...УЧИЛИШТЕ ЗА КРЕАТИВЕН
  СТРИП АНГАЖМАН.

Во организација на Стрип центарот на Македонија со седиште во Велес од 20 до 23 април во с. Нежилово се организира 4 дневно стрип училиште за креативен ангажман.Оваа активност е дел од проектот „СТРИПОТ КАКО КРЕАТИВНА АЛАТКА ВО ФУНКЦИЈА НА ГРАГАНСКИОТ АНГАЖМАН“.

Во периодот на престојот 12 цртачи од Скопје, Куманово, Струмица ,Кратово, Битола и с. Горно Јаболчиште со помош на нивни водичи и персоналот на СЦМ –Велес ги довршија  веке подготвуваните стрип дела со приоритетни теми за цртање : миграции, мегетнички односи, родови прашања но и екологија и др. теми во зависност од афинитетот и интересот на авторите.

Целта на проектот „СТРИПОТ КАКО КРЕАТИВНА АЛАТКА ВО ФУНКЦИЈА НА ГРАГАНСКИОТ АНГАЖМАН“. Е да се афирмира стрип уметноста како алатка за испраќање на општествени пораки преку креативен процес на поединци и институции. Согласно на искуствата којшто спроведувачката организација ги има во имплементацијата на претходно изведени слични проекти ,овојпат доста се внимаваше на талентот на избраните цртачи, како и времето на подготовка на темите и контурите на нацртаните стрип дела, коишто се довршија за време на ова стрип училиште. Се промовираше  и македонската и интернационалната стрип сцена, се организираше и тематски состаноцк за вмрежување заради афирмирање и социјална примена на стрип културата во нашата земја.

После организирањето на ова училиште од нацртаните дела ке се издаде пригоден каталог, како и изложби во сите места од кадешто се учесниците

Да потсетиме уште еднаш дека локални соработници во проектот се
1):ЗУР „Македонски ракотворби„- Битола,
2) Центар за Ромска заедница ДРОМ Куманово,
3) ЗГ„„Регионален центар за одржив развој“ Кратово
4)Центар за современи уметности -Скопје,
5) КУЛТ ТРАНЗЕН –Струмица,
6) МОЗАИК –с. Горно Јаболчиште , општина Чашка

  ...In memoriam.

Sahrana na Gradskom groblju u utorak 25.04.2017. u 15h...

Stevan Brajdić je rođen 7. januara. 1953. godine u Novom Sadu. U rodnom gradu završio je srednju mašinsku školu i studirao je Mašinski fakultet.

Od 1970. godine honorarno je radio u novosadskom Dnevniku kao upisivač slova u edicijama Lunov magnus strip i Zlatna serija.

Sredinom 1970-ih objavljuje stripove u studentskom listu Mašinskog fakulteta. Tokom 1981. godine zajedno sa Franjom Strakom radi na scenariju za strip Ajk, koji je objavljen u Stripoteci. Sarađivao je sa scenaristima Petrom Aladžićem, Dušanom Vukojevim, Nebojšom Đukićem, Svetozarom Obradovićem i bratom Josipom Brajdićem.

Uradio je dve epizode licencnog stripa Veliki Blek, od kojih je jedna objavljena, kao i jednu epizodu Tarzana, koja nije objavljena. Strip Ilegalciobjavljen je 2012. godine u okviru albuma Večernja akcija.

Sve do 1999. godine radio je u Petru Drapšinu, da bi 2000. osnovao privatnu firmu za dizajn i štampu. Sem stripom, veoma uspešno se bavi i i ilustracijom. Bio je i veoma uspešan streličar.

Intervju, (Zlatno doba vojvođanskog stripa - P. Đurić)
u arhivi Strip vesti:
www.stripvesti.com/arhiva/201701/index.html

Carlos Gardel - cover

  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (6)

Simbioza

Neki su kritikovali scenaristički aspekt Alacka Sinnera. Verovali su da je u ovom serijalu bolji crtež od pripovesti. Zašto? Zbog politike. Prisustvo politike u umetnosti jeste delikatna tema. Svojevremeno, čitaoci i kritičari koji nisu prepoznali specifičnost Kunderine književne poetike, smatrali su da prisustvo političkih tema u njegovom delu ipak snižava njegov inače veliki umetnički kvalitet. Jednom su pitali Kunderu, misleći da postavljaju retoričko pitanje, da li ste vi disident? Prevarili su se, međutim. „Ne, ja sam romanopisac“, odgovorio je. Kuderini romani nakon Nepodnošljive lakoće postojanja, a posebno nakon Besmrtnosti, jesu slabija književna dela od prethodnih, ali upravo u njima ima ponajmanje ili uopšte nema politike. Kvalitet dela određuje siže, a ne građa, dakle sposobnost artikulacije građe u neponovljivu celinu, šta god bila građa, uključujući i politiku.

Sampayo se razboleo 1992. godine. Bio je dugo bolestan i ležao u bolnici do 1994. Muñoz je u tom periodu radio sa scenaristom Jerome Charynom (autor pedesetak knjiga, od koji osam grafičkih romana, poznat po scenariju za White Sonya koju je nacrtao Jacques de Loustal iremek-delu Čarobnjakova žena koje je nacrtao François Boucq). Rezultat su dva stripa – Zmijski zub ( Le Croc du serpent, A Suivre, 1996) i Panna Maria (Casterman, 1999). Ova dela, međutim, nimalo nisu bacila u senku Alacka Sinnera. Čim se Sampayo oporavio, autorska simbioza je, srećom, ponovo uspostavljena. 2007. godine Muñoz je dobio Gran Prix de la ville d’Angouleme, najveću nagradu. Njegova izjava kada ju je primao bila je za pamćenje, rekao je da smatra da je to priznanje za zajedničko delo, njemu i koautoru Carlosu Sampayu. I zaista, njihov svet nije moguće zamisliti jedan bez drugoga, pošto su zajedno stvorili nešto što se slilo u jedan autorski glas, jasan i nezaboravan. Reč je o jednom autoru, simbiotskom biću. Ako raščlanite neke muzičke grupe sastavljene od vrsnih muzičara, skup „sastavnih delova“ ne daje ono što daje jedino spoj, gestalt.

Pozna evolucija stila

Da ne bi ispalo da se u ovom eseju izriču isključivo hvalospevi opusu Sampaya i Muñoza, pozabavimo se i nekim unutrašnjim granicama puta kojim su se uputili. Crtački posmatrano, i u Prattovom i u Muñozovom slučaju postoji takozvana srednja mera stilizacije, udaljavanjem od koje estetski efekt redukcije, kada ode dovoljno daleko, počinje da slabi. Kod Pratta se to jasno vidi recimo u albumu Mu.  Svrha, pak, priče u stripu je priča, a ne moralna ili filozofska pouka, niti političko prosvetljenje. I u scenarističkom pogledu, dekonstrukcija žanra ima svoje granice. Svrha dekonstrukcije žanra služi da se obnovi život, da mu se udahne novi smisao. Smisao Moorove dekonstrukcije u stripu Watchmen nije ubistvo superherojskog žanra nego njegova revitalizacija. Dilema sa kojom se suočio David Mazzucchelli, nakon njegove genijalne crtačke reinterpretacije u stripovima Daredevil: Ponovo rođen i Batman: Godina prva (u oba slučaja po scenariju Franka Millera), krije se u ponudi koju nalazimo u Prattovom stripu Corto Maltese - Venecijska Bajka. Kada se umoriš od nečije vlasti (kanona nekog stripskog žanra, na primer), možeš otvoriti tajna vrata i otići u drugu priču. Mazzucchelli je obgrlio ovo obećanje i otišao u City of Glass, Rubber Blanket i - u Asterios Polypa.

Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora

Sampayo i Muñoz imali su i imaju pravo da izaberu bilo koji od ova dva puta, revitalizaciju žanra ili odlazak u sasvim drugačiju priču. A na nama čitaocima (Borges kaže da je najteže postati dobar čitalac) je da sudimo šta nam je od to dvoje bliže srcu. Između priča o kriminalu i moći i priča o intimnosti, intimnost se, u njihovom slučaju, pokazala pripovedački snažnijom. Da li su se oprostili od žanra iz koga su krenuli? Ne sasvim. Alack u drugoj polovini serijala kaže „ponovo sam počeo voziti taksi, no ured (privatnog detektiva) nisam zatvorio“. U svoje penzionerske dane češće će se vraćati u ulogu detektiva.

U poznim epizodama Alacka Sinnera može se primetiti izvesno približavanje crtačkom stilu koji danas gaji Edmond Baudoin, za koga sam jednom rekao da ga karakterišu „majstorski, emocionalni pristup stvaranju stripskih priča, korišćenje suve četke koja daje teksturu prizoru, grubi, slobodno improvizovani potezi, malo pozadine u prozorima. Senzualna, iskrzana debela linija je u direktnom kontrastu s fankofonskom tradicijom koja teži prečišćenosti, ustoličenoj stilizaciji čiste linije.“

Muñoz i dalje crta sjanim crtačkim stilom, ali ne više onim po kome je upamćen kao neponovljivo čudo u mediju stripa čiji uticaj će mnogi veliki crtači žudno transponovati u sebe. No, ako je ako je izvestan pad kreativne moći mogao da se dogodi crtačkom bogu Moebiusu, ako on nikada kasnije nije bolje crtao nego u Hermetičnoj garaži (1976-1980), Arzachu (1975) i u Blueberryju, od „Balade o kovčegu“, pa zaključno sa “Slomljenim nosom“ (1974-1980), ili ako je to moglo da zadesi Iva Milazza, posle dugog i fenomenalnog perioda crtačke zrelosti njegovog kroki crteža visoke poetske redukcije koja je čuvala u sebi svu ekpresivnu moć, zašto tako nešto ne bi moglo da se dogodi jednom Muñozu? Na Muñozovoj evoluciji mi pratimo evoluciju savremenog stripa. Polagano pomeranje od radikalnog eksperimenta ka prigušenijim načinima da se vizuelno ispriča manje drastična priča koja se zasniva više na unutrašnjoj energiji, a manje na direktno dramskim efektima.

Bili Holidej

Chiaroscuro ili filozofija?

Stripovi Muñoza i Sampaya postali su smesta klasik čim su se pojavili i ostali su to do danas. Muñoz jeste jedan od najuzbudljivijih crtačkih talenata u stripskoj istoriji, a Alack Sinner jedan od „najžešćih, najmračnijih i najbeskompromisnijih detektivskih stripova svih vremena“, kako ga je nazvao Dejan Anastasijević. Da li se to nekome ne sviđa? Zato što su njegovi likovi „ružni“? Pa, takvi su i Maurovićevi, i Crumbovi, a bogami i likovi Georgea Herrimana... Izbor chiaroscuro vizuenog stila, gotovo „bolnog kontrastiranja blokova crnih i belih površina... distorzija oblika gotovo do neprepoznavanja“ (Kim Thompson) nisu, međutim, nimalo rezultat čisto dizajnerskog opredeljenja, i tu počinju i završavaju se nesporazumi s Muñozovom crtačkom poetikom. Ona nije, naime, tek „crtačka“. Autor svoj izbor za crno-bele stripove i naglašeni chiaroscuro stil eksplicitno obrazlaže pogledom na svet, čitavom filozofijom koja stoji iza: crno i belo su svetlost i tama, tamna i svetla strana našeg postojanja. I tu nema nikakvog nesaglasja između crtača Muñoza i „simbiotičkog autora“ (Sampaya i Muñoza), koji, kako rekoh, govori jednim glasom. Oni nas zajedno provode kroz najlepše krugove pakla da bismo bolje upoznali ljudsku situaciju.

Veoma retko glas sveznajućeg pripovedača preuzme pripovedanje od Alacka koji, s vremena na vreme, ironično komentariše priču. Ovo je, opet, deo metatekstualne igre u Alacku Sinneru. Glas sveznajućeg pripovedača: „Kraj međuigre, razgovora koji Alack nije čuo.“ Alack nastavlja: „A ja ću još sažeti par događaja osobne prirode. Phoebe se udala. Nick se razveo od svoje mlađahne žene. Joe je najavio da će otići u mirovinu. Ja sam popričao s Robertom, svojim zetom.“

Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora

„Da, 11. rujna 2001. istoga časa kad se rodio moj unuk srušio se čitav svijet. I konačno sam prestao pušiti.“ Referenca se, naravno, odnosi na World Trade Center. I, šta sad, na „kraju priče“? Sampayo i Muñoz su danas sedamdesetogodišnjaci. Alack je postao deda, Joe je prodao bar i odlazi da uživa na Karibima. Da li sledi rečenica kojom mame i bake završavaju bajke posle višeminutnog uspavljivanja deteta, koje znači kraj? Čiča-miča, gotova je priča. Ipak ne, ovde je drugačije: a suivre, nastaviće se, pošto stripovi Sampaya i Muñoza pozivaju na ponovna čitanja, na upijanje gestova, osluškivanje ritma, zaranjanje i izranjanje iz tame, pozivaju na prisno čitanje koje biva nagrađeno.

(kraj)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja, Fibra, Zagreb, 2013)

  ...v petek, 21. aprila 2017.

Strip.art.nica Buch in Zavod Strip art vas vabita
na Strippasuljpiknik v petek, 21. aprila 2017.

Kraj dogodka: Murgle center,
Cesta v mestni log 55, Ljubljana

Program:
19:00 – 24:00 Strippasuljpiknik
19:00 – 20:00 podpisovali in risali vam bojo Zoran Smiljanić, Gorazd Vahen, Dušan Kastelic, Iztok Sitar, Marko Kociper, Jakob Klemenčič, Matej de Cecco, Gašper Rus, David Krančan, Andrej Štular, Bernard Kolle, Izar Lunaček, Damijan Stepančič, Ciril Horjak, Igor Ribič, Boris Jukič, Grega Mastnak, Gašper Krajnc, Igor Šinkovec… in Tanja Komadina.
Pridejo tudi Marijan Pušavec, Katerina Mirović…
19:00 – 24:00 druženje in prepevanje domoljubnih pesmi

Spodbude k nakupu:
– ob nakupu knjige Uputstvo za pripremanje – kuvanje hrane i izradu suvih improvizovanih obroka u ratu (10 €) – darilo: porcija JLA pasulja
– 30% ob nakupu knjig založnika Buch (razen knjig Mikija Mustra), ki so izšle do 31.12.2015
– 15% ob nakupu knjig založnika Buch (razen knjig Mikija Mustra in Antarktike), ki so izšle od 01.01.2016 do 31.12.2016
– 20% popusta na srbske in hrvaške strip albume, ki so izšli do 31.12.2016
– ob nakupu stripov ostalih založnikov v znesku nad 100 € – darilo: porcija JLA pasulja + pivo
– kiosk stripi od 0,50 € dalje

Pravila pri podpisovanju – risanju:
– prednost imajo kupci, ki bojo kupili stripe ta dan v trgovini – v primeru vrste, so vedno prvi na vrsti
– avtor vsakemu nariše eno sliko, vse ostalo samo podpisuje

Kako smo se imeli lani: www.stripi.si/galerija/nggallery/galerija/a/page/1/

  ...na makedonskom tržištu.

U izdanju Strip centra Makedonije sa kancelarijom u Velesu publikovana su četiri strip knjige u tvrdom povezu namenenje za makedonsko , ali i šire tržište.

Naime izdati su: drugi deo knjige "HITRI PEJO" od Dime Ivanova Dimana, "CAR GAVRILO RADOMIR" doajena Mileta Topuza, strip sa decu "LEPE STVARI" Radeta Dicovskog kao i "IZA CRNOG SUNCA" (makedonska i srpska verzija) srpskog autora Srđana Nikolića Peke.

Izjava Vaneta Trajkova –izvršnog direktora SCM-Velesа: "Nama u Strip centru Makedonije nije uopšte teško da publikujemo strip knjige još na početku godine, odmah posle objavljivanja godišnjeg programa Ministarstva za kulturu Makedonije. Izdate su knjige dokazanih strip majstora, ali za ubuduće u kontaktu smo i sa novim neafirmisanim autorima. Dakle izdali smo istorijsku priču, strip za decu, triler kao i strip sa junakom iz makedonske folklorne tradicije.

Podsećam da smo lane izdali prvi strip na albanskom jeziku sa intencijom da približimo strip i ka toj etničkoj populaciji. To nastavljamo i ove godine, u slučaju Srđana Nikolića Peke, dokazanog autora, velikog prijatelja makedonske strip scene i pobednik zadnjeg internacionalnog strip konkursa oganizovanog u sklopu Internacionalnog strip salona u Velesu.

Na kraju samo da istaknem da u knjizi o makedonskom srednjevekovnom kralju Gavrilo Radomiru smešteni su i stripovi o Gjorge Vojtehu, Dobromiru Hrsu kao i priča o Strezu-gospodaru Proseka” - završava Trajkov.

Ove godine dizajn je izradio Aleksandar Stevanov iz Štipa, mladi ali već afirmisani strip scenarista. On je svoj deo zadatka obavio na visokom nivou.

Ove četiri strip knjige mogu da se nabave kod izdavača i u strip knjižari “BUNKER” u Skoplju.

Šesti broj "Kolornog izdanja" od 15. aprila u prodaji!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
300 dinara

Cena u knjižari "Alan Ford":
275 dinara

  ...najave programa 19-21. april.

SADRŽAJ PROGRAMA I NAJAVA:

   SREDA, 19. APRIL
• Program 1: Izložba „Kamenistrip“ daje estetsku i filozofsku notu Sajmu kamena
• Program 2: U Domu omladine Beograda počinje sa radom Centar za umetnost stripa
• Program 3: „Dan Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“: trostruki program predstavlјanja šerlokijada u književnosti i stripovima

   ČETVRTAK, 20. APRIL
• Program 1: Zabavnik pre Zabavnika, samo u Domu omladine Beograda
• Program 2: Dikan nastavlјa izlaženje u knjigama: sabrano zlatno doba

   PETAK, 21. APRIL
• Program 1: U Kragujevcu se predstavlјa Nacionalna strategija za strip i novi Centar za umetnost stripa

---

   SREDA, 19. APRIL

IZLOŽBA „KAMENISTRIP“ DAJE ESTETSKU I FILOZOFSKU NOTU SAJMU KAMENA
Kao prateći program 9. Sajma kamena, na Međunarodnom sajmu građevinarstva u Beogradu 19. aprila u 11:55 časova biće otvorena izložba „KAMENistrip“, po temi pionirska i u svetskim okvirima, jer je posvećena odnosu kamena i umetnosti stripa.
Povod izložbe je činjenica da je svetska likovna umetnost počela praistorijskim „stripovima“ na stenama pre 40.000 godina, i da je kamen jedan od glavnih medija priča u slikama, preko freski do današnjih murala. Drugi povod je važnost motiva kamena i arhitekture u modernom stripu, gde se često proročki predviđaju urbanizam, estetika i sudbina budućeg čovečanstva.
Zbog toga su Udruženje stripskih umetnika Srbije i Udruženje „Kamen Srbije“ priredili izložbu radova petorice srpskih autora koji pripadaju eliti evropskog stripa, svako u svom stilu i žanru. Po četiri rada izlažu Lazo Sredanović (poznat po stripu „Dikan“), Vladimir Krstić – Laci („Šerlok Holms“), Dragan Lazarević - De Lazare („Iv Rokatanski“, „Rubina“), Vujadin Radovanović („Čuvari zaboravlјenog vremena“, „Kandid“), i Zoran Tucić („Treći argument“, „Vorloh“),
Tekst za prateći katalog je napisao scenarista i istoričar kulture Zoran Stefanović, osvrnuvši se na antropološku važnost obe pojave — i kamena, i stripa. Predavanje o ovoj temi održaće Zoran Tucić, inženjer arhitekture i konzervator, gde će se posetiocima pokazati da u spoju dva fenomena kroz crtane priče prepoznajemo opštevažne stvari — „tlo, čovek, svet, međa, zid, kuća, hram, mera postojanja, zapisi, sećanja, građenje budućnosti materijom prošlosti, težnja za ostavlјanjem traga-ureza, mišlјenje, razgovor, beleženje pokreta duše i tela“ i druge.
Na otvaranju će govoriti laureat francuske „Zlatne muze“, akademski umetnik iz Niša Vladimir Krstić Laci, kao i predstavnici uprava udruženja USUS i „Svet kamena“. Izložbu će posetioci moći da vide od 19. do 23. aprila u hali 2 Beogradskog sajma, na srednjem nivou, a nakon toga će u maju biti izložena u Nišu, na međunarodnom festivalu stripa „Nifest“.
info@usus.org.rs • www.usus.org.rs/

U DOMU OMLADINE BEOGRADA POČINјE SA RADOM
CENTAR ZA UMETNOST STRIPA
Dom omladine Beograda, hol, 19. april, 17:00 časova (program Centra za umetnost stripa)
Kao deo buduće nacionalne strategije za strip, Beograd i Srbija dobijaju kulturni poduhvat koji će obradovati sve naraštaje. Nova programska celina, Centar za umetnost stripa, počinje sa radom u Domu omladine Beograda u sredu 19. aprila organizovanjem „Dana Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“, a nastavlјa se sutradan, 20. aprila, druženjem lјubitelјa „Politikinog Zabavnika“ i promocijom drugog toma sabranih priča najomilјenijeg srpskog i jugoslovenskog stripa „Dikan“, a zatim u petak 21. aprila u Kragujevcu — predstavlјanjem nacrta nacionalne strategije za strip i samog Centra za umetnost stripa.
Prvi svoje vrste u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi, Centar za umetnost stripa će redovno organizovati delatnosti od kulturnog i društvenog značaja, a da su vezane za likovno pripovedanje i vizuelnu komunikaciju.
Ovo je zajednički poduhvat Udruženja „Svet stripa" iz Kragujevca, Doma omladine Beograda i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS), sa brojnim partnerima u zemlјi i inostranstvu — umetničkim, kulturnim, obrazovnim i naučnim ustanovama. Najširoj publici nude se predavanja, tribine, promocije, kursevi i radionice, stručno-naučni skupovi, festivali i konvencije, istraživanje, izdavaštvo, stručne procene i drugo.

PEDESETAK PROGRAMA U PROBNOM PERIODU
U probnom periodu april-jun, svake sedmice će u Domu omladine Beograda biti predstavlјana svetska i domaća remek dela, ugledni i mladi autori, Politikin Zabavnik dan pre izlaska, međunarodni stručni skupovi, te programi povodom 40. godišnjice grupe „Beogradski krug 2“.
Programi se realizuju i u drugim prostorima i gradovima. Prvi spolјni program je bio 5. aprila u Domu kulture „Ribnica“ u Kralјevu gde je premijerno predstavlјen nacrt nacionalne strategije za strip kao i sam Centar za umetnost stripa. Za tim slede Kragujevac (21. april), Niš (Međunarodni festival „Nifest“, 11-4. maj), Šabac (Noć muzeja, 20. maj), Vršac, Valјevo, Leskovac...
DUBOKI KORENI STRIPA U SRPSKOJ KULTURI
Zasnivanjem Centra za umetnost stripa potvrđuje se i dalјe razvija fenomen da su Srbija i region već pun vek središte stripske umetnosti u Istočnoj Evropi. Strip je komparativno gledano najuspešnija srpska kulturno–umetnička oblast po planetarnoj raširenosti — kako po kvantitetu i masovnosti, tako i kvalitetu i kritičkoj recepciji na svim meridijanima.
U samoj srpskoj kulturi i društvu, umetnost stripa ima posebno mesto. To se vidi još od likovnog pripovedanja na srednjevekovnim freskama i žitijnim ikonama, preko utemelјivanja moderne kulture od sredine 19. veka (u stripu su učestvovali i Jovan Jovanović Zmaj, Milan Jovanović Batut i mnogi drugi velikani), zatim perioda 1935–1941. kada je Beograd bio umetnički centar stripa za celu Evropu, izdavački bogatog perioda SFRJ, do današnjih dana koji — uprkos ekonomske krize — po stvaralačkom značaju predstavlјaju novo zlatno doba ove umetnosti kod nas.

„DAN ŠERLOKA HOLMSA: OD DOJLA DO LACIJA“: TROSTRUKI PROGRAM
PREDSTAVLjANјA ŠERLOKIJADA U KNјIŽEVNOSTI I STRIPOVIMA
Tribina i druženje „Dan Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“, Dom omladine Beograda, hol, 17:15-18:45 (program Centra za umetnost stripa)
Jedan književni lik je za Čovečanstvo učinio više nego većina lјudi koji su stvarno postojali — kažu stručnjaci. Šerloka Holmsa je 1901. čitala cela srpska policija u „Policijskom glasniku“, a i danas mnoge duhovne potrebe ispunjavamo besomučno gledajući šerlokijade i serije poput „Doktora Hausa“ ili forenzičkih pripovesti. Kroz Holmsa vidimo mentalnu evoluciju čoveka od 19. do 21. veka. Zato savetujemo povratak na izvore, novo razumevanje složenog, uzbudlјivog i mudrog sveta koji nam je ostavio Artur Konan Dojl.
Prvi povod za dan velikog detektiva u Beogradu je edicija „Šerlok Holms: Sabrani romani i priče“ Konana Dojla, u izdanju beogradskih kuća „Beli put“ i „Makondo“. U tri toma zaokružen je takozvani Kanon, koji obuhvata originalni Dojlov opus od četiri romana i 56 priča, uz svih 356 izvornih ilustracija Sidnija Pedžeta, ali i tri ekskluzivna eseja — Vase Pavkovića, Zorana Stefanovića i Davida Albaharija.
Drugi povod je francuska serija stripova „Četvorka iz ulice Bejker“, nadahnuta Konanom Dojlom i Čarlsom Dikensom, čiji su autori trojac Etjen–Djan–Legran. Sažetak: Bili, Čarli i Tom Blek su nerazdvojni jer je teško opstati sam u istočnom Londonu, punom lažnih prosjaka, nasilnika i propalica. Srećom, imaju pomoć Šerloka Holmsa, za koga povremeno rade kao ulični obaveštajci. Srpski prevod objavlјuje kuća „Veseli četvrtak“.

Treći povod je doprinos koji umetnici iz Srbije i regiona daju svetskoj šerlokijani već pun vek. Vrhunac toga su stripovi koje za francusko tržište u 21. stoleću crta jedan od najbolјih crtača realističke stilizacije u Evropi, Vladimir Krstić — Laci. U izvođenju ovog Nišlije, a po scenariju Silvana Kordurijea, dobijene su ezoterijske i mističke priče o Šerloku Holmsu i londonskim vampirima, te o detektivu i Lavkraftovom Nekronomikonu, koje danas čita publika mnogih zemalјa. Kao specijalni gost, Laci će se sa beogradskom publikom družiti na Holmsov dan, otkrivajući nam mnoge tajne o najvećem detektivu svih vremena, ali i o sebi i svetskoj industriji zabave.
U programu učestvuju: likovni umetnik Vladimir Krstić - Laci, urednik-prevodilac Kristijan Relić („Makondo“), urednik Dušan Mladenović („Veseli četvrtak“) i pisac Zoran Stefanović kao moderator.
www.facebook.com/events/257305714678010/

   ČETVRTAK, 20. APRIL

ZABAVNIK PRE ZABAVNIKA, SAMO U DOMU OMLADINE BEOGRADA
Promocija i druženje „Zabavnik pre Zabavnika“, Dom omladine Beograda, hol, četvrtak, 20. april, 17:00-17:45 , program Centra za umetnost stripa
„Politikin Zabavnik“ je prva linija zabave i poslednja odbrana ulјuđenosti i kulture!
Već osam decenija „Politikin Zabavnik“ toliko utiče na naše živote da je odavno prekoračio svoje papirne stranice. Zato organizujemo druženje Zabavnikovaca, ali i ekskluzivno, dan ranije, predstavlјanje broja od 21. aprila — uz nagradno delјenje primeraka, žive rubrike, ekskluzivne informacije i goste iznenađenja.
Podsećamo da je upravo „Politikin Zabavnik“ jedan od samo tri lista koji izlazi od pre Drugog svetskog rata na našim prostorima (uz list „Politika“ i „NIN“). Izrastao je u instituciju bez koje odrastanje gotovo da i nije bilo moguće. Po nekim istraživanjima rađenim devedesetih utvrđeno je da su bezmalo svi čitaoci dnevnih novina u Srbiji u jednom trenutku bili čitaoci „Politikinog Zabavnika“. Tvorci „Zabavnika“ ozbilјno su shvatili svoj zadatak i kroz zanimlјive rubrike o svetu nauke, prirode i prošlosti izgradili ovu svojevrsnu ustanovu kulture. Malo pouke, malo zabave, sve ilustrovano da pobudi maštu i eto „Zabavnikovog“ recepta za očuvanje one najlepše dečije znatiželјe koju bi svaki čovek dok je živ trebalo da nosi u sebi. „Zabavnik“ je i velika enciklopedija najbolјih stripova koji su ikada nacrtani u svetu.
Redakcija lista danas ima stotine probranih saradnika koji pišu, slikaju, crtaju i izmišlјaju, među njima ima i članova Akademije nauka, profesora univerziteta, slikara, lekara, astronoma, biologa, istoričara, profesora jezika i književnosti, grafičara...
Sa vama se druže novinar Nemanja Baćković i gosti iznenađenja, a moderator je pisac Zoran Stefanović.
www.facebook.com/events/1930913910527536/

DIKAN NASTAVLjA IZLAŽENјE U KNјIGAMA: SABRANO ZLATNO DOBA
Promocija edicije „Sabrani Dikan“ i potpisivanje knjiga, Dom omladine Beograda, hol, 18:00-18:45 (program Centra za umetnost stripa)
Ekskluzivno druženje povodom sabranog Dikana, najomilјenijeg srpskog i jugoslovenskog junaka stripova, kao i najave nove epizode u „Politikinom Zabavniku“.
Projekat sabranog Dikana u knjigama je najkompleksniji i najznačajniji projekat stripskog reprinta u Jugoistočnoj Evropi — po obimu, tehničkom kvalitetu, novim kolorima, pratećim tekstovima poznatih stvaralaca i stručnjaka, novim metodama digitalizacije i obrade likovnog materijala... Na poduhvatu je do sada učestvovalo pedesetak saradnika.
Druga od četiri urnebesne knjige Dikana u izdanju preduzeća „Informatika“  i „Everest medija“, na 240 strana velikog formata i u boji donosi tzv. „Zlatno doba Dikana“, epizode iz 1970-ih, koje je „Zabavnik“ objavlјivao u blizu 400.000 primeraka za celu Jugoslaviju, kada su najmlađeg Starog Slovena voleli milioni čitalaca.
Po prvi put su na jednom mestu sabrane kultne priče koje je crtao Lazo Sredanović po scenarijima Nikole Lekića: „Dikan i poslednje Frrruke“, „Dikan i prvi reli“, „Dikan i turistička zver“, „Dikan i lokalni tiranin“, „Dikantrop i Vesna Sapiens“ i „Dikan i pretnja sa Oriona“. Uz to je dato i desetine strana ekskluzivnih priloga: članaka, intervjua, foto-galerija, crteža, faksimila, kao i istorijska studija koja donosi novu, do sada nepoznatu građu o značaju Nikole Lekića, Laze Sredanovića, Dikana i Zabavnika za jugoslovenski i evropski strip.
Treća knjiga Dikana se očekuje do kraja 2017, a četvrta do aprila 2018. godine.
Sa vama se druže stripar i karikaturista Lazo Sredanović, izdavač Boban Knežević, urednik edicije Zoran Stefanović kao moderator — sa specijalnim gostima.  Potpisivanje knjiga je omogućeno pre i posle promocije.
www.facebook.com/events/2116631615229881/

O ZNAČAJU DIKANA
• Zoran Stefanović: „U srpskoj i jugoslovenskoj kulturi Dikan je čudo, ništa manje od starijeg mu sabrata Asteriksa, mlađeg rođaka Hogara, Mikija Mausa, Taličnog Toma ili Gaše Šeprtlјe. Kao najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa, Dikan je odavno nadišao i okvir svog rađanja i sve svoje priče, ovekovečio je svoje autore. Ugradio je sebe i u sam Politikin Zabavnik, ne malo doprinevši onoj brojci od 400.000 tiraža kojom se list evropski dičio u 1970–im.“
• Petar Milatović: „O novom domaćem crtanom junaku pričalo se i prepričavalo 'od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana' a čitaoci su se ozbilјno zalagali da se Dikan konačno oženi Vesnom, da pomogne našim fudbalerima da osvoje neki pristojan kup ili da se već jednom pobratimi s Markom Kralјevićem i bar taj deo istorije učini nam vedrijim.“
• Saša Rakezić: „Dikan Laza Sredanovića je izlazio na stranicama Politikinog zabavnika i tokom godina dosegao je nivo pop fenomena. (...) Stoga je pojava sabranih stripova o Dikanu od značaja za ovu sredinu. (...) Uprkos neminovnom poređenju sa Asteriksom, strip je u potpunosti odoleo epigonstvu, i bez trunčice inferiornosti može da nosi epitet originalnog. (...) U svakom slučaju, važno je da reprinti Dikanovih avantura nastave da se pojavlјuju – to svakako dugujemo sebi. U nekom smislu, kao što će naredne generacije i ubuduće čitati narodne pesme o Marku Kralјeviću, kako bi bile svesne poetske imaginacije nekih davnih vremena, neće im ništa faliti ni da listaju stripovane avanture izrazitog heroja druge polovine dvadesetog veka (koji je nastavio da živi i tokom narednog stoleća), vetropirastog Dikana.“
• Vasa Pavković: „Mnogi čitaoci Politikinog Zabavnika smatraju Dikana maskotom ovog lista.“
• Pavle Zelić: „Istorija i nostalgija na jednom mestu? Pa koji pravi Balkanac tome može da odoli?“

   PETAK, 21. APRIL

U KRAGUJEVCU SE PREDSTAVLjA NACIONALNA STRATEGIJA
ZA STRIP I NOVI CENTAR ZA UMETNOST STRIPA
Tribina „Nacionalna strategija za strip i novi Centar za umetnost stripa“, Studentski kulturni centar, Kragujevac, petak, 21. april 2017, 19 časova
April 2017. donosi dva važna događaja za popularnu kulturu u Srbiji. U toku je rad na nacionalnoj strategiji za strip, kao i otvaranje nove programske delatnosti — Centar za umetnost stripa, koja je zajednički poduhvat Udruženja „Svet stripa" iz Kragujevca, Doma omladine Beograda i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS), sa brojnim partnerima u zemlјi i inostranstvu — umetničkim, kulturnim, obrazovnim i naučnim ustanovama.
Centar za umetnost stripa je programska celina prva svoje vrste u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi. Centar u Domu omladine Beograda i kroz gostovanja organizuje delatnosti od kulturnog i društvenog značaja, a da su vezane za likovno pripovedanje i vizuelnu komunikaciju. Publici se nude predavanja, tribine, promocije, kursevi i radionice, stručno-naučni skupovi, festivali i konvencije, istraživanje, izdavaštvo, stručne procene i drugo.
Osim što se ekskluzivno predstavlјaju Strategija i Centar, biće osvetlјena uloga Kragujevca u srpskom i evropskom stripu. Biće objašnjeno i zašto su Srbija i jugoslovenski prostor već pun vek središte stripske umetnosti u Istočnoj Evropi, i zašto je srpski strip naša najuspešnija kulturno–umetnička oblast po planetarnoj raširenosti — po kvantitetu i masovnosti, ali i kvalitetu i kritičkoj recepciji. Pokazaće se i da u srpskoj kulturi i društvu pripovedanje u slikama ima posebno mesto — od srednjevekovnih fresaka i žitijnih ikona, preko perioda 1935–1941. kada smo bili stvaralački centar stripa za Evropu, ili izdavački bogatog perioda SFRJ, sve do današnjih dana koji stvaralački predstavlјaju novo zlatno doba ove umetnosti kod nas.
Na tribini učestvuju Zoran Stefanović i Milan Jovanović, a moderator tribine je Dragolјub Stojković (Dom omladine Beograda).

Billie Holiday - Casterman cover

  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (5)

Vizuelni stil

Albumska hronologija (1977-2008) nije istovremeno i hronologija stvaranja epizoda, što se jasno vidi po razlikama u crtačkom stilu koji je kod Muñoza konstantno evoluirao od pretežno realističke stilizacije u „Slučaju Webster“ (prva nacrtana epizoda) i „Fillmore“ (druga), njegov stil će postajati sve više ekpresionistički, redukovaniji, apstraktniji, slobodnijeg poteza, kao džez improvizacija. Tokom godina, Muñozova linija postaje drhtavija, a senke samo naizgled nasumičnije, u svakom slučaju slobodnije. Kretanje ka apstrakciji odmiče kroz svoju za dugo vremena fascinantnu fazu. U tom periodu Muñoz istovremeno iskazuje ne samo oporost nego i eleganciju i raskoš svoje crtačke veštine. U svim svojim fazama, Muñoz ima jaku grafiku s opčinjavajućim crno-belim kontrastima, mnogo pre i mnogo radikalnije nego, recimo, jedan inače impresivan crtač, kakav je Christophe Chabouté.

1985. godine napisao sam: “Nije teško nazreti u stripovima grupe ZZOT uticaj underground stripa, stripova Muñoz a i Sampaya, kao i Huga Pratta. Uglavnom odsustvo senčenja, naglasak na crno belim odnosima, 'senčenje’ prostora mrljama i geometrijskim elementima.“ Dvadeset četiri godine kasnije, neko je napisao: „Uvijek su mi se sviđali crtači kod kojih tuš ‘voli' papir. Na žalost nema ih baš mnogo. Milton Caniff, Alex Raymond, Alberto Breccia, Dino Battaglia, Hugo Pratt, Ivo Milazzo, Miguelanxo Prado... Ljudi koji te inspirišu da i sam uzmeš olovku u ruku i nesto nacrtaš...“ (etmgosa, 15. 7. 2009, komentar o Muñozu na Stripovi.com forumu)

Chiaroscuro. Crtež je prepun senki i tame. Horor i lepota grafizma Alacka Sinnera. Igra crnih i belih površina. Muñozovi panoramski ulični prizori su bravurozni, mala remek-dela za sebe. Kondenzacija su grada u kome dominira veličanstvena groteska života. Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora. Sakralna crnoća Alacka Sinnera. A put od realizma ka radikalnoj stilizaciji jednako je zanimljiv koliko i Alackovo detektivsko istraživanje. Gde je „izlaz“ iz Muñozovog sveta tame, dijagonala i redukovane stilizacije? Chiaroscuro katarza Sampayovog i Muñozovog tmurnog grada. Svaki izdvojeni prizor studija je u malom...

Kada počinje apstrakcija u Muñozovom radu? Da li ovde? Da li baš ovde? Ili ovde? Ili, ipak, ovde...? Govorim o pojedinim prizorima iz prve epizode Alacka Sinnera kada su ga neki naivni čitaoci smatrali za bastion hardboiled realizma. Odgovor na ovo pitanje je spekulativan. Znate Heisenbergov princip neodređenosti - nemoguće je odrediti položaj neke čestice i njen impuls u isto vreme. U svakom slučaju, analizirajte pritajene kutke već u prvoj epizodi, i biće vam jasno, već tu počinje srce tame, srce chiaroscuro apstrakcije, srce priče koju će Sampayo i Muñoz pričati svo vreme. Postoje rasni crtači, koji mogu mnogo, gotovo sve, izuzev... što u sebi ne poseduju sposobnost redukcije i apstrakcije. Objasniti takvom jednom crtačkom bardu genijalnost, bogolikost Muñozove crtačke moći jedan je od najklizavijih terena, gde se pada uz lomove na poledici. Na ovoj klizavici počiva lažni spor dvadesetog veka, spor između apstraktne stilizacije i realističke stilizacije u umetnosti. Obe doktrine umeju da pate od zaborava da su obe tek deo putanje oscilacije klatna duha vremena, zaborava da su obe – stilizacije. A takozvani realni život? On se nalazi s onu stranu fikcije kao takve.

Bojimo se bliskosti čak i kada smo usamljeni i kada volimo

Postoji snažan odnos između linije i gesta kod Muñoza. On duboko poštuje rad velikih japanskih majstora poteza četkicom. Sloboda, lakoća poteza na papiru dozvoljava četkici da unesete vašu vlastitu emociju, vaša iskustva. Senzitivnost četkice verno reprodukuje vaše oklevanje, vaše pouzdanje, vaše poverenje u liniju, veruje Muñoz. Tako nastaje Alack Siner, remek-delo iz stranice u stranicu, zadobijajući svoju apstraktnu lepotu.

Muñoz u biti svog crtačkog nerva nije manirist. Ako uzmemo kao primer jedan postupak koji nije ništa lakše nego pretvoriti u manir, korišćenje strelica za praćenje putanje pogleda, autor ga koristi krajnje retko, gotovo zaboravimo na njega, da bi nas ponovo iznenadio pojavljivanjem. Drugi, tako reći usputan deo evolucije stila je da Muñoz prelazi na rad na hartiji na kojoj se tuš više razliva, što je na izvestan način blagi iskorak ka akvarelu. To je vidljivo u kasnijim epizodama Alacka Sinnera, a u epizodi „Ella“ u Baru kod Džoa se možda najnaglašenije oseća, mada je najsnažniji efekat čitavog Muñozovog stila zasnovan na oštrom chiaroscuro kontrastu, tako da bi pravi odlazak u akvarel možda ublažio „surovost“ izraza?

Panna Maria (1997) jedan od dva aluma po scenariju Jerome Charyna

Učenici i kradljivci

U eseju Vatre u Mattottiju napisao sam: “Lorenzo Mattotti je veliki učenik Muñoza. Veličina učitelja potpuno je irelevantna sve do trenutka dok se ne nadje u direktnoj proporciji sa talentom učenika. Stoga nije pravi Muñozov učenik Louis Josse koji je od njega pokušao da preuzme gotov stil, a ni Renato Queirolo, iako je ovaj drugi gradio mnogo samostalniju stilizaciju. Na Keitha Griffina, koji je od Muñoza pokušao da "otme" čitave prizore i table, nije vredno traćiti vreme. Pravi učenik je Mattotti koji je umesto Muñozovog crno-belog grafičkog majstorstva otišao u svet boje.”

„Zbog par sličica“ epizoda je Alacka Sinnera inspirisana slučajem o kome je pisao The Comics Journal, ukazujući na prizore iz Muñozovih stripova jednostavno precrtavanih od strane Keitha Griffina u njegovim stripovima. U fikcionoj pripovesti Muñoz je Martinez, a Keith Griffin je se pojavljuje pod imenom Kitten koji pokradenog autora posprdno oslovljava hispanoameričkim imenima Gonzales, Ramirez i Fernandez. Sam Alack, videvši originalne prizore i njihove kopije, koje mu ogorčeni autor pokazuje pri slučajnom susretu u međugradskom autobusu, kaže „dosta su nalik“, da bi kasnije zbunjen dodao u mislima „zbog par sličica...“. Epilog susreta Martineza i Kittena, u kome se dva crtača, nakon rasprave da li je reč o uticaju, inspiraciji ili krađi autorskog dela i stila, sukobljavaju do fizičkog nasilja koje preti da završi ubistvom, u stvari je Alackov san dok nastavlja putovanje autobusom. Eh ne, nije, pošto Alack kasnije pročita u novinama da je u opravdanoj odbrani slavni crtač K. K. Kitten ubio južnoameričkog crtača José M Martineza! Kitten je pritom izjavio da je napadač imao običaj da kopira njegove crteže, što je, prema njemu, bio znak mentalnog oboljenja. Da, ovakve se stvari dešavaju zbog ilegalne imigracije koja ugrožava legalne sugrađane.

Prodaja i radikalni autorski izbor

Bez obzira na kultni status, stripovi Muñoza i Sampaya nikada nisu bili hit. Ako mislite da su se u drugim zemljama i pre ekonomske njihovi albumi prodavali u mnogo većim tiražima, bojim se da se varate. Fantagraphics je, s izuzetkom Billie Holiday (1993), odustao zbog slabe prodaje krajem osamdesetih, nakon ne baš srećnog pokušaja da ih objavljuje u sveskama (pet svezaka, 1987-1989). Obećani album Alacka Sinnera „Nikaragva“ nikad se nije pojavio. Na engleskom, Joe’s Bar je 1987. objavio Catalan Communications, njujorški izdavač koji se fokusirao na evropske grafičke romane, a londonski Titan Books godinu dana kasnije. U drugoj polovini devedesetih, holandski izdavač Sherpa štampao je albume u piku njihove popularnosti (u vreme kad su se Prattovi najrazličitiji albumi odlično prodavali) u tiražu od samo pet stotina primeraka, koji su se makar pet godina kasnije još mogli naći po strip knjižarama. Jedan agent u Francuskoj im je rekao, „Vi ste kao James Joyce, svako vas poštuje, a niko ne kupuje.“ Srećom, autori imaju malu, ali vernu internacionalnu publiku, i puno prevoda. I pored svega, Muñoz nije mogao da živi isključivo od stripa, oslanjao se i na rad na ilustraciji, što lično ne smatram nimalo tragedijom jer je njegov rad na ilustraciji jednako fascinantan.

Ilustracija / La Pampa y Buenos Aires 2006 Dangerous Kiss

Za razliku od Moebiusove revolucije, Muñoz i Sampayo u svojoj promeni stripske paradigme nisu ponudili eksploziju nego imploziju, nešto što se mnogo teže guta od strane konzumenata kojih treba da bude dovoljan broj da biste mogli udobno živeti od svog rada. Moebiusa će kupiti i autentični poznavaoci medija stripa, ali isto tako i čitaoci iz čiste pomodnosti, kao i kičeri koji se „pale na fantastiku“, a posebno na gomilanje pseudosvetova, što je specijalnost Jodorowskog, o čemu je argumentovano pisao Aleksandar Manić. Svetovi Muñoza i Sampaya nimalo ne zadovoljavaju propozicije za prihvatanje od ove poslednje dve vrste publike.

Opus Muñoza i Sampaya je preuranjeno remek-delo, prejako da bi ga bili u stanju masovno usvojiti čitaoci s kraja sedamdesetih i osamdesetih, bilo da su bili zagnjureni u tadašnje stripske paradigme, bilo da su skloniji manje žestokim preispitivanjima mogućnosti stripskog medija. Ono što se genijalna TV serija The Wire mogla usuditi u preriodu 2002-2008. godine, da da novi dignitet kriminalističkom žanru tako što će, uvevši u njega opori dokumentarizam socijalne drame, razarati žanrovske okvire, čitalačka publika je mnogo teže opraštala Alacku Sinneru osamdesetih godina. Idi previše ispred vremena i bićeš kažnjen ili ignorisan. S evolucijom serijala, tiraži Alacka Sinnera su padali. Da li je rana evolucija Alacka Sinnera u mračne dubine strip noira u kome su do nesnosne gustine sjedinjeni interes za žanr sa socijalnim, političkim i intimnim aspektima života, mogla biti generalno prihvaćena? Svet, reklo bi se, nije bio spreman. Za razliku od vrednovanja na osnovu tiraža, Muñoz je mogao da postane artist’artist, omiljen, duboko poštovan i uzor među kolegama koji su bili otvoreni za inovatorska pomeranja, otkrivanja novog pulsiranja na stripskom horizontu i pre svega crtača osetljivih na pojavu i prisustvo zaprepaščujućeg talenta u nečijem radu.

Crtačka i pripovedačka beskompromisnost ima svoju cenu. Život je zamka, napisao je jednom Milan Kundera. Muñoz i Sampayo napravili su radikalni stvaralački izbor, žive skromno, nepotpomognuti visokim tiražima. Sudbina koju je upoznala, recimo, ekstremno talentovana autorica Lynda Barry, kao i mnogi pre i posle nje. Govorim o autorima s plodnim i kontinuiranim radom i, što je najvažnije - impozantnom vrednošću opusa. Uzeću, ne sasvim nasumično, dvojicu izrazito talentovanih autora iz regiona, Zorana Janjetova i Darka Perovića. Obojica su preživeli kao sjajni profesionalci u svetu internacionalnog stripa, u Francuskoj i Italiji. Ono što su, međutim, prestali da rade je autorski strip. Ni po jada da su tako i počeli svoju karijeru. Svoje početke su, međutim, izrazito snažno obeležili kompletnim autorstvom, vrhunskim crtačkim umećem, kao i nesvakidašnjim scenarističkim talentom. Dovoljno je samo ponovo, i uvek iznova, iščitavati Bernarda Panasonika, Profesora Ćumislava, Mikke Musse (sasvim uzgred, Janjetov je mogao naći izvornu inspiraciju za svoj lik Mikke Mussea na šestoj tabli epizode „Prisjećanja“ u Alacku Sinneru), Breka i album kratkih priča Duboko i hladno. Izostanak njihovih autorskih stripova smatram nenadoknadivim gubitkom za kompletnu stripsku scenu u poslednjih dve decenije, lokalnu i internacionalnu.

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja, Fibra, Zagreb, 2013)

  ...Prvi srpski strip koji finansira
  Kickstarter zajednica.

Imagine Incredible, novosadski studio za produkciju i izdavanje stripa, uspešno je priveo kraju svoj prvi Kickstarter projekat! U centru njihove pobede nalazi se naučno-fantastični strip Lightstep Chronicles, sa kojim su prvi put izašli u svet pre mesec dana. Samo 30 dana kasnije, Lightstep Chronicles je putem Kickstarter platforme premašio zadati cilj od $10.000, sakupivši 124% traženih sredstava! Uspeh ovog projekta je još veći ako se uzme u obzir da je u pitanju strip prvenac ovog mladog i ambicioznog studija.

Lightstep Chronicles je napisao i ilustrovao nagrađivani domaći autor Miloš Slavković. Radi se o prelepo oslikanoj svemirskoj avanturi punoj intergalaktičke intrige, svemirskih bitki i vremenske dilatacije. Kickstarter donatori će prvi dobiti priliku da zaplove kroz čudesni svet art deco svemirske opere u duhu Flash Gordona, i to u društvu mlade junakinje January Lee i misterioznog svemirskog gusara Jazzmana. Pored prvih pet epizoda stripa koje zajedno čine jedinstvenu narativnu celinu, donatorima je kroz Kickstarter kampanju omogućen i  pristup romanu „Uncommoner's Gene” autora Ivana Brankovića. Ovaj roman je takođe smešten u Lightstep univerzum, par decenija pre vremena January Lee, i pruža detaljniji uvid u svet koji je Slavković izgradio.

Domaći strip koji je ugrabio pažnju globalne javnosti do sada je bio dostupan samo putem Kickstarter kampanje, ali Imagine Incredible tim potvrđuje da će u skorijoj budućnosti biti dostupan i široj publici, prvo u digitalnom, a zatim i u fizičkom obliku. Ukoliko niste obezbedili svoj primerak putem Kickstartera, preporučujemo da pratite Lightstep Chronicles Facebook i Twitter naloge, kao i zvanični sajt, za sve buduće informacije o dostupnosti stripa.

Promo video: Inside the Lightstep Chronicles

  ...Živel strip! Živela animacija.

Odprtje razstave del udeležencev in podelitev nagrad petek, 14. aprila 2017, ob 17. uri v Trubarjevi hiša literature v Ljubljani

Živel strip! Živela Animacija! je letni nagradni natečaj za strip in animacijo za učence in dijake iz Slovenije in Furlanije-Julijske krajine. Organizirata ga italijansko združenje Viva Comix in uredništvo revije Stripburger, ki jo izdaja Forum Ljubljana. Namen natečaja je spodbujanje stripovske ustvarjalnosti in branja ter ustvarjanja na področju animiranega filma in popularizacija tega medija. Skozi natečaj vsako leto predstavimo slovenskega in italijanskega avtorja s področja stripa in/ali animacije.

Letos smo v inspiracijo ponudili album Fino kolo, ki ga je po zgodbi Manke Kremenšek Križman ustvarila Tanja Komadina. Iz italijanskih logov pa smo obudili spomin na pokojnega Piermaria Ciania, umetnika in kulturnega aktivista, ter njegov lik Stickerman. Udeleženci natečaja so lahko ustvarjali tudi po prosti temi.

Na natečaj je letos prispelo 396 stripovskih del, ki jih je ustvarilo 347 učencev in 49 dijakov iz Slovenije in Trsta, sodelovalo pa je 39 osnovnih in 4 srednje šole ter 24 posameznikov. 141 osnovnošolcev je ustvarilo 32 kratkih animiranih filmov.

Žirija v sestavi: Tanja Komadina (avtorica), Katerina Mirović (Stripburger), Igor Prassel (Animateka) in Paola Bristot (predsednica združenja Vivacomix) se je sestala 2. aprila 2017 in izbrala nagrajence ter se zopet odločila, da bo podelila tudi (posebna) priznanja.

Vsi udeleženci prejmejo mini strip Enodnevnica lanskoletne zmagovalke natečaja, 10-letnice Ane Štular.

NAGRADE:

STRIP

GLAVNE NAGRADE: KNJIŽNI KUPONI V VREDNOSTI 100 eur in udeležba na izdelavi stripovske majice
1. Gloria Shtini: Adesione ad una passione, Liceo Artistico Enrico Galvani, 5. c Arti Figurative, Codenons, IT, mentor: Edi Zanet
2. Žiga Oštir: Popkomož postane junak I.-II. del, 9. let, OŠ Martina Krpana, Ljubljana
3. Neža Štular: Kolo, kolo, kolo, 6 let, Kranj, mentor: Andrej Štular
4. Evelin Miklavec: Roke, srednja zdravstvena šola Izola, 16 let

POSEBNA NAGRADA: POČITNICE – 6–dnevno taborjenje Mini Gorindol na Kolpi (24.–29.7.2017, www.taborjenje.info)
1. Lara Bosnar: Stickerman, 7. a, 12 let, OŠ Šmarje pri Jelšah, mentor: Jože Božiček

PRIZNANJA in udeležba na delavnici izdelave stripovske majice + Stripburgerjeve publikacije
1. Lana Pregelj: Gužva, OŠ Danila Lokarja, 4. raz., Ajdovščina, mentorica: Anuša Blažko
2. Gašper Klanjšček in Mark K. Štemberger: Operacija Mtnagci, OŠ 8. talcev Logatec, 6. c., mentor: Boštjan Martinčič
3. Karlo Šalej Eržen: Car wars, Episode I, OŠ Vič, 3. a, 8 let
4. Lea Bergant: Jaz in moje kolo, OŠ Bičevje, 5. raz., mentorica: Helena Angelski

RogLab zgoraj navedenim nagrajencem natečaja omogoča izdelavo lastne stripovske majice na brezplačni delavnici, ki bo potekala v soboto, 22. aprila 2017, med 10. in 14. uro. Prosimo, potrdite udeležbo in velikost želenih majic!

PRIZNANJA in Stripburgerjeve publikacije
1. Adela Franzolini: Le Awenture di Mandario a Arancia, Scuola media I, 11 let, Udine, Italija
2. Lovro Smrekar: Akcija, OŠ Spodnja Šiška, 9. raz
3. Emma Zanirato: Post mortem, Liceo artistico G. Sello, 3. g, Videm, mentorica: Anna Pontel

SKUPINSKO PRIZNANJE in Stripburgerjeve publikacije
1. Srednja vzgojiteljska šola in gimnazija Ljubljana, 3. a in 3. c, mentorica: Tanja Špenko

ANIMACIJE

GLAVNE NAGRADE:
1. Več avtorjev: Concerto per quattro strumenti disturbati, Scuola secondaria 1 grado Pacifico Valussi, 12 let, Udine, mentor: Ottomani, nagrada: 100 eur
2. Klara Hudovernik: Deklica iz blaga, OŠ Gorje, 9. r., mentor: Primož Poklukar, nagrada: delavnica animiranega filma na Animateki in akreditacija
3. Kazimir Plesničar: Dreamer, 12 let, nagrada: DVD Slon in akreditacija za program Slon
4. Jan Levstek, Aljaž Hočevar, Adelina Džafič, Neja Levstik, Andraž Mikuž, Jan Henigman, Jernej Božič: Nikola Tesla in električna poguba, OŠ zbora odposlancev, Kočevje, 3 . r., mentorica: Nina Zver, nagrada: DVD Slon in akreditacija za program Slon

POSEBNO PRIZNANJE OŠ Jožeta Moškriča za animirana filma Zemlja kliče SOS in Divje pustolovščine na morju, Ljubljana, mentorica: Sabina Mattersdörfer
Sodelujoči prejmejo DVD Slon in akreditacija za program Slon

Mednarodni festival animiranega filma Animateka podarja akreditacije za program Animateke v decembru tudi mentoricam: Sabina Mattersdörfer (OŠ Jožeta Moškriča, Ljubljana), Tanja Jankovič (OŠ Danile Kumar, Ljubljana), Nina Zver (OŠ zbora odposlancev, Kočevje), Petra Novak Trobentar (OŠ Franceta Bevka Ljubljana).

Nagrajence (in ostale udeležence) prosimo za potrditev udeležbe na zaključnem dogodku, odprtju razstave del udeležencev in podelitvi nagrad, ki bo v petek, 14. aprila 2017, ob 17. uri v Trubarjevi hiša literature v Ljubljani. Ob odprtju razstave si bomo poleg nagrajenih animacij ogledali tudi del programa animiranih filmov Slon, ki ga pripravlja mednarodni festival animiranega filma Animateka oz. društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta. Razstava bo na ogled do 6. maja 2017.

__________
Nagrade prispevajo: Klub Marindolus Kranj, revije Ciciban, Cicido, Pil, Stripburger, Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta in RogLab.
__________
Produkcija: Stripburger/Forum Ljubljana, Viva Comix, Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta, v sodelovanju z revijami: Ciciban, Cicido in PIL. Koproducenti: Trubarjeva hiša literature, RogLab, Divja misel. / Projekt sofinancirata Ministrstvo za kulturo in MOL-Oddelek za kulturo. / Donator: Klub Marindolus Kranj, www.taborjenje.info

Pavel Koza je rođen u Kisaču 1. maja 1963. godine. Tu je završio osnovnu školu, a srednju građevinsku školu završio je u Novom Sadu. Oženjen je Milinkom, s kojom ima dvoje dece. Stripom profesionalno počinje da se bavi još u srednjoj školi, kada počinje da sarađuje sa novosadskom izdavačkom kućom Dnevnik, za koju radi na stripu o Velikom Bleku. Krajem 1980-ih godina za Forum – Marketprint radi više epizoda stripa Tarzan. Paralelno u omladinskom listu Vzljet  objavljuje strip u kaiševima Laco i Maco, po scenariju Juraja Madackog. Tokom 1990-ih, radi nekoliko horor priča po scenariju Svetozara Obradovića za nemački Gešpenšter Gešihten, a za porodični magazin Rovina serijal o Janošiku, prema scenariju Jana Hlavača. U ovom periodu sarađivao je i sa izdavačem Horus, a u novosadskom Dnevniku objavljuje kaiševe stripa Kiki i Riki, prema scenariju Svetozara Obradovića, koji je kasnije objavljivan i u nedeljniku Hlas ljudu. Po scenariju Predraga Đurića radi strip-album Kraj sveta, objavljen 2015. godine. Osim stripom, uspešno se bavi i dizajnom i ilustrovanjem dečjih časopisa i knjiga. Bio je uspešan  fudbaler, član rok sastava Trag, Rok generator i Paks, u kojima je pevao i svirao gitaru, a bavio se i amaterskim pozorištem.

  Intervju: Pavel Koza

Ko je Pavel Koza?
Čovek kome bi bilo dovoljno da ga ljudi prihvate onakvim kakav jeste.

Kada ste počeli da se interesujete za strip?
Moj otac je redovno petkom uzimao Politikin zabavnik. U Kisaču nije bilo kioska, već je novine raznosio čovek na biciklu, koga smo zvali „Novinar“. Jedva sam čekao petak, da vidim novu epizodu Flaša Gordona!
Kao dete, po pločnicima Kisača sam sa drugom Pavelom Podobnim pravio strip. Bili smo drugi-treći razred. Znali bismo da cele trotoare iscrtamo prizorima iz stripa kojeg bismo zamislili.

U to vreme su se pojavile edicije novosadskog Dnevnika Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste ih čitali?
Naravno! Imao sam i prve brojeve. A stripove smo drug Pavel i ja zarađivali tako što smo crtali junake drugim dečacima, koji su išli sa nama u odeljenje i crteže menjali za stripove. Nažalost, Pavel nikad dalje nije nastavio da se ozbiljno bavi stripom, mada je pohađao Umetničku školu. Od najlonskih džakova i kartona pravili smo futrole za pištolje, a od drveta smo imali pištolje sa kojima smo se igrali. Znali bismo toliko pažljivo da razgledamo stripove da smo bili u stanju da uočimo i najsitnije greške.

Šta ste najviše u to vreme čitali?
Princ Valijant je prvi ozbiljan strip koji me je fascinirao. Posebno su me fascinirali detalji u njemu. Kasnije sam se upoznao i sa radom Barna Hogarta, koje je takođe na mene ostavio snažan utisak.
Takođe sam redovno pratio i Nikad robom i Crtane romane (strip izdanja Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, odnosno Foruma iz Novog Sada).
Onda se pojavio Poručnik Tara i od tad sam počeo da pratim Banetov (Branislav Kerac) rad. Njegov stil mi se veoma dopao.

Kako ste počeli da se profesionalno bavite stripom?
Još kao tinejdžer pitao sam profesora likovnog u Kisaču kako se radi strip. On nije bio siguran jer su oni na Akademiji strip učili krajnje površno. Ipak, on me je prvi uputio na rapidografe. Tim rapidografima nacrtao sam strip za konkurs YU stripa 1979. godine, na kojem su Toza (Svetozar Obradović) i Bane pobedio sa stripom Nema kraja. Moj strip je bio partizanski. Radilo se o odredu partizana, koji imaju misiju da miniraju most. Dolaze u kontakt sa ilegalcima koji im pomažu da miniraju most.
Nakon završenog 8. razreda hteo sam da idem u Umetnički školu, kao i moj drugar Pavel Podobni. Ali, moji roditelji su gledali na umetnika kao nekog sa francuskom kapom, mašnom oko vrata…, tako da sam upisao Građevinsku školu. Planirao sam da nakon završene škole studiram arhitekturu. Želeo sam da izmišljam čudnovate zgrade. Pošto u tekstilnoj struci nisu imali nekoga ko bi im crtao modele, ja sam se toga prihvatio. I drvoprerađivačima sam pomagao, crtajući spojeve drveta, konstrukcije…
U Građevinskoj školi sam bio tehnički urednik školskog lista, koji je pokrenut 1981. godine. Za ovaj list sam smislio maskotu Usmerenko, koji je u njemu i objavljen.
Jedna moja profesorica mi je rekla kako samo u Vojvodini trenutno 300 arhitekata čeka na posao, a moralo se ići na studije u Sarajevo, Zagreb ili Ljubljanu. Novi Sad nije imao arhitekturu, a beogradska se nije cenila. U proleće tokom četvrtog razreda odvela me je u Dnevnik jer je tamo poznavala jednog od urednika − Lazara Lukajića. Poneo sam ono što sam imao od ilustracija. Lukajić je to pogledao i rekao da se vidi da „klinac ima smisla za crtanje“. Onda je pred mene bacio na sto strip o Velikom Bleku i pitao me da li bi ja to radio. Kako ne bih??? Onda je pozvao studio i tražio da pošalju Baneta Kerca. Lukajić mi je rekao da će me Bane dalje podučavati. Kada se pojavio Bane – kao da se pojavila neka od filmskih zvezda. On je za mene tada bio idol. On i Toza. Veoma mi se svideo Banetov način rada. Bane me je odveo u studio i upoznao sa ostalima – Mišom, Plavšićem (Radič Mijatović Miša i Branko Plavšić) – mislim da je Branko baš tada radio epizodu Lažni traperi (objavljena u Vanrednom broju Strip zabavnika broj 8). Bane mi je rekao da mu sutra donesem neke bolje crteže. Kako bolje, pitam? Samo dođi sutra, rekao je.

Kad smo profesorica i ja izašli i silazili niz stepenice, povikao sam:
„Gotovo!“
„Ma, šta gotovo?“, pitala je profesorica.
„Gotovo je sa fakultetom! Odoh ja u strip!“
„Jesi li siguran?“, pitala je.
„Siguran!“

Kad sam sledeći dan posle škole došao kod Baneta, tražio je od mene da radim četkicom. On mi je poklonio prvi par četkica i to onih za retuširanje. Nekih dva meseca sam samo četkicom radio. Izvlačio linije, konture… Prvi strip koji sam radio bio je u potpunosti urađen četkicom, ništa nije rađeno perom. I, jednog dana, posle šest meseci, pozvao me je urednik i dao mi scenario. Rekao mi je da sam ja jedan od retkih koji već posle pola godine dobije scenario. Posle sam počeo da radim i Laca i Maca.
Kasnije je u Dnevniku bio raspisan konkurs za stalni radni odnos. Sedeli smo Miša Mijatović, Bane Kerac, Toza Obradović, ja, kao i mnogi drugi crtači. Pita onda mene Bane Kerac:
„Što si došao? Pa, već se zna ko će biti primljen!“

Kad ono, kad su počeli da dele strane – svi su dobili prazne strane, samo jedan kandidat je dobio skice! Kad je prošao konkurs, Lazar Lukajić me je pozvao u kancelariju i pitao da li se ljutim i da li bih nastavio da radim za njih na Velikom Bleku kao spoljni saradnik. Naravno da se nisam ljutio i narednih 4-5 godina sam sarađivao sa Dnevnikom, ali ipak sam radio od kuće, umesto da stalno budem u kontaktu sa autorima, što bi se desilo kao stalno zaposlenom.

Kako je konkretno izgledao rad na Velikom Bleku?
Išlo se od table do table, prema scenariju. Neke izmene su se pravile, kako bi se postigla zadovoljavajuća konstrukcija table. Ako je scenarista predvideo puno krupnih kadrova, što bi tablu učinilo dosadnom, onda bih to menjao. Onda sam, pod Banetovim uticajem, počeo da se igram sa belim površinama, da prevrćem kvadrate, nalik na Marvela…
Proces rada je bio takav da se uradi pet strana – recimo, prva, deseta, dvadeseta… u olovci, da se vidi kako će to izgledati. Ako je urednik bio zadovoljan, onda se išlo sa tušem i ostalim stranicama, ali uz obavezu da se pridržava tog stila. I, normalno, likovi – trebalo je uraditi stranice gde se pojavljuju sporedni likovi, kako su obučeni, da li zadovoljavaju potrebne kriterijume. Zatim, kad uradiš tuš, pokažeš to uredniku i ako je saglasan, radiš dalje. Onda jednom mesečno odneseš uredniku da pokažeš šta si uradio. Trebalo mi je 6 do 7 meseci da uradim jednu epizodu Velikog Bleka. Ipak je to 60 tabli! U proseku na svakoj tabli je bilo šest slika, poslaganih i tri kaiša.
U to vreme je urednik u Dnevniku bio Sreten Drašković. Bio je jako fin čovek, ali je držao nivo u stripu. Zahtevao je kvalitet, standard koji prolazi. To je bilo OK. Ukoliko si želeo da postigneš i više – i to je bilo OK. Kao i ako si želeo da radiš za nekog drugog, pa malo kasniš sa epizodom – i to je bilo OK, ukoliko ne kasniš puno. Bio je veoma prijatan. Kad god bih došao kod njega, ljubazno bi me primio. Nije bilo sujete. On se ponašao kao da je deo nas strip-autora, a ne neko iznad nas!
Ono što smo mi uveli u Bleka kao inovaciju, to je da ne radimo strip po kaiševima, već u tablama, kao osnovnim celinama. Naravno, uveli smo i čuvene onomatopeje, pod uticajem Baneta Kerca!
Bane je tu bio preteča svim ostalima. Kad smo se upoznali, rekao mi je da sam „prljavi crtač“, kao i on – do puno volim da „čačkam“! On je najviše uticao na moj rad. Znao je da bude strog, pa su mnogi mladi crtači odustajali zato što je bio takav. A ja sam samo upijao! Uporedo sam se trudio da izbegavam šablonizam i da gradim neki svoj stil. Sem Breće, kasnije je i Herman veoma uticao na mene – Komanča, Bernard Prins… Toza mi je više puta govorio: „Pusti tog Hermana iz glave!“
Ali, ja ne želim da ga pustim. Kod Hermana kad je zima, onda i osetiš kako ti je hladno! Toliko zna da dočara atmosferu. Bio sam razočaran kad je prešao da radi rapidografom. Ono prethodno što je radio četkicom bilo je prava stvar. Jeste da postoji puno anatomskih grešaka, jer on ne radi 100% realistički, ali ni ja ne radim 100% realistički. Ako želiš čist realizam – gledaj televiziju! Bane mi je uvek govorio: „Glava toliko, telo toliko, ali ako saviješ telo, onda dobijaš nešto sasvim drugo!“ Poenta je da ono što zamisliš uspeš da realizuješ. Neki se drže cilindara, kocaka… američke škole stripa. To sam ja sve prostudirao, posebno kad je u Spunku izlazila rubrika Škola stripa. Ponekad poželim da se svega toga podsetim, jer ne radim samo strip – bavim se dizajnom i drugim stvarima. Kad se vratiš na strip, nekad moraš da zaboraviš šta si juče radio.
Voleo sam slobodnu liniju. To je imao i Bane. Jeste da je on pravio i konstrukciju, ali završna linija je imala mekoću i bila plastična.

Ko je još uticao na Vaš rad u stripu?
Najviše Harold Foster, Barn Hogart i Bane Kerac. Sam Veliki Blek mi se nije svideo. Za razliku od toga, Teksa Vilera Tičija sam obožavao. Tiči je detaljista. Ima jednostavne linije i veoma je pedantan.
Kad smo pre nekoliko godina bili na proslavi godišnjice Stripoteke, sreo sam se sa Željkom Pahekom. Njegov rad mi se isto sviđa i uticao je na mene kad sam radio Laca i Maca, kao i Frankenov Gaša.

Da li još čuvate Vašu strip-dokumentaciju?
Imam dosta iščupanih stranica iz Politikinog zabavnika sa vozovima, konjima, oružjem… Imam i jednu vrlo bitnu knjigu o brodovima. Ta dokumentacija mi i danas izuzetno mnogo znači pošto ne koristim internet.

S kim ste najviše sarađivali?
Od 1995. do 2001. godine najviše s Brankom Plavšićem s kojim sam radio za Horus. Ja sam radio olovku i slao crteže u Mali Bač, a Branko bi onda tuširao, da bi Miša Vujović (urednik u Dnevniku, a potom vlasnik Horusa) to onda pokupio od Branka.
Uvek su me pitali šta je to što imam od tog stripa? A ja, dok radim strip, ja se potpuno isključim, saživim se, sa junacima proživljavam atmosferu. Uvek su me pitali šta znači biti strip-crtač. A to je kao kad gledaš film – odgledaj šta sve piše na odjavnoj špici – to sve moraš biti ti: režiser, scenograf, kostimograf, često ako ne scenarista, onda barem njegov asistent.

Do kada ste radili u Dnevniku?
Do kraja 1989. godine. Paralelno sam radio i za Forum – Marketprint, a sa Jurajem Madackim sam radio Laca i Maca. Sa Jurajem sam se zajedno bavio i muzikom, čak smo nastupali na nekim festivalima. Imali smo pop grupu Paks, u kojoj sam ja komponovao i pevao. Bavili smo se i pozorištem i to alternativnim i prevrnuli smo Kisač naopačke. Trenirao sam i fudbal i karate. Sve je to bilo usput, pored bavljenja stripom.

Kako je došlo do prelaska u Forum – Marketprint?
Nekako spontano. Prvo prešli Sibin i Bane, zatim i Plavša. Pravila rada na Tarzanu su bila rigorozna i morali smo da ih se pridržavamo.

S kim od scenarista ste najbolje sarađivali?
Najviše sa Tozom Obradovićem, sa kojim sam, osim Velikog Bleka radio i novinski strip Kiki i Riki. Po prestanku rada na Tarzanu, počeo sam da radim stripove za Baštaj. Radio sam pre toga i strip o Vuku Karadžiću za Dečje novine, za koji ni ne znam da li je nekad i negde objavljen. Posle sam uglavnom radio za Horus, ali kako ništa od obaveza izdavača nije ispoštovano, prekinuli smo saradnju. Radio sam za njih čak i jednu epizodu Kapetana Mikija po scenariju Miše Vujovića. Uradio sam 288 kaiševa, jer je strip zamišljen da izlazi kao „striscije”. Sve gde se mogu videti inicijali KPB, to smo radili Branko Plavšić i ja – olovka, tuš, naslovne strane, nove epizode...
Nakon prekida rada za Horus, bio sam primoran da radim dve godine u građevini. Ono što sam učio tehnički, bio sam primoran da radim fizički. Zatim sam dve godine radio u poljoprivredi – na ugovaranju soje. Morao sam da proučim sve o soji, u detalje! Radio sam ugovaranje u kancelariji, ali sam išao i na teren, primao soju… Pored toga, radio sam scenografiju za Slovačke narodne svečanosti u Bačkom Petrovcu, pa za festival Zlatna kapija u Kisaču. Tokom 1993. godine, da se ne bi mislilo o ratu, napravili smo dečje lutkarsko pozorište Bratić Jelenčić. Za scenografiju sam imao samo četiri boje – nisam imao crnu, pa sam se snalazio. Trenutno radim u Kliničkom centru Vojvodine kao radnik obezbeđenja.

Poslednjih desetak godina nacrtali ste preko sto tabli stripa Janošik…
Od 1997. godine sa scenaristom Janom Hlavačem počeo sam da radim Janošika, za magazin Rovina. Janošik je bio slovački Robin Hud. Objavljivana je jedna tabla po broju. Postojala je ideja da se to izda i kao album, ali do toga nikad nije došlo. Do sada je urađeno 115 strana.

Koliko se danas bavite stripom?
Koliko stignem. Radim i dalje Janošika, samo što trenutno se ne objavljuje, zbog problema sa izdavačem. Dosta radim ilustracije za knjige i časopise.

Koje stripove trenutno čitate?
Uglavnom se vraćam unazad. Posebno se rado vraćam Hermanu. Ne pratim novu strip-produkciju.

Čime ste danas najviše zadovoljni od onoga što ste uradili?
Najviše čudnim pričama koje sam radio sa Tozom, kao i onim što sam radio za Baštaj. Tu sam imao punu slobodu i da ispoljim svoje divljenje Brekiji i da koristim nestandardne tehnike koristeći krpice, skalpere…

Koliko su na Vaš rad na stripu uticali muzika, film…?
Muziku sam potpuno razdvajao od stripa. Bavio sam se i jednim i drugim, ali ih nisam spajao. Kao i Bane, i ja sam lupao bubnjeve, ali muziku nikada nisam ubacivao u strip. Ali, strip u muzici je prisutan. Radio sam dosta plakata za koncerte i tu je uticaj stripa bio očigledan.

Koju muziku ste najviše slušali?
Dip Parlp, Vajtsnejk, Bed kompani, AC/DC…

Kako se u Kisaču gledalo na Vaš rad na stripu? Da li Vam je to donelo neku popularnost?
Ne, nikakvu. Ljudi znaju da ja nešto crtam, ali me više znaju po reklamama koje sam radio za lokalne firme.

Kakva su Vaša sećanja na bivšu državu, u kojoj ste počeli da se bavite stripom?
Sjajna! Posebno pamtim Festival stripa u Vinkovcima. Takođe sam odlazio po školama, gde sam deci objašnjavao kako se radi strip. Moja mladost se desila u zlatno doba, kada je bilo svega, a najviše slobode.

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Sve se svelo na puko preživljavanje, a za duševnu hranu nema se para. Ljudi su se otuđili jedni od drugih, mnogo je više zavisti. Srednja klasa je postala nevidljiva, ostala je ponižena. Ne sme ni da štrajkuje…
Idemo u Evropu, imamo internet, imamo sve, a nemamo para za jednu kvalitetnu četkicu da je uzmeš i sedneš da radiš. A nemaš ni vremena da se baviš stripom, jer moraš da radiš nešto drugo da zaradiš za porodicu. Dođeš mrtav umoran sa posla, a čekaju te još kućni poslovi, pa ti sedi i radi strip. To ne bi uspeli ni autori Srebrnog letača i Konana zajedno!

Kakva je budućnost stripa kod nas?
Verujem u one koji vole strip i koji cene umetnost, a koji su spremni da pomognu. Ali, ne kompjuterski, nego ljudski – rukom stvoren strip, iz duše.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)

Senke na zidu

  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (4)

Tragovi, bore, ožiljci, grimase

Većina Sampayovih pripovesti ostavlja tragove na vašoj duši zbog svoje psihološke dubine. Pišući o Muñozovom učitelju Brecci, jednom sam rekao: “Serijalizacija stripa neretko sadrži jednu posve specifičnu tendenciju vezanu za 'potrošnost' svojih junaka. U serijalima glavni junaci prolaze kroz kojekakve nedaće, između ostalog i telesne. Bivaju ranjavani, prebijeni, mučeni, nekad čak dovedeni do granice fizičkog integriteta. Međutim, sve ove nedaće junaci ipak prežive i – već u istoj, a svakako u sledećoj epizodi – zaborave. Ne samo da se rane ili makar ožiljci više ne pominju nego ih i sama tela junaka potpuno 'zaboravljaju'. U tom smislu, strip serijalima vlada telesni zaborav... Kod Breccie je, pak, sve bilo nesavršeno: izboranije, izgužvanije, neobrijanije... Pokreti u Breccinom crtežu pravo su magnovenje... Svetom Breccinog crteža dominiraju izboranost ljudi i predmeta, senke i uopšte tama... Breccina lica su kao ispucana kora. Oči njegovih ne junaka, već ličnosti, su oči umora i tuge. Ova lica su među prvima u western stripu počinjala da uče da nije sve, ni u stripu, ni u životu tako glatko i optimistično.” Bore na licu u westernima Alberta Breccie i u Mortu Cinderu... Mi vidimo, naslućujemo sudbine ispod tih bora. U predgovoru za Bar kod Džoa,Miroslava Vuković je odlično primetila da bore na licima Muñozovih karaktera nisu bore nego su ožiljci, grimase i grč. One nas uvlače u ono što je Muñoz nazvao unutrašnja realnost karaktera.

Ne znam, i ne znam da li bi me interesovalo, šta Naomi Watts misli o redukciji i apstrakciji u likovnim umetnostima, ali evo šta kaže o ekspresivnosti glume, odbijajući estetsku hirurgiju: „Većina likova koje igram prolazi kroz neku vrstu emocionalnog previranja, pa se od mene traže emocije na licu. Želim igrati žene s bogatim životnim iskustvom, a što je život duži i bore su dublje.“

Ekspresionizam

Da li je sve patnja i trpljenje? Zagledajte se u Muñozove crteže. Uživajte u crtačkom majstorstvu, nije ga uzalud učinilo artist’s artist. Ne ispunjava nas samo divljenjem nego istinskom srećom kad neko tako majstorski, genijalno izvlači unutrašnje portrete i pretače ih u redukovanu liniju. Ono što nam daje ovaj crtački psihoanalitičar jeste ekspresionizam par excellence. U njegovoj crtačkoj ruci se oslobađaju tradicije nemačkog nemog ekspresionističkog filma koliko i u jednom drugom geniju, Andriji Mauroviću, ali i tradicije nemačkog i norveškog ekpresionističkog slikarstva prve polovine dvadesetog veka, Edvarda Muncha, Egona Schielea, Ernsta Ludwiga Kirchnera, Franza Marca, Ericha Heckela i, naravno, Georgea Grosza, njegove ekonomije crtačkog majstorstva i moći brutalnog socijalnog komentara. Upravo integrišući kinematičnost vizuelne naracije u svoj stil, Muñoz je učinio da da njegov rad izgleda kao prirodna progresija ove slikarske tradicije u medij stripa.

Ekspresionizam

Ima još nešto, apsolutno vredno pomena. Dejan Anastasijević, moj prijatelj i svojevremeno učenik u kritici stripa, kasnije sjajan istraživački novinar i svedok na haškom suđenju protiv Slobodana Miloševića, jedan je od prvih koji je primetio vezu između fotografija Diane Arbus i stripova Muñoza i Sampaya. To je učinio u tekstu Rekvijem za jedan san, što mu je verovatno jedan od najboljih tekstova o stripu, objavljenom krajem osamdesetih godina u beogradskoj reviji Ritam: „Kao i Arbusova, Muñoz je u stanju da uhvati nakaznost 'normalnih' i normalnost 'nakaznih'.“ Posle velike amsterdamske izložbe fotografskog genija Diane Arbus, januara ove godine, postala mi je više nego jasna šokantna srodnost između ove dve razorne poetike. Anastasijević je takođe primetio: „Fotografijom se bavi i Ella... ličnost iz Džoovog bara“.

Stilski postupci, reference, metanarativnost

Pripovedanje u Alacku Sinneru je u prvom licu. Nije nametljivo. Nema puno voice-overa. Obraća nam se Alackov glas ironičnog tona. Sampayo ima karakterističan fragmentarni način pripovedanja, dijalozi počnu na pola i okončaju se nezavršeni. Tišine su vitalan deo priče. U Sampayovim pričama vi se krećete između fantazije i realnosti, između, s jedne strane, realističkih opisa socijalnog beznađa, otuđenja i usamljenosti, a sa druge, snoviđenja i alegorijskih scena halucinantnog intenziteta. Ponekad ćemo naći primere „sinestezije“, mešanja, ali ne boja i zvukova, što je njena klasična definicija, nego misli i glasova koji ne pripadaju istom subjektu nego su neka vrsta „telepatije“, tačnije sinhroniciteta, tajnog dosluha koji proizvodi „sveznajući posmatrač“ u priči. Reč je o „svemoćnom postupku“, pošto je, naravno, autor ravan bogu u priči.

Mnogo šta je igra izmicanja tepiha ispod naših čitalačkih nogu. Grafiti na zidu zatvorske ćelije, gde je Alack strpan, datirani su u rasponu od 1968. do 1992. godine, dakle i u budućnosti, pošto je epizoda „Život nije strip, bejbe“ albumski objavljena 1983. Mala šala s poigravanjem vremenima. Nothing is real (iz pesme Strawberry Fields Forever) fragment je naslova iz novina, koji nalazimo kasnije u serijalu, kad Alack pročita u novinama da je atentator ubio Johna Lennona. Ironični grafit s datumom iz buduće 1992. godine glasi „ovo je samo stripski zatvor“, a jedna pak lutkarska predstava traje gotovo dve epizode („Nica zavodnica“ i, delom, „Komedija mestika“).

Gomila je bilo tekstualnih bilo vizuelnih referenci koje su deo autorskog postupka: književnih (na noćnom stolčiću Alackovom leži Chandlerova knjiga The Big Sleep; piše doduše The Long Sleep, a to je nastalo namernim, ili slučajnim, ukrštanjem s drugim Chandlerovim naslovom The Long Goodbye; u Fantagraphicsovoj svesci je izmenjeno u Big, u veri da je reč o omaški), likovnih (Picassova Guernica), stripskih (Dick Tracy Chestera Goulda, Mickey Mouse...), muzičkih (Lou Reedov Walk on the Wild Side, Charlie “Bird” Parkerov Cheryl Blues, pominjanje Johna Lennona, kaoi, naravno, duže prisustvo Franka Sinatre), filmskih, političkih... Gustina ovih referenci poziva na close reading, prisno, pažljivo čitanje, upijanje gestova, osluškivanje ritma naracije.

Ilustracija / Féminin pluriel - 2003

Oni, obojica, uvode elemente eseja u stripsko pripovedanje. To je radio još Lurence Sterne u prvom postmodernom romanu u ljudskoj istoriji. Sterneov Tristram Shandy, objavljen 1759-1767, obiluje metatekstualnošću, pa i esejističkim elementima! No, za strip osamdesetih godina prošlog veka ovo jeste bila radikalna stilska novina.

U „Život nije strip, bejbe“ Muñoz i Sampayo najobilatije koriste metanaraciju, što je pripovedačko sredstvo na kome su Carlos Trillo i Domingo Roberto Mandrafina bazirali svoje remek-delo diptih Noć bez kraja i Iguana (1989-1991), jedan od najmetanarativnijih stripova uopšte, čemu sam posvetio čitav esej Ako jedne beskrajne noći... (Stripolis br. 3, Zrenjanin, septembar 2011). Međutim, ako je metanarativna komponenta Noći bez kraja i Iguane nenadmašiva, treba imati u vidu da je Mandrafinin crtački stil manje radikalan i inovatorski od Muñozovog. O tome sam napisao: „U Noći bez kraja već počinjemo da slutimo u kojoj smo vrsti avanture, kom žanru, i podžanru. Isto tako, znamo da je to svet namenjen čitanju s hedonističkim predznakom. Taj vizuelni univerzum ima taman toliko naznaka karikaturalnosti koliko je potrebno da bi ga sa sigurnošću nazvali realističkom stilizacijom. Groteskni nanosi su tu za svrhe stilske finese, a ne da bi uzdrmali same temelje realizma kao što je to učinio Hugo Pratt u Cortu Malteseu, ili pak José Muñoz u Alacku Sinneru i stripovima nakon Sinnera.“

Najmračnije senke svakodnevice (Joe's Bar)

U epizodi se pojavljuju Sampayo i Muñoz, i mi prisustvujemo prepirki između dvojice autora i njihovog junaka, kada im on iziritiran kaže: „Prijatelji, život nije strip, možda i jest, no ulozi su mnogo viši. Počinjete me gnjaviti. Ja moram raditi, shvaćate? Ra-di-ti.“ Jedan razigrani primer metatekstualnosti iz ove epizode: Muñoz zadirkuje Sampaya zbog lošeg engleskog (koji Alack naziva „špangleski“) „što radiš stari, sad kašlješ na engleskom“ pošto je grafička onomatopeja koju crtač koristi cough!-cough!-cough!

Negde sredinom epizode, naći ćemo potpuno ogoljeni, bravurozni metatekst s Alackovim mislima: „Pomislih na Muñoza i Sampaya. Na njihovog detektiva koji je nosio moje ime. Kako bi oni razriješili ovu trulu priču? Ubio sam ga ja? Gospodin Grosz? Ili sam Demetrius? Je li to bilo samoubojstvo? Zatim pomislih: da ga nisu ubili oni sami svojom maštom? U tom slučaju ovo bi bio samo san, mogli bismo se vratiti na početak. Da, lako je ubiti perom, jer papir nikad ne zaudara na smrt. No gospodin Cagney bio je mrtav, a mene su optužili za taj zločin. Želio sam im postavljati pitanja, želio sam ih vidjeti. Odveli su me u postaju. Ondje sam proveo noć. Prije spavanja razmislih o svom životu lika i rekoh: da, nastavit će se, svakako...“

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja, Fibra, Zagreb, 2013)

  ...iz Skotland jarda ili dogodovštine
  prgavog inspektora jazavca - „Granvil“
  Brajana Talbota;
  izdavač Darkwood, Beograd, 2012.;

Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog i šarolikog opusa; raspon njegovih radova je od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993) do ambicioznih grafičkih novela. Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978 do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stimpank serija „Grendvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). U Talbotovom stvaralaštvu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma agilnog „Darkwooda“ (objavljenog 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.), „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor sam određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan: Britanija je izgubila Napoleonov rat i sa ostatkom Evrope potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena na giljotini. Posle gotovo dva veka ropstva, nakon duge kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nazavisnost kao Socijalistička Republika Britanija i, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Priča prvog albuma započinje ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok. Trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice. Uporni Lebrok, koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer) i njegov okretni pomoćnik Paci na meti su Francuske carske tajne službe odnosno njenog elitnog odreda ubica. Detektiv će otkriti da je i veliki naučnik, tvorac automata-robota likvidiran, spasiti plesačicu koja je bila diplomatina miljenica, zaključiti da je diplomata bio špijun na tragu velike zavere moćnika koji su, da bi ojačali svoje pozicije (a što je moguće samo izazivanjem rata) uništili Robidenovu kulu i za to optužili engleske anarhiste. U daljim terorističkim zločinima sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija dok inspektor odlazi u posetu ranjenom pomoćniku.

Čitavo alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom ikonografijom stimpanka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra... Ovakva basnolika postavka daje priči svežinu i šarm i usložnjava bogati sloj asocijacija (podsećanje na rušenje „Kula bliznakinja“, poigravanje teorijama zavere...); napomenimo da su sluge u hotelu - ljudi, prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.

Čitava priča, koja se produžila u četiri albuma, dopadljiva je na nivou zapleta odnosno razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i po svojim aluzijama na tekuću savremenu istoriju te humornom odmaku koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. „Granvil“ je naizgled varljivo „laka priča“ koja, međutim, ima svoj patos i zahvaljujući visprenom autoru nosi veliki umetnički kvalitet i potencijal u kome treba uživati dok se, s nestrpljenjem, očekuju nove avanture prgavog inspektora jazavca u bizarnom (a opet prepoznatljivom) svetu.

(„Dnevnik“, 2017)

  Centar za kulturu Vlada Divljan
  12-14. maj, 2017.

"Otac" Martija Misterije i sigurno jedno od najvećih imena scenarija stripa - Alfredo Kasteli /Alfredo Castelli/ biće gost 1. izdanja Beogradskog festivala stripa TRAS!

Imajući u vidu koliko je teško doći do Kastelija i da izbegava putovanja, ovo je zaista velika vest i istovremeno velika čast za TRAS!
Pored tvorca "Detektiva nemogućeg", na prvo izdanje TRAS-a stižu još dvojica Italijana, crtači Mauro Laurenti i Valter Venturi /Walter Venturi/, obojica našoj publici najpoznatija po radu na Zagoru.

Iz regiona, iz Zagreba, dolazi Štef Bartolić, poznat po kontraverznom izdanju "Dick Long", dok će se od domaćih crtača, publici predstaviti uspešni ilustratori Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović i Jovan Ukropina, koji rade za francuske i italijanske izdavače.

Pored izuzetnih gostiju TRAS! će činiti i izložbe, velika berza stripova, radionice, filmske projekcije, žurke...

Festival organizuju kultna beogradska Knjižara Alan Ford i Paralel festival, a uz podršku izdavčke kuće Veseli četvrtak, kao i brojnih kolega i prijatelja među kojima su i: Politikin zabavnik, System Comics, Phoenix Press, Besna kobila.

1. izdanje festivala TRAS! odvijaće se na platou ispred i u okviru Centra za kulturu Vlada Divljan, kod Hale Pionir, od petka, 12, do nedelje, 14. maja.

Više informacija o festivalu:
www.paralel.rs/novosti/36-novosti/285-novi-festival-stripa-tras
www.paralel.rs/novosti/36-novosti/286-kasteli-laurenti-venturi-medu-gostima-1-tras-a

  Uvodnik

Hop!

Nakon tematskog broja za 1.1, (koliko toliko) nova pravila sudjelovanja rezultirala su još jednim brojem sačinjenim isključivo od kratkih, zaokruženih stripova. Naravno, pripomogao je i opći zamor autora koji se još hrvaju sa svojim beskonačnim serijalima. Siroti bijednici...

Ali nemojmo o njima! Novi autor koji se predstavlja u ovom broju također se nacrtao stranica i stranica kultne Zabave za celu porodicu, ali je i dalje sramežljiv, pa nas je zamolio da ga sramežljivo najavimo.

Uživajte i ne dajte se prevariti (prvi je travanj/april - samo podsjećamo, ako vam je ovo prvo mrežno odredište koje ste posjetili)!

Adresa: www.mojstrip.com

 

  Jugoslovenski građanski ratovi u
  zapadnim stripovima, drugi deo

utorak, 4. april 2017. u 19:00 DOB//Tribinska sala

Učestvuju: Slobodan Ivkov, umetnik i istoričar umetnosti i dr Aleksandar Raković, istoričar. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac. Organizacija: Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije

U drugom delu tribine o zapadnim stripovima o jugoslovenskim ratovima 1990-ih razmatraju se radovi nastali u 21. veku. Propaganda jenjava i počinje raznovrsnost u pristupu: legende francuskog vazduhoplovstva vaskrsavaju da bi disciplinovali balkanske brđane, američki superjunaci doživljavaju egzistencijalne krize, a neki stripski dokumentaristi dolaze na sam teren i pokušavaju da zabeleže stvarni život bivših Jugoslovena. U svemu tome je neizbežan Tito u frižideru, kao i autohtona domaća pasmina — bosanski pljosnati pas.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs