1. MANGA, Japanski strip (Vuk Rsumovic)
2. KOMENTARI-pisma (Darko Macan, Miki Rsumovic)
3. STRIPOVI GUBE SVOJU PUBLIKU/CITAOCE (Demo)
4. LINKOVI

Svi prilozi su vlasnistvo autora. U slucaju da zelite da ih na bilo koji nacin eksploatisete, molimo Vas da se obratite autorima priloga, koji su potpisani (uz potpis ce uvek ici i email adresa putem koje mozete kontaktirati autora), u slucaju da nisu potpisane mozete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.

Obzirom da je kod nas fenomen MANGA (japanski strip) malo poznat, a da su Strip Vesti imale dovoljno materijala da ga kvalitetno i celovito predstave, odlucili smo da tekstovi koji su izlazili u vise brojeva SVesti budu objedinjeni na jednom mestu i kao takvi cine malu enciklopediju MANGA.

Ovako ce ceo materijal biti lakse dostupan. Da bi prica o MANGAMA bila sto kompletnija na ovoj stranici je postavljena i mini diskusija (pisma citaoca), tekst Jonathan Wattsa, kao i par linkova ka znacajnijim MANGA sajtovima.

Zlatko Milenkovic

1. MANGA, Japanski strip


Manga

Rec manga moze znaciti karikatura, crtez, strip, strip album, ili animacija. Rasclanjivanjem reci sacinjene od dva kineska ideograma man i ga, gde prvi oznacava nesto "pod moranjem" ili nesto "neodgovorno" ili "uprkos samom sebi", drugi se jednostavno prevodi kao "slika". "Moralno korumpiran" je drugo, sekundarno znacenje prvog ideograma man i daje celoj reci vrlo zanimljive konotacije.

Termin je prvi put upotrebio japanski umetnik u duborezu Hokusai Katsushika (1760-1849) 1814. godine. Nije jasno na sta se odnosio, verovatno je njime pokusavao da opise nesto kao neobicne, fantasticne crteze. Termin nije u upotrebi sve do pocetka dvadesetog veka. Za to vreme crtezi su nazivani Toba-e odnosno u prevodu "Toba slike" po poznatom slikaru iz XI veka. Takodje giga ("razigrane slike"), kyoga ("otkacene slike") i u kasnom XIX veku ponchi-e ("Punch slike" po Britanskom casopisu koji je u to vreme izlazio u Japanu). Danas se u Japanu mogu cuti jos dva termina pored manga i to su gekiga ili "dramske slike" cime se oznacava ozbiljniji, realisticniji strip i drugi koji je japanizovana varijanta engleske reci kojom se u kolokvijalnom govoru oznacava strip: komikkusu. Anime je rec koju su americki i evropski manga fanovi prihvatili u strucnim razgovorima kada se odnose na japansku animaciju time diferencirajuci i suzavajuci inace siri pojam manga.

Monah Toba je ziveo u dvanaestom veku i za Japance je odavno prerastao u legendu. On je crtao tzv. Chojugiga ili "zivotinjske svitke", narativne slike povezane u svitak, originalno kinesku umetnicku formu u koju je Toba uneo japanski duh i humor. U neku ruku Tobini crtezi antropomorfnih zivotinja su daleka preteca Diznija i njegovih likova, koji ce opet sa druge strane uticati na jednog od najznacajnih preteca i najuticajnijeg japanskog strip crtaca i animatora dvadesetog veka - Osamu Tezuku.

Svitci koje je radio Toba su prikazivali budisticke monahe kao zeceve, majmune i lisice i samog Budu kao zabu. Medjutim, ovo se u Japanu nije smatralo jeretickim. Budizam u Japanu ima dugu tradiciju sekularizma koja podrzava i takve radove kao sto su "takmicarski svitci", koji su prikazivali falicka takmicenja. Ova tradicija se odrzala do danas u japanskom stripu tako da se cesto u nedeljnim izdanjima na sredisnjim stranicama, u pauzi izmedju glavnih stripova mogu citati kratki stripovi sa slicnom tematikom.

Jedna od posebno popularnih zabava u narodu su bili otisci u drvorezu, Ukiyo-e, sa slikama "plutajuceg sveta", termina koji sugerise zivotnu nesigurnost i potragu za culnim zadovoljstvima kako bi se ublazilo covekovo osecanje beznadeznosti. Ukiyo-e su bile u pocetku grubi, jednobojni otisci koji su uglavnom prikazivali muskarca i zenu u ljubavnoj igri. Tadasnja vlast, feudalna diktatura Edo perioda koji je trajao od 1600 do 1867, ih je okarakterisala kao djubre, ali vremenom se tematika slika Ukiyo-e promenila i njihov kvalitet poboljsao. Prikazivali su modu vremena, popularna mesta, cuvene ikone Kabuki teatra i istorijske price. Ukiyo-e su postale vrlo zivopisni i visebojni otisci. Ukiyo-e, kao i danasnji japanski strip, su bili deo popularne kulture vremena: bili su zivotni, savremeni, jeftini, razigrani i zabavni. Majstori zanra su u slike obavezno inkorporirali humor, eksperimentisali su sa oblicima i bavili se fantasticnim, strasnim i erotskim temama. Najpoznatiji umetnici su vec pomenuti Hokusai Katsushika, Sharaku Toshusai, aktivan u osamnaestom veku, majstor karikature, Kuniyoshi Utagawa (1797-1861), kao i Yoshitoshi Tsukioka (1839-1892) u cijim se nasilnim ratnickim otiscima prepoznaju stilizovane scene krvi koje karakterisu tolike akcione stripove i animaciju danas.

Vecina Ukiyo-e umetnika je radila i shunga ili "prolecne slike", koji su kao i erotski stripovi danas portretisali muskarca i zenu (kao i sve druge moguce kombinacije) spojene u svim ljubavnim pozama koje se mogu zamisliti. Majstori su se potpuno prepustali svojoj masti, crtajuci muskarce sa preuvelicanim falusima i zene primereno prilagodjene njima. S vremena na vreme vlasti bi pokusavale da zabrane shunga, ali im to sve do dvadesetog veka nikako nije uspevalo. Tek u dvadesetom veku pod uticajem zapadnog konformizma, Japan cini korak nazad priklanjajuci se Rimokatolickom moralnom kodeksu.

Japanski strip, manga, je prosao dug istorijski period potpuno izolovan od svih uticaja iz Evrope i Amerike. U vreme kada Japanski budisticki monah Toba crta svoje prve crteze, u svakom slucaju u Evropi nije bilo niceg ni priblizno slicnog ovome. Istorija stripa kakvu ostali svet poznaje pocinje u devetnaestom veku "pricom u slikama" Rodolfa Tepfera (Rodolphe Topffer) ili recimo nemackog slikara Vilhelma Busa (Wilhelm Bush) i njegovim junacima Maksu i Moricu (Max und Moritz), nevaljalcima i pretecama Bima i Buma Rudolfa Derksa (Rudolph Dirks). Prve uticaje bas u to vreme, sredinom proslog veka, Japan prima spolja. Dva velika imena u pogledu i razvoju japanske karikature, ne znace mnogo evropskim poznavaocima stripa. Njihova imena su: Carls Virgman (Charles Wirgman) i Zorz Bizo (George Bigot). Virgman, po nacionalnosti Englez, u Japan je stigao kao dopisnik za Illustrated London News, ali je za japanske strip autore znacajniji po necem drugom. Virgman je Japanu predstavio svet novinske karikature zapadnog stila. Osnovao je humoristicki magazin The Japan Punch u potpunosti u britanskom stilu i ostvario neverovatan uticaj na domace crtace. U njegovu cast se i dan danas odrzava ceremonija u Jokohami gde je sahranjen, a autor se smatra svecem modernog japanskog stripa.

Bizo je nesto kasnije stigao u Japan iz Francuske i osnovao magazin, Tobae (po monahu Tobi), koji je bio satira japanskog drustva i vlade. Za japanske crtace Bizo je bio smeo i hrabar covek, zbog prirode svog magazina u stalnim konfliktima sa vlastima.

Ekscentrici po prirodi, i Virgman i Bizo cine nezaboravni deo japanske manga istorije. Ne samo da su bili odlicni crtaci, vec i savrseni poznavaoci forme. Kroz njihove radove se mogla proucavati perspektiva, sencenje, upotreba oblacica za dijaloge, narativna struktura, pa cak i anatomija ljudskog tela. U tom pogledu Evropa je bila mnogo ispred Japana koji cesto nije pridavao tome veliki znacaj. Ubrzo posle Virgmana i Bizoa, Japanci su i sami poceli sa izdavanjem humoristickih magazina.

Poznavanje istorije japanskog stripa je veoma vazno da bi se fenomen manga i anime danas mogao posmatrati na pravi nacin. Uopste, japanski crtaci polazu mnogo na tradiciju. Mnogi crtaci danas traze motive i inspiraciju iz proslosti, neki cak i u potpunosti prenoseci likove davnih slika u danasnje stripove. Primeri za to su: Shigeru Mizuki, najpopularniji crtac stripova o duhovima ciji serijal o Kitaru, uceniku sa cudnom porodicom (Otac mu je duh inkarniran u dvooku vatrenu loptu), neobicnim drugovima (medju njima Catgirl i Ratman) i cudnim mocima (nosi navodece rakete u drvenim sandalama, njegova kosa se pretvara u ostra ubitacna koplja, itd..) ozivljava likove sa cuvenog japanskog svitka iz XV veka Hyakki Yako ("Nocna setnja stotinu demona"). Drugi primer je Joji Akiyama koji je cele scene sa Gaki Zoshi odn. "svitka gladnih duhova" preneo u svoj strip Ashura ("Titani") koji je izlazio sedamdesetih.

Japanska tradicija da crta, da se izrazava iskljucivo vizuelnim putem je mozda jednim delom bila uslovljena i komplikovanim pismom. Japanska kaligrafija, koja se i danas odrzava, moglo bi se reci da jeste spoj crtanja i pisanja. Individualni ideogram u svojoj bazicnoj formi je jednostavna slika koja predstavlja ili opipljivi predmet ili apstraktni koncept, emociju ili akciju. Kineski ideogrami u svojoj najranijoj formi su mnogo vise licili na ono sto su predstavljali nego sto je to slucaj danas. Oni su, zapravo, bili forma crtanja. U svakom slucaju ovakav vid izrazavanja je oduvek bio vezan za narod, oduvek je bio populisticki i nikad se ne bi mogao razviti do ovakvih granica da u narodu nije bilo potrebe za njim. Od najranijeg uzrasta deca uzivaju u stripovima, iz njih uce, a kad porastu, strip je lak i brz izvor zabave i relaksacije tako potreban u jednom visoko disciplinovanom drustvu kakvo je Japan.

Japanski strip se dize iz pepela posle drugog svetskog rata i dalje progonjen jakom cenzurom, ali ne vise militaristicke vlade vec alijanse i nove americke uprave. Cenzura je vrsena u ime demokratije i traje do 1950. godine kada je general MekArtur (MacArthur) konacno skinuo. Od tog trenutka Japanski strip, a zajedno sa njim i animirani film i sve propratne manifestacije jedne mange, krecu u osvajanje trzista, prvo domaceg, zatim i svetskog. Manga osvaja svet.

Krajem cetrdesetih godina ovog veka uzlaznom putanjom krece i karijera jednog od najznacajnijih japanskih strip autora i animatora Osamu Tezuke - u domacim krugovima poznatom pod nadimkom "Bog Mange". Tezuka 1947. godine kada je imao svega dvadeset godina crta svoj prvi strip Shintakarajima ("Novo ostrvo s blagom"), 200 stranica dugacak.

Odlikovali su ga kreativna kompozicija strip tabli, neobicna upotreba zvucnih efekata (polja na kome japanski strip nema premca), i raskosno koriscenje kadrova stripa pri opisivanju jedne pojedinacne akcije. Na publiku je strip Shintakarajima delovao opcinjavajuce, upravo kao da su prisustvovali projekciji filma.

Tezuka je mediju stripa doneo kultivisani um intelektualca (studirao je medicinu), plodotvornu mastu i zelju za eksperimenti- sanjem.

Stilski, glavni uticaj na Tezuku nije imao strip, vec film, i animacija Volta Diznija (Walt Disney) i Maksa Flesera (Max Fleisher). Tezuka je bio frustrirani animator i sve svoje prihode od stripova, koji su bili izuzetno veliki, je trosio na animaciju.

Ubrzo posle uspeha prvog stripa uradio je Jungle Taitei ("Kralj dzungle" ili "Kimba, beli lav") i Atomu Taishi kasnije promenjen u Tetsuwan Atomu ("Mocni Atom" ili "Astro Boy"). Kasnije je oba stripa animirao za televiziju. Astro Boy je bio prva japanska animirana TV serija 1963. godine, dok je Tetsuwan Atomu bio prva kolor animirana TV serija 1965.

Tezuka je osetio da je strip kakav je bio posle rata izuzetno ogranicavao. Vecina ih je bila nacrtana kao da se odigrava na pozornici na koju likovi ulaze i izlaze sa strane. Ovo je cinilo gotovo nemogucim da se u stripu postigne dramski efekat, tako da je Tezuka poceo da koristi kinematografsku tehniku. Eksperimentisao je sa uglovima, planovima. Uveo je krupni plan kao i specificno japansko "slow motion" docaravanje pokreta kroz nekoliko stranica. Prostor nije stedeo tako da su konacni stripovi bili dugi i do 1000 strana. Takodje je odvikao publiku od toga da u stripu trazi samo povod za smeh. Poceo je da pravi price koje nisu obavezno imale happy end.

Potraznja za Tezukinim stripovima se nije mogla zadovoljiti. Radio je u sirokom spektru zanrova (od detektivskog do SF-a i romansi namenjenih devojcicama). Njegov stil je omogucavao razvoj price i karaktera kakav je dotad bio nezamisliv. Postavio je zanrovske, graficke i narativne temelje savremenom japanskom stripu. Kapisla je bila inicirana.

Ono sto je izvestan paradoks, ali podatak koji govori o interkulturalnim uticajima, je cinjenica da je studio Dizni 1994. uradio crtani film "Kralj lavova" za koji se bez ikakve sumnje moze reci da je plagijat Tezukinog Kimbe. Dok je, eto, sam Tezuka bio pod ogromnim uticajem prepoznatljive Dizni animacije, desilo se da je posle njegove smrti upravo Dizni studio iskoristio glavne elemente njegove price i likova da bi napravio svoj film. Skandal koji je nastao su dodatno pogorsali ljudi iz Diznija koji su besprizorno tvrdili da nikada ranije nisu culi za Tezuku ili za njegov crtani.

U danasnjem Japanu manga magazini su najefektniji nacin da se stigne do masovne publike i da se utice na javno misljenje. Strip u Japanu gotovo da ima isti socijalni status kao film i roman sto potvrdjuje i podatak da su od ukupnog broja knjiga i magazina u 1995. u Japanu 40% cinile mange.

2,3 milijarde ukoricenih manga kolekcija i magazina je stampano te iste godine, od kojih je 1,9 milijardi zaista i prodato. To cini brojku od preko 15 strip izdanja na svakog coveka, zenu ili dete u Japanu. Vrednost prodatih stripova 1995. godine tako iznosi izmedju 6 i 7 milijardi americkih dolara ili godisnji izmos od 50 dolara za svaku osobu u Japanu.

U ovu brojku se ne ukljucuje siroko trziste specijalizovanih biblioteka koje imaju sopstvenu produkciju mangi, spakovanih u izdanja sa tvrdim koricama, koja zatim iznajmljuju po niskim cenama velikom broju manga potrosaca koji nisu voljni da daju novac za standardna izdanja. Ovo trziste ima i svoje posebne poklonike zbog cinjenice da crtaci neguju drugaciji stil koji je ozbiljniji i tematski i graficki.

Ranije spomenuti statisticki podaci ne ukljucuju jos jedno ogromno polje kojim cirkulise japanski strip podvedeno pod ime dodjinsi odnosno amaterske manga publikacije. Dodjinsi se nabavljaju iskljucivo na dvodnevnim ili trodnevnim strip konvencijama. To su stripovi kreirani od strane manga fanova za manga fanove. Dodjinsi obiluju najrazlicitijim zanrovima ukljucujuci oridjinaru (originalne radove), aniparo (parodije popularnih animiranih serija), dzune mono (ozbiljne price o ljubavi izmedju dva muskarca, prvi put prikazane u Dzune manga magazinu, otud i ime) i jaoi (razigrane i pomalo nonsens price u kojima glavne junake uglavnom cine likovi iz popularnih animiranih serija i u kojima su prikazani u homoseksualnim vezama). Muskarcima su verovatno najzanimljiviji zanrovi bisodjo (u prevodu "prelepe mlade devojke") i rorikon ("Lolita kompleks" price). Nivo organizacije na ovim sajmovima je zapanjujuci i samo govori o tome da je dodjinsi podkultura postala industrija za sebe. Amateri stampaju svoje mange u nekoliko hiljada kopija kvaliteta koji je u rangu mejnstrim manga industrije. Zanimljivo je da 90% posetilaca ovih konvencija cine tinejdzerke i devojke u ranim dvadesetim. Kolicina novca koji procirkulise u 2 dana na dodjinsi sajmovima je zaprepascujuci. Podatak za Komiketo konvenciju 1991. kaze da su fanovi potrosili preko 30 miliona dolara za samo 48 sati. U ovo nije ukljucena ulaznica za sajam od 10 dolara koju je platilo preko 200 hiljada ljudi.

Cela ova prica bila je u prilog podacima koje sam izneo o cirkulaciji mangi medju japancima. Da zaokruzim pricu napomenucu da uz sve ove astronomske cifre nije uracunata i rasprostranjena praksa mavasi-jomi, odnosno slobodne razmene mangi medju ljudima.

Tek sada mislim da vam moze biti jasna razmera fenomena mangi i razmera uticaja, da zanemarimo ogromne profite i neverovatne cirkulacije novca, koji ima na japansko drustvo. Manga je "meta medij" u samoj srzi ogromne masine snova. Nedeljna, dvonedeljna, mesecna, cetvoromesecna izdanja, pejperbek i deluks hardbek kolekcije, animirane serije za televiziju i konacno dugometrazni bioskopski animirani film. Tu nije kraj: ciklus se ponavlja i po nekoliko puta kod posebno popularne serije, a manga postaje povod za licencirane igracke, video igrice, opere, TV drame, igrane filmove, muzicka izdanja inspirisana strip serijalom, pa cak i romane.

Nije tajna da manga izdanja potpomazu izdanja ozbiljne literature. To je dobro, ali paradoksalno ona je guse svojom hipertrofiranom produkcijom i ogromnim uticajem na intelektualni zivot svih generacija Japanaca. Mutirani manga stilovi pisanja i razmisljanja su inkorporirani u neke savremene i nagradjivane autobiografske i druge romane sa ozbiljnom tematikom. Stepen uticaja mangi na savremeno japansko drustvo se ne moze izmeriti i u tom kontekstu ne cudi ili ne izgleda preteranom konstatacija da se ne moze shvatiti moderan Japan, ako se prethodno barem delimicno ne obuhvati uloga mange u drustvu.

Manga je, kao sto se moze iz prethodne price pretpostaviti, izuzetno manipulativno sredstvo. Njene razmere se mogu uporediti jedino sa Holivudom, u slucaju mangi, jos uvek dobrim delom, samo na teritoriji Japana. Ali uticaj se siri sve vise i na Zapad. Korejske vlasti ogromnu popularnost mangi u svojoj zemlji smatraju izvorom moralne korupcije i degradacije i kulturnim imperijalizmom od strane Japana. Ovoj tvrdnji se nema sta zameriti. Ne ulazeci u sve mogucnosti manipulacije ljudima putem mangi (koje su gotovo bezgranicne) pomenucu jedan bizaran i ekstreman slucaj.

Pocetkom 1995, Japan je bio zatecen serijom anonimnih napada nervnim gasom u Tokijskom metrou od kojih je nekoliko ljudi stradalo, a preko stotinu je hospitalizovano. AUM sinriko, sekta uzvisene istine, apokalipticni Hindu budisticki kult vodjen karizmaticnim, ali krajnje neprivlacnim Soko Asaharom, je bio 1. na listi osumnjicenih. Kako je obelodanjeno u seriji clanaka u listu "Aera", clanovi sekte su izdavali i koristili enimej i mange kao sredstvo za preobracanje. Sto je jos gore, izgleda da su mnoge od svojih zastrasujucih ideja i sami prihvatili iz mangi. Za Asaharu se zna da je bio veliki obozavatelj mange i animacije o robotima i da je sanjao o osnivanju robotske imperije. Neke od kljucnih ideja i termina Asaharine ideologije imaju svoje korene u popularnim enimej i manga pricama. Medju njima se nalazi i enimej koji cemo danas pogledati, legendarni "Akira" Kacuhira Otoma. Veliki uspeh kulta, preko 10.000 clanova u Japanu i cak i vise od toga u Rusiji, se moze pripisati sposobnoscu clanova da svoje ludacke poruke upakuju u atraktivnoj, pristupacnoj, popularnoj i pojednostavljenoj formi enimej i mange. Sekta je imala svoju sopstvenu produkciju, crtace i pisce koji su i sami bili clanovi kulta. Asahara je uhapsen i osudjen, kult je naisao na ogromnu osudu javnosti, a kao rezultat svega jedan od bivsih clanova sekte je objavio mangu o danima provedenim sa grupom, o tehnikama kontrole mozga gurua Asahare i o Asaharinim planovima za napade nervnim gasom u Tokijskom metrou. Opet manga.

Ne treba se zavaravati u pogledu kvaliteta mangi. 90% je potpuno bezvredno, u svakom slucaju ni blizu likovnom i grafickom kvalitetu evropskog i americkog stripa. Prava vrednost mangi cini prica, narativ, naracija i razvoj karaktera.

Hipertrofija price je ono sto zapanjuje kod mangi. Teme se crpe iz bukvalno svih sfera svakodnevnog zivota, dok se paralelno razvijaju i drugi klasicniji zanrovi tipa naucne fantastike, dzidaj gekija (samurajske drame iz perioda), detektivske price ili horora. Gendaj geki, price sa savremeneom tematikom, je naziv pod koji se mogu podvesti svi specijalizovani zanrovi mange iz podrucja svakodnevnog, obicnog i trivijalnog. Izdvojio bih 2 do krajnosti zapadnom coveku neshvatljiva i bizarna, a izuzetno popularna zanra.

Prvi je madzong manga, a zatim i pacinko manga. Madzong je popularna kineska igra, najslicnija dominama i remiju, u svakom slucaju staticna drustvena igra od koje je napravljen dinamicni, akcioni strip sa savetima za igrace. Onima koji pamte uvodnu scenu honkoskog filma sa Co Jun Fatom "Kralj budala" u kojoj se igranje madzonga pretvara u pravi vizualni balet koji prethodi oruzanom obracunu, jasno je na koji nacin se akcija inkorporira u mangu o jednoj mirnoj i vizualno dosadnoj igri.

Ukoliko ste citali Rolana Barta i njegovu knjigu "Carstvo znakova" i poglavlje o pacinku, onda u glavama imate vrlo zivu predstavu o ovoj japanskoj igri. Zamislite coveka ispred vertikalno postavljenog automata u koji ubacuje metalne kuglice. I otprilike to je sve. Ukoliko mu podje za rukom da umerenim ubacivanjem kuglice predje sve prepreke kao nagradu dobice mnostvo kuglica. U suprotnom nastavice da ih ubacuje sve dok ih ne istrosi. Madzong ima koliki toliki dramski potencijal s obzirom da ga igraju 4 osobe nalik pokeru. U slucaju pacinka imamo automat i samo jednog coveka izbuljenih ociju. I pored toga, vise magazina je iskljucivo posveceno mangama sa ovom tematikom.

Mislim da je u odnosu na evropski i americki strip kojim dominiraju muskarci i kao crtaci i kao konzumenti stripova, zanimljivo napomenuti da postoji ogroman broj zena crtaca i takodje zena svih generacija i obrazovnih profila koje citaju mange.

Treba izdvojiti magazin Dzune koji je namenjen zenskoj publici i koji iskljucivo i crtaju zene. Ovaj magazin je posvecen samo jednoj vrsti odnosa, homoseksualnoj vezi izmedju dva muskarca. Likovi su, medjutim, crtani tako da izgledaju anrdogino, oni su emanacija zeljenih atributa kako muskarca tako i zene.

Redikomi, zenski stripovi, imaju 27 razlicitih izdanja sa prometom od preko 120 miliona primeraka godisnje. Najveci broj ovih mangi se sastoji gotovo iskljucivo od erotskog materijala. Za one koji se zabavljaju pomislju da su japanske zene posebno cedne ili, naprotiv, seksualno ugrozene, magazin "Amur" je pravo mesto da budu razuvereni. Jer u slucaju da su mange vizualizacija covekovih fantazija, onda Japanke danas imaju neke od najbogatijih i najuznemirujucih seksualnih fantazija na planeti. Navescu vam neke iz ogromnog spektra: prva ljubav, zavodjenje kolege na poslu, afera sa muzevljevim prijateljem, ali takodje i zavodjenje sinovljevog veoma mladog druga, prica o zeni koja zlostavlja muskarce u metrou i i sve druge price o seksualnom mucenju i ponizavanju koje se mogu zamisliti. U njim se pojavljuju takvi zenski likovi koji uzivaju u sodomiji ili da budu silovani od strane razuzdane ulicne bande. Amur magazin izlazi mesecno, ima preko 400 strana i promet od neverovatnih 430 hiljada kopija mesecno. Ako nigde drugde savremena japanska zena je barem na polju mangi koje stvaraju i citaju ostvarila jednakost sa muskarcem.

Mnogi od manga zanrova su razumljivi iskljucivo japanskoj publici, dok se veliki broj svrstava u gomilu nezanimljivih za vanjapansko citaliste i gledaliste. Tako je manga ostvarila proboj zanrom SF-a, koji je potekao od Osamu Tezuke (sto se Japana tice). SF se divno uklapa u tradiciju mange, dok s druge strane opravdava i odgovara tacno raspolozenju publike u SAD i Britaniji. Akira je otvorio vrata, proizveo eksploziju dobrim delom odgovornu za procvat mange i anime u svetu. Akira anime je, iz bilo kojeg konteksta posmatrano, nesto posebno. Kacuhiro Otomo, tvorac manga serijala Akira je na mnogim planovima nastojao da napravi nesto do tad nevidjeno. U pogledu boje, muzike, snimljenih glasova, detaljnosti i preciznosti animacije, uopste celokupne produkcije Otomo je uspeo. Nijedan drugi anime, pored dosta dobrih ostvarenja, nije uspeo da dostigne slavu Akire. On i dalje cvrsto drzi poziciju na listi deset najgledanijih anime u svetu. Ghost in The Shell Masamune Shirowa u svakom slucaju ima priliku da mu se priblizi. To je visoko kvalitetno ostvarenje, sa pregrst kompjuterske grafike, cyberpunk sizeom i najboljim timom animatora u Japanu. Medjutim, efekat se tesko moze ponoviti.

Moderna manga je nastala kao deciji medijum, kao subkultura, ali sada je citaju odrasli gotovo svih generacija i postala je deo kulturnog mejnstrima.

Postoji jos nekoliko termina koji su u upotrebi medju manga fanovima: chara sa znacenjem lik; kawaii sa znacenjem sladak; mecha sa znacenjem robot, vozilo, oruzje i sve drugo sto je mehanicke prirode; otaku znaci fan, opsesivni ljubitelj mange, obozavatelj (podrazumeva se i u zenskom rodu) i seiyuu glumac koji daje svoj glas junacima anime.

Danas, veliki broj anime/manga se prevodi i izdaje u Evropi i svetu. Medjutim, cesto, ono sto zapadni otaku vidi od anime, ne odgovara originalu. Mnogi ljudi koji pisu i istrazuju manga i anime kao izvor koriste sekundarne izvore - prevedena izdanja stripova i titlovana ili sinhronizovana i svakako cenzurisana, prilagodjena video izdanja. Nijedan od navedena dva izvora anime, bilo sa titlom ili sa lip syncom, nisu dobra iz specificnih razloga. Prevedena scenarija su gotovo uvek ponovo napisana i prilagodjena. U odredjenim slucajevima kompanija prekraja prevod kako bi ga prilagodila ciljnoj publici. Titlovana izdanja takodje ne moraju biti po originalnom scenariju, vec i ona mogu biti po preradjenom scenariju za lip sync. U slucaju Akire koji je izdat u Americi u obe verzije, oni gledaoci koji su imali prilike da pogledaju titlovanu verziju su imali nesto vise srece. Barem su mogli da uzivaju u jednom jedinstvenom eksperimentu izvedenom sa zvukom u ovom anime. Kacusiro Otomo (Katsushiro Otomo) se odlucio za skuplji i bez odredjene opreme nemoguc proces prethodno snimljenih glasova. Tako da umesto da se seiyuu prilagodjava animaciji, animacija je prilagodjena vec snimljenim glasovima. To je dalo izuzetan rezultat u samom crtanom filmu, medjutim americkim sinhronizovanjem (u jednoj od verzija) je sve izgubljeno.

Veliki broj specijalizovanih casopisa izlazi i svakim danom ih je sve vise. Internet je odlicno mesto na kome se mnogo toga moze procitati i videti o mangi. Internet moze biti veoma vazan izvor informacija o mangi/anime iako sve informacije nisu potpuno pouzdane. Na Internetu se mogu naci i prevodi stripova koji su dostupni u americkim i drugim izdanjima, cesto verniji originalu.

Tezuka je odgajio shikaku manga sedai ("vizuelnu manga generaciju"). Novi socijalni red i nove tehnologije su dovele do svih mogucih mutacija na polju japanskog stripa i animacije. Sada je i svet u prilici da prisustvuje ovom do skora iskljucivo japanskom fenomenu.

Japanska populacija se moze podeliti na dve grupe ovisnika. Jedna grupa su ovisnici crtaci, a druga ovisnici citaoci. Manga ima gotovo hipnoticko dejstvo na sve koji je se dohvate. To je fenomen koji se moze porediti sa Holivudom. Uticaj Mange je u ovom trenutku veci od onog koji ima Holivud. Diznijev studio ne moze da opstane u trci sa japanskom anime industrijom, s druge strane sva svetska produkcija animiranih filmova je zanemarljivo mala.

Evropska reakcija protiv Holivuda, struja koja potencira evropski, tacnije van americki film, definitivno pati od kompleksa inferiornosti. U slucaju manga i anime, recimo u Britaniji stvari ne stoje ni malo drugacije - Anime je nasrtaj na ovu tradicionalisticku sredinu i cenzura (BBFC) je nemilosrdna kada joj pod ruke dodje nesto od anime. Francuska i Italija su stripovski civilizovanije i kultivisanije sredine tako da se i prilagodjavaju brze novom trendu. Mebijus (Moebius/Jean Giraud), najpoznatiji evropski strip autor, ne osporava da mu je Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki) bio uzor u odredjenom pogledu i da ga smatra izvornim genijem. Ovaj crtac i animator je direktna prethodnica Otomu (Katsushiro Otomo) i Masamune Sirou (Masamune Shirow), danas najcenjenijim japanskim autorima na Zapadu.

Anime i manga su cyberpunk proizvodi namenjeni cyberpunk publici. Generacija odrasla na Neuromanseru, Grofu Nuli i Monalizinom Natpogonu (Neuromancer, Count Zero, Mona Lisa Overdrive) Vilijema Gibsona (William Gibson) nalazi nov izvor zabave u tehnicki savrsenim, brzim, komplikovanim, divljim crtanim filmovima nastalim u Zemlji izlazeceg sunca. Manga/anime odgovaraju, uklapaju se i kreiraju novi svetski trend.

U trenutku kada je Anime krenula iz Japana trziste je vec bilo spremno. Japanske crtane filmove su zapadnoj publici bili dostupni i pre Akire, ali to je bio pripremni period, period prilagodjavanja i vaspitavanja. Manga je dobrim delom opstala svojim vaspitavackim pristupom domacoj, japanskoj publici, tako da pristup koji industrija ima spram evropske i svetske publike ne treba da cudi. Manga je uvek mogla i uvek odgovarala zahtevima svoje publike. U Japanu dugo jedini ustanovljeni manga zanrovi su bili erotski strip i najezotericniji od svih zanrova Madzong strip. Normalna tendencija u industriji je da razvija magazine usmerene odredjenom godistu i seksu. Na taj nacin je odgajena citava generacija Japanaca koja sada stiti mangu i anime od suprotstavljenih i retkih antagonista.

Vazno je shvatiti da za Japance strip i animacija nisu degradirane forme, da se ne vezuju direktno uz decu kao u dobrom delu ostatka sveta. To je jedna od glavnih borbi koju vodi Britanska manga/anime otaku generacija protiv svog establismenta. Notorni primer je Urotsukidoji/Legend of The Overfiend. Cini se nemogucim dokazati britanskim novinarima da ovaj anime prepun nasilja i seksa nije ni napravljen da se prikazuje deci, da je i u Japanu za ovaj OAV sertifikat 18. Ta jednostavna cinjenica bi se uz iole malo poznavanje japanske strip scene dala objasniti. Japanski strip barata sa tolikim brojem zanrova i podzanrova da se oni ne daju nabrojati. Svi su, naravno, uvek namenjeni jednoj ciljnoj grupi. Granice nisu cvrste tako da ce se cesto desiti da stariji muskarac kupi shojo manga (zenski strip, strip za devojke) recimo Shojo Club, ali ce se vrlo retko desiti da neka devojka kupi neki specijalizovani Madzong serijal. Ne, za krutu britansku publiku animirani film ce i dalje ostati iskljucivo namenjen decjoj publici.

Bilo kako bilo, manga/anime zahtevaju paznju, manje sirok pogled od onog koji je ovde iznet i specijalizovanije tekstove. Veliki broj pitanja nije ni spomenut. Neka od njih bi bila: pseudomanga, zene u manga/anime, kinestezija anime, uticaji na zapadne crtace i animatore, principi prevodjenja mange/anime i njihova valjanost, devijacije manga/anime u rukama nejapanaca, vecito mistifikovano pitanje prepoznatljivih manga/anime ociju, uvid u simboliku, motive manga/anime koji se ni u kom slucaju ne smeju posmatrati zapadnim ocima, vec iz kulturne, socijalne, ideoloske i svake druge pozicije Japana. Posebno zanimljivo pitanje je i japanski andergraund.

Vuk Rsumovic

2. KOMENTARI - pisma

"Ono sto je izvestan paradoks, ali podatak koji govori o interkulturalnim uticajima, je cinjenica da je studio Dizni 1994. uradio crtani film "Kralj lavova" za koji se bez ikakve sumnje moze reci da je plagijat Tezukinog Kimbe."

To je popularno missljenje, ali se osobno ne bih slozzio. Proccitao sam i Tezukinu strip-verziju i video Disneyev crtich i sasvim se dovoljno razlikuju da bi Disneyeva izjava kako su zapravo adaptirali "Hamleta" mogla biti vjerodostojna.

Darko Macan

To je popularno missljenje, ali se osobno ne bih slozzio. Proccitao sam i Tezukinu strip-verziju i video Disneyev crtich i sasvim se dovoljno razlikuju da bi Disneyeva izjava kako su zapravo adaptirali "Hamleta" mogla biti vjerodostojna. Darko Macan

Priznajem, "bez ikakve sumnje" zvuci isuvise grubo. Jungle emperor, (naslov originalne mange tj. Kimba the white lion) se svakako razlikuje u dosta detalja od Dizneyeve verzije, govori o nekoliko generacija lavova koje se bore da sacuvaju zivotinjsko carstvo od ljudi, Kimba uci ljudski govor, cak se zrtvuje za svog prijatelja - - coveka, a u Diznijevoj verziji nema ni jednog jedinog coveka. Medjutim, na drugoj strani ima i dosta slicnosti Simba - Kimba, u oba slucaja neprijateljski lav ima oziljak na levom oku i uvek je u pratnji hijena, vizije roditelja (oca) u oblacima, majmunski mentor itd itd.

Mozda je greska sto na pocetku objavljivanja teksta o Mangi nismo objasnili o cemu se radi. Naime, tekst je nastao kao pismeni predlozak za predavanje koje smo moj brat Vuk i ja odrzali u Jugoslovenskoj konoteci o fenomenu mange, i kao takav ima mnoge manjkavosti, koje smo mi nadomestali govorom i stampanim primerima. Mi, nazalost nismo imali prilike da procitamo mangu, ali smo pratili crtanu verziju "Lav Leo" (Kimba u animiranoj seriji) koja se u dva navrata vrtela na nasoj televiziji i zaista treba ostaviti otvorenim pitanje o plagijatu i da svako donese sud za sebe. Znaci adaptacija "Hamleta" pije vodu... a ovim ce svakako i drugim citaocima biti jasniji sam izgled teksta.

Miki Rsumovic

3. STRIPOVI GUBE SVOJU PUBLIKU/CITAOCE

STRIPOVI GUBE SVOJU PUBLIKU/CITAOCE
by Jonathan Watts/Tokyo (The Guardian / SMH), Japan
(preveo/priredio Demo)

Manga, stripovi koje su citale generacije japanske dece dozivljavaju danas, 50 godina posle prvog posleratnog izdanja, "krizu srednjih godina".

Seks je danas perverzniji, nasilje je danas krvavije a naucna fantastika fantasticnija - ali citaoci (kao i kritika) imaju primedbe da manga gubi na ekskluzivnosti, a i citanosti (tirazu).

U svakoj drugoj zemlji znakovi opadanja/stagnacije u industriji stripova ne bi bili razlog za toliku brigu ali to nije slucaj u Japanu. U Japanu, manga nije samo veliki biznis nego i stvar licnog/nacionalnog identiteta i ponosa.

Milioni japanske dece odrasli su uz likove kao sto su: Astro Boy i Doreamon & Dragon Ball Z, ali manga nikad nije bila namenjena samo deci.

Stripovi cine oko 40% svih publikacija u Japanu i pokrivaju sve, od naucne fantastike i hard-core pornografije do uvodnih casova u nuklearnu fiziku ("uradi sam"). Cak i biznismen koji sedi pored vas u nekom vozu u Tokiju citace ili novine ili strip.

Medjutim, vreme prolazi a najvazniji (i najbrojniji) citaoci manga/stripova - uzrast ispod 16 godina, pocinju da se okrecu drugim stvarima pokusavajuci da se nadje zabavu.

Jedan od simbola ove promene je Shonen Jump - nekad najpopularniji strip za decake (decu). Tokom 1995. godine prodavao se u rekordnih 6.5 miliona primeraka nedeljno da bi zadnjih godina pao na 4 miliona, za sta moze "zahvaliti" vise suzenom trzistu (padu interesovanja) nego kvaliteti konkurenata.

"Jos uvek se pitamo gde nam se dedose citaoci" - kaze portparol Shueisha izdavaca. Delom je to zbog recesije u privredi ali mnogo vise zbog cinjenice da vise nismo u stanju da proizvedemo hit serijale kao sto smo to bili u proslosti.

A, kao za baksuz, pad pocinje upravo u trenutku kada stripovi pocinju da bivaju priznati u "ozbiljnim" krugovima. Internacionalno, stripovi su postali jedan od najpoznatijih japanskih (kulturnih) izvoznih artikala sa rastucim brojem konzumenata sirom sveta (narocito u Tajvanu i Juznoj Koreji).

I stav lokalne javnosti se polako menja prema stripovima. Dugo godina optuzivani kao uzrok kriminala medju omladinom i pada standarda u obrazovanju - oni bivaju, kako stasaju generacije odrasle na stripo- vima, sve manje izlozeni takvim kritikama.

Ako nista drugo manga je postala suvise "bezbedna", beskrvna. Gospodin Satoshi Otoba, upravnik Tokyo Metropolitan muzeja savremene umetnosti organizovao je nedavno izlozbu, najvecu ikad toga tipa u Japanu, sa idejom da se predstave sami poceci mange, ukljucujuci i radove Osamu Tezuka poznatog kao "bog mange" tokom pedesetih godina.

Jedan od eksponata je bio i uzorak povracke&creva (propisno uvecana) jednog nastavnika, zrtve djaka zainteresovanih za vudu magiju. Pre 10 godina to bi se moglo smatrati originalnim i sokantnim, ali danas - takva strava je "opste mesto" a citava prica oko mange postaje pomalo bajata.

I sam gospodin Toshio Naiki, vlasnik najveceg japanskog muzeja stripova priznaje: "Gledam ove danasnje stripove i ne mogu da se otmem pomisli da mi sve to izgleda strasno poznato..."

DEMO
serbiancafe

4. LINKOVI

-HiES - Japanska manga: razumijevanje jednog fenomena
http://www.comics.cro.net/t-05.html

-MANGA.COM
http://www.manga.com/

-Anime and Manga Resources List - Linkovi
http://www.csclub.uwaterloo.ca/u/mlvanbie/anime-list/home_page.html

-MANGAJIN MAGAZINE
http://www.mangajin.com/

-MANGA VIDEO - UK
http://www.manga.co.uk/