih kriznih i opasnih situacija u redakciji "Spirua" ali i na ulici. I nadalje očarava gđicu Zoricu i dovodi do ludila gospodina Gužvića, odnosno svoje kolege. Sukobljava se sa Trotoarkom, ali i političkim i ekološkim nasiljem. Franken u nizu geg tabli iscrpljuje istu situaciju Gašinog pripremanja za maskenbal, ali vlastitu invenciju posebno iskazuje u radu na reklamnim tablama u vezi pominjanih baterija. Posebno je važno što ove Gašine gegove i gafove, odista, naši čitaoci nikada nisu imali prilike da vide i pročitaju, a oni se prirodno nastavljaju na osam albuma tvrdih korica svojedobno štampanih u "Dečjim novinama".


Novi važan "igrač"

Šta reći o beskrajno dražesnom Frankenovom strip junaku? Pre svega da je uspeh ovog stripa zasnovan na ambivalentnosti njegovog lika i karaktera, odnosno simpatičnosti njegovog grafičkog izgleda. Inventivnost smešnih, apsurdnih i opasnih situacija koje je Gaston tokom više od devetsto tabli "realizovao", njihova repetitivnost koja je utvrđivala "standarde" karaktera, Gašinog, ali i njegovih drugara iz stripa, dokaz je da strip kao umetnost, u delima vrhunskih umetnika, dostiže estetske vrednosti koje se sasvim ravnopravno mogu porediti sa vrednostima u bliskim žanrovima književnosti ili filma, recimo.

Istaći ću na kraju da su pojedine table "Poslednjih Gašinih ludorija" kolorisane što samo potvrđuje da smo u subotičkoj "Penelopi" dobili dobrodošlo osveženje naše editorske scene, a da izdavačke performanse koje je mlada kuća poštovala, kandiduju "Penelopu" za važnog "igrača" na sceni devete umetnosti.

Možda ne bi bilo loše da ljudi iz subotičkog izdavača razmisle o objavljivanju stripova Mašeroa (Klifton, Krcko) ili Frankenovog posla na Aci i Maci.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 22. maja 2002.godine.

sadržaj

4.

SLIKE, LOPOVI, AGENTI I PAS

Ilija Bakić

STRIP

SLIKE, LOPOVI, AGENTI I PAS

Album "Max Debris, ispovest krivotvoritelja" Đorđa Milosavljevića, Marka Stojanovića i Tony Radeva; Strip pressing, Niš 2001.

Maja 1937. Max Debris, lopov i falsifikator slika, po narudžbini Ahmeda Abdulija, bogatog trgovca falsifikatima, odlazi iz Pariza, gde je dotada ordinirao, u Prag da bi se dočepao platna "Slovenska apoteoza" poznatog slikara A. Muhe, koje je u vlasništvu Jiržija i Silvije Vabank i trebalo bi uskoro biti izloženo na javnoj prodaji. Pošto je Muha u modi među kolekcionarima u izgledu je dobar posao. Za sliku su zaintresovani i neke druge strane, od nastrljive devojke koja bi da postane Debrisova asistentkinja (i, naravno, ima svoje planove o tome šta će - sama - da uradi kada se dočepa slike), nacističkih agenata (koji su "gadne životinje") i nemačkog ovčara (koji je "plemenita rasa") do pokreta otpora i nekolicine lokalnih smutljivaca. U planovima i protivplanovima, zavaravanju protivnika, pripremanju akcije i, konačno, njenom sprovođenju, Debris će morati da bude bolji, brži i vispreniji od konkurencije, uvek na oprezu i (ne)poverljiv prema saveznicima. Mada će uspeti u poduhvatu, koju godinu kasnije, 1948, vidimo ga u Sing-Singu u "ulozi" zatvorenika na duži period. Iako se album tu završava očito je da ovo nije kraj Debrisovih vragolija. Avanturu simpatičnog lopova započeo je da piše Đorđe Milosavljević ali je posle 20 tabli odustao, pritisnut drugim obavezama, tako da je za preostalih 30-tak tabli scenario nastavio Marko Stojanović, što je svakako bio rizičan postupak jer je valjalo nastaviti sve započete linije, razvijati ih i privesti kraju tako da početna atmosfera ne bude izneverena odnosno da se ne vidi gde je tačka u kojoj se jedan rukopis završava a počinje dugi. Stojanović je na ovom zadatku uspeo, ostajući veran opštem humornom tonu albuma s lakim oslanjanjem na (kvazi)dokumentarističke pojedinosti, što je rezultiralo uspešnom pričom koja teče bez većih trzavica i otvara mogućnost da se ovaj junak pojavi još koji put. Crtež Tonyja Radeva nešto je blaža varijanta tipičnog evropskog karikaturalnog stripa na realističkoj pozadini. Otud su njegovi crteži gradova, pojedinih kuća ili sličnog urbanog okruženja manje precizni ali su dobra podloga za razigrane likove. Vidljiv je napor da crtež ne bude prezasićen kako gustina pojedinosti ne bi učinila prizor nedovoljno čitljivim s obzirom na tvrdi grafizam bez valera. Rečju, "Max Debris" je profesionalno urađen strip album koji prestavlja talentovane autore i obećava nove dogodovštine veselih junaka.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 12. aprila 2002.godine.

sadržaj

5.

EPP

Zoran Đukanović

Etičko preventivne pizdarije EPP-a

Kada sam, na "šturo i potpuno nebarokno" obraćanje Samira Šestana, prihvatio da napišem tekst o EPP stripovima (crtani od strane sjajnog Milenka Tunjića po Šestanovim scenarijima), odlučih da se vratim starim brojevima Polikite i prekopam po njenoj uređivačkoj poetici, pošto je ovaj strip bio vizuelni žig Polikitinih nepodobština. Teško je odrediti gde počinje a gde prestaje sraslost EPP-a i Polikite. I otkud reč "poetika" primenjena na uređivačku koncepciju jednog magazina? Pa, otuda što mi se čini da ta metafora može i, u nekim slučajevima, treba da se koristi. Uređivanje časopisa, nedeljnika i dnevnih listova (oprostite mi ovaj potpuno lični redosled, svoju sam uređivačku karijeru započeo i šest godina proveo u časopisu Vidici) jeste proizvođenje kulture. Literarne, filmske, stripske, političke... kulture kao načina senzibilisanja sveta.

Kada pravite novinu - ako hoćemo da budemo optimisti na Balkanu, moramo krenuti od pesimističkog prizora - to vam je kao da pokušavate da reanimirate klinički umrlo telo. Pritiskate grudni koš, i u trenucima prekida osluškujete da li su započeli otkucaji srca. Neko prolazi pored vas (doktor, prolaznik ili čitalac) i kaže vam, prestanite, telo je mrtvo, život je iščezao, telo je postalo stvar, leš. Ali vi iz nekog i vama samima čudnog razloga i uprkos svemu ne odustajete. Ne slažem se da je to tek optimizam pomešan sa očajanjem. Pre bih to nazvao znatiželjom da se ponovo začuju otkucaji srca i - dubokim poštovanjem prema tom zvuku. To mi nije uspelo 1979. godine sa očevim grudnim košem (ne prolaznik nego lekar mi je rekao da prestanem sa pokušajima oživljavanja). To mi je, međutim, zajedno sa mojim kolegama koji su danas dijasporno raspršeni po različitim zemljama i kontinentima, između 1984. i 1991. uspevalo sa časopisom za kulturu i politiku Vidici, objavljivanom u nekadašnjem Beogradu a prodavanom "diljem zemlje ponosne". I na to jesam bio ponosan, mislim na časopis u kome sam bio urednik.

A onda sam otišao od sramote, želeći da otputujem što dalje, u Ameriku, Australiju (gde se 1995. nastanio crtač EPP-a Milenko Tunjić), na Jupiter. Nikada nisam osećao da sam kriv (bio sam rana ptica-selica, otidoh "ća" odmah posle rata u Sloveniji), ali sam osećao beskonačnu sramotu (da li je to prelaz kvantiteta u kvalitet?), što me je nateralo da posle dvanaest godina kritičarske karijere pune dve godine ne napišem ni reč. Nisam stigao do Jupitera, ostao sam u Amsterdamu. Pola decenije kasnije, nastavio sam profesionalno da se bavim medijima, ovog puta ne kao urednik, i nešto ređe kao esejista, nego u jednoj od donatorskih organizacija za medije na Balkanu. Nastavio sam da "osluškujem srce medija" i saučestvujem u reanimaciji kulture, ne samo političke... Bosanski nezavisni mediji su postali jedna od mojih "specijalizacija" poslednjih godina.

Šestan me je zamolio da o EPP-u pišem iz svoje amsterdamske perspektive. Nikada nisam do kraja poverovao u podelu na "insajdere" i "autsajdere". Biti "tamo" ili "ovde" vrlo je skliska razdeoba koja zamagljuje pitanje da li ti je stalo i da li pokušavaš da nešto shvatiš. Lično-filozofski (to je ono kad si potpuno sam i sediš na klozetskoj šolji razmišljajući), do Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Srba, Crnogoraca, da ne nabrajam više krećući se s zapada na istok, mi je stalo koliko do Aboridžana, Eskima i Čejena. Sebe samog sam, čak i pre ratova, nazivao Eskimom koji koristi ekavicu. Problem je jedino u tome što jezik na kome sam prvo promucao (sada mucam na više njih) ima mnogo srodnosti sa pomenutima, što mi svi ti zbrkani mentaliteti u svojoj "čistoti" nisu strani i što sam proveo fucking 37 godina svog mlađanog života mondijalistički se formirajući baš među njima. No, da se vratim na metaforu uređivačkih poetika. Radio sam na nekih tridesetak projekata podrške nezavisnih medija samo u Bosni i Hercegovini, ipak, upotrebio bih reč uređivačka poetika ponajpre za DANE i Polikitu. Jer u kod oboje reč je o senzibilitetu koji nije svodljiv na tek uređivačku ili bilo kakvu drugu politiku.

"Dobro došli u svijetlu budućnost", poziva nas Samir Šestan u stripu EPP, u kome i sam egzistira kao jedan od likova, ili u prevodu na još specifičniji jezik ovog stripa, "dragi gledaoci/čitaoci, jebali ste ježa u leđa". Tri reda u zaglavlju stripa, prvi: "Ugly Faces Factory Presents"; drugi EPP i treći: "Etičko preventivne pizdarije" već nas pripremaju na najgore što se moglo desiti u Bosni - i desilo se - pojavu nemilosrdne satire. "Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je zlonamjerna", naćićemo u postskriptumu epizode EPP-a "Lekcije iz historije". Za oči "patriote s teološkim legitimitetom" autori sebe ironično prikazuju kao "sekularističko smeće", jer ruganje, ismevanje, persiflaža tamnog vilajeta ukupnog bosanskog političkog pejsaža su trademark EPP-a.

Već knjiga Samira Šestana Izdajnik, zbirka "dekonstruisanih" političkih plakata nastalih kao reakcija na političke izborne plakate, izazvala je prve uzbune i zabrane. Ozren Kebo je tada primetio: "Hrvati imaju Feral Tribune, Srbi to još uvijek nemaju, a Bosanci su na najboljem putu". Bila je to 1997. godina, ona ista kada je Polikita krenula s izlaženjem. Feral je ovde metafora i samo kao takav ima svoju primenu. Reč je bila o satiri, a ne o sadržaju, pa ni konceptu novine. Upravo insistiranja na doslovnom upoređivanju ova dva lista izazivala su nepotrebne nesporazume. Na takve primedbe, Šestan je u intervjuu DANIMA odgovorio: "One su plod provincijalne ili još bolje seljačke filozofije, po kojoj kad preko plota vidite komšiju sa motokultivatorom mislite da je komšija izmislio motokultivator. Ne, nije komšija izmislio motokultivator. I nije Feral izmislio satiru ili fotomontažu." Feral je rezultat dugogodišnje posvećenosti tima koji je rastao, Šestan je s Polikitom bio gotovo potpuno usamljen (i pored imena kao što su Zlatan Imamović, Nusret Ćurović, Milenko Tunjić, Srđan Djukić, Fikret Julardžija i Mirsad Suljić) i ostao sam. To je važilo i za suočenje s represivnim merama režima da novinu zatru, kao pojavu neprirodnu u Bosanskoj behariji. Polikita je u neku ruku i bila "fenomena natprirodna pojava", usamljeni satirični pokušaj da se misli i piše slobodno, bez izvinjavanja. Njenu jedinstvenost je režim i "potvrdio" - Polikita je bila prvi i jedini nezavisni medij protiv koga je preduzeta policijska akcija (bez zakonskog ovlašćenja), privođeni su i saslušavani prodavci iz kioska, oduzimani primerci od kolportera, jedino na ovu novinu je bio primenjen porez na promet, što je impliciralo da je reč o pornografiji, šundu ili nekom drugom obliku za društvo trujućeg delovanja.

Tomaž Lavrič Tomo, slovenački karikaturista, autor stripa Diareja, na pitanje kako je nastavio rad na svom satiričnom stripu nakon raspada Jugoslavije, a do tada su mu teme bile upravo njom uslovljene, dao je odgovor: "Jednostavno - ljudska glupost ne umire i nije nacionalno uslovljena." Da se drugi sa time ne slažu, pokazala je reakcija jednog magazina (alternativno orijentisanog ka svetu urbane kulture) iz Republike Srpske. Isprva iskazujući čestitke za smelost Polikiti, nakon pojave separata "Srpska Polikita - Slobo Family Values", su Polikitu u svojoj uredničkoj kolumni optužili za "histeričnu i besomučnu mržnju prema svemu što je srpsko" i da Samir Šestan zaslužuje da se "zgadi svakom ko sebe smatra homo sapiensom". Reakcija je bila reciklaža lobotomisanog grča (u prevodilačkom radu Petra Lukovića, ovaj put na francuski, déja vu) - sve je smešno samo dok ne dirneš u moju nacionalnu neurozu! U Federaciji BiH je bilo jako smešno Feralovo zajebavanje Tuđmana, u RS Polikitino zajebavanje Izetbegovića, i tako u nedogled; samo mi nemoj prići u "moje dvorište", želim izdaleka da gledam tvoja tupa i smešna oka dva. "Po tvom mišljenju, X… je glupak. No pripazi. Reč je o 'referencijalnoj' gluposti. A ona je nekako isuviše laka. Glupost drugog ispunjava se sadržajem upravo zahvaljujući tvojoj sopstvenoj gluposti. Taj sadržaj je, ipak, površinski. Ispunjen isključivo tvojim suštastvom", nije zgoreg se podsetiti upozorenja Henrija Michauxa.

Jednom mi je jedna prijateljica sažeto opisala desetak, mnogo čijih, izjebanih godina kao vladavinu ljudskog ološa. Akademska sofisterija opisa tu očigledno izostaje, no pitanje je koliko se može o banalnosti zla govoriti na uljudan način? Naravno da ipak može, Hanah Arendt je u svojoj sjajnoj knjizi Eichmann u Jerusalemu: Raport o banalnosti zla (1964) to pokazala; međutim, ostaju i drugi, gnevniji, drskiji i parodičniji načini. Polikita u kojoj je rastao strip EPP opredelila se, počevši od svog savršenog imena, za ove druge. Polikita i zoon polikiton. Društveno, političko biće, dokurca.

U pomenutoj Diareji naćićemo i sledeći monolog kriminalca: "A lepo mi je tata govorio: nemoj sine u politiku,… siluj samo naše ljude". Ratovi i novonastajući režimi od 1991. godine naovamo nisu samo delegimitisali ono što su najčešće tvrdili - komunističku prošlost; legitimisali su "tranzicionu" kriminalizaciju države i procvat mafija pod plaštovima nacionalnih branitelja.

Za persiflaže EPP-a teško je reći da li se više odvijaju na vizuelnom ili jezičkom sloju. Obilatost jezičkih "ponuda" parodičnog izvrtanja uzrečica, kolokvijalnih i žargonskih izraza, poslovica i čega sve ne, daju materijal za analizu šta se sve izdešavalo sa rečnikom i jezičkim horizontom. "Nekom rat, meni brat", "nezavisno glasilo vladajuće stranke", "rektalni alpinisti", "per rectum ad astra", "fukaro, glasajte za mene" (bedž na reveru kandidovanog političara)… "Za celovitu i demokratsku životinjsku farmu", za onoga ko ne zna da je ovo referenca na knjigu Životinjska farma Erica Arthura Blaira, nešto poznatijeg pod pseudonimom Orwell, preokretanje slogana zvuči samo ako uvreda bez ikakvog "viška" smisla. U tom smislu, EPP je izrazito "referencijalni" strip i pored naglašenog stava "idenja đonom" svoje satire protiv novouspostavljenih političkih autoriteta. Njegovo razumevanje podrazumeva makar neka opšta znanja koja, očigledno, oni koji su nalagali njihovu nasilnu zaplenu nisu posedovali. Referencijalan je, u ostalom, kao što je referencijalna urbana kultura, bilo da je reč o muzici, filmu, stripu ili čemu drugom.

"Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije" postaje "Oostajte oovdje, govno iz svog šupka nikad ne smrdi košto tuđe smrdi". Da li su hteli da uvrede pesnika? Ni govora o tome, jednostavno pokazuju kako pesma koja je već jednom bila gurnuta u ideološko-patriotski slogan prethodnog režima biva "transkribovana" poruka u još redukovanijim ideološkim vizijama novih režima. Naslov, pak, filozofskog dela Kritika čistog uma postaje u EPP-u "kritika čistog WC-a". Jesu li Šestan i Tunjić antikantovci? Možda su filozofska društva u novim režimima trebala da zatraže plenidbu broja Polikite u kome je ta epizoda objavljena? To bi možda i učinila kada bi mogla da se dogovore da im je Kant prioritet u pogledu na svet. Dakle, ne brinimo, nema šanse. "Ne volim bajke", kaže lik-Šestan-narator. Ne, opet nije reč o Andersenovim, jer one se nalaze na polici s njegovim omiljenim knjigama, odmah uz krevet. Reč je o demagoškim bajkama nemaštovite političke zbilje. "Mrzim bajke!" uzvikuje narator dok žohare mlati primerkom Polikite, što je opet direktni citat iz jednog od svetih EPP-ovih uzora, Alana Forda. "Vozi Miško" postaje "kolji Miško". Reč, opet, nije niokakvom referiranju na autora ili film iz koga je žargonski usvojeni izraz potekao, nego jednostavno o persiflaži slenga u kontekstu onoga što se na tlu nekadašnje "bratstvo-jedinstvene" zemlje ispodešavalo. Države se raspadaju, slengovi ostaju.

"Mišljenja su kao guzice… svi ih imaju… i svi misle da samo tuđe smrde." "Bolje naše govno nego američka torta." Ovakvu prirodu rezonovanja EPP portretiše jednostavno. Među ponuđenim i, redovno, istorijsko-prekretničkim opcijama "govno je bačeno" (alea iacta est), "ko ume njemu dva govneta", "bolje govno u ruci nego govno na grani" i "ne okreći se sine, tata sere", izbor će, naravno, pasti na "Ja uvek glasam za najveće (govno)", tek da me drugi (neprijatelji) ne preteknu. Tu se možda i krije tajna Miloševićeve "genijalne strategije" da je više od decenije uspevao da drugima zadaje ritam kriza, što u svom pašaluku, što naokolo (isprva, naravno, obrnutim redosledom - pre svega "naokolo", pa tek onda u "sweet, sweet home"). EPP očigledno smatra da je "genijalna strategija" našla odlične učenike i u BiH. EPP, dakle, nije antiutopijski strip. Reč je pre o hronici svakodnevlja već ostvarene antiutopije. EPP je veoma familijaran s logikom političkog opredeljivanja za najgori mogući scenario među svim raspoloživim opcijama, od kojih i inače nijedna nije golema sreća.

Mogući ishodi na Šestanovom i Tunjićevom nagradnom kvizu su:
-"popušijo"
-"ne dobijo"
-"izgubijo"
-"polizajo"
-"primijo ga"
-"dobijo, ali u klipićima"
-"pokuso poparu"
-"ništa"
-"šarena laž"
-"fasovo" i
-"mudo marjanovo".

Ostvarena antiutopija pokazuje strašnu istinu da su rezultati nacionalističkih režima strašniji od svih strahova kojima su hranili mržnju protiv drugih. Miloševićeva Srbija, pominjem taj društveni oblik gotovo do dosade u ovom tekstu, dosegla je bila najdublju TRAGI-komičnost vodećeg primera po širini lepeze od koga se sve ugrožena, pa se, logično, mora odbraniti: od kosovskih Albanaca, Slovenaca, Hrvata, bosanskih Muslimana, ponovo Kosovskih Albanaca, NATO-a, izdajnika među Srbima, nevernih Crnogoraca, Novog svetskog poretka…, lista neprijatelja se otegla kao slina iz nosa.

Ako je EPP ostvarena antiutopija, svakako joj ne trebaju SF ikonografski elementi (antiutopije i SF uvek nešto prčkaju po budućnosti), njih su nova društva, elem, "dijalektički ukinula", pa šta bi onda tražila u EPP-u? Poneki modifikovani trag SF-a se ipak može sresti. Jedan od njih je "ometač vremeplova" kojim vas stalno šalju u prošlost. Na skali EPP-ove verzije Wellsovog vremeplova nalaze se samo makro-istorijski podeoci: "kameno doba - srednji vijek - XX vijek - XXI vijek", a skazaljka drhtavo poigrava u blizini srednjeg veka.

"Pun polumjesec, jebote mačak", kaže policajac u EPP-u gledajući ono što bi trebala da bude noć punog meseca. I astronomske su pojave, naravno, podložne emacipatorskom ideološkom uticaju novog društva. Doslovnost, postvarivanje metafore. Potpuno je svejedno da li je reč o izreci ili žargonski usvojenom izrazu (izvori mogu biti popularni ili "ezoterični"), autori EPP-a ih smeštaju u nove pervertirane kontekste. Preokretanje pojmova u svoju suprotnost, u ostvarenu grotesku. I ko je, onda, ovde cinik? Onaj ko groteksu proizvodi ili onaj ko je izgovara? Autori EPP-a je izgovaraju, ne proizvode je, politika je to već obavila. Ono što Teofil Pančić maestralno već godinama radi u svojoj kolumni Nuspojave, opisujući, izgovarajući, persiflirajući ružnoću političke i kulturne svakodnevice u Srbiji, EPP je pokušao u stripskoj, jednočinskoj formi jedne table da izrazi o fenomenima u BiH.

Koliko su irelevantne optužbe za cinizam u prosuđivanju EPP-a, toliko je neuka optužba za pornografiju. Reč je o perverznoj inverziji. Pornografska imaginacija cenzora projektovana je na predmet zabrane. On cenzora i "uvređene čitaoce" neprijatno podseća koliko na sopstvenu represivnost toliko na političku pornografiju kojom obiluje socijalno okruženje. Represivnost svakojake vrste udružena s svojim naličjem, političkom pornografijom, parodično je ogoljena u EPP-u. "Gasi svjetlo, stoko pornografska" (da se pri svetlu ne bismo mi videli), povik je pravih pervertita u epizodi "Pornografija ili jedan dan u životu satiričara".

Napredujući brzim koracima nakon prvog svog (i prvog bosansko-hercegovačkog) strip albuma Rat STRIP Art (1994), Milenko Tunjić je u EPP-u postao majstor šrafure i zadobio mekoću i "masnoću" crteža. Nikada nije krio svoje stripovne uticaje: pre svih crtač Alana Forda Magnus (i čitava groteskna poetika ovog stripa), Franquin, Ninoslav Kunc, Dubravko Mataković, underground strip uopšte, posebno magazin MAD.

Nije mi poznato da li je imao priliku da lično upozna Ninoslava Kunca tokom saradnje s Modrom lastom (po objavljivanju Rat STRIP Art, Tunjić jedno vreme boravi u Zagrebu), no pozitivni uticaji Kuncove underground poetike se od tada mnogo vidljivije odražavaju na njegov crtež. Za "kuncovske onomatopeje", duboko integrisane u EPP, može se reći da pripadaju koliko analizi govora stripa, toliko i analizi vizuelnog stila. Karakteriše ih obrtanje redosleda u pravljenju, sarkastičnom izmišljanju onomatopeja. Ne oponaša se sama priroda fenomena, njihov zvuk nego jezik koji ih opisuje. Glagol ili imenica skraćivanjem postaju onomatopejski vizuelni "zvuk". Takvom "bukvalizacijom" nastaju onomatopeje "povraać" od povraćati, "steenj" od stenjati (naravno, na klozetskoj šolji), "utaj" od utajiti, "slag" od slagati, "ombman" od obmanuti i čak "opljačk" od opljačkati. Mnoge radnje koje uopšte ne prizvode zvučnu podlogu time postaju "ozvučene". Ovo je tek jedan od elemenata kojima Tunjić u EPP-u iskazuje omaž ranim underground radovima Ninoslava Kunca, još iz vremena "Novog kvadrata"; ostatak poređenja svodi se na tvrdnju da je EPP grafički bliži tom sjajnom periodu Kuncovog rada nego drugom dragom Tunjićevom uzoru, Dubravku Matakoviću.

U uglovima strip-prizora, sporednim kutcima Tunjićevog i Šestanovog EPP-a provlače se digresije koje, bar u mojim očima, više predstavljaju nit pripovesti od samih direktno obrađenih "tema". Istina je u detalju, kaže jedno važno poetičko pravilo. Šteta da izdavačke okolnosti nisu dozvolile razvijanje ovog stripa u nešto duže narativne segmente. EPP se gotovo po pravilu (sjajni izuzeci su epizode "SuperLudin" i "Expert iz Amerike"; ova druga je sa gostom iz Alana Forda Super Hikom; dok je gost u prvoj "neki", po svemu sudeći, lokalni negativac) odriče razgranate naracije, držeći se forme jednočinke. Dramska radnja se iskazuje u malobrojnim situacijama, često u jednoj jedinoj, te u načelu deluje kao zgusnuti fragment čije dejstvo pojačavaju mimika, gest i druga sredstva "scenskog" izražavanja. Žanrovsko obeležje je, naravno, crna komedija, farsa. Plošnost, karakteristična za "pozorišno" postavljene mizanscene u stripu, nije, čini se, imanentna karakteristika Tunjićevih crtačkih moći, no to bi se moglo do kraja proveriti tek njegovim upuštanjem u stripove koji bi zahtevali veću upotrebu perspektive.

Nedostatak EPP-a je svakako izvesna repetitivnost. Međutim, repetitivnost u epizodi "Godina povraćanja" dira samo srce stvari - slow-motion BiH tranzicije. Neka mi autori EPP-a oproste upotrebu reči tranzicija, jer njoj se oni možda ponajviše gorko smeju. I pored svega, verujem u opravdanost njene upotrebe. Nevolja je, međutim, s tranzicijom što nikada ne traje kratko ni bezbolno. A njeno je svakodnevno lice Stojan Cerović jednom davno (da li se i sam toga danas seća?) opisao: "Taj proces vraćanja normama građanskog društva svuda u bivšim komunističkim zemljama iziskivao je mnogo laganja, zaboravljanja, zatvaranja očiju, ušiju, nosa, i uopšte, privremenu suspenziju većine normalnih ljudskih funkcija. Tranzicija je, naime, pristojno ime za jednu od najprljavijih operacija koja se u u jednom društvu obavlja u mirnodopsko vreme. Razume se, oni najmanje gadljivi tada se najbolje snađu i postanu nova elita, a obično potiču iz stare elite."

Dakle, polazni političko-antropološki stav je ironično pesimistički. Kada shvatim "da sam se i tada u ratu, kao i danas u miru, osjećao isto". Zla, ne samo ratnog nego i poratnog dovoljno je počinjeno da bi se mogli uljuljkavati iluzijama. Iluzije prepuštamo drugima, a mi ćemo biti "obeshrabrivači" gluposti i laži.

Autoreferencijalnost duboko prodire u strip EPP. Ne samo karikirani likovi njegovog scenariste i crtača nego i politička fertutma koja je pratila izlaženje Polikite. Zato je nemoguće ovo delo razdvojiti od konteksta. Polikitino izlaženje bilo je "istrajavanje na kiši", singing-in-the-rain pristup. Dve figure, za koje bi, naravno, samo zlobnik mogao pomisliti da su inkarnacije Šestana i Tunjića, stalno se vrzmaju po stripu i kao ona "dvojica sa balkona" iz The Muppet Show dobacuju svoje sumračne komentare.

Ima jedan do banalnosti jednostavan mehanizam koji pokušava da se sakrije iza elementarno tačne teze da se ne smeju vršiti izjednačavanja u tretiranju geneze i stepena odgovornosti, kao i empirijske statistike ratnih zločina. Banalnost mehanizma se sastoji u argumentaciji da se moramo prvo pozabaviti zlom "onih drugih" (pakao su uvek drugi), pa tek onda dozvoliti suočenje sa zlom u "nama". Banalnost ove suštinski nacionalističke argumentacije ne nalazimo samo nakon počinjenih zločina, ona im logički i psihološki prethodi. Haški tribunal koji, po svim izgledima, nije satirično glasilo, a ni istraživački nedeljnik, potpuno je nezainteresovan za ovaj aspekt "naši/vaši" (a gde li su stidne vaši?) problema. Pa, ako je preteško dohvatiti Tribunal za gušu, pošto je, elem, baš njegova uloga da hvata okrivljene za gušu, onda nije zgoreg jebati nanu naninu makar satiričnim i istraživačkim medijima. Zašto? Prvo, zato što su u "našem dvorištu" i na dohvatu ruke. Drugo, zato se vrlo dobro shvata da njihova medijska uloga ide daleko dalje i dublje od uvida ma kojih sudskih institucija. (U haotičnom pejsažu "fragmentacije i globalizacije", zbrka o podeli uloga ide do tog stepena da me je jedna druga prijateljica, koja je nakratko radila u Tribunalu, zapitala, pa zar nije Tribunal humanitarna organizacija? Ne dušo, kaznena, morao sam da je razočaram.

I tako se, naizgled čudno zaobilaznim putevima razmišljanja o EPP-u, vraćamo na uslovljenost dela ne samo medijem (stripa) kome po definiciji pripada nego i medijem koji ga je konkretno učinio mogućim (satirični list Polikita) i medijem kome se obraća - tranzicionoj BiH (njenom mislećem delu). Ni u mnogo boljem vremenu, vremenu procvata "Novog kvadrata" na stranicama Poleta, i zatim SL-a (grupe strip-autora koja je bila inicijalni zamajac čitavog potonjeg talasa "Treće generacije"), ne bi bilo da nije bilo tog "pogona kulture" - studentske i omladinske štampe. Postoje zanimljive sličnosti između naizgled dosta različitih uređivačkih politika Feral Tribune, B92, Dana, Arkzina ili Polikite. Ono što posmatraču, manje upućenom u medijsku situaciju u državama nastalim iz bivše Jugoslavije, može izgledati kao "neobičnost" ili čak "izvesna ekscentričnost", jeste pokazivanje jakih urbanih sklonosti ka različitim vidovima "supkulture" (rokenrol, alternativna muzika, strip, film, plus postupci parodiranja, ironije itd.) unutar medija sa političkom orijentacijom. Ta osobina se pokazuje kao važan (i efikasan) deo otpora protiv terora regresije pa i ruralnosti, od vladajućih partija ideološki nametnutog "povratka mitskim obrascima" vere, autoriteta i svakojakog pokoravanja.

Na to strip EPP i Polikita daju svoj odgovor: "Pa naravno da provociramo Vlast. Jel neko misli da satira postoji radi razonode dokonih domaćica?" Dok su se "ozbilniji" kritički i nezavisni mediji svetu sumraka suprotstavljali istraživačkim novinarstvom, Polikita i EPP, opredeljujući se za satiru, izabrali su drugi jednako važan oblik demitologizacije: "Pravi način za demitologizaciju politike i skidanje političara sa pijedestala nedodirljivih polubožanstava u koja se zaklinje i kojima se zaklinje, je - satira. Jedino se smijehom može izliječiti strah, jedino ismijavanjem i ruganjem moćnici bivaju svedeni na mjeru običnih smrtnika."


(Tekst je napisan 2000, a objavljen je kao predgovor u knjizi stripova Samira Šestana i Milenka Tunjića EPP, Grafit, Lukavac, 2001)

sadržaj

6.

PARISKI SPLEEN (32)

Franc
bvlazic@EUnet.yu

ZESTOKA DAVEZ

Deo prvi, pa kud puklo da puklo
("izbaci sve iz sebe, izrazi gadjenje")

Da li je, pored mene, i moje nevoljne supruge, koju sam izveo na film i sladoled, u jedno sparno, beogradsko vece, jos bilo nesretnika koji su, bezbrizno, lakoverno, i lakonski, bacili pare na Lucasov "Rat zvezda"?

Ja sam, doduse, i pod pretpostavkom da se radi o visemilionskom, zvezdanom smecu, po inerciji stvari, kao nepopravljivi ljubitelj SF-a, sinoc bio krenuo u bioskop, da se, kao, malko, porodicno, razonodim.

Eh, kakvo razocaranje, kakvo basnoslovno smece! kvakva je to bila trulez! kakva sladunjava, komformisticka, bre, davez! o kakvoj je bljuzgi ovde rec! nemojte, ne, niposto nemojte gledati taj film; ili, ga bolje, bolje, pogledajte: on je, za svakoga koji se na ovim stranicama dvoumio i strepeo za buducnost i mesto stripa, kao medija, pored filmskog i elektronskog, pravi, pravcati lek i razbibriga.

Mi smo, do sada, znali da je Lucas krao svoje ideje i da je, po americkom stripu sedamdesetih, besramno i stedro pabircio svoje formalne, sizejne i vizuelno/graficke motive, i da se lakomo i beskrajno okoristio o Kirbyjevu, nedovrsenu, tetralogiju "Forth World", ali, da bi mogao toliko otici u povrsnost, u banalnost, u slatkorecivost i duhovnu neprepoznatljivost, te u gnusno, glasnogovorno i bedno podanistvo svojoj drzavi - sto je i inace zalna karakteristika za sve "proizvode" americke popularne kulture od cetrdesetih naovamo -, da bi mogao, dakle, utrositi one silne pare na tako beskrajne specijalne efekte, a da pritom ne stvori FILM, ne stvori ni malo price, ni malo uzbudljive, dirljive, dramaticne naracije, nisam mogao verovati - holivudski Ameri dakle, u gluposti, sve vecma - tuku sami sebe!

Nekada je, to je sada znano, Kirbyju ukradena blistava misao o "The Source-u", da bi ova, u Lucasu, postala "The Force", a "Apokolip", crna, industrijska planeta sestra, otadzbina Drakseida - crna zveda Darth Vadora; danas, svoju likovnu ikonografiju Lukas krade od "Petog elementa", ranih Flash Gordona i francuskog stripa sedamdesetih, savremenih elektronskih igrica i topi se, uopste, do neprepoznatljivosti, u istorodnu holivudsku SF produkciji.

On, koji je nekada predvodio, i bio stvoritelj nove SF ikonografije, ciji film je odisao vedrinom i humorom, u kome je blistao mladi Harrison Ford, u kome su roboti imali duha i zezali se, danas je samo rdjavi, bledi oponasatelj (drugih, koliko i samog sebe, nekadasnjeg); on, koji je bio, formalno, avangardan, danas je tek vesti tehnicar koji se seta po virtuelnom svetu elektronskih igrica i nesto od toga sveta, od tih borbenih motiva, u nedostatku maste, truni po svojoj bledunjavoj, neuverljivoj prici o adolescentu ophrvanog psiholoskim i razvojnim problemima.

Da, ovaj film vrvi od opstih mesta, fraza, pateticnih izliva i predpostavljenih ponasanja; kao, mati umire, u narucju sina, bas onda kada ju je ovaj, tek stigavsi iz drugog kraja galaksije, izbavio od suzanjstva (naravno, zatice je svezanu, isibanu, silovanu?!); kao, njen muz - o kome do tada u filmu i seriji nista ne znamo - se, pri sahrani, melodramatski topi u izlivima poste i ljubavi tipa "ti si mi bila najverniji drug"; Lucasovi likovi ne odisu unutrasnjim zivotom; njihova motivacija posve neubedljiva i, valjda, samo reditelju jasna; oni su bledi, namesteni, konvencionalni i pateticni do povracanja. Faked, totaly faked, poput klonova, poput klonova kojima je obasuo bioskopski ekran s kraja na kraj svog daveza od filma!

Nema brige: ima strip jos lepih dana pred sobom; ovoliko smeca se ne da smestiti pod korice jednog jedinog albuma; ovakav zbir gadosti, ovakav zbir lazi, povrsnosti i kurvanja ideje zabave a nekmoli umetnosti tesko je prevazici.

Zestoka davez je to; zestoka davez.
Zar bi to bio film? zar tako sta?
Zar je tako sta moglo nastati na predlosku onovremenih stripova?
Jasno, moglo je: jevtinoci nema, niti cene ni kraja.

Nego, vele danas da je istiniti film, iranski.

Verujem da jeste. Ukoliko, doista, otvara oci, siri horizonte, govori za dusu, o dusi. Ukoliko govor je lepote, lepoti, zarad nje same. Nama, gladnima vasionskih puteva, zvezdanih staza, istinskih vizuelnih i prostornih otkrovenja, nama gladnima istinskog iskoraka u svet fantazije, umstvenosti, poezije - Holivudsko/Lukasov "Rat zvezda" je zacepio svaku zelju da pogledamo i kroz vlastito prozorsko okno!

Deo drugi
strip, dakle, i film, i komentar, na sve to

Sta bi dakle, sve ovo, ova prevrela, uskiptela, verbalno nekorektnost, uperena na jedno, u osnovi, puko industrijsko ostvarenje, sta bi sve to imalo sa stripom?

Ili, drugo, i drugacije receno: otkuda taj strah za buducnost stripa, koji se, s vremena na vreme, i uvek povodom nekoga filma radjenog na osnovi stripa, javlja na ovim stranicama?

Strip je svet za sebe, medij za sebe, forma za sebe, razlicita od filma, citalacki/gledalacki drugacije zahtevna od filma. Forma u osnovi sekvencijalna, ne kontinuirana, linearna ali sa osobenim pristupom obradi vremenskih tokova, sa drugacijim dahom pripovedanja, nego sto to pruza film. A, molim vas, ukoliko neko strahuje zarad toga sto film ume sve da izrazi, na polju ciste fantazije, na polju specijalnih efekata; pa kad su klinci citali strip zbog toga?

U stripu, ili u filmu, ili u knjizi, mi trazimo pustolovinu, ili poeziju, epsku razudjenost, zahuktalost, ili kompleksne pripovedne tokove, slozenije graficko ili narativno oblikovanje, ili lirizam, cisto nizanje slika; trazimo, dakle, nesto sto bih nazvao svestenom razonodom.

Ali ne trazimo jevtinocu.

Nikad jevtinocu.

Otaljavanje. Glupost. Nerad.

Citalac smesta, u nekoj prici, prepoznaje krnju motivaciju, losu karakterizaciju likova, njihovu neizvedenost, neizrazajnost. Ovo podjednako vazi za delo popularne kulture koliko i za umetnost zahtevnijeg, viseg oblika izrazavanja. Jer su, u osnovi, zakonitosti dramaturgije istovetni za sve. Jos od Aristotelove "Poetike". uostalom, ko jos uvek, ozbiljno veruje da postoji kultura elite i kultura mase?

Postoje samo dela vredna citalacke (gledaoceve) paznje i postoji - smece.

A kada klinac cita strip, recimo, on trazi ono sto ce mu dati strip, ne film.

On trazi i crtez i pricu. I on na to otkida ukoliko oseti da je uspostavljena plodotvorna ravnoteza, pravi balans, izmedju ova dva, objedunjujuca faktora, koji zajedno tvore radnju sekvencijalne umetnosti.

Pricu i crtez. I klinac, pored ostalog, hoce da prepozna stil svog omiljenog autora, njegov potez pera. I trazi nesto, sto ce da ga ponese, preko cega ce da otputuje, daleko, daleko…

Delo umetnicke vrednosti gledalastvo (ili citateljstvo) ponese, potrese; delo umetnicke vrednosti u sebi nosi osobenu atmosferu, protkanu osobenim emotivnim nabojem; medju najvrednija dela spadaju upravo ona koja sazimaju ovakav emotivni eros sa erosem znanja, misaonosti, ideja. Vrhunska umetnicka dela, dela su u cijem sredistu je ideja, velika ideja, misao, svet, makrokosmos, umetnicka, fiktivna vaseljena ne manje (s)tvarna od realne, i ne manje vredna i prvovazeca. Jer realnost (nasu), pokrece sa mrtve tacke. Ko se ogresi o ta jednostavna pravila, ili, gore, ko jevtino zeli da izvede stvar, na polju forme, koliko i polju sadrzaja, njegov je silovit pad.

Hocu reci, da je film "Rat zvezda", povod ovome razmatranju, mogao proci bez kitscha. To, sto enormni upliv kitscha i jevtinoce, nije izbegnut, znak je da nas neko uzima za budale, i to vec poduze.

Od osvrta na ovu temu, jedna od najtrezvenijih i najboljih argumentacije je Wattersonova: ukoliko izdavastvo ne valja, menjajmo izdavaca - jer jos ima ljudi koji vole ono sto je lepo, ma bilo ih malo.

Ukoliko nam je do povracanja od Holivuda, niko nas ne ganja da to pratimo, reci ce neko. Da, samo, avaj: u Beogradu se vrte dva tri ondasnja filma, i samo ta - od iranskih, ovde, ni traga - i eto jevtina opijuma za narod; a od umetnosti, od stare vatre, od vecite igre stvaranja i prepoznavanja, od davne lepote - ni traga i glasa.

Hvala, i na tome, cika Lukas.

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No 63.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

GENERACIJA JEDNE KRITIKE

Za priču o sazrevanju strip kritike u nas vrlo je bitan jedan magazin koji je uspevao da u nekoliko (za strip kritiku kod nas formativnih) godina održi zavidan kontinuitet i kvalitet, pritom objavljujući isključivo stripove (i tekstove) domaćih autora. Reč je naravno o Yu stripu (danas izgleda definitivno) počivših Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca , koji je pod uredničkim palicama Sibina Slavkovića i Mome Rajina prepuštao zavidan broj strana tekstovima o stripu. Poslenici stipa nisu oklevali, već su ponuđeni im prostor iskoristili na najbolji mogući način, zasipajući svoje čitaoce promišljenim i vrlo bogatim tekstovima o stripu, na taj način stvarajući kod svojih čitaoca svest o teorijskoj pozadini strip umetnosti. Međutim, kao to obično biva, kratakom periodu prosperiteta je uskoro došao neminovan kraj. Prvo je kapitulirao Yu strip (zvanično zbog pada tiraža - mada je ovaj u to doba iznosio 60.000!), a zatim su sa scene jedan po jedan silazili svi drugi strip magazini (kako oni koji su odvajali prostor za tekstove o stripu tako i svi ostali). Strip kritika se našla u škripcu.

Budući da sam rastao osamdesetih, kad su pomenuti tekstovi i stripovi izlazili, i budući da sam ih otkrivao retrospektivno, lagano se kod mene formirao utisak (koji ne mora da bude tačan, ali je sva prilika da to jeste!) da pored toga što su se do kraja osamdesetih pojavile tri generacije strip crtača postojala samo jedna legitimna generacija strip kritičara - ona o kojoj sam upravo pričao i koju bismo mogli da nazovimo Prvom generacijom strip kritičara.

Prva generacija strip kritičara se krahom strip izdavaštva našla u nezavidnom položaju. Jednostavno, u devedesetima nije bilo medija u kome su se mogli objavljivati tekstovi, a ruku na srce, nije ni bilo Bog zna koliko stripova o kojima se moglo pisati. Neki kritičari su pribežište istina pronašli u sporadičnom pisanju o stripu u dnevnoj i periodičnoj štampi, drugi su gostovali na stranicama književnih i drugih časopisa koji su se uopšteno bavili kulturom, treći su se manje - više povukli u ilegalu. Istina je bila da nije bilo specijalizovanih strip časopisa koji bi posvetili prostora stripu. I istina je bila da se gotovo svaki pokušaj pokretanja kontinuiranog Strip magazina u devedesetima završavao finanijskim samoubistvom vlasnika.

Rešenje je stiglo u skladu sa vremenima u kojima živimo; pojavio se specijalizovan časopis koji je sav svoj prostor posvetio tekstualnim prilozima, časopis čije postojanje ne mogu da ugroze nepovoljne ekonomske prilike, časopis koji se ne plaća i koji ne plaća. U pitanju je, naravno, elektronski nedeljnik Strip Vesti koji je pre nešto više od tri godine na netu pokrenuo Zlatko, i oko koga se vremenom uz nešto već potvrđenih teoretičarskih imena okupila jedan ekipa uglavnom mlađih kritičara. Elektonski i isključivo tekstualni magazin koji pokriva prostor cele bivše SFRJ pružio je prostor i uputio poziv svim zaintersovanim da njegove WEB strane ispune svojim tekstovima. Kritičari koji pišu za Strip vesti su uglavnom mlađi, i pojavili su se na sceni u više - manje isto vreme. Elektronski mediji im nisu nepoznanica (strip na internetu, u svim svojim formama, je takodje gotovo redovno zastupljen u njihovim tekstovima), kao ni savremena dešavanja kako kod nas tako i u inostranstvu. Uočljivo je kako su se pomenuti kritičari brzo isprofilisali za određene sfere u strip umetnosti (mada ne tako usko kao njihovi prethodnici), ali i to kako se svaki od njih trudi da pokrije što širi dijapazon dešavanja; na Strip vestima čitaoci mogu veoma redovno da prate tekstove Zlatka Milenkovića, Srđana Aćimovića, Vanje Miškovića, Borisa Lazića (pa i moje malenkosti).

Da li je to dovoljno da govorimo o Drugoj generaciji strip kritičara u Srbiji?

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (123)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

STRIP vs. KARIKATURA

Strip sam oduvijek, iako ne pamtim kada sam se prvi put sreo s tom rječju, zvao baš "stripom". U to sam prilično siguran i zato jer je to ime, izvan samih strip magazina, malo tko rabio. Za moje osnovnjačke šulkolege stripovi su bili, naravno, "romani" - termin koji se meni, pohlepnom čitatelju pravih romana, oduvijek činio prilično stupidnim. U rijetkim trenucima kada bi tema iskrsnula, moja bi baka strip časopise neizbježno zvala "zabavnicima", dok je za jednu moju tetku ili dvije, tko zna zašto, strip zauvijek ostao "crtić". No, ništa me od toga nije užasavalo kao kada bi u razgovoru ispalo da se bavim - "karikaturom".

Dio tog užasa je panika svakog slabog crtača pred konverzacijom koja slijedi a koja počinje rečenicom punom nade "Ah, vi se bavite karikaturom?" "Ne, stripom." "A biste li mogli nacrtati moju karikaturu?" Pri čemu je tu razgovoru kraj. Jer, mogu se ja izvlačiti da "crtam samo ružne ljude" ili čak nešto neupješno pokušati napraviti, ali društveno sam već pokopan. Baviti se crtanjem, naime, a ne htjeti (laskavo) ovjekovječiti sugovornika, prije svega je uvreda, a potom i konačan dokaz ne imanja ikakvog talenta vrijednog spomena.

No, osobne frustracije na stranu, antipatija koju gajim prema karikaturi ima sasvim druge korijene (i nema nikakve veze s tim što rad mnogih karikaturista cijenim te što su se neki od njih - Reisinger, Quino - s podjednakom izvrsnošću bavili i stripom). Kao što sam karikaturiste često čuo da se svaki strip - notorne li gluposti - može svesti na dobru karikaturu, tako se i meni karikatura najčešće činila nekako krnja. Nedostajao mi je protok vremena, likovi bi rijetko nadrastali opće i zaista postajali likovi, ljutila me nedosljednost zbog koje bi Grga danas bio radnik, a sutra rukovodilac. Ništa od ovoga, svjestan sam, nije racionalno, ali je bilo dovoljno - zajedno s karikaturinom potrošnom aktualnošću - da me karikatura nikad ne začara kao svjetotvorni, životoudahnjujući, božanski strip.

U svemu ovome ima možda i malo ljubomore na karikaturu kao življi i neposredniji, popularniji medij, ali ima i ponosa najmlađeg sina koji osjeća pravo na svoj identitet, koji svoje ime želi steći sâm. Jer, strip nije ni roman ni zabavnik ni crtić ni karikatura. Strip je - poslušajte kako se niz jezik kotrlja! - strip.

sadržaj

9.

MOJ POGLED (10)

zmcomics

OD STRIPA DO VILAJETA ...

Šest godina stara ideja da se napravi izdanje u kome će biti predstavljeni polaznici škole stripa "Đorđe Lobačev" iz Beograda koju vodi, duže od šest godina, Vlada Vesović, je napokon, na svojevrsan način realizovana. Iako na kraju to nije ispala publikacija koja je objavila isključivo radove polaznika pomenute škole, dobili smo retrospektivu radova autora koji su ili bili polaznici škole ili gravitirali ka njoj.

Dobili smo Strip Vilajet, magazin 9-te umetnosti koji preti da bude pravi začetnik prezentacije domaćih autora najnovije generacije. Nije važno koje po redu. Važno je da su dobri.

Znajući urednika magazina, Vladu Vesovića, možete znati da će to biti magazin koji neguje strip glavnog toka. Magazin kakav nedostaje na sceni. Prava je šteta što pomenuto izdanje neće doći do kioska i time veće čitalačke publike. Međutim, možemo biti zadovoljni i ovakvim početkom. Grupa mladih autora je dobila priliku da se po prvi put predstavi čitaocima rame uz rame sa novim mladim zvezdama srpskog stripa kao što su Aleksa Gajić i Dražen Kovačević. Naravno tu su i sjajni i zreli radovi Tihomira Čelanovića i Tonija Fejzule koji je ovde zablistao kao i u Strip Pressingu. Tu se nalazi i popriličan broj mladih, manje afirmisanih, autora kod kojih ćete svakako uočiti veliki talenat i, u većini slučajeva, odličan crtež kome možete zameriti jedino na sitnim greškama proisteklim uglavnom iz nedostatka iskustva i redovnog angažmana na stripu. Što će, nadamo se, vrlo brzo biti anulirano pojavom domaćih izdanja za koje će redovno raditi.

Možda je najveća mana u formi kratkih priča koje su na neki način prevaziđene, izgustirane i već, da ne budem prestrog, monotone. U formi kratkih stripova kao da je sve rečeno još sedamdesetih i samo još andergraund može da nađe neke nove puteve za dobre strip-pripovetke. Klasičnom pristupu stripu, koji nosi etiketu glavnog toka, više nego bilo kojoj drugoj formi je potrebna duga priča, serijalizacija, prepoznatljivi karakteri. Naravno, uz dobar crtež treba i dobra priča i eto dobismo plejadu sjajnih mladih autora. Da li je to teško ili neizvodljivo? Ne, nije. Verujem da ćemo sličan sled dešavanja videti na našoj sceni uskoro, pojavljivanjem domaćih izdanja, kako albuma tako i magazina poput Vilajeta ili Pressinga. Samo još nedostaje spona koja će ih povezivati, u formi mesećne edicije koja će nam se smešiti sa kioska.

Ima li dobrovoljaca da je neko pokrene?!

Najveća moja zamerka Strip Vilajetu je (reći ćete da sam sitničav) što je i pored odlične opreme, sjajne štampe, dobrog poveza kvalitetne hartije i pripreme za štampu rađene na filmu, uočljiv raster u linijama. Nažalost kod nas, i ne samo kod nas, mladi naraštaj grafičara školuju momci koji su prvo naučili da rade na računaru a tek onda došli do toga da se može raditi grafička priprema na njima, pa u nedostatku kvalitetnog grafičkog obrazovanja štrih crteže (ispravno: line art ili bmp opcija kod skeniranja) skeniraju pod istim uslovima kao kolor ili crno bele fotogragije što na kraju rezultira pojavom sivih tonova i tačkastih linija. Nije ovo smrtni greh jer je greška koja se javlja u više od 70% redakcija, ali sam ovim putem ipak hteo da dam mali savet kako bi u buduće nekome pomogla ta informacija da sačuva kvalitet izvornog crteža u štampi.

Toliko pisanja o Vilajetu, sledi čitanje istog. Nemojte da vam ja moram objašnjavati u kojim knjižarama redovno kupujete stripove!!!

sadržaj

10.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-TINTIN U TIBETU
Upravo ovih dana se strip "Tintin in Tibet" ponovo izdaje u Kini, i to ovog puta pod originalnim naslovom. Ova epizoda Tintina je štampana u Kini prošle godine pod naslovom "Tintin in Chinese Tibet". Nakon protesta udovice Tintinovog kreatora, Herge, knjiga je povučena iz prodaje. Ovog puta će izaći pod originalnim naslovom u Beijing-u u sredu (30.maja) - na 95-ogodišnjicu Eržeovog (Herge) rođenja.


-REUBEN AWARD ZA 2001
May 25, 2002, Cancun, Mexico - Jerry Scott, kokreator popularnih stripova "Zits" i "Baby Blues", dobio je, od the National Cartoonists Society (NCS), Rubenovu nagradu (Reuben Award) za 2001. godinu kao najistaknutiji Cartoonist godine. "Oscar of cartooning" je ove godine dodeljen 56-ti put i ove godine je dodela organizovana u Cancun, Mexico.
Specijalne plakete su dobili, u različitim kategorijama:
-Comic Books
Frank Cho, Baltimore, Md., "Liberty Meadows"
-Greeting Cards
Oliver Christianson, Lenexa, Kan.
-Newspaper Comic Strip
Brian Crane, Sparks, Nev., "Pickles"
-Magazine Gag Cartoons
Jerry King, N. Canton, Ohio
-Book Illustration
Frank Cho, Baltimore, Md.
-Magazine Illustration
Mark Brewer, Bridgeville, Pa.
-Editorial Cartoons
Mike Luckovich, Atlanta, Ga.
-Newspaper Gag Panels
Dan Piraro, New York, N.Y., "Bizarro"
-New Media
Mark Fiore, San Francisco, Calif., www.sfgate.com
-Television Animation
Chris Reccardi & Lynne Naylor, Hollywood, Calif., "Samurai Jack"
-Feature Animation
Pete Docter, Calif., "Monsters, Inc."
-Newspaper Illustration
Miel Prudencio Ma, Singapore
-Advertising & Illustration
Pat Byrnes, Chicago, Ill.
-Milt Caniff Award (Lifetime Acheivement)
Jerry Robinson, New York, N.Y.
-Silver T-Square (Extraordinary Service)
Bil Keane, Paradise Valley, Ariz., "The Family Circus"

Informacije o nagrađenima, uključujući i njihove biografije, fotografije i pojedine njihove radove, možete videti na zvaničnom web sajtu "the National Cartoonists Society" na adresi: www.reuben.org

sadržaj

11.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: M. Stojanovic <misto83@ptt.yu>
Subject: Marko Stojanovic


Ove godine Leskovacka skola stripa "Nikola Mitrovic Kokan" koja radi u okviru Doma kulture u Leskovcu organizovace manifestaciju "Smotra mladih strip autora Srbije"posvecenu mladim autorima stripa po cetvrti put. Manifestacija ce se odigrati pod pokroviteljstvom i u prostorijama Doma Kulture koji je i glavni organizator manifestacije, dok su glavni sponzori Leskovacka Opstina i Niski Studentsko izdavacko informativan centar.

Smotra ce i ove godine biti nagradna, pa ce troje po misljenju zirija najboljih u kategorijama strip crtaca, ilustratora i strip scenariste dobiti plakete sa likom Nikole Mitrovica Kokana, a dodelice se i tri dodatne diplome u sve tri kategorije. Diplomu ce dobiti i najbolji debitant, a (verovatno) ce se dodeliti i plaketa za doprinos Srpskom stripu; nagrade ni ovog puta nisu novcane. Svi pristigli radovi bice izlozeni u velikoj galeriji Doma kulture u Leskovcu, dok ce se u Galeriji iznad salona knjiga (u aneksu Doma Kulture) odrzati samostalna izlozba specijalnog gosta izlozbe i predsednika zirija za dodelu nagrada, Dragana Bosnica. Svoje prisustvo su vec potvrdili i Dragan Stokic Rajacki, Vladimir Vesovic i Toni Radev, a koliko mi je poznato svoj dolazak najavljuju i izvesni saradnici Strip Vesti. U sklopu same manifestacije koja ce trajati tri dana, 26. 27. I 28. jula odrzace se javni cas crtanja u holu Doma Kulture, projekcije filmova snimljenih po stripovima i Mangi, promocija monografije Dragana Bosnica "Beogradske novine", a uz predstavljanje nekoliko strip casopisa koji objavljuju domace stripove bice uprilicena i tribina na temu "Buducnost domaceg strip izdavastva".

Sto se propozicija za ucestvovanje u takmicarskom delu tice, one su sledece: pod terminom mladi autor podvode se svi oni autori mladji od tridest godina, i svi koji ispunjavaju taj osnovni uslov slobodni su da svoje radove u bilo kojoj od tri kategorije podnesu na uvid ziriju, ili kao materijal za izlaganje (izlagati mogu i stariji autori, ali oni nece ulaziti u konkurenciju za dodelu nagrada). U kategoriji ilustracije moguce je konkurisati kako ilustracijom u boji, tako i crno belom ilustracijom, a strip scenarija treba slati otkucane, ili pak podneti gotove i zavrsene stripove koji su po njima nastali. Radi konkurisanja u kategoriji strip crtaca trebalo bi podneti najmanje dve table stripa, najbolje bi bilo podneti ceo strip. Sve ostale kreativne slobode su apsolutno ostavljene autorima, tako da je alternativa dobrodosala isto koliko i glavni tok.

Ovim se upucuje i poziv za ucestvovanje svim radionicama i skolama stripa koje deluju u okviru Srbije i Crne Gore (a i sire!); Leskovacka skola stripa ce se potruditi da bude dobar domacin svim gostima. Svaki ucesnik izlozbe dobice zahvalnicu za ucestvovanje na manifestaciji i katalog.

Vazna napomena: Radove treba slati na sledecu adresu:
MARKO STOJANOVICA
NIKOLE SKOBALJICA 13\25
16 000 LESKOVAC

najkasnije do 15. JULA 2001. godine. Originali su pozeljni, ali je moguce slati i (kvalitetne) kopije.

P.S. Atori koji nisu dobili zahvalnice i kataloge sa proslogodisnje izlozbe neka mi ponovo posalju adrese ukoliko zele da ih dobiju.

sadržaj

12.

PISMA ČITALACA

mail

Nije bas čitaoc SVesti, ali mu neki čitaoci mogu pomoći sigurno...:)


From: Marco.c.Casiraghi@alcatel.it <Marco.c.Casiraghi@alcatel.it>
Subject: Marti Misterija (Martin Mystere)

Hello,

My name is Marco and I write you from Italy. I would want to ask to you if you can help me to find some numbers of the comics Marti Misterija (Martin Mystere) published in Ex-Yugoslavia. I try the banns made for this personage from DNEVNIK (107 albums), HORUS (2 albums in 1994), SLOBODNA DALMACIJA (41 albums), LUDENS to VANNINI.

You can help me to find this material? If you have available something of this material, please contact me because I am a lot interested to acquire it.

If then you desires to exchange these album published in your country with the albums in Italian language, for me it's not a problem.

I hope that you can help me.

Ciao and thanks

Marco

sadržaj

13.

LINKOVI

Strip Vesti

Majstorsky comics page - 700 linkova na skenirane stripove
http://www.majstorsky.com/

BORDERLINE #11, dan pre roka i ponovo na staroj adresi!!!
http://borderline.mediahall.co.uk/

sadržaj

14.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 1. do 7. juna

1. juna 2001. Tvorac stripa "Denis napast" Henk Kečam, umro je u 82. godini, u Pebl Bicu u Kaliforniji. Strip koji već decenijama zabavlja čitaoce Kečam je prestao da crta krajem 1994. godine, i prepustio ga timu crtaca i pisaca.

2. juna 2001. U pančevačkom Bioskopu Apollo je otvorena izložba trojice američkih umetnika, Chuck Sperry i Ron Donovan, koji rade pod imenom Firehouse, i Chris Shaw.

7. juna 2001. U Klubu Obožavalaca Stripa u Novom Sadu održana je promocija strip albuma TECHNOTISE. Scenario: Darko Grkinić, crtež: Aleksa Gajić (izdavač: SYSTEM COMICS).

--------------------
24. maja 2001. Otvorena je retrospektivna izložba stripa i ilustracije Božidara Veselinovića (1921-1999) istaknutog srpskog i jugoslovenskog ilustratora i strip autora, u Beogradu u Maloj galeriji ULUPUDS. Izložba je postavljena kao jedna od pratećih manifestacija 41. Zlatnog pera Beograda. Autor koncepcije i izbor radova Zdravko Zupan.


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad