...roman posvete Cortu Malteseu.

Zoran Žmirić od 2002. godine tiho i nenametljivo ostavlja snažan trag na domaćoj književnoj sceni. Na publiku i kritiku najveći je dojam ostavio romanom Blockbuster, za koji je dobio nagradu „Književno pero“ za knjigu godine, Godišnju nagradu Grada Rijeke, te bio u finalu dviju velikih književnih nagrada: VBZ-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman i t-portalove književne nagrade za najbolji roman. Roman Putovanje desnom hemisferom također je bio u finalu VBZ-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman, a ovih dana ugledao je svjetlo dana u izdanju nakladničke kuće Hena com iz Zagreba.

Putovanje desnom hemisferom svojevrsna je posveta Cortu Malteseu, mornaru-pustolovu kojeg je stvorio talijanski crtač stripova Hugo Pratt, a čija se biografija prepričava kao da je bio stvarna osoba. Po uzoru na Maltesea koji je, kad je u djetinjstvu shvatio da ima prekratku liniju života na dlanu, sam urezao dulju kako bi pokazao da sam bira svoju sudbinu, i glavni junak Žmirićevog romana bira za sebe život kakav mu nije namijenjen. On sanja otvorenih očiju putujući u daleke egzotične zemlje i pronalazeći na svakom od tih putovanja neki od odgovora na vječna egzistencijalistička i filozofska pitanja.

Družeći se s osobenjacima, mudracima i umrlima koji i dalje žive i putujući od svjetionika na Cabo de Roci, preko sibirske pustoši do špilje na otoku Henderson, Žmirićev junak traga za rješenjima životnih jednadžbi proživljavajući situacije koje su katkad autentične povijesne avanture, a katkad nalik na okultne snove. Tako gradi most između vidljivog i nevidljivog svijeta i usvaja mudrost koja mu omogućuje da bolje razumije i sebe sama i svijet koji ga okružuje.

Ovaj je roman začudna proza o hrabrom putovanju hemisferom ljudskih težnji i čežnji, koja čitatelja navodi na pustolovno i beskompromisno promišljanje vlastitih dubina i ograničenja, a zahvaljujući uvjerljivosti Žmirićevog rukopisa, slikovitosti i zaigranoj vještini pripovijedanja, te nježnoj ironiji i duhovitosti kojom propituje univerzalne teme bezvremenskih mudrosti koje ni jedna civilizacija i ni jedno vrijeme nisu izostavili, činit će nam se da smo i sami tamo, u geografskim i metafizičkim pejzažima kroz koje nas vodi njegov junak.

hena-com.hr/knjige/cijena/putovanje-desnom-hemisferom

  ...Stripčine i roman!

Kao i svake godine u februaru, mesecu svog osnivanja, Besna kobila oglašava pretplatu za ovogodišnja izdanja. Ovaj put imamo dve pretplate, jednu već podosta čuvenu – za naše stripčine, a drugu za roman Dejana Atanackovića LUZITANIJA, za koji verujemo da će biti najprijatnije književno otkriće u ovoj godini.

PRETPLATA ZA STRIPČINE 2017
Ostali smo bez teksta, tako smo nazvali pretplatu za dva grafička romana kojima je zajedničko da su bez teksta, a u kojima se sam jezik stripa pokazuje više nego dovoljnim da dočara svu raskoš talenta autora.

Kristof Šabute - MALO DRVETA I GVOŽĐA
Besna kobila je do sada objavila 3 grafička romana Kristofa Šabutea (Veštice, Pun mesec i Mobi Dik), pa po prijemu publike možemo pouzdano da tvrdimo da je on jedan od omiljenih francuskih autora kod nas.
Na 330 tabli, Šabute u svom prepoznatljivom stilu plete priču o malo drveta i gvožđa, o običnoj klupi, oko koje se sustiču i preklapaju mnoge ljudske sudbine. Verovatno najsmelije Šabuteovo delo, kojim je još jednom pokazao da sa lakoćom male priče pretvara u velike.
(edicija Stripčine, format B5, 336 strana, crno-belo, tvrde korice, planirani izlazak iz štampe maj 2016)

Vilfrid Lupano & Gregori Panačone – OKEAN LJUBAVI
On, kao i svakog jutra do tada, odlazi na svom brodiću da ribari, međutim, tog jutra postaje žrtva ogromnog broda-fabrike. Ona ga čeka kod kuće. Kažu joj da ga je uzelo more, ali je ona uverena da je živ pa kreće u potragu za njim. I on i ona će prvi put videti sveta, ali i to koliko je velika njihova ljubav.
Grafički roman koji se ne čita jer ga zbilja treba doživeti.
(edicija Stripčine, format B5, 222 strane, kolor, tvrde korice, planirani izlazak iz štampe septembar 2016)

Zajednička pretplatna cena za oba ovogodišnja naslova edicije STRIPČINE je 2300 dinara, a sva poštarina je uračunata u cenu. Knjige šaljemo po redu izlaska iz štampe. Pretplata traje od 20. februara do 30. aprila 2017. i važi za teritoriju Srbije.

Pretplata se uplaćuje opštom uplatnicom: pod uplatilac upišete vaše podatke, pod svrha uplate – STRIPČINE 2017, pod primalac –
IP Besna kobila doo, Branka Pešića 20, 11080 Zemun, pod valuta – RSD, pod iznos – 2300, a pod račun primaoca – 330-4010733-61.

Na kraju, važno je i da nam na naš e-mail info@besnakobila.co.rs  potvrdite uplatu i još jednom za svaki slučaj napišete svoju adresu na koju ćemo vam slati knjige.

Baš kao i ovih sedam godina do sada.

PRETPLATA ZA ROMAN LUZITANIJA
Dejan Atanacković – LUZITANIJA
(edicija Posebna izdanja, 214 strana)
„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.“

Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.

Pretplata za Luzitaniju traje od 20. februara do 20. marta. Knjiga u pretplati košta 550 dinara, a u cenu su uračunati i troškovi poštarine. Pretplatu uplatiti običnom uplatnicom na naš račun 330-4010733-61, svrha uplate - LUZITANIJA, primalac IP Besna kobila, Branka Pešića 20, 11080 Zemun. Na naš mejl info@besnakobila.co.rs ne zaboravite da nam dostavite vašu adresu na koju šaljemo knjigu po izlasku iz štampe.

  ...duboki pad i visoki uspon super-
  heroja - „Derdevil: Ponovo rođen“
  Frenka Milera i Dejvida Macukelija;
  izdavač „Čarobna knjiga“ 2016.;

Derdevil (kod nas u stara vreme „Zenita“ i „Panorame“ znan kao Nebojša) jedan je iz bulumente „Marvel“-ovih superheroja stvorenih ispod čekića Stena Lija. Ovaj se primerak  pojavio 1964. godine u liku plemenitog dečaka Meta Merdoka koji će, spasavajući starca da ga ne udari kamion, biti poliven radioaktivnom tečnošću od koje će oslepeti ali i steći izuzetnu osetljivost ostalih čula. Nakon porodične tragedije Met će postati kostimirani heroj Derdevil koji pesnicama deli pravdu u velegradu prepunom nasilja, kriminala i korupcije. U „civilnom životu“ Met će završiti fakultet i sa bivšim cimerom Fogijem Nelsonom otvara advokatsku kancelariju. I dok se Derdevil uglavnom noću bori sa nasilnicima, mafijašima, korumpiranim policajcima i političarima, Met je prinuđen da ih danju brani pred sudovima. Tajna Derdevilovog identiteta skrivena je od svih, i dobrih i loših momaka.

Avanture Derdevila, još jedne žrtve misteriozne radioaktivnosti koja je, posle bacanja atomskih bombi, u popularnoj kulturi prvih posleratnih godina bila sinonim nadljudskih fenomena i Dobra i Zla, stekle su popriličnu popularnost među dečacima koji su kupovali šarene strip sveske. Ipak, potencijal ovog junaka (koji je pomalo okasnio na radioakrivnu gozbu) vrlo brzo je potrošen pa je on uglavnom tavorio krećući se utabanim stazama. Ipak, strpljivi „Marvel“ je uporno (vođen logikom da je bitno da heroj bude na oku publike pa će mu se jednom posrećiti) održavao serijal i menjao autore koji ga rade. Tako je, početkom 1980-tih strip dopao ruku Frenka Milera, scenariste i crtača, koji je svojim idejama pokrenuo Derdevila iz mrtvila a 1986.g. je, u osam svezaka, objavljena priča „Ponovo rođen“ po mnogim obožavaocima najbolja storija o Derdevilu a verovatno i u celokupnom „Marvel“-ovom univerzumu. Mada ovako bombaste tvrdnje treba uzimati sa rezervom znatiželjni čitalac će se tokom iščitavanja knjige u kojoj su sabrani svi segmenti epizode „Ponovo rođen“ (uz dodatak priče koja bi se mogla tretirati kao njeno finale i uvod u nove doživljaje) uveriti da je priča zamišljena prevratnički ambiciozno. „Ponovo rođen“ je kod nas objavila „Čarobna knjiga“ u ediciji „The best of Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“

Zaplet kreće u trenutku kada bivša devojka Meta Merdoka, koja je posle neuspeha u svetu filma postala narkomanka, za jedan fiks otkriva da je on Derdevil. Ova informacija stiže do neprikosnovenog kralja podzemlja, ljudske grdosije Kingpina koji smišlja grandioznu osvetu za svog neprijatelja. Vrlo brzo Metovi bankovni računi bivaju blokirani, traže ga zbog utaje poreza ali i korupcije, advokatska kancelarija propada, kuća u kojoj živi eksplodira. Metu skoro svi okreću leđa a on u svom besu odlazi da se obračuna sa Kingpinom, biva prebijen i onesvešćen, zatvoren u ukradeni taksi, bačen u reku. Kingpin trijumfuje mada ga brine što telo nije pronađeno u olupini. Carstvo kriminala cveta... Ali, Met, iako blizu smrti, ne umire zahvaljući brzi časne sestre za koju veruje da mu je majka. Pošto se oporavi on, kao Derdevil, kreće u novi boj protiv Kingpina, pak, koji gubi živce i angažuje Nuklearku, poslednjeg super-vojnika iz tajnog državnog projekta. Drogirani Nuklearka uništava čitavo naselje Paklena kuhinja, civili ginu, mediji sve snimaju, napalm bukti, eksplozije odjekuju... Da bi spasli šta se spasti može na scenu stupaju Kapetan Amerika i njegova družina i odvode Nuklearku! Mediji otkrivaju da iza svega stoji Kingpin i njegovi puleni. Derdevil pobeđuje!

Priča o padu borca za pravdu na dno i njegovom ponovnom uzdizanju znana je i bezbroj puta ispričana. Ipak, u njoj i dalje ima arhetipske zavodljivosti i snage. Miler plete priču sigurno i bez oklevanja uz stalne „flešbekove“ kroz koje čitalac saznaje kako je dečak Met stradao i malo poigravanje sa identitetom časne sestre. Kingpin, kao model robusnog zločinca (pozajmljen je iz serijala o Spadermanu da bi potom otišao i u serijal o Panišeru), dostojan je protivnik Derdevilu koji sem nadljudski osetljivih čula druge prednosti nema. No, junak ove priče u prvom redu je Met, čovek sa svojim slabostima, u trenutku kada se njegov svet ruši. Insistiranje na „očovečenju“ superheroja i baziranje priča na ovoj tezi, uz vešto kombinovanje svih elemenata koji karakterišu superheroja, Miler će primeniti i na Betmena podižući ga u žižu interesovanja i popularnosti. Crtač Dejvid Macukeli je, sledeći tenzije scenarija, uspešno komponovao table kako bi maksimalno ubrzao priču menjajući rakurse, formate i dimenzije slika, ubacujući manje slike u veliku, poigravajući se odnosima crno-belo ali i bojama. Zbog toga akcione i borbene scene pulsiraju snagom dostojnom visokobudžetskih filmskih hitova. U konačnom sagledavanju „Ponovo rođen“ uveliko premaša standarde korporacijskog stripa kome pripada i u čijim okvirima gradi sasvim nova pravila.

(„Dnevnik“, 2017)

Miodrag Ivanović Mikica je rođen 20.3.1959. u Odžacima. Oženjen je Jasminom i otac je dva sina. Završio je srednju građevinsku školu u Novom Sadu. Stripom je počeo da se bavi od 1976. godine, a 1981. godine je počeo da sarađuje sa Forumom, za koji radi kratke stripove po scenariju Dušana Vukojeva. Ubrzo počinje da radi na Dnevnikovom licencnom stripu Veliki Blek. Pojedine epizode radi zajedno sa bratom Predragom. Za Dnevnik crta i veliki broj naslovnica za edicije Lunov magnus strip i Zlatna serija. U isto vreme sa Svetozarom Obradovićem radi epizode stripa Nidža za Dečje novine. Sa Jaroslavom Supekom radi strip album u boji Život je lep. Krajem 1980-ih počinje rad na Tarzanu za Forum-Marketprint. Uradio je ukupno četiri epizode. Tokom 1990-ih godina radi na stripu Jazula prvo sa Svetozarom Obradovićem, a zatim i sa Predragom Ivanovićem Pekom, a onda se potpuno povlači iz stripa, opredeljujući se za izradu reklama, murala, kao i oslikavanje crkava (katolička crkva u Doroslovu, pravoslavne crkve u Odžacima i Srpskom Miletiću, manastir Kovilj).

  Intervju: Miodrag Ivanović Mikica

Ko je Miodrag Ivanović Mikica?
Jedan građevinac iz Srpskog Miletića, koji je voleo strip i želeo da i sam jednog dana radi svoje stripove.

Kakvo je bilo detinjstvo u Srpskom Miletiću?
Pa, kao klinac, 1967-1968. godine skupljao sam kovanice, za koje sam onda kupovao stripove. Prvi kontakt sa stripom ostvario sam preko Kekeca. Posebno mi se dopao Džeri Spring Žižea. Skupljao sam i Crtane romane. Moj stric je kupovao Večernje novosti, preko kojih sam se upoznao sa Cisko Kidom.
Živelo je tada mnogo nas u kući. Bio sam prilično loš učenik, pa sam morao da krijem stripove, da ih ne bi bacili. Imao sam sreće što je moj ćale isto voleo da čita…
Kada sam krenuo u srednju školu 1973. godine prvi put sam se susreo sa Stripotekom. Tada me je Žiro oduševio! Kao da sam i sam bio tamo!

Koliko ste pratili Lunov magnus strip i Zlatnu seriju?
To sam više prelistavao. Ja ni danas nemam živaca da to čitam – uglavnom samo gledam kako je nacrtano. I danas kupujem Politikin zabavnik i Stripoteku, ali kao da to kupujem za neko drugo vreme, kada ću imati vremena da to pročitam. Imam naviku kupovanja!

Bonelijevi stripovi Vam se nisu naročito svideli?
Čitao sam Teksa Vilera od Tičija. On me je fascinirao crtežom. Zagora je moj ćale redovno čitao. Ostale nisam čitao, ali sam voleo da ih imam. Negde 1975-1976. sam počeo da oponašam Tičija – sačuvao sam do danas dve table malog formata.

Kada ste prvi put primetili da Vas crtanje privlači?
Vrlo rano. Te 1976. su počeli moji prvi pokušaji da napravim strip. Onda sam oponašao ratne stripove iz Super stripa jer su me oni fascinirali. Pre vojske, 1978. godine, došao sam u kontakt sa Banetom Kercem. Kod njega nije bilo respekta – ili znaš, ili ne znaš. Jednom mesečno sam ja kod njega odlazio. Morao sam da vodim računa oko svakog detalja. Stekao sam kao neku fobiju od Baneta – sa njim moraš da se nađeš, on nema respekta i razbiće te u momentu! Tako se stvaraju crtači!
U vojsku sam otišao 1979. godine i tamo sam radio neke kraće stripove, da bih 1980. otišao ponovo u Dnevnik, gde sam loše prošao.
U selu je tad jedan poznanik radio u Forumu i on me je odveo u Stripoteku. Prvi put kada sam otišao tamo – fascinirao sam se. Počeo sam da radim kratke stripove sa Dudom Vukojevim. Posle sam ukapirao da smo svi mi klinci dobijali po neki scenario da radimo i tako smo imali neku satisfakciju.
Posle sam radio neke naslovnice, ilustracije Velikog Bleka… Otišao sam do Dnevnika, gde sam se sreo sa Dušanom Stanojevim, koji mi je ponudio da uradim jednu epizodu Velikog Bleka. To je bilo 1981. godine. Epizoda se zvala Lažni grof. Pitao sam se kako ću nacrtati 60 strana! Strip je otkupljen, ali je objavljen znatno kasnije.
Uporedo sam radio u građevinskoj firmi u Odžacima. Strip kao profesija – to nije imalo nikakve veze. Građevinska firma mi je bila broj jedan, tu sam trošio puno vremena. Išao sam na teren – autoput Kutina–Novska. Kao klinac, bio sam poslovođa pedesetorici ljudi! Tek ponegde sam mogao da ugrabim malo slobodnog vremena da nešto nacrtam. Znaš kako ti je kad ustaneš u pet sati! Radiš do tri-četiri posle podne po vrućini, na gradilištu, a onda dođeš kući i crtaš! Završiš 60 tabli, a oni ti daju druge! Završiš i to, a oni opet! Nikad kraja! Znaš kako je to kad ti nasečeš onih 60 hamera, koje treba onda da uradiš! Nisam ni bio svestan koja je to produkcija i da je to išlo u nekim velikim tiražima. Ja sam samo video tiraž u našem kiosku.

Kako su Vaše kolege i prijatelji reagovali na to da se bavite stripom?
Oni su znali da još od osnovne škole ja nešto crtkaram. Kao što u svakom selu imaš lokalnog molera i umetnika, tako sam i ja bio tog nekog lokalnog karaktera. Kad sam posle počeo da radim reklame za firme, pa sam za jednu poljoprivrednu apoteku nacrtao krmaču, znali su da je to uradio Mikica. Po tome su me više znali, nego po stripu. Ti si odmah po tome broj jedan u selu. „Znaš li ko je to crtao?“. „Mikica! Gle, koja svinja!“.

Kako je došlo do saradnje sa „Dečjim novinama“ i radu na stripu Nindža?
Nikola Maslovara, čovek iz Odžaka, radio je već za Dečje novine. Pitao me je da li hoću da radim Nindžu za njih. Ja sam u to vreme sa Dudom Vukojevim radio Džonija Densera, nekog kaubojca. U isto vreme sam radio i Bleka, radio u firmi, borio se sa ljudima…

Da li ste nekad razmišljali da ćete se nekada profesionalno baviti stripom?
Ma, kakvi! To je za mene bila neka neozbiljna stvar. Nisam ni znao da je u to vreme bilo strip-profesionalaca, ljudi koji sede u svojim studijima. U 365 dana u godini, možda sam par meseci bio posvećen stripu. Hvala bogu da sam imao epizode poput Bleka, koje sam radio veoma brzo. Jednom sam hteo da iskušam sebe da li mogu za jedan dan da uradim deset tabli u olovci i uspeo sam! Tuširanje me je posle ubijalo. U međuvremenu sam ubacio burazera, da on crta barem 10 tabli u olovci, a ja bih to istuširao.
Tako sam ja uspevao da za deset dana postavim celu epizodu Bleka u olovci. Sve što sam donosio u redakciju, sve se uzimalo. Više nisu ni kontrolisali to što sam uradio. Samo su prvu epizodu malo gledali, malo mi držali predavanje. Kod Duleta Stanojeva sam odlično prolazio, dok je Sreten Drašković morao da kaže nešto samo da bi rekao.
Kod Nindže sam imao drugačiji pristup. Tu je više došla do izraza moja kreativnost, iscrtavanje zgrada…

Dok sam nosio Nindže za Gornji Milanovac svratio sam do Toze Obradovića. Tamo sam sreo Sibina Slavkovića i on me pitao da li sam zainteresovan da radim Tarzana. Tako sam se našao u Marketprintu i dobio prvi scenario. Poneo sam scenario sa sobom, u firmu, kako bih ga razradio. Prvi scenario koji sam dobio bio je od Petra Aladžića. Uradio sam pola stripa u olovci, a onda izgubio scenario! Nazvao sam Aladžića, ali on nije sačuvao kopiju scenarija! Dobio sam onda od Sibina drugi – Legiju pohlepnih Dragane Stanković. Bio je prilično komplikovan scenario, sa puno likova. Pretpostavio sam da će Plavšić to da tušira. Predam taj strip i Sibin verovatno nije video šta sam ja tu uradio. A ja sam mislio da je Džad onaj majmun. Crtao sam kako majmun skače, udara legionare… I mene zove Branko Plavšić. Kaže mi da nema gotovih stripova i da moramo od petka do nedelje da završimo tuširanje, kako bi strip išao u štampu. Branko, Goran Đukić i ja radili smo celog vikenda. I tako sam ja pao u jamu koju sam drugom iskopao! Petak, subotu i nedelju nisam uopšte spavao!
Odneo sam taj strip Sibinu, a on me je pitao da li ja uopšte čitam stripove! Rekao sam da naravno da čitam. Pitao me je onda da li znam ko je Džad? „Pa, majmun“, odgovorio sam. „Ti si majmun“, rekao mi je. Iz dva pokušaja, dva puta sa zeznuo. Džad je bio lav! I tako je bilo onda i objavljeno…
Radio sam vesterne sa Dudom Vukojevim. Zvali su me da crtam i horore za Nemce… Kao da sam predosećao šta se sprema. Odradio sam tu epizodu Blekov dvojnik, a hiperinflacija je već krenula. Puno novaca sam tu izgubio… Znaš, kad je sto tabli trebalo da mi isplate, a oni su s tim odugovlačili, pa je ceo honorar pojela inflacija. Za sto tabli mogao sam da kupim kutiju šibica.
Kasnije sam se ponovo aktivirao sa Tozom – radili smo strip Jazula, neku varijantu domaćeg Konana, koji je nedavno objavljen u Parabelumu. Posle sam sa bratom planirao da taj strip radimo za Politikin zabavnik – sa Tozom se nisam viđao, pa smo brat i ja uradili nekih 5-6 epizoda. Radio sam tada za Politikin zabavnik Aladina i neke druge stvari – odradio bih sve do neke 35-36. strane i onda sve batalio! Bio sam neozbiljan. Tadašnji urednik stripa bio je zainteresovan za Jazulu, ali sam ja u to vreme već uveliko radio reklame, zidno slikarstvo, pa sam polako izašao iz stripa. Onda sam u Doroslovu oslikavao katoličku crkvu, zatim i odžačku crkvu, pa manastir Kovilj. Dvadeset četiri sata mi je bilo malo! A žena kada bi videla da radim strip, dobijala bi napade! Govorila mi je: „Kakav bre, strip? Idi izmalteriši tamo, stavi žicu!“. Tako da dva meseca nisam izlazio iz kuće. I onda sam ja bio srećan što sam naučio da malterišem.
Početkom 1990-ih bilo je ratno stanje i svako veče si isčekivao poziv. Pozivi su ljudima stizali svaki dan. Ovde u blizini bila je rokačina! Ko je tada mogao da misli na strip! Cela sela u ovom kraju bila su pretvorena u kasarne.
Tokom 1990-ih sam se udaljio od cele ekipe. Nekih 13-14 godina nisam se ni sa kim viđao. Negde 2004-2005. godine došao je do mene jedan kolekcionar stripova. Otišli smo zajedno u Novi Sad, a ja sam se osećao kao da sam pao s Marsa! Interesovanje za strip se ponovo javilo. Otišli smo jednom do Zagreba, jednom do Makarske. Video sam da me ljudi poznaju…
Krenuo sam pomalo ponovo da radim strip, ali tu su honorari mali… Ti za jednu epizodu dobiješ deset evra! A od tebe traže kvalitet! Tako je trebalo da radim mange za Nemce – pogodili smo se i dogovorili, a onda mi oni umanje honorar! Ipak, bilo mi je drago što sam neke stvari uradio i džabe, znajući da tako pomažem oživljavanje domaćeg stripa.
U međuvremenu sam radio neki savremeni nemački strip – neki Turčin je tu bio glavna faca. Ne znam ni gde je to objavljeno. Nikad mi nisu poslali primerak…
Bilo je pokušaja da radim i za američke izdavače. Uvek sam dobijao odgovor koji se svodio na „Mi takvih autora imamo koliko hoćeš. Nama ne treba tih 50% i naniže“. E, sad, ti treba da znaš koji su kriterijumi u pitanju. U međuvremenu, da sam ja i počeo da radim za njih, lako bih dobio na kvalitetu. Radiš, peglaš… Da vidiš kako sam odradio Spajdermena! Nije mi jasno zašto te oni tako izbacuju… Možda je trebalo da odradim par probnih tabli, ali nisam, upravo iz tih razloga – idi, malteriši! Uradio sam i neke probne table stripa iz 1930-ih. Ne znam, možda im tuširanje nije odgovaralo. Možda se Plavšić tu nije najbolje snašao. Šetam iz Bonelija u Marvela i nazad. Kada sam video neke epizode Magičnog vetra, kako su uradili – kad bih otišao sa takvim radovima koji sad prolaze još pre dvadeset godina bi me izbacili iz redakcije!
Žao mi je što nikad nisam bio 365 dana u svetu stripa! Uvek je to bilo onako usput. Neću završiti život kao građevinac, kao neko ko je oslikao najveće katoličko svetilište kod nas, završiću kao strip-crtač.

Sarađivali ste sa Jaroslavom Supekom?
Da, on je čovek lokalnog karaktera. On je bio više alternativa, „majl art“ – to je ta odžačka grupa – njih četvorica. Oni su iz nekog sasvim drugog sveta. Mi smo 1983. godine nacrtali strip Život je lep, koji je bio tu iz okruženja. Ja sam 1980. godine počeo da radim u građevinskoj firmi u Odžacima. Svaki dan sam išao tamo. Taj mentalitet ljudi, situacije, diskoteke… To je baš prikazano ono vreme, kako sam ga ja doživeo. Jedino sam pogrešio kod policijskih automobila – u to vreme su bili „stojadini“, a ja sam ubacio nešto svoje. Jaroslav je ušao u istorijat slovačke alternativne umetnosti. Radili smo i nastavak stripa u crno-beloj tehnici. Ali, taj strip stoji još nezavršen. Tu bi se otišlo i do Vukovara, vukovarskog ratišta. Vojnici koji su zamrznuti u vremenu, potezu i pokretu. Ima tu i odsecanja glava, pravljenje nečega nalik na Ćele-kulu. Puno smo mi toga započeli, sto tabli ne bi to pokrilo. Jedno dve nedelje smo mi radili na razvijanju priče, ali kraj nismo mogli da osmislimo. Anđeli se tu pojavljuju u negativnom smislu. Oni su poskidani sa ikona i trebalo bi tamo da se vrate. Jedini spas za junake, lovce na duše, jeste prolaz kroz neku močvaru. Priča je fantastična! Odvuče te u jednom pravcu i ti misliš da je to to, a u stvari to nema nikakve veze! Bilo je predviđeno da to bude zavlačenje čitalaca, a ne kao u američkim filmovima da duhovi trče po plafonu!

Poznati ste i po velikom broju naslovnica…
Uradio sam oko 120 naslovnica za Lunov magnus strip i Zlatnu seriju. Nisam ja znao da će to nekad nešto značiti. To je bilo ono – hajde, uradi nešto.
Radio sam kod jednog akademskog slikara, koji je u Dnevniku bio zadužen za naslovnice i on bi mi rekao: „Treba mi pet Zagora, pet Kapetana Mikija, pet Mister Noa“… sve po pet. Njega je mrzelo da to radi. Ni to mi ništa nije značilo. Posle sam iste naslovnice crtao – namerno sam uradio jednu naslovnicu za Mister Noa u istoj pozi kao i naslovnicu Teksa Vilera. A onda vidim na kiosku, da su obe naslovnice izašle u isto vreme! Jedan pored drugog su stajali ta dva stripa u izlogu!
Originale naslovnica sam radio na fasciklama. Kasnije sam saznao da su me ljudi pljuvali, da oni znaju ko je Mikica i kako su to bile najgore naslovne strane! Nisam o tome uopšte tada razmišljao. A posle vidim neku polemiku o tome! Nekad i negativna reklama je dobra reklama…

Poslednjih godina se vraćate stripu?
Imam ponuda, ali u pitanju je honorar. Stvoriti strip nije zezancija. Da se ja profesionalno bavim, ko zna šta bih uradio! Čaba Kopecki mi se povremeno javi, kada ima neku ponudu za projekat, javim se … pa kad ne prođem, nije bitno!

Koje stripove trenutno čitate?
Volim da pročitam Stripoteku. Inače, prvenstveno kupujem stripove u kojima vidim dobar crtež. Tema mi uopšte nije bitna. Sada gledam Hermana u Politikinom zabavniku. On definitivno treba da se penzioniše. Sad bi ga svaki klinac prevazišao. Huga Prata nikad nisam voleo. Tu se slažem sa Banetom Kercem. Znam da on ima kultni status, kao i Pikaso, ali u stripu ne možeš da budeš Pikaso. Volim francusko-belgijsku školu, sve ono što radi Janjetov.

Šta je, po Vama, problem u domaćem stripu?
Vidim da su ljudi mnogo ušli u kompjuterski rad na stripu. Malo je olovke, malo tuša. Ja uživam u sirovoj olovci i tušu. Kao kad vidiš kod Žiroa – maltene ti onaj kauboj smrdi na znoj. Volim ako se radi nešto, da se radi sirovo – rukom, kao što radi Esad Ribić. Na muci se poznaju junaci. Čovek uzme četkicu i uradi. A ne, uzmeš fotošop, zabašuriš…
Kad su pitali Bojana Kovačevića kako radi, rekao je da je to 100% fizikalija. Ništa kompjuter! Gledao sam kako taj mladi čovek radi, kako uzme olovku, nacrta, istušira, onda je lako uraditi kolor. Mada se često dešava da kolor upropasti crtež.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)

  ...Strip v Sloveniji 2006–2016.

pregledna razstava stripa
Galerija sodobne umetnosti Celje
petek, 10. marec 2017, ob 19.00

Razstava Stripovsko desetletje. Strip v Sloveniji 2006–2016 je tretje nadaljevanje preglednih razstav stripovske produkcije, ki jih je Center sodobnih umetnosti Celje zastavil z namenom predstavitve slovenske ustvarjalnosti v desetletnih obdobjih. Koncipiranju in produkciji te razstave se je tokrat pridružila revija Stripburger.

Minulo desetletje je bilo za strip nedvomno plodovito. O tem ne priča le množica stripovskih izdaj, o stripu se je pisalo in govorilo v vseh medijih – nekaj zanosnih let je tako dajalo občutek, da se strip končno usidral v dnevnem časopisju in da je pred nami plodna prihodnost. Kriza in hkrati lakomnost lastnikov ali pa zgolj častihlepnost odločujočih je strip po kratkem razraščanju v časopisih izrinila iz svojega prvotnega domovanja. Navkljub temu pa je vztrajnost različnih akterjev na sceni omogočila številne nove stripovske projekte. Nekateri javni uslužbenci in založniki so deloma prepoznali njegovo literarno-vizualno vrednost, zares pa jih je premamila njegova didaktična in izobraževalna kapaciteta. Strip je v vlogi orodja posredovanja znanja postal pripomoček v različnih kulturnih institucijah, uvrstil pa se je tudi v razne pregledne razstave. Vzniknile so nove povezave med avtorji (tandemi piscev in risarjev), ki so se lotevali novih tem in bolj ambicioznih projektov. Iz anonimnosti so prodrli mladi avtorji, rodili so se novi stripovski liki, hkrati pa so sile kontinuitete poskrbele, da so se nekateri akterji in nekateri pojavi obdržali ali celo razvijali.

Na razstavi bo tokrat na ogled tudi strip za otroke ter strip s poudarjeno izobraževalno noto, ki ju v prejšnjih edicijah ni bilo, še vedno pa večji del razstave obsega avtorski strip za odrasle. Poleg posameznih originalnih strani iz izbranih stripov so na ogled tudi nekateri izseki iz delovnega procesa, iz česar je razvidno, da se tudi strip ni zmogel popolnoma izogniti vplivom novih tehnologij. Na ogled bodo tudi nekateri eksponati, ki so bili del stripovskih dogodkov v minulem desetletju. Razstavili bomo stripe, ki so izšli kot samostojne knjižne izdaje, v stripovskih zbornikih ali pa so zaznamovali domačo periodiko.

Če bo še kdo potarnal, da se v tej deželi nič ne dogaja, ga brez sramu soočite z izjemno slovensko stripovsko produkcijo.

Sodelujoči avtorji: Kaja Avberšek, Primož Bertoncelj, Suzi Bricelj, Matej de Cecco, Marko Derganc, Domen Finžgar, Miha Ha, dr. Horowitz, Saša Kerkoš, Jakob Klemenčič, Marko Kociper, Matej Kocjan – Koco, Tanja Komadina, David Krančan, Primož Krašna, Matej Lavrenčič, Tomaž Lavrič, Izar Lunaček, Marjan Manček, Martin Ramoveš, Gašper Rus, Jelka Godec Schmidt, Matjaž Schmidt, Iztok Sitar, Zoran Smiljanić, Damijan Sovec, Damijan Stepančič, Matej Stupica, Andrej Štular

10. 3.-7.5.2017

Produkcija: Zavod Celeia Celje – Center sodobnih umetnosti in Stripburger/Forum Ljubljana
Sofinancerji: Ministrstvo za kulturo, Mestna občina Celje

  ...„Astroštrumpf“ Pejoa i Delporta;
  izdavač „Čarobna knjiga“ 2016.;

Ako bismo danas, u drugoj deceniji XXI veka, u centru (i bližoj okolini) Zapadnog sveta i njegove narcističko-hedonističke i, samim tim, egoistične civilizacije postavili pitanje: Da li biste bili spremni da žrtvujete deo svog vremena i svojih snaga kako bi jedan član zajednice u kojoj živite ispunio neku svoju želju, ma kako ona kapriciozna bila? - šta mislite kakav bi bio odgovor? Da li bi iko hteo da vuče teška terete uz brda i učestvuje u lažiranoj predstavi samo zato što bi to ispunilo nečiji životni san? Postoje li još uvek altruizam i socijalna empatija i gde su njihove granice?

Naravno, odgovori na pitanje mogu biti različiti ali će njima dominirati teze o modernom životu koji razara velike i male zajednice, o imperativnoj jurnjavi za uspešnim karijerama, materijalnim dobrima i njihovom posedovanju, o slabljenju i, čak, gubitku, osećaja pripadnosti grupi, nepostojanju interesa za potrebe drugih bića i želje da se pomogne i ugodi bližnjima. Sve rečeno može delovati apstraktno i suvoparno ali se pomenuta dilema svakodnevno dešava svima nama u formi manjih ili većih izazova na koje treba odgovoriti - a odgovor se najčešće „sklapa“ tako da se očuva sopstveni komoditet odnosno izbegnu bilo kakve muke, uskraćivanja i žrtvovanja. Otuda su retki slučajevi pomaganja drugima toliki izuzeci (koji potvrđuju pravila).

Da sve nije crno, da postoje i oni koji znaju da priteknu i pomognu otkriće znatiželjni čitalac ako otvori strip album „Astroštrumpf“ iz edicije sabranih avantura malih plavih šumskih vragona (visokih koliko su visoke tri jabuke naređane jedna na drugu) koje su osmislili crtač Pejo i scenarista Delport a kod nas objavljuje kuća „Čarobna knjiga“. Elem, u avanturi iz 1970.g. (u vreme velikog poleta svemirskog programa NASA-e, kada je Mesec osvojen pa se merkala sledeća planeta), mali Štrumpf mašta o poseti planetama na koje nije kročila noga Štrumpfa. Snovi postaju opsesija i on rešava da se vine u svemir pa posećuje Velikog Štrumpfa koji mu otkriva da postoji čarobnjački način za takav let ali je recept vrlo komplikovan i treba ga spravljati stotinjak godina. Nesuđeni putnik okreće se nauci i poučen Prirodom (ne pada mu na glavu jabuka već semenka) počinje da gradi raketu mada stalno mora da se brani od radoznalih komšija. Po okončanju radova graditelj poziva celo selo i, sa staklenim skafanderom na glavi, pokušava da uzleti ali - ne uspeva. Za Astroštrumpfa razočarenju nema kraja a život gubi smisao. Na zabrinuto krucijalno pitanje „Šta bismo mogli da učinimo za njega?“ Veliki Štrumpf zaključuje da Astroštrmpf neće biti srećan dok ne ostvari svoj san što je neizvodljivo osim ako se svi ne udruže u velikoj obmani. I tako, Astroštrumpf biva ubeđen da je kvar na raketi otklonjen pa se penje u nju i kreće ali ga uspavljuje dejstvo napitka koji je dobio pre puta. Dok astronaut spava njegovi prijatelji rastavljaju raketu i dva dana je vuku do grotla ugašenog vulkana. Ne treba kriti da nisu svi oduševljeni idejom ali jedni druge drže na oku, zapinju i stižu gde su namerili, pa sastavljaju raketu i, pre nego se Astroštrumpf budi, ispijaju napitak koji ih pretvara u Šlipse, domoroce planete na koju mali Štrumpf veruje da je stigao.

Slede dogodovštine Astroštrumpfa i Šlipsa tokom kojih se strancu dopadne mesto na koje je stigao pa namerava da ostane a Šlipsi se svojski trude da ga ubede da se vrati odakle je došao što će im uspeti tek kad nagoveste da će došljak morati da obavlja bezbrojne kućne poslove. Kad Astroštrumpf krene kući biva uspavan i ceo proces rastavljana, putovanja i sastavljanja rakete se ponavlja. Putnik se budi na poljani sa koje krenuo i oduševljeno priča o svojim avanturama (uz malo preterivanja) Štrumpfovima koji su se transformisali u svoje stare oblike. Astroštrumpf priznaje da ga nova putovanja privlače ali da mu se čini kako mu nigde neće biti tako lepo kao kod kuće! No, zavodljiva ideja o drugim planetama neće tako lako iščileti iz malih plavih glava samo što se prvi koji je pomene susreće sa mrgodnim licima ostalih i ozbiljnim upozorenjem: „A, NE! NEĆEŠ, VALA, SAD SVE IZ POČETKA!!!“

Plavi vragolani sa belim kapicama odigrali su veseli igrokaz i malim i malo većim čitaocima otkrili kako izgleda kad se, uprkos teškoća i napora, pomaže nekome bliskom. Biti dobar i uviđavan nije uvek lako ali žrtvovanje dobija smisao kada onaj kome se pomogne kaže „Konačno mi se ostvario san!“ i „Pa ovo je najlepši dan u mom životu!“. To su vrednosti zarad kojih se treba potruditi. Ova će plemenita pouka, možda, ostati u srcu nekog deteta i navesti ga na dobra dela jednom kada odraste pa bude sposobno i u mogućnosti da učini nešto valjano. Upravo zbog te dobrote treba čitati i iščitavati povest o Astroštrumpfu i njegovoj maloj a, u stvari, velikoj braći.

(„Dnevnik“, 2017)

Šesti broj "Kolornog izdanja" od 15. februara u prodaji!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
300 dinara

Cena u knjižari "Alan Ford":
275 dinara

Goran Đukić Gorski rođen je 11. januara 1956. godine u Sarajevu. Imao je 10 godina kada se preselio u Apatin, a 1970. godine prešao je u Novi Sad. Završio je Višu ekonomsku školu, ali se nikad nije bavio ekonomijom. Oženjen je Jasnom i otac je tri sina. Stripom je počeo da se bavi početkom 1980-ih godina, a prvi strip Osvetnici, prema scenariju Svetozara Obradovića objavio je 1984. godine u Spunk novostima. Za novosadski Dnevnik počinje rad na licencnom stripu Bufalo Bil. Baladu o Slovenima objavljuje 1987. godine u Val stripu. Nekoliko kraćih stripova objavljuje i u edicijama Dečjih novina. Za Marketprint radi nekoliko veoma uspešnih epizoda Tarzana. Početkom 1990-ih počinje saradnju sa inostranim izdavačima, najviše sa nemačkim Baštajem (Bastei) i američkim Malibu komiks (Malibu comics). Pod pseudonimom Džordž Dav (George Dove) radi serijale o superherojima Prototipe, Solutions i The death of the squad. Učestvovao je i u ilustrovanju projekata za Platinum studios. Za evropske izdavače radio je kolor za nekoliko epizoda stripova o Teksu Vileru i Doktoru Mistereu.

  Intervju: Goran Đukić Gorski

Ko je Goran Đukić?
Ne znam, jer je moje  iskustvo da se ljudi kriju iza reči. Tako da, šta god da kažem, to neće biti ono pravo, niti ono što treba reći...

Rođeni ste u Sarajevu…
Tamo sam se samo rodio. Bilo je to 1956. godine. Moji roditelji su u to vreme dobili posao u Višegradu, tako da sam u tom gradu proveo detinjstvo. Tamo sam se i upoznao sa stripom, prvenstveno kroz  Kekec, uz koji sam naučio da čitam. Moja majka  je bila učiteljica i redovno mi je donosila taj časopis. Beli vitez, Džeri Spring, Princ Valijant – to su bili moji omiljeni stripovi. Kasnije sam se sreo sa Plavim vjesnikom, Malim novinama…
Kada je u pitanju detinjstvo, najviše se sećam osećaja dečačke slobode… Naravno, ot- kad znam za sebe voleo sam da crtam, što je samo još više doprinosilo tom osećaju.
Godine 1963. doselili smo se u Vojvodinu, u Apatin, gde se nastavila moja zanesenost stripom. Iz tog kasnijeg detinjstva posebno pamtim Meta Meriota. Taj strip me je privlačio svojim grafičkim izgledom,šrafurama kojima je rađen. To povlačenje linije do linije kako bi nastao oblik, bilo je vrlo interesantno. Pod uticajem tog stripa i sam sam pokušao da crtam, ne misleći da ću se ikada time ozbiljno baviti. Čitajući izdanja iz tog vremena uvek sam obraćao pažnju prvenstveno na crtež – čitao sam stripove koji su bili lepo nacrtani. Preseljenjem u Novi Sad, u vreme kada sam kretao u gimnaziju, zanimanje za strip se prekinulo, ljubav prema crtanju ne...
A onda se jednog dana u Spunk novostima pojavio konkurs za strip-crtača Tarzana. Kako sam u to vreme igrao košarku, poznavao sam Tozu Obradovića sa košarkaških terena.Tada još nisam znao da se on već uveliko bavio pisanjem scenarija za strip. Sreli smo se na terenu gde je trenirala KK Vojvodina kad sam to od njega saznao. Naravno, jasno mi je bilo da sve to nije slučajno... Rekao sam mu da bih pokušao da se prijavim za taj konkurs, ali da ne znam kako se crta strip! Onda mi je Toza objasnio da se strip crta u velikom formatu i to tako da se dijagonalno poveća strana na kojoj će strip kasnije biti objavljen. Ja mu nisam verovao! Bukvalno sam nacrtao celu epizodu na A4 formatu i poslao je u Forum! Kasnije, kad sam počeo da sarađujem sa  Forumom, i kad su Sibin Slavković, Đuka Jovanović i ostali otkrili da sam ja „autor“ tog famoznog dela, ispričali su mi kako su se slatko smejali u redakciji kad su dobili taj „strip“.
Upoznao sam i Baneta Kerca, Branka Plavšića, Marinka Lebovića… i mnoge druge.
Sa Tozom sam čak izvesno vreme igrao košarku u istom klubu! Jednom prilikom on mi je dao par kratkih scenarija. Jednog se sećam – bio je to scenario za priču Čovek koji je voleo kišu. Taj strip od dve table odneo sam Banetu u Dnevnik, kako bi Bane dao svoje mišljenje. Naravno, ništa tu nije valjalo, čega sam i sam bio svestan... Međutim, nisam se predavao.Vežbao sam i dalje. U to vreme su u Spunku krenuli sa objavljivanjem  škole stripa – baš u vreme kada sam morao u vojsku. Dakle, ja sam otišao u vojsku, a da praktično ništa još nisam uradio u stripu! U vojsci sam imao sreće što sam radio zidne novine, pa me kapetan nije davio drugim obavezama – imao sam zato dovoljno vremena da vežbam crtanje. Radio sam bukvalno po Spunkovoj školi stripa.
Kad sam se vratio iz vojske, Toza je video neke stvari koje sam uradio i prokomentarisao je da sam ja jedini čovek kome je vojska, što se crtanja tiče, pomogla. Tad smo uradili epizodu Osvetnici, koja je izašla u Spunk specijalu. Možda je interesantan podatak da je ta naša prva epizoda vrlo brzo objavljena i u inostranstvu, u  Švermetalu (Schwermetal).
Druženje sa Banetom, Sibinom, Brankom i ostalim autorima uticalo je na mene. Posebno mi je pomogao i Miša Mijatović, iako naš stil i pristup radu nije sličan. Možda baš zbog toga su mi i njegovi saveti bili dragoceni... Bilo mi je vrlo značajno i druženje sa Perom Meseldžijom i, svakako, sa Pavelom Kozom. Zanimljivo je da se sa Janjetovim i Nenadovim nikad nisam nešto posebno družio. Mi ostali, na čelu sa Banetom, koji je bio predvodnik Novosadske škole stripa, više smo bili pod uticajem američkog, nego francusko-belgijskog stripa, čiji uticaj nikako nije zanemarljiv.
Kad smo Toza i ja počeli da radimo Baladu o Slovenima bio sam pod uticajem Nebresa, što se po tuširanju Balade i može videti…
Sa Banetom i dan danas sarađujem. Neke ilustracije za knjige i časopise koje sam ja radio, on je kolorisao i obrnuto. Radili smo i za Baštaj epizodu Očaravanje, koju je on napisao pod pseudonimom Eerie Shiver.
Baladu o Slovenima video je Sibin Slavković, koji je tad radio kao urednik u Forumu. On je u Baladi zapazio nekoliko kadrova, koji su mu ličili na Tarzana i ponudio mi je saradnju. Dobio sam scenario Dude Vukojeva za epizodu Loš dan za uljeze. Uradio sam tu epizodu sa uživanjem. Branko Plavšić mi je posle pričao kako je i on tu epizodu tuširao sa uživanjem. Bilo je to za njega nešto novo, nakon epizoda koje je uradio sa Banetom i Sibinom. Branko je tuširao dosta mojih epizoda.
Prvi put kad sam s Banetom i Sibinom otišao u Dečje novine – u to vreme sam uradio deo epizode o Lunu kralju ponoći, primio nas je urednik Slaviša Ćirović. On je pogledao table koje sam doneo i odmah mu se javila ideja da to preradim i napravim od toga Nindžu. Bane je tad u svom stilu rekao „nije važno biti mlad i perspektivan, važno je biti star i perspektivan“, što se tada odnosilo na mene, ali može biti poučno za sve koji vole strip i žele da se njime bave. Uglavnom, uradio sam nekoliko stripova za Dečje novine. Oni su, zapravo, planirali da ja preradim Banetov istorijski strip Oliver, koga su oni hteli da objave kao album. Bane mi je to dozvolio sa punim poverenjem. Preradio sam njegovu prvu epizodu  na svoj način, ali je zbog svih tadašnjih previranja, stvar stala.
Nekako u to vreme sam za Dnevnik uradio i jednu epizodu licencnog stripa Bufalo Bil. Interesantniji je podatak da sam ja verovatno jedini novosadski autor koji nije uradio nijednu epizodu Velikog Bleka! Ni danas ne umem da objasnim zašto...

Čime ste se bavili pre stripa?
Ja sam nesuđeni ekonomista – završio sam Višu ekonomsku školu, ali nijedan dan se nisam bavio ekonomijom!

Bufalo Bil nije nikad objavljen?
Tačno. Radili smo to za jednu, ako se ne varam, švedsku kompaniju, sa kojom je Dnevnik sarađivao. Bane je odradio predložak likova, a ja na osnovu toga jednu epizodu po scenariju Toze Obradovića. Mislim da se zvala Zeleni pašnjaci...

Da li je ikad došlo do razgovora o zapošljavanju u Dnevniku?
Ja sam bio na tom čuvenom konkursu u Dnevniku za strip-crtača i nisam prošao. Ali, nije mi to mnogo smetalo. Ruku na srce, nisam ja bio tada, kao što možda nisam ni sada, neki crtač. Kao honorarni saradnik mogao sam dobro da zaradim, a i nekako me je vukla sloboda… Bio je jednom i neki konkurs za koloristu u Forumu. Branislav Perković je već sarađivao sa Forumom, tako da je i taj konkurs bio namešten za njega. Na stranu to što je bio ko zna koliko puta bolji kolorista od mene... No, bilo je to vreme slobode. Čovek je mogao da objavi sve što je uradio, ako nigde, a ono u  Dečjim novinama. Nekoliko stripova smo Toza i ja objavili kod njih – Mali i veliki, Um caruje… Radili smo i tu epizodu Nindže, koja je prekinuta.

Dosta ste sarađivali sa Draganom Stanković?
Draganu Stanković, po čijim scenarijima sam dosta radio, upoznao sam jednom prilikom, kada je želela da napravi intervju sa mnom kao sa crtačem Tarzana. Rekao sam joj da sam je u toj priči samo najamni radnik, a da su za Tarzana zaduženi i zaslužni prvenstveno Slavko Draginčić i Bane Kerac. Pošto nisam želeo da uradimo intervju, predložila mi je da uradim jednu epizodu po scenariju koji je ona napisala. I tako je započela naša saradnja, koja se nije završila radom na Tarzanu, već se nastavila radom i na nekim drugim stripovima.

Šta je, po Vašem mišljenju, doprinelo da strip u Novom Sadu 1980-ih dobije takvu afirmaciju?
Pa, to nije bilo slučajno. Odjednom se tu pojavilo puno ljudi koji su zavoleli strip, ali sigurno se ne bi pojavili da nije bilo edicija koje su im to omogućile – poznati Crtani romani, pa i Nikad robom, koji su podstakli ljude da čitaju, a pomalo i da crtaju strip. Čim se pojavio prostor za domaći strip – a mislim da su ga nekako Bane i Toza prvi osvojili, pokazala se potreba i za novim autorima. Jednostavno, to ležerno vreme je omogućilo da se pojave svi ti ljudi. Ja sam znao i da po dve godine crtam, a ne objavim ništa. Trebalo je imati strpljenja za to. Danas je to besmisleno. Kada bih danas nekome rekao da treba toliko vremena da potroši da bi eventualno nekad nešto plasirao, svi bi mislili da sam lud, i bili bi u pravu. S tim što sad ni nema domaćih izdavača koji su nalik Forumu i Dnevniku. Tu su bile i Dečje novine, pa je čovek  imao mogućnost da živi od stripa, radeći više ili manje. Ja sam bio u ovoj drugoj grupi…

Koliko Vas je ispunjavao rad na stripu?
Rad na stripu nikad nije bio pod moranje. Uvek me je vuklo to da kroz crtež nešto kažem. Jer, svaki čovek koji stvara, kroz svoje delo nesvesno otkriva samoga sebe, svoje unutrašnje biće. Prvo postoji ta neka unutrašnja realnost, koju ti onda izraziš u onome čime se baviš. To postaje simbolika tvoje unutrašnjosti. Tako da se kod svakog autora može videti njegov duhovni koncept – šta njega u životu zapravo zanima. Mene je to ispunjavalo. Ja sam uvek bio zaljubljenik u istoriju i to se vidi – radio sam i Olivera i Baladu o Slovenima sa stalnom mišlju o tome šta ja to, zapravo, radim. To se i danas vidi – ilustracije koje sada radim za Politikin zabavnik, sve su više-manje istorijske. Šta ja znam, nekako mi se čini da ljudi nedovoljno uče iz istorije. Moja je želja da se neke stvari u duhu tih davnih vremena ponove. Ne da mi budemo neki vitezovi koji nose oklop i mlate mačevima okolo, nego da budemo vitezovi u duši. Postoji ta opšta priča o modernizmu i tradicionalizmu, ali dobar i pošten čovek se u svakom vremenu prepoznaje i uvek je potreban. Ne čini ga takvim to što je moderan ili tradicionalan, nego ga takvim čini duh koji čuči u njemu... U tom smislu govorim o vitezovima – o nekom ko ima više ciljeve,  ne samo materijalističke. U nekadašnja  vremena je to bila uobičajena pojava, a danas je to retkost. Aludirajući na to vreme ja uslovno govorim o nezadovoljstvu sadašnjim vremenom. Mada, ima vitezova uvek, samo su danas negde skrajnuti. Što je i logično…

Kakav je Vaš odnos prema strip-scenariju? Koliko ste se striktno držali uputstava scenarista, a koliko ste sami nadograđivali scenario i unosili nešto svoje?
Imao sam sreću da sarađujem s ljudima koji su mi dozvoljavali da se slobodno izrazim. Toza je prvi od tih. On nikada nije insistirao na tome da tabla bude bukvalno onakva kako je napisana. Njegov scenario je bio jedan predložak na koji sam ja onda mogao da se nadogradim. On je dozvoljavao apsolutnu slobodu. Naravno, priča je imala neke svoje zakonitosti koje je trebalo ispoštovati. Mislim da ni ono što sam radio sa Dudom Vukojevim, Draganom, pa i Rastislavom Durmanom, nije bio problem. I tu sam uspevao da se snađem. A nisam imao ni nekih velikih primedbi kada sam radio za Amerikance. Dobijao sam scenarija za epizode koje sam radio za Malibu Komiks i ja sam ih pratio. Ameri nisu baš imali neke primedbe – nikad nisam dobijao tablu nazad da doradim nešto. Mada, ja sam tada radio pod Banetovom i Sibinovom supervizijom i oni su mi u svemu tome mnogo pomogli. Naravno, postoje  neki stripovi gde sam bukvalno preradio ono što je Toza napisao. Na primer, desilo se to u stripu Stoneman za koji smo dobili nagradu Dečjih novina. E, taj Stoneman je bio potpuno drugačiji lik nego što ga je Toza zamislio, ali on me je pustio da ga napravim onako kako sam ga ja video –  kao lika od kamenja i cigli koji se po želji jednog dečaka iz priče pojavljuje iz betona i zidova i kad je ovaj u nevolji, pomaže mu.

Šta se onda dešavalo početkom 1990-ih?
Gašenjem Tarzana došlo je do mogućnosti saradnje sa inostranim izdavačima i to je uglavnom sve išlo preko Ervina Rustemagića. On je bio naš menadžer, koji nam je nalazio posao i distribuirao naše radove. Prvo smo radili kratke horor priče za Baštaj. To su radili i Španci, koliko ja znam. Mi smo uradili veliki broj epizoda. Ja sam radio sa Tozom i Banetom, a radili su i Marinko Lebović, Paja Koza i drugi.
Drugo iskustvo mi je bilo saradnja sa Malibu komiksom iz San Dijega. Zapravo, to je Platinum studio, koji se bavio stripom kroz Malibu komiks, ali su imali i svoju kuću, koja se bavila proizvodnjom ideja za filmove, za koju sam ja radio svašta. Za Malibu sam radio superherojske stripove – The squad, Hard case, neke epizode The solution... Posle toga su oni počeli da prave galeriju likova, koje su onda nudili producentskim kućama, kao predložak za filmove i serije. Imao sam sreću da uradim ilustracije koje su pomogle prodaju ideje za film Cowboys & aliens. To je bila njihova ideja, ali je trebalo da se to vizuelno uradi za producente, koji nemaju puno vremena, već kad prolaze kroz studio, onda im vizuelno rešenje neke ideje za film može privući pažnju. Ljudima iz Drimvorksa (Dreamworks) dopala se naša vizuelna prezentacija i posao je sklopljen… Ali, prošlo je desetak godina dok se ta ideja pretočila u film.
Uradio sam i jednu epizodu Hard case, sa kojom sam jedino bio zadovoljan, ali ona nikad nije objavljena. Rađena je za godišnjak od blizu 60 strana. Bila je to zanimljiva priča o američkim superherojima iz Prvog svetskog rata. Oni propadaju kroz neki vremenski procep i dospevaju na francusko-nemačko ratište, a jedan od likova je i Hitler, koji je tada bio kaplar.

Da li ste imali priliku da odete u SAD?
Pa, nisam… Bilo je svojevremeno nekih razgovora o tome, ali se onda zakuvala čuvena priča na Balkanu i sve je propalo. Mada, ne znam ni da li bih otišao. Ipak, bilo je zabavnije raditi ovde za njih. Dobro se zarađivalo…
Kasnije sam dosta radio sa Sibinom. Iskolorisali smo na stotine strana za Kjuberta, a za Bonelija sam kolorisao Dr Misterea.

Kako je došlo do saradnje sa Bonelijem?
Bilo je čak prilike da crtam za njih. Ervin je to jednom prilikom spomenuo i mene je to povuklo… Tada se pojavio Nejtan Never. Marini ga je izvanredno crtao. Napravio sam nekoliko probnih tabli i poslao ih Ervinu. Njemu se to dopalo, pa ih je pokazao Boneliju. U to vreme je bilo puno crtača Nejtan Nevera, pa mi je poslat scenario za Marti Misteriju. Scenario je pisao neki naš čovek koji živi u Švedskoj, međutim nije ga nikad završio. Pročulo se da ja sa Sibinom radim kolorisanje, pa su mi to ponudili – da kolorišem Doktora Misterea. S Bonelijem nije išlo dalje. Nudili su mi da bojim i Martija Misteriju, ali nisam pristao. Ipak bi to za mene bilo veliko opterećenje.

Kako je Goran Đukić postao Gorski?
Onog trenutka kada sam se okrenuo nama, u smislu da sam počeo da radim ono što je karakteristično za našu istoriju. U to vreme je počela saradnja sa izdavačkom kućom Zmaj. Bane je već sa njima sarađivao, pa sam ja upao kao kolorista nekih ilustracija koje je Bane uradio, a neke sam uradio i sam za knjigu Sveti Sava – princ monah. Tada sam postao Gorski. Hteo sam da napravim neku distancu u odnosu na moj dotadašnji rad. Počela je ubrzo i saradnja sa Politikinim zabavnikom, gde sam pokrivao sve priče sa istorijskom tematikom. Prve ilustracije sam radio stripskom tehnikom – olovka, tuš, otisak, kolorisanje sivog otiska – i tako urađenu ilustraciju sam slao poštom. Sad to radim sasvim drugačije – bez tuša, uradim olovkom, ubacim u fotošop,obojim i pošaljem.
Toza i ja smo jednom razgovarali sa Zeferinom Grasijem, glavnim i odgovornim u Zabavniku, o saradnji, negde u vreme čuvenog bombardovanja. Dogovorili smo se da napravimo celu seriju istorijskih priča. To bi bio veliki posao. Jeste da sam se ja uvek zanimao za istoriju, ali Toza je to drugačije posmatrao – on je više sklon avanturi, ne ulazeći previše u istorijsku potkovanost neke priče, na čemu su oni insistirali, a već su imali svoje pisce u Politikinom zabavniku, koji su za to bili vrlo potkovani.
Saradnja sa Zabavnikom započela je mojom željom da uradim strip o Svetom Savi. Čak sam se dogovorio sa Zoranom Kolundžijom, urednikom Prometeja, da ga prvo uradim za njih. Međutim, nikad nije došlo do realizacije tog projekta. Ali, negde i dalje imam te table… Ipak sam uradio strip od četiri strane Sveti knez Lazar i to sam odneo Grasiju u Zabavnik. Njemu se to dopalo, ali ne kao strip, jer oni to ne praktikuju, već kao ilustracije za priču o Kosovskom boju. I tako je počela naša saradnja dok je još trajalo bombardovanje. Odvijala se s prekidima do danas.

Koliko danas pratite strip?
Slabo. Manje-više ga ne čitam, ali prođem internetom, pogledam radove  crtača  za koje sam čuo da su interesantni. Pratim pre svega šta se crta, koje teme zaokupljaju svet stripa. Znam da mnogi naši momci rade za inostranstvo. To je lepo, ali bi bilo mnogo lepše kad bi za te pare radili ovde. A možda će jednom tako i biti…

Kako gledate na situaciju u domaćem stripu?
Nažalost, to je pre svega pitanje finansija. Jako je teško uraditi nešto za šta ne znaš unapred da li će biti plasirano, kada i u kojem tiražu. Nekad se to znalo – ako uradiš licencni strip za izdavača koji je afirmisan, znao si da ćeš dobiti nadoknadu. Pošto za to danas kod nas nema mogućnosti, momci koji rade su prinuđeni da sarađuju sa Francuzima, Amerikancima… To je neminovnost. Koliko domaći izdavački kapital može da pomogne da se ljudi okupe ovde i nešto urade, ne znam. Nemam nikakve podatke koliko se čita strip kod nas. Ne verujem da je sjajna situacija sa Stripotekom, pitanje je kako prolazi Veseli četvrtak… Pitanje je koliko su produkcija  i plasman domaćeg stripa uopšte mogući... Videćemo.

Kakav je odnos našeg društva prema stripu?
Sumnjam da je društvo ikad bilo zainteresovano za strip. Društvo čine pojedinci. Neki od njih čitaju strip, neki ne. A nekada se strip čitao… Cele generacije su odrastale na stripovima koje su objavljivali Dnevnik i Forum. Onda su se pojavili i izdavači koji su objavljivali francuske i američke stripove…
Danas, ukoliko bi država imala interes da uzme neki porez na stripu, pokazala bi i interesovanje. Ovako, on opstaje samo zbog zaljubljenika. Mislim da bi strip mogao da se pojavi kod nas kao bitan medij, ukoliko bi se nametnuo kvalitetom. To nije samo kod nas tako… Ne mislim na kvalitet izdanja – taj spoljni izgled, nego na sadržaj. Strip se pretvorio bukvalno ili u vračanje, gatanje, aždaje, babaroge, demone svake vrste, ili u superheroje – puku zabavu. To je najčešće iživljavanje scenarista, koji svoji najdublje duševne probleme ispoljavaju kroz scenarija, tipa užasnih horora, koji nemaju dubljeg smisla, osim da šokiraju. Ali to može u samo par brojeva. Mislim da se generalno postavlja pitanje smisla, kao i u svemu drugom. Ako samo insistiraš na zabavi, to onda posle izvesnog vremena postaje kontraproduktivno. S druge strane, ima mnogo kvalitetnih ljudi, koji po mom skromnom mišljenju, a bez želje da nekoga uvredim, traće talenat na gluposti. Toga ima pogotovo u Americi, u američkim stripovima. Video sam neke stripove koji su sjajno nacrtani, gde se dva heroja u četiri-pet epizoda mlate na krovu neke zgrade. A svaka epizoda je na 20 i kusur strana... i to je sve! Posle kažu – kriza stripa! Pa, naravno da je kriza! Treba ljudima ponuditi nešto bolje. Strip treba da bude idealni spoj vrhunskog teksta i dobrog crteža. Pritom ne mislim da treba stripovati pesme. Poezija i strip ne idu, osim epske poezije, koja može da se „ekranizuje“, ali druga vrsta ne. Danas se sve svelo na to da stripsko kolo u Evropi vode scenaristi. Zašto? Zato što žele da prodaju svoje ideje za film. Suština priče o  današnjem stripu je da autor želi da ga pretoči u film i da tako zaradi od prodaje prava. Nema drugog razloga što, posebno evropski scenaristi, tako beskompromisno insistiraju na striktnom praćenju scenarija. Pa i neki naši crtači koji rade za francuske izdavače se žale na to. Tamo su scenaristi neki bogovi sa vrha Olimpa ili Ajfelove kule koji svima diriguju kako da rade. Ne dozvoljavaju crtačima da se iskažu. Ima među njima momaka koji  su izvanredni i koji bi mogli neke stvari da pomere − kad bi ih scenaristi pustili. Možda u svemu ovome grešim, ali moj utisak je takav.
Kao i u životu, u stripu je mnogo važnije šta radiš, a ne kako. Naravno, to važi tek onda kad se dovoljno osposobiš da neku priču možeš kvalitetno da nacrtaš. Strip se danas pretvorio isključivo u zabavu... Doduše, i zabava može da bude vrhunska.

Da li ste poslednjih godina pokušavali da sarađujete sa francuskim izdavačima?
Iskreno rečeno – nisam. Videvši zahteve koji su bili postavljeni pred neke moje kolege, nisam se našao u tome. Nisam imao ni želju. Izašao sam iz toga, ne žaleći – ropstvo ima svoju cenu, sloboda svoju. Šta je tu problem – kada čovek uđe u neke godine, a traži mu se da crta kao neko drugi, a on već ima nekog iskustva, ima neki svoj rukopis, jako mu je teško da imitira rukopis nekog drugog crtača. Može se čovek siliti neko vreme da radi na taj način, ali je pitanje koliko će u tome izdržati. Danas crtači pristaju da budu robovi zbog finansijske situacije. Onaj koji te plaća svodi te bukvalno na najamnog radnika. Pa, ako nećeš ti, doći će neko drugi. Meni je to opterećujuće u ovim godinama, mada... nikad se ne zna!

Koliko trenutno radite na povratku stripu?
Intenzivno razmišljam, ali je sada sve to pitanje vremena. Dosta radim ilustracije, a radim i na jednoj knjizi – Poema o Voždu. Sa Zmajem imam dogovor da uradim knjigu o Stefanu Nemanji. Ali, imam želju da se vratim nekim stvarima koje sam ranije radio. Kada sam nedavno imao izložbu u Beogradu, momci iz Udruženja stripskih umetnika – Zoki Stefanović, Zoran Tucić... stalno su me pitali da li ću uraditi Olivera ponovo, da li ću nastaviti Baladu… Oni bi to voleli da vide!

A da li bi Vi to voleli da vidite?
Pa, naravno! Samo, treba sklopiti finansijsku konstrukciju. Ukoliko se neko ponudi… Jer, sad dobro uraditi album u smislu da uradiš olovku, pa da lepo obojiš, da to uradiš kako valja, tu treba najmanje godinu dana. Sad treba neko da te plaća godinu dana, a da ne zna šta će posle biti!?... Mada, nije nemoguće! Ja sam u finansijskom pogledu veoma fleksibilan...

Koliko se družite sa strip-autorima?
U kontaktu sam sa Banetom, Sibinom… Sa Perom Meseldžijom se vidim kad god dođe. Sa Mišom Mijatovićem retko… S Tozom se najčešće i čujem i vidim.

Kako ste zadovoljni izložbom koju ste 2011. imali u Beogradu?
Zadovoljan sam. Sreo sam dosta ljudi koje nisam godinama viđao, a upoznao sam i po prvi put neke autore, kao što je Aleksa Gajić. Dosta dugo nisam u svetu stripa, ali je interesantno da, iako godinama radim za Politikin zabavnik, sem Zeferina Grasija nisam poznavao tamo gotovo nikog. Mnogi su se pitali ko se krije iza pseudonima Gorski i tad su imali priliku da to otkriju, da me upoznaju, a i ja njih.. Takođe sam sreo jednog starog prijatelja iz sveta filma, Nikolu Stojanovića, čiji scenario za film je svojevremeno bio nagrađen i koji mi je predložio saradnju. Bila bi to neka koprodukcija sa Kinezima. Scenario je otkupilo Ministarstvo kulture, Kinezi su spremni da isfinansiraju svoj deo, ali se sad čeka odgovor našeg Ministarstva. Sve se svodi na to ko će biti novi ministar!? Priča za film je veoma interesantna i bilo bi lepo napraviti i strip. Tema je istorijska, ali se provlači do naših dana. To bih, recimo, jako voleo da uradim!

Koliko su druge umetnosti – film, muzika… delovali na Vaš rad?
Bilo je, svakako, puno raznoraznih uticaja. Slikarstvo, pre svega, ima u mom radu pokušaja da se primene i neka slikarska iskustva. Uzgred, možda je po mom mišljenju najveći umetnik Mikelanđelo, ali ne u slikarstvu, nego u vajarstvu. Mene je njegovo vajarstvo fasciniralo! Svaki čovek koji se bavi vajarstvom, a kleše, genije je! Zašto? Zato što ti ne vajaš tako što ti stvaraš oblik, nego oduzimaš od komada višak, da bi dobio željenu skulpturu... Muzika mi je, naravno, uvek bila bitna, mada u poslednje vreme više slušam duhovnu muziku. I film, filmsko kadriranje, svakako da su uticali…

Šta najviše zamerate savremenoj civilizaciji?
Mislim da je savremena civilizacija nekrofilna. Ne obožava se život, već mrtva materija. Sad je bitno samo materijalno, ali ne tako da ga zaradiš, već da dođeš do njega kako bilo. Jedući hleb koji nismo zaradili, zaboravljamo da tako jedemo tuđi trud.

Kakvo je mesto umetnika u takvom svetu?
Da na neki svoj način to pokaže. Slaveći život na način na koji je to radio, recimo, Andrej Rubljov – monah koji je posvetio život najvećoj vrednosti. Umetnik je pozvan da ljudima otvara oči, ali one unutrašnje, na koje je savremeni čovek navukao skramu. Umetnik bi trebalo da bude neko ko ume ono što ne umeju drugi.

Koliko su umetnici danas sposobni da promene nešto u civilizaciji? Koliko umetnost i strip mogu da menjaju društvo i pojedinca?
Kada sam pričao o umetnicima, tu nisam sebe ubrajao. Pojam umetnosti je postao toliko izvikan i profan da je izgubio svaki smisao. Šta može umetnik da promeni? Može da odškrine vrata nekom unutrašnjem traganju čoveka. Time se Dostojevski bavio. Trudio se da odškrine duhovne oči, da odgonetne smisao svog bivstvovanja ovde. Opet bi se mogli vratiti vitezovima i vrednostima koje zastupaju... Danas mladi ljudi nemaju ideal, kao moja generacija koja je kao mlada bila svesna da mnoge stvari ne valjaju, ali, ruku na srce, ništa nije uradila po tom pitanju. Ogroman broj ljudi se ponaša kao da su narkomani – ili nam je premalo, ili nam je preskupo... Ako umetnik ujutro ustane, pogleda se u ogledalo i zapita: „Čemu sve ovo“, on sigurno nije zadovoljan svetom u kojem živi. Svaki čovek, tvrdim, otprilike zna u kakvom svetu živi, ali istovremeno i naslućuje u kakvom bi svetu želeo da živi… Svaki prevarant, narko diler, ubica, u suštini zna kako svet treba da izgleda. A ljudi kao da nemaju snage  da pre svega u sebi nešto promene.

Ima li onda strip budućnost?
Naravno! Nekom klincu će značiti neki vitez, pa će i on jednom postati vitez. Možemo se i preko stripa zapitati koje su to prave ljudske vrednosti. Sve što na istinski način izražava ljudski duh može čoveku da pomogne da izađe na pravi put. Kada bi se napravio neki strip o našim kosovskim junacima, čitaoci bi mogli da se zapitaju oko nekih stvari – istih onih koja su mučile i te junake. To su pitanja: treba li voleti drugog i da li išta treba uraditi za njega? Da li ja treba sutra da dam život za komšiju?

Kako Vam izgleda Novi Sad danas?
Grad je onakav kakvi su ljudi koji žive u njemu. I to se vidi. Danas treba zaista puno ljubavi da bi se istrpelo sve što se dešava u gradu. Meni smeta ta jedna nebezbednost koja vlada u gradu. Kad to kažem mislim na moje klince – moj najstariji je drugi razred gimnazije, dok je mlađi osmi razred. Priče koje od njih čujem kad se vrate posle izlaska „u život“, nisu bezazlene. A bojim se da društvo zatvara oči pred tim stvarima. I sama škola danas je jedna tužna pojava… Sve to povećava značaj kućnog vaspitanja.
Kad čovek to malo šire sagleda shvati da je kod nas sve ikebana – pogledajmo samo politiku – bulumenta ljudi koji nam rade šta hoće, a od nas očekuju da im aplaudiramo!

Šta je potrebno da se mladima ponovo približi strip?
Moji klinci konkretno ne čitaju strip. Više su vezani za Politikin zabavnik – pročitaju Garfilda, Hogara. I oni doživljavaju strip kao jevtinu zabavu – pročitaš ga, nasmeješ se i to je to. Šta treba uraditi – pa podići kvalitet stripa. Privući omladinu… Mi možemo da pričamo da valja ili ne valja Hari Poter, da ne valja strip koji se nudi mladima, ali šta je alternativa? Treba nešto uraditi. Na kraju krajeva, mi smo napravili tu knjigu o Svetom Savi. Sveti Sava je u svoje vreme, kao mlad čovek, bio sve samo ne oličenje mladog čoveka danas. Sada je vreme kada ne živimo svoje živote, nego tuđe. Gledamo kako drugi žive. Pre ili kasnije će se ljudi vratiti pitanjima koje ja postavljam. Čemu sve ovo služi? Da li samo trenutnom uživanju? A šta posle? Ne vidim u tome smisao života, u prolaznim stvarima.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)

  ...Stripburger na strokovnem stripovskem simpoziju
  "Mednarodna stripovska umetnost in stripovske scene"

Univerzitetna knjižnica v Freiburgu (Nemčija),
20.-21. februar 2017

V južnonemškem univerzitetnem mestu Freiburg bo konec februarja potekal strokovni stripovski simpozij pod naslovom "Mednarodna stripovska umetnost in stripovske scene". Odvijal se bo v okviru projekta comiXconnection, ki poteka pod okriljem berlinskega Muzeja evropskih kultur in drugih pridruženih kulturnih inštitucij, osredotoča pa se na neodvisno stripovsko ustvarjalnost jugovzhodnega evropskega prostora. Leta 2013 smo si v Ljubljani lahko ogledali tudi njihovo pregledno razstavo, ki je vključevala mnoge slovenske stripovske avtorje, tokrat pa bo prav Stripburger mednarodnemu občinstvu predstavil tudi nekatere druge vidike slovenske stripovske scene in ustvarjalnosti.

Spremna razstava je tokrat razstavljena v prostorih osrednje univerzitetne knjižnice v Freiburgu in bo na ogled vse do 9. marca, med 20. in 21. februarjem pa bo tam potekala tudi serija predavanj in predstavitev strokovnih besedil, ki se posvečajo estetiki, politiki in ekonomiji stripa in, obravnavajoč sodobne premike na področju stripovske ustvarjalnosti, presegajo jezikovne, nacionalne in kulturne meje med državami in regijami, iz katerih prihajajo letošnji udeleženci.

Letos bodo svoje prispevke prispevali nekateri, Stripburgerjevim bralcem že dobro znani stripovski avtorji in akterji, med drugimi tudi Danilo Milošev Wostok, Irena Jukić Pranjić in Aleksandra Sekulić. Naš član uredništva Bojan Albahari bo v svojem prispevku kot primer dobre prakse prikazal kar našo revijo in v tej študiji primera predstavil pot, ki jo je Stripburger prehodil "od fan-zina do pro-zina". Ta pot je bila vijugasta in ne povsem brez ovir, a prav zato toliko bolj poučna in zanimiva, zato lahko služi kot odličen študijski primer, kako se (so)ustvarja domačo stripovsko sceno. Poleg tega bo Bojan tudi gost pogovora o mednarodnem stripovskem mreženju, ki bo zaključil strokovni del simpozija.

A to še ni vse: spremni program vključuje tudi druge vsebine, povezane z našo revijo. Na današnji dan, to je 9. februarja, bo namreč v Kommunales Kino v Freiburgu potekalo tudi prikazovanje animiranih omnibusov Stripburger in motion ter Wanted Borisa Dolenca, ki sta nastala po stripovskih predlogah, objavljenih v naši reviji.

Evropska oz. nemška akademska in kulturna srenja torej resno in z rešpektom obravnavata stripe in stripovski medij (vse podobnosti s Stripburgerjem so nenaključne in namerne), Stripburgerjev prispevek pa je pomembna obogatitev programa simpozija. Zato se nadejamo, da bo takšen pozitiven zgled odmeval tudi južneje od Freiburga.

http://comixconnection.eu/

  ...Slaninijada!

Četvrtu godinu za redom ilustraciju za promo materijal, za Slaninijadu radio je pančevački karikaturista i ilustrator Nikola Dragaš. Za vreme manifestacije biće otvorena njegova izložba karikatura, a svoje radove inspirisane Slaninijadom će predstaviti i polaznici Zimske škole karikature.

Na jednom časova Zimske škole karikature u organizaciji Doma omladine Pančevo, polaznici uzrasta 4 – 15 godina, pod budnim okom karikaturiste Nikole Dragaša, napravili su veoma duhovite i maštovite radove na temu slanine, mesa i mesnih prerađevina.

Izložba će biti otvorena u četvrtak 16. februara 2017, u 13h (odmah posle svečanog otvaranja), u Hali sportova, u Kačarevu. Izložba će trajati od 16. do19. februara koliko će trajati i Slaninijada, festival slanine, mesa i mesnih prerađevina.

 

  ...ili razgaljujuća apokalipsa vrhunskog
  strip crtača - „Creepy predstavlja Hose
  Ortiz Apokalipsa i druge priče“;
  izdavač „Darkwood“ 2014.;

Strip izdanja u obliku raznoraznih svezaka i magazina na novinskom papiru, najčešće štampanih crno-belo (mada je ono crno uglavnom sivo) ili slabim bojama, sa umrljanim otiscima nejednakog intenziteta i drečavim kolor koricama deo su odrastanja generacija dečaka i devojčica Zapadnog sveta, posebno u drugoj polovini XX veka. Jeftina zabava koja velikim tiražima donosi profit - to je bila uloga stripa u okrilju korporativnog izdavačkog biznisa. Da bi se ovaj zadatak ispunio urednici su neprestano tragali za sadržajima koji će još bolje prodavati robu. Na tržištu SAD-a, koje je taj recept i promovisalo, borba za publiku nije poznavala granice pa je svaki potencijalni smer interesovanja čitalaca istraživan i, makar probe radi, zadovoljavan. Tako su eksplicitni palp horor i uvrnuti naučnofantastični stripovi iz „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) privukli veliku pažnju tinejdžerske publike što je „izrodilo“ i vrhunski parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Burna reakcija konzervativno-melograđanskih snaga zabrinutih za mentalno zdravlje omladine (kad je već prohibicija neslavno propala) naterala je establišment da 1954.g. stripove proglasi štetnim i nepoželjnim što je uz masovni bojkot slomilo brojne izdavače (nešto slično se, malo ranije desilo u Jugoslaviji u „organizaciji“ progresivnih snaga). Da bi se spaslo šta se može, strip industrija je osnovala sopstvenu cenzuru (famozni CCA) koja je „krojila“ buduću poželjnu ponudu „priča u slikama“. Uspon rok’n’rol muzike i hipi pokreta, odnosno društveno angažovanje mladih (od borbi za prava crnaca do otpora ratu u Vijetnamu) uticaće i da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio; jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u kojima se osećao duh slavnih „EC“ vremena. „Creepy“ i „Eerie“ su okupili niz „slobodnjaka-nezavisnih“ strip velikana spremnih da realizuju zadatke ovih magazina i njegovih „domaćina“ ujka Jeze i rođaka Groze a koji su bili da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“. Za postizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je omogućilo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju postojeću i razvijaju novu žanrovsku ikonografiju ali i da traže sveže teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak kako u žanrovima tako i u razvoju strip tehnika bio očigledan.

U plejadi saradnika ovih magazina zapaženo mesto zauzima i Hose Ortiz (1932-2013), Španac koji je i pre nego što se 1974.g. priključio Vorenu bio aktivan i produktivan crtač. Za nepunu deceniju saradnje sa Vorenom, Ortiz je nacrtao oko 120 stripova što ga ubraja među najproduktivnije izvođače strip radova. Po povratku u Španiju Ortiz će u saradnji sa scenaristom Segurom započeti postapokalitčki serijal „Hombre“ (koji će mu doneti veliku slavu) a potom i druge serijale („Barton i Cid“, „Morgan“). Ortiz je crtao i za mnoge engleske izdavače kao i za italijanskog Bonelija (mega epizode Teksa Vilera). Brzina Ortizovog rada (i po tri table dnevno) učinila ga je poželjnim saradnikom izdavača koji daju kratke rokove; no, uprkos velike produkcije Ortiz je uspevao da zadrži standardno dobar crtež u prepoznatljivom stilu koji je od početnih tvrdih linija evoluirao u jedinstveni spoj redukovano-karikaturalnog crteža, ne nužno anatomski adekvatnog, lelujavih senki i tvrde podele na svetlo i mrak. Ovaj se manir pokazao veoma prilagodljivim svakovrsnim temama odnosno i tradicionalistički koncipiranim i akciono razmahanim i montiranim tablama. Ortiz jednako uspešno crta prizore iz prošlosti i budućnosti, lepotice i čudovišta, egzotična mora, prerije Divljeg zapada i velegrade, sunčane pustinje i zlokobne predele magli, ukletih zamaka i poderanih zavesa iza kojih se kriju svakakvi užasi. Kao vrhunskog profesionalca njega ni jedna priče ne zatiče nespremnog. Knjiga komplikovanog naslova „Creepy predstavlja: Hose Ortiz Definitivna kolekcija priča i ilustracija objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie - Apokalipsa i druge priče, tom 1“ originalno objavljena 2014. i iste godine izdata kod nas zahvaljujući agilnom „Darkwood“-u u ediciji „Jezovik“, sabira bogatstvo Ortizovih stripova rasutih po ovim magazinima čineći ih dostupnim novim generacijama i potvrđujući da je reč o vrhunskom umetniku. Ovaj tom čine, uz dve dopadljive minijature („Goblin“ i „Zvezdano dete“), serijali kreirani u nekoliko nastavaka. Početni „Apokalipsa“, scenarste Bada Luisa, čine celine „Rat“, „Glad“, „Kuga“ i „Smrt“ a njihove cinične priče dozvoljavaju Ortizu da se potpuno razmaše crtajući impozantne minijature i slike preko čitave stranice. „Demoni Džeremaje Kolda“, scenario Bada Luisa, su ambiciozno horor zamešateljstvo koje je Ortizu dozvolilo da šeta od Nju Meksika do San Franciska iz 1914. godine. Serijal „Probisvet“ smešten u Japan, u sumrak ere samuraja, 1854.g. bavi se šarolikim društvom, od nindži do Crnog demona, boga koji vrišti, a sve se to vrti oko simpatičnog, prgavog Irca Hjuza Sali Salivena. „Nuklearna hit parada Žestokog Džoa“, scenariste Džima Stenstruma, kojoj je prvi nastavak nacrtao legendarni Ričard Korben, šaljiva je postapokaliptička igrarija koja će izmamiti osmeh čitaocima što zbog same priče a što zbog Ortizovih crtačkih geg vragolija.

U konačnom sagledavanju ova je knjiga dokument o duhu jedne epohe koji je vrhunski strip umetnik Hose Ortiz pretočio u sjajne „priče u slikama“ koje plene pažnju i razgaljuju maštu znatiželjnih čitalaca.

(„Dnevnik“, 2017)

  ...četvrtak, 9. februar u 19.00 (traje do 19. februara)

Ciklus izložbi: Afirmacija mladih • Retrospektivna izložba dečijih radova • Autor postavke: Miloje Mitrović, Lajkovac

Škola stripa za decu osnovnoškolskog uzrasta u Lajkovcu nastala je iz redovne nastavne produkcije predmeta likovne kulture i časova dodatne likovne sekcije profesora Miloja Mitrovića. Izložba donosi izbor radova polaznika škole iz Lajkovca, nagrađivanih na republičkim i međunarodnim takmičenjima.

Poetski i emotivni osvrt na stvaralaštvo ovih mladih strip autora dao je i doajen našeg stripa Brana Nikolić, koji je bio u prilici da prati i sagledava njihov rad, a čije izvode iz teksta ovom prilikom prenosimo: „Ko to tako žustro i hrabro izdiže cvetove iznad kuća i odžaka? Gde su se uputili i plavetnilom i zelenilom obojenih oblaka i ptica? Kakve su to trave u hiljadama boja? Odakle svi ti likovi crvenih obraza i očiju potonulih u duše i sanjarenja? Odakle je samo iznikao taj neuki ali božanstveni kolorit? Kakve su to drhtave ali čarobne četkice kretale u svet maštarenja? Ko je to posejao taj akvarel po listovima bloka broj 5? I ti preslatki stripovani doživljaji kako izlaze iz pora i vijuga dece koja svet izmišljaju, ali ga neumitno i osvajaju...

To su oni. Klinci iz Lajkovačke škole stripa (...) Nastali su iz redovnih časova crtanja profesora, slikara i pedagoga Miloja Mitrovića koji ih je svojim znanjem i pedagoškim pristupom prosto `naterao` da zavole olovku, tuš i boje. Ostali su okićeni mnogim međunarodnim, republičkim i regionalnim nagradama za svoje blagoslovene tvorevine. I izrastaju u dobre momke i dobre slikare. Pejsaži, portreti, scene, stripovi... sve se rađa iz školskih klupa osnovne škole Mile Dubljević iz Lajkovca...“

  CIA, snajka, CIA! – doprinos Centralne
  informativne agencije stripu i stripologiji

utorak, 7. februar 2017. u 19:00 DOB//Tribinska sala

Učestvuju: Slobodan Ivkov, istoričar umetnosti i dr Aleksandar Raković, istoričar. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac. Organizacija: Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije

Kada je CIA, Centralna informativna agencija Sjedinjenih Američkih Država, 17. 1. 2017. postavila na Internet 12 miliona stranica dokumenata, stripolozi su dobili zanimljivu građu koju je ova ustanova sedam desetleća marljivo sakupljala, još od osnivanja 1947. godine.
Strip se u spoljnoj i internoj dokumentaciji Cije pominju hiljadama puta. Negde je to usputno, dok su negde stripovi analizirani kao slika javnog mnjenja ili neprijateljskih namera, ali i korišćeni kao sredstvo propagande, subverzije, obuke i komunikacije. Međutim — sa druge strane gvozdene ideološke zavese Hladnog rata — čuvari poretka u stripskim redakcijama Titove Jugoslavije nisu se dali lako prevariti...
Ovo je prva tribina u jugoslovenskim zemljama na temu stripa i Cije, naporedna istorija američke i jugoslovenske pop kulture u malom.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs

  ...FOR STRIPBURGER 2017!

It’s 2017 and your favourite comix magazine Stripburger will celebrate its silver jubilee (25 years of existence)! However, there’s no time for being lazy, it’s time for a new open call for the upcoming Stripburger issues (#69 and #70).

Send your submissions to burger@mail.ljudmila.org
by March 26th!

SUBMISSION GUIDELINES
FORMAT: 27 x 19 cm (portrait).
B&W OR COLOR: We prefer comics in black and white or in grayscale, but we accept color pages, too. But keep in mind that there are limited number of color pages per issue.
FILE FORMAT & RESOLUTION: The preferred file format is TIFF or PDF: 600 dpi linearity for b&w comics and 300 dpi for grayscale and color ones. Submit only low resolution jpgs or a single pdf for our consideration. The big resolution files as described above we’ll ask you to send later.
LENGTH: The maximum length allowed is 12 pages for b&w comics and 4 pages for color ones. If you want to send us longer stories, contact us first.
LANGUAGE: English.
THEME: No themes, no limits.
DEADLINE: 26 March 2017
SEND TO: burger@mail.ljudmila.org
ADDITONAL NOTES: We are not necessarily looking for new comics, you can also send older stuff, but note that they must be previously unpublished in English in an international comics magazine/anthology. We’d  prefer if you don’t publish the full comics online before we print it.

Stripburger’s editorial board holds the right to accept or decline any contribution. All selected works will be published in print and digital version of Stripburger magazine. Copyright is retained by the author at all times.
Unfortunately, we cannot pay any artist for their contributions. If we decide to publish your comics, we’ll contact you and once it is printed you’ll get 5 free copies of the magazine with your submission inside.
More info about Stripburger magazine you can find on our website. If you have any questions, please don’t hesitate to get in touch. Write us: burger@mail.ljudmila.org
We are looking forward to receiving your submissions and thank you very much for spreading the word!

Long live comics, long live Stripburger!

Promocija novog strip albuma iz serijala „Amnezija, superjunak s problemom sa pamćenjem“

Bazilion godina nakon posljednjih avantura, Amnezija se vraća u novom strip albumu autora Filipa Andronika.

Najdugovječniji bosanskohercegovački superjunački strip serijal, onaj o zaboravnom superjunaku Amneziji, doživio je i treći nastavak koji će publici biti predstavljen 3. februara/veljače u 19h u striparnici Agarthi Comics (Mula Mustafe Bašeskije 63, Sarajevo).

Scenarij i crtež ovog serijala potpisuje nagrađivani strip crtač Filip Andronik iz Sarajeva. U proteklih pet godina objavljena su dva dijela ovog serijala, i to „Amnezija, superjunak s problemom sa pamćenjem“ te „Amnezija, superjunak s problemom sa pamćenjem: Porijeklo“. Serijal je nagrađen na Balkanskoj smotri mladih strip autora a pojedinačne epizode su objavljivane u domovini i inostranstvu.

Ovaj album nosi podnaslov „Negativac“ jer u njemu Amnezija, ostavljen od superdjevojke, zaboravlja da je ikada bio pozitivan. U novih 54 stranice stripa on sije nered i destrukciju oko sebe čineći stanovnike grada i druge negativce ugroženim. No, iako Amnezija u ovom nastavku prestaje biti pozitivan, njegove avanture ne prestaju biti urnebesno smiješne!

U promociji će učestvovati i urednik ovog izdanja, strip teoretičar i predsjednik udruženja Drugi Ugao Emir Pašanović a Filip će svim kupcima rado nacrtati crtež u ili potpisati album.

Nakon promocije u petak, strip album će se naći u prodaji na web stranici www.stripovi.ba, u striparnici Agarthi Comics te svakako i u drugim knjižarama u državi.

Sreten Drašković je rođen 1933. godine u Kočanima, Makedonija. Oženjen je Milicom i otac jedne ćerke. Po završeteku Drugog svetskog rata seli se u Novi Sad. Tu završava srednju školu i Višu pedagošku školu – likovni odsek, a zatim diplomira i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek književnost. Jedno vreme radi kao profesor književnosti, a onda se 1966. godine zapošljava u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik, gde radi u Redakciji zabavih izdanja. Prvo radi kao novinar u časopisu Veseli svet, a od 1968. godine postaje urednik stripa u edicijama Zlatna serija i Lunov magnust strip. Tokom narednih trideset godina, kao urednik ovih i drugih strip-izdanja,

  Intervju: Sreten Drašković

Ko je Sreten Drašković?
Rođen sam 1933. godine u Makedoniji, u Kočanima. Da bi se razumelo otkud ja tamo, moram vam ispričati priču o svom ocu. On je rođen u Hercegovini. U Prvom svetskom ratu nije želeo da se bori na strani Austrougarske. Italija je bila u Prvom svetskom ratu saveznik, pa je tamo prešao. Uspeo je da pređe preko nekih 15 „žica“ da bi dospeo u Italiju. Bilo je zimsko vreme... Onda je stigao u Rim, gde je završio francusku obuku, pa kao srpsko-francuski dobrovoljac otišao na Sоlunski front.
Kad se završio Prvi svetski rat, on je peške kao vojnik prešao put od Soluna do Pečuja. Ja sam time još kao dečak bio šokiran! I sada, kao čovek koji je proživeo svoj život, isto o tome razmišljam i divim mu se! Stvarno neverovatno! Jer, on je mogao da ode u SAD, a ne u Solun da ratuje.
Mnogi solunski dobrovoljci dobili su zemlju ili u Vojvodini ili u Makedoniji. On je dobio zemlju u Makedoniji. U Sremskoj Kamenici je završio školu za žandarmeriju i dobio  zaposlenje. Vremenom je postao upravnik jedne žandarmerijske stanice tamo dole. Bio je jedno vreme angažovan protiv komita. Tu je bio sve do 1941. godine. Sagradio je novu kuću u Skoplju. Mi smo prešli u tu kuću. Onda su došli Nemci, a za njima i Bugari. Da Bugari nisu došli, mi bismo ostali u Skoplju stalno. Međutim, kada su došli Bugari, sve Srbe su proterali u roku od 24 sata u Srbiju. Među njima smo bili moj otac, ja i naša porodica. Ja sam imao brata, sestru, mamu. Tako smo postali izbeglice u Srbiji.
Za vreme rata bila je glad. Moj otac je dva puta preživeo bombardovanje. Ja sam kao dečko preživeo u Čačku bombardovanje nemačkih štuka – pamtim kao da je juče bilo. Imao sam osam godina... Partizani su 1941. oslobodili Užice i Čačak, pa su Nemci u znak odmazde bombardovali te gradove. Posle rata je tata prešao u Novi Sad. Zašto? Zato što se u našu kuću u Skoplju uselio jedan visoki partizanski funkcioner i nismo mogli da uđemo u našu kuću. Tata je tako ostao u Novom Sadu i ja sam tu rastao...
Pošto je posle oslobođenja bilo jako teško stanje, tata je predložio da idem u neku srednju stručnu školu, a ne gimnaziju, kako bih što pre došao do zaposlenja. Ja sam odabrao, pošto sam imao sklonosti ka crtanju, arhitektonski odsek u srednjoj školi. Završio sam to i dve godine radio kao arhitektonski inspektor u Somboru. Pošto sam želeo da se razvijam na umetničkom planu, hteo sam da upišem Akademiju umetnosti u Beogradu. Međutim, kako za to nisam imao para, a u Novom Sadu je pre osnivanjа Akademije umetnosti postojala Viša pedagoška škola – likovni odsek, to sam upisao i završio. Profesori na Višoj školi su bili isti oni koji su kasnije prešli na novoosnovanu akademiju – Bogumil Karlavaris, Jova Soldatović, Boško Petrović... To su bili moji profesori.
Nakon što sam to završio, hteo sam da upišem istoriju umetnosti. Opet nisam imao para za Beograd – u Novom Sadu je postojao Filozofski fakultet, ali bez odseka zа istoriju umetnosti. Onda sam upisao književnost i diplomirao. Kao profesor književnosti sam dve godine radio u Prijedoru. Zašto tamo – jer je plata bila duplo veća nego u Novom Sadu!

Kako ste dospeli u Dnevnikovu redakciju zabavnih izdanja?
Radeći u Prijedoru, pročitao sam oglas da Dnevnik traži novinara-urednika za zabavna izdanja. Pročitam – traži se filozofski fakultet, književnost i likovna umetnost! A ja imam i jedno i drugo! Neverovatno kako se to potrefilo! Konkurisao sam, ali nisam odmah bio primljen. Mitar Milošević, koji je bio direktor Organizacije udruženog rada Izdavačka delatnost u Dnevniku pozvao me je na razgovor. Njegova uzrečica, kao Crnogorca, bila je „Sedi, kneže!“. Seo sam i više od sat vremena razgovarali smo o svemu i svačemu. Onda mi reče: „Kneže, primljen si!“.
Onda je tako bilo. On je odlučivao o tome. To je bilo 1966. godine. A nisam znao uopšte ni čime se bave Zabavna izdanja! Bio sam primljen i trebao sam da upoznam posao. Vlada Dubravčić je bio glavni urednik Redakcije zabavnih izdanja. Izlazile su nedeljne novine Veseli svet i Vlada me je ubacio u taj list. Veseli svet je bio dosta interesantan u to vreme i na neki način progresivan. Bavio se umetnošću tako što je kontaktirao sa umetnicima – pozorišnim, filmskim, likovnim... Ja sam imao zadatak da pravim intervjue sa umetnicima. Sećam se Staše Pešić, čuvene glumice (Pozorište u kući) – bila je izuzetna osoba! Razgovor smo vodili u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bila je pomalo ogorčena – svaki dan je imala po neku predstavu, za razliku od koleginica i kolega koji imaju po nedelju dana ili 15 dana razmaka, a plata je bila ista!
Onda, 1968. godine, pokreću se Lunov magnus strip i Zlatna serija, na inicijativu Mitra Miloševića. Ja tu postajem jedan od urednika strip-izdanja. To je za mene bila novost, jer se ja nisam bavio stripom. Od samog starta sam morao da učim i da upoznajem tu oblast. Prvenstveno sam obraćao pažnju na likovni aspekt – scenario me nije toliko interesovao. Vremenom, sve više sam upoznavao junake, kao i odakle mi dobijamo stripove – Boneli i Dardo iz Milana. Mi smo sa njima uspostavili kontakt, imali međunarodne ugovore; često smo putovali tamo. U samom startu me je iznenadilo jer smo dobili odrešene ruke da sa njihovim materijalom radimo šta želimo.

Relativno brzo vaša redakcija uspostavlja saradnju i sa domaćim autorima...
Kako je vreme teklo, na naše prijatno iznenađenje, tiraži su sve više rasli. Recimo, od 30 hiljada, 50 hiljada, što je bio ogroman tiraž za one vreme, mi smo dostizali 100 hiljada primeraka po jednom broju, što je bilo neverovatno za Jugoslaviju. Mi smo to negovali... Međutim, odjednom se kod Darda (vlasnik Sartoris) stvorio vakuum – nije više bilo novih epizoda Velikog Bleka! Nismo znali šta da radimo. Jedno vreme smo čekali... A onda su se pojavili Bane Kerac i Toza Obradović, sa njihovim stripom Poručnik Tara... Dolaze dva mladića od nekih dvadesetak godina, onako snishodljivo ulaze, sa tremom i meni se obraćaju. Daju  mi dve-tri table tog stripa. Ja pogledam onako na prvi pogled – dopalo mi se sa likovne strane (nisam znao sadržaj). Tražio sam od Toze da mi dâ sinopsis. To mi se dopalo, pa sam tražio i gotov scenario za jednu ili dve epizode. Toza mi dâ scenario, ja pročitam, dopadne mi se i kažem: „Hajde, radite!“. Oni su bili oduševljeni! E, sad, kako su oni došli do mene? Slavka Bošnjaković, koja je bila likovni urednik, radila je strip Kurir Mladen (scenario je napisao Vlada Dubravčić). Strip je objavljivan u Zlatnom klikeru. Bane i Toza su to čitali i pomislili – umesto da idu u Forum ili Dečje novine, što da ne odu u Dnevnik? Uz to, Toza je imao vezu sa Staborom – izuzetnim karikaturistom Borislavom Stankovićem. Toza je otišao kod Stabora, rekao mu da bi želeli da sarađuju sa Dnevnikom. Stabor ih je doveo onda do mene.
Pitao sam Tozu da li bi on mogao da piše scenario za Velikog Bleka, nakon što prouči sve objavljene epizode. Toza mi je odgovorio: „Ne znam, ali pokušaću, pa ćemo videti...“. Onda se pojavio Branko Plavšić. Izuzetan crtač. Vrlo simpatičan. Toza je prvo s njim počeo da radi Bleka. Ja sam se oduševio Brankovim crtežom! Branko je radio prilično sporo, ali odlično! Posle Branka se pojavio Sibin Slavković... Branko se obratio nekom crtaču iz Dečjih novina. Međutim, umesto njega u Bačku Palanku, gde je Branko živeo, došao je Sibin. Tamo se upoznao sa Brankom i Tozom. Oni su ga prvi put tada videli! Posle su se sprijateljili, postali kumovi... Kad je Sibin počeo da radi Velikog Bleka, ja sam se oduševio. Radio je nešto drugačije od Branka, ali sam ja bio prezadovoljan, jer sam dobio svoje crtače i moglo je da se nastavi izdavanje Velikog Bleka!

Pored Baneta kao crtača, koji je bio izuzetan i najbolji, pojavljivali su se i novi – Pavel Koza, Marinko Lebović, Slavko Pejak, Radič Mijatović, Mikica, Ahmet Muminović... Jako sam bio zadovoljan Ahmetom. Bio je vrlo tačan, a dobar crtač. To je bila ta jedna osnovna ekipa. Radili su mnogo, ali su zarađivali i dobre honorare. To je bila ekipa koja je proslavila novosadski strip u celoj Jugoslaviji. Kad kažem proslavila, mislim da su naša izdanja imala nezamislive tiraže u to vreme, a kad kažem nezamislive – nama je 100 hiljada primeraka jednog izdanja bilo uobičajeno, za razliku od drugih izdavača iz Zagreba, Sarajeva... Interesantno da Srbija nije bila naše glavno tržište. Hrvatska je bila glavno tržište, a i Slovenija, Bosna isto tako. Dnevnik je doživeo na bazi stripa potpuni krah kad se Jugoslavija raspala. Ostala je samo Srbija, a to je bilo otprilike jedna petina tržišta u odnosu na ceo tiraž.
U Sloveniji sam imao jednog izuzetnog crtača – Jelka Peternelja. Izuzetan čovek, koji je bio jako brbljiv... Bio sam dva puta u njegovoj kući i Sloveniji... Na osnovu TV serije Kuda idu divlje svinje, koja je bila veoma popularna, Jelko i ja smo razmišljali da li može da se napravi strip od toga. „Jelko, sve zavisi od tebe“, rekao sam mu. „Ja ću nabaviti filmski scenario, koji ćemo pretvoriti u stripski. Ostalo je sve na tebi“.
Ja sam bio toliko zadovoljan njegovim radom, ne samo crtežom, već je on tako pratio scenario, da kad čitaš strip (nazvali smo ga Crni Roko), to je bilo kao da gledaš film! A pogodio je facu Samardžića fantastično! Dobro me je gnjavio sa honorarom, uvek je tražio više, što je i zaslužio... Ali, morao sam da vodim računa i o redakciji koju sam vodio...
Konkurenti su nam bili Dečje novine i Forum, ali su oni imali drugačije sadržaje i nisu bili konkurencija u pravom smislu.

Intenzivno ste sarađivali sa stranim izdavačima...
Sa Bonelijem smo održavali stalne kontakte, jer smo imali dosta junaka – Zagora, Teksa, Komandanta Marka... Imali smo vrlo dobre odnose. Jednom prilikom pozvao sam Bonelija i Sartorisa da budu gosti Dnevnika. Bio je neki jubilej... Oni su bili stvarno oduševljeni jer nisu znali kako izgleda naša produkcija ovde.
Često smo putovali u Italiju, nekad našim autom, nekad avionom. Baš smo često putovali. Čak mi je to pred kraj karijere i dosadilo pa sam molio Stanojeva da umesto mene šalje nekog drugog. Putovanja su uvek bila zanimljiva i uvek su nas veoma lepo dočekivali. Sećam se da nas je Boneli vodio na večere po ekskluzivnim restoranima, pio se viski na flaše... Saradnja je bila dobra!
Često sam odlazio i u Dardo. Jednom prilikom smo na neki čudan način, u nekom magacinu, našli zaostale epizode Velikog Bleka, za koje ni  Sartoris nije znao! Bavio sa nekim drugim poslovima, automobilizmom... Ja sam bio van sebe od sreće! Jer, pored Branka, pored Sibina, imali smo još i te epizode!

Možete li nešto reći o vašem poznanstvu sa Mitrom Miloševićem?
Kad sam ja došao u Dnevnik, Mitar je već bio u godinama. Njegov Lun kralj ponoći, koga je objavljivao pod pseudonimom, imao je veliki tiraž. Pre stripa, Mitar je svojim romanima uspeo da obezbedi materijalnu bazu za ostalo. Bio je veliki gospodin, inače prvoborac NOB. Otišao je iz armije kao major, već 1946-1947. Odmah je počeo da se bavi pisanjem. Sećam se, na primer, da iako nikad nije bio u Londonu, Mitar je nabavio sve moguće turističke prospekte i koristio ih za romane, nijednom nije pogrešio u nazivu nekog londonskog kvarta. Bio je veoma dosledan. Bio je vrlo inteligentan, prijatan za društvo. Nekih petnaestak godina radili smo zajedno, a onda je kao borac otišao u invalidsku penziju.

Najviše ste sarađivali sa Duškom Stanojevim?
Duško Stanojev je, nažalost,  umro jesenas. Nas dvojica smo bili veoma bliski prijatelji. Zajedno smo došli u Dnevnik. Duško je bio pravi profesionalac. Jako rano je počeo da se bavi novinarstvom, još kao gimnazijalac. U autotransportnom preduzeću je uređivao i pisao za njihov list, pa je odande došao u Dnevnik. I politički je bio dosta angažovan, pa je nekoliko godina bio delegiran ispred Dnevnika u Izvršno veće Vojvodine.
Prema saradnicima je bio dosta strog u smislu davanja predloga i praćenja ostvarivanja tih predloga. Bio je potpuno predan poslu, veoma cenjen u Dnevniku. Kad je Mitar Milošević otišao u penziju, Duško je postao direktor OUR-a. Bio je neumoran, zaljubljen u svoj posao, izdavaštvo i novinarstvo, potpuno predan Dnevniku. Osam godina je bio mlađi od mene...

Možete li ukratno da predstavite vašu tadašnju Redakciju zabavnih izdanja?
Moja redakcija, kojoj sam ja bio odgovorni urednik, imala je 22 člana, otprilike pola žena, a pola muškaraca. Svi su imali srednju školu, a pojedini i fakultete. Najviše je bilo onih koji su završili studije književnosti. Likovnim delom su se uglavnom bavili spoljni saradnici.
Između ostalih, lektor u Redakciji bio je i Mirko Čanadanović. U Redakciju je došao kad je „zglajzao“ kod Tita, kao magistar književnosti. Sve do penzije je ostao u Dnevniku. Među lektorima je bio najobrazovaniji i najbolji. Tu je bila još i Milica Korošec, koja je bila profesor književnosti i radila je kao novinarka i urednik, zatim Mirjana Zamurović, koja je isto radila kao lektor. Tako su naši tekstovi jezički bili veoma čisti. Strogo smo vidili računa da se nijedna jezička greška ne potkrade. Onda smo imali dosta upisivača teksta, uglavnom sa srednjom građevinskom ili nekom srodnom školom, tako da je i titlovanje bilo na visini. Uvek se mislilo na čitaoce, da oni neguju i čistotu jezika i lepotu pisanja.
Redakciju su činili još i ljudi zaduženi za distribuciju. Sa njima smo imali tesnu vezu. Oni su pratili i čuvali svaki broj koji se vratio kao remitenda, čekajući leto. Cela remitenda je preko leta slata na Jadransko primorje i sve se prodalo tamo! Zahvaljujući tome, Dnevnik je bio finansijski najjači izdavač u Jugoslaviji. Bili smo veoma zahvalni tim ljudima iz distirbucije koji su vodili računa o svakom primerku remitende.
Ja se nisam bavio samo stripom. Bio sam odgovorni urednik stripa, ali i urednik drugih izdanja. Među tim drugim izdanjima bili su i albumi sa sličicama, koji su bili veoma aktuelni u to vreme. Pokojni Duško Stanojev, moj odlični prijatelj, direktor OUR-a, jednom me je pozvao i predložio da razmislim o albumu sa sličicama Povratak otpisanih. Ta serija je bila toliko popularna da kad bi se emitovala, nikoga nije bilo na ulici. Posebno je bila popularna među dečacima, jer je bila pravljena baš za njih, za uzrast 15-16 godina. Složio sam se, ali i istakao da se moramo povezati sa autorom – Draganom Markovićem. On je bio urednik Nina, ali i jedan od „otpisanih“ za vreme Drugog svetskog rata. On je napisao scenario za film i posle za seriju i mene nije mrzelo da odem lično kod njega. Upoznali smo se u redakciji Nina. Bio je to jedan izuzetan čovek, pametan, vrlo skroman, prijatan. Dugo smo razgovarali o našem planu i on se složio. Dogovorili smo se da sklopimo ugovor. Marković me je uputio na Radoslava Zelenovića, urednika filmskom programa na televiziji. On je bio dosta težak za razgovor, ali kada sam mu rekao da me je Marković poslao, malo se odobrovoljio. I sa njim smo sklopili ugovor o autorskom honoraru. Pola je honorara išlo njemu, a pola televiziji.
Duško Stanojev i ja smo razgovarali ko će sad tu seriju da adaptira za album. Duško je rekao da niko to ne može da uradi sem mene. Tako da sam ja uradio tu adaptaciju.
Onda nam je sledio jako težak period obezbeđenja autorskih prava za glumce koji se tu pojavljuju, pa prava režisera Aleksandra Đorđevića... Da bih što bolje ušao u materiju, ja sam dva puta putovao na Kosmaj, gde su se snimale epizode serije. Tu sam se upoznao sa glumcima – Draganom Nikolićem, Vojom Brajovićem, Pavlom Vuisićem... Sem albuma, pravili smo i velike postere sa njima.
Jednog dana na snimanje je došao i Draža Marković, tada jedan od vodećih funkcionera Centralnog komiteta. Za njega se znao sto za kojim je sedeo. I, naravno, jaganjci su se pekli... E, sad, on je dolazio iz Beograda oko 10-11 h na kartanje. A što se tiče jaganjaca, koji su se pekli zbog njega, on praktično nije ni jeo to – gotovo sve su glumci pojeli i ja zajedno s njima!
Bila je to jedna tarapana s tim albumom koja je trajala nekoliko meseci! Od Zelenovića sam dobio celu filmsku traku. Morao sam da do detalja proučim radnju i povežem sličice. Najviše sam se plašio kako će naša štamparija, koja nije bila na nekom nivou, da uradi svoj deo posla. Međutim, kad sam video prve primerke, bio sam oduševljen!
E, sad, zašto sam se dotakao ove teme? Pošto smo Duško Stanojev i ja vodili računa o finansijama (meni je 50% radnog vremena odlazilo na praćenje finansija, prihod−rashod, štamparija, distribucija...), kad je album otišao na tržište, prihod je bio takav kao da smo izdali stotinu brojeva Velikog Bleka! To niko nije očekivao! Uložili smo mnogo truda, ali vratilo se stostruko! Zahvaljujući prihodu od ovog albuma, mi smo praktično pokrili sve rashode Dnevnika, svih redakcija, štamparije, nas, sve! I još nam je ostalo jako, jako mnogo!
Izdavački sektor imao je posebnu redakciju romana – i umetničkih i krimi-romana... I oni su dosta donosili prihoda, pa onda Neven... Bila je to jedna OUR koji se bavio mnogim stvarima. Ja nisam imao svoje radno vreme. Ali, uvek sam dolazio prvi u redakciju. Ne zbog sebe, već zbog mojih saradnika. Zbog toga me i nisu naročito simpatisali, ali moralo se raditi... U redakciji je bio i Pera Mojak, slikar, pa Branislav Dobanovački, koji je posle otišao na Akademiju umetnosti...
Naša redakcija je bila kao jedna velika porodica. A kad su došli ratovi 1990-ih, sve se srušilo kao kula od karata! Sticajem okolnosti, ja sam tada otišao u penziju. Najgore su prošli oni koji su ostali.

Kako je došlo do ideje da se pokrenu  Lunov magnus strip i Zlatna serija?
Na ideju smo došli Mitar Milošević, Dušan Stanojev i ja, ali je Mitar bio glavni pokretač. Imao je njuha, procenio je da to može da ide... Onda je praktično on uspostavio kontakt sa Italijanima, a mi smo nastavili. U početku je to više bilo ispitivanje čitalaca. Kroz nekoliko godina bilo je primetno kako tiraži rastu. To je bio znak da treba da nastavimo. Onda su se množili junaci – spomenimo samo Mister Noa.
Mi smo dobijali gotove stripove od Italijana. Imali smo nekoliko prevodilaca – pokojna Ksenija Tomašev je bila glavna. Uspostavili smo jedan izdavački ritam, kakakv su imali i Italijani. Ispočetka smo morali da nabavimo dosta brojeva. U principu, nismo preskakali brojeve. Smatrali smo šta je prolazilo kod Italijana, proći će i kod nas. Politika se nije mešala uopšte u naš rad, pa samim tim ni neke naročite cenzure nije bilo.
Kasnije smo sarađivali i sa Larusom, na jednom izuzetnom izdanju – Otkriće sveta u stripu, 24 albuma u koloru sa izuzetnim crtačima.
Onda smo pokrenuli jedno izdanje književne lektire u stripu. Zašto smo to uradili? Kad bi učenik otišao u biblioteku, tamo je bilo svega nekoliko primeraka određene lektire, a trebalo je da ih bude pedesetak... S druge strane, stip je mladima bio primamljiviji... Sa komercijalne strane, to je bila vrlo uspešna serija, ali isto tako i gledano sa vaspitne strane.

Sredinom 1970-ih pokrenuli ste reviju Zlatni kliker...
Da, Zlatni kliker je bio nastavak Veselog sveta. Bio je kolažnog karaktera, a u sebi je sadržao i stripove. Hteli smo jednostavno da vidimo kako bi to išlo. Tiraž nije bilo naročito velik, ali su prihodi uspevali da pokriju rashode.
U približno isto vreme jedna druga redakcija Dnevnika pokrenula je reviju Osmeh. Ona je sadržala isključivo viceve i karikature, što je išlo vrlo dobro.
Onda krajem 1970-ih pokrenuli smo Strip-zabavnik, koji se i vizuelno i sadržajno razlikovao. Okosnicu su činili Marčelov Dr Žistis i još jedan strip Rahan. Ovo izdanje je osrednje išlo, bez nekih jako velikih tiraža.

Koliki su bili tiraži Zlatne serije i Lunovog magnus stripa?
Najveće tiraže imao je Blek. On je standardno išao u tiražu 100−150 hiljada, a jedna epizoda dostigla je i 180 hiljada. Ali, najveći tiraž od svih je doživeo Zagor sa Čikom, koji je dostigao tiraž od 200 hiljada. To je bio jedini strip koji je išao u tolikom tiražu. Praktično smo malo i rizikovali sa tolikim tiražom, ali je to prošlo.

Kako ste doživeli situaciju u Dnevniku pred kraj vašeg radnog veka?
Sama kriza je došla s ratom. Sve dok nije bilo rata, nije bilo ni krize. Tako da sam ja otišao u penziju relativno zadovoljan. Jedino mi je bilo žao ljudi koje sam ostavio...

Kako gledate danas na svoj rad u Dnevniku?
Kao na najteži, ali i najlepši period u mojoj karijeri!

Odlaskom u penziju potpuno ste se distancirali od stripa?
Nisam sačuvao veze sa stripom. Tu i tamo sam se sretao sa Banetom i Tozom. Ali, kako je moje osnovno opredeljenje slikarstvo, a za šta nisam imao uopšte vremena tokom rada, već desetak godina slikam. Isključivo ulje na platnu, najviše vojvođanske i novosadske motive. Slike mi se nalaze u nekoliko galerija, uključujući Gradsku galeriju, Auru... Kad imam inspiraciju slikam prvenstveno za  svoju dušu. Ali mi je veoma značajno i kad se neka od slika proda, jer tako mogu da kupim materijal, koji od svoje penzije ne mogu da kupim.
U braku sam sa Milicom, devojački Raletić. Imam ćerku koja ma 50 godina i dva unuka.

Prema vašem mišljenju, da li bi Novi Sad trebalo da dobije Muzej stripa?
Svakako da bi trebalo. Na taj način bi se i nešto pokrenulo. Tu su Bane, Toza i društvo oko njih, koji bi sigurno podržali tu ideju. Ja sam za!…

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2014)