Regresivna ljubav potpisnika ovih redova su naučnofantastični stripovi kakvi su Flash Gordon Dana Barryja iz pedesetih i prve polovine šezdesetih i Buck Rogers koga je šezdesetih radio George Tuska. To su hedonistički zaveti detinjstva, a kasnije, na prelazu sedamdesetih u osamdesete, srećom pristizali su recidivi u vidu Zvezdanih jastrebova. Svi navedeni naslovi nisu naučna fantastika tek bilo kog tipa. Ma kako ih mi (ja) svojevremeno ozbiljno doživljavali, oni su skrivene ili uopšte neskrivene spejs opere. Zvezdani jastrebovi su to u najeksplicitnijem vidu. Pozabavimo se zato upravo njima. Možda će nam neki drugi put pomoći za detektovanje osobina svojih nešto skrivenijih srodnika? Flash svakako a možda i Buck mogli bi se pobuniti: pa nismo mi baš toliko spejs operetčine koliko Zvezdani jastrebovi; naše ambicije su veće; psihološka motivisanost jača itd., itd. Nećemo ovde s njima polemisati, delimično i zato što su dobrim delom u pravu. Umesto toga, reći ćemo da ono što ovde govorimo u celini važi samo za Jastrebove. Jel' beše zvezdane ili kosmičke? Bar u "EKS almanahu" čitavu su 1980. godinu , kada je izašla glavnina stripa, pokušavali da ih prekrste u Jastrebove kosmosa. No, zar je to uopšte važno, pa zvezde se nalaze gde drugo do u kosmosu?

Svako ko je čitao Star Hawks Gila Kanea po scenarijima Rona Goularta zna da je priča krajnje jednostavna i krajnje melodramska. Sergej Baluhati, sovjetski teoretičar književnosti blizak krugu ruskih formalista, u svom klasičnom eseju Prema poetici melodrame iz 1926. brani ovaj žanr tvrdeći da u melodrami ne treba tražiti psihološku opravdanost onakvu kakvu nalazimo u psihološkoj drami ili drami iz života. Dešavanja u melodrami osmišljena su, pre svega, snagom osećanja i njom zarobljenih karaktera. Sa starinom Baluhatijem složio bi se i Bogdan Tirnanić, valjda. Baluhati nastavlja: ona, melodrama, zanemaruje sav "sporedni" materijal - sižejni, kompozicioni, stilistički - onaj koji ne utiče na tok emocionalnih tema glavne sižejne linije.

Dakle, sve je jasno. Našim zvezdanim sokolićima ne treba motivaciono kompleksnije obrazloženje. On, hoću reći ovaj strip, odmah hita da se poistoveti s žanrovskim arhetipom spejs opere. Once upon a time in the … future. I zato je dovoljno početi sa: "Daleko odavde, u dalekoj budućnosti, u jednom drugom planetnom sistemu…". Koju tablu dalje, dobijamo dodatnu informaciju da na dalekoj (a kakvoj drugoj?) planeti Esmeraldi jedna uplašena (naravno lepa, a i plava) devojka beži. Goni je - ko drugi do - Zlo u službi žene suparnice (u ovom slučaju maćehe; zamislite, ona je crnokosa). Sporedna opasnost koja zatim iskrsava pred našu Nezaštićenu (iako je, onako usput, obdarena prekognitivnim moćima) služi da prizove konačno (već s nestrpljenjem očekivano) pojavljivanje zaštitničkog Dobra. Ej, gle iznenađenja, a to su upravo glavni junaci naše spejs opere - zvezdani jastrebovi Rex Jaxan i njegov verni drugar Chavez, ljudi elementarnih emocija i srca otvorenog za svaku lepoticu, pogotovo nezaštićenu.

Sa stanovišta žanru spoljašnjeg i nedovoljno blagonaklonog, Zvezdani jastrebovi su, ipak, prepuni blentavih nelogičnosti. 22. oktobra 1977, po Goulartovom, Kaneovom i sindikatskom vremenu (taj je datum upisan na tabli) Rex i Chavez, vozeći se svemirski skuterom iznad grada, ugledaju (ne zovu se džabe sokolovi) otmicu devojke koja se događa u gustom spletu ulica ispod njih. Odmah se, naravno, upuste u poteru. A onda, zatreba im da prislušnu razgovor u brodu koji progone. Chavez jednostavno kaže: "Ajde da uključimo ovu spravicu … i čujemo o čemu sad govore!" Umesto bilo kakvog objašnjenja koje bi zadovoljilo čitaoca koliko-toliko-naučne-fantastike, Chavez nastavlja da lupeta: "Nekada sam poznavao jednu ženu na Ganimedu. Razvodila se pet puta jer su njeni muževi koristili ovu napravu!" I šta Rex i Chavez čuju? Zloća Raker (tako se zove negativac) naglas blagoglagoljivo rekapitulira sinopsis svog pokvarenjačkog plana. I sad sve znaju i Rex i Chavez i čitaoci. O sinovi, moji sokolovi!? No, šta smeta? Ove bedastoće samo su uzgrednosti da bi se majstori spejs opere bavili onim (njima i, možda, nama) najvažnijim: avanturističkim eskapadama, obesnim bravurama vizuelne naracije, montažnim nestašlucima i dijaloškim lakomislenostima koje prerastaju u propovedački hedonizam. Zvezdani jastrebovi nas bombarduju "nelogičnostima" da bismo im - bacivši preteško kritičarsko koplje u trnje i u stvari tek tada prihvativši princip njihove igre - sve srdačnije pružali čitalačko gostoprimstvo.

Ima izvesnih sličnosti u karijerama Kanea i Goularta, mada je možda najkarakterističnija ona da su se služili mnoštvom pseudonima. Scott Edward, Gil Stack, Al Kame … Gil Kane. Da, i Kane je pseudonim koji je na kraju progutao Elija Katza, rođenog 1926. u Rigi (Letonija), čija je smrt početkom 2000. morala da bude objavljena u medijima kao smrt Gila Kanea, inače mnogi fanovi ne bi znali o kome se radi. Goulart (1933, California) još je neumereniji u prerušavanjima; koristio je makar jedanaest pseudonima. Frank S. Shawn (šest romana u seriji Fantom), Con Steffanson (tri knjige o Flashu Gordonu), Kenneth Robeson… Dok je Goulart hiperproduktivni pisac (pedesetak romana, uglavnom u žanru SF-a) i pisac knjiga o stripu (Decenija avanture, 1975; Veliki umetnici strip svezaka 1-2, 1986-1989…), Kane je bio crtač koji se priključivao ekipama koje su opsluživale komercijalne serije uglavnom superherojskog žanra. I kao takav uživao je rastuće poštovanje kolega prema njegovom crtačkom talentu, možda ponajviše zbog maestralnosti i dinamizma montažnog postupka, kao i radikalne anatomske stilizacije.

Kane je godinama pokušavao da se izvuče iz senke ekipnog crtača. Za Marvel radio je Spidermana, Crnog pantera, Kapetana Ameriku, Conana, Kapetana Marvela, Ka-Zara i druge, ali ni uz jedan od ovih naslova nije ostao dovoljno dugo. Autorski je uspeo da oboji svoje dugo učestvovanje u radu na Zelenim fenjerima i Atomu. Originalne Kaneove kreacije su Ime mu je…Divljak, Crni znak i pre i nakon svega - Star Hawks. Nikako ne treba zaboraviti ni njegovu sjajnu interpretaciju Prstena Nibelunga, a u adaptaciji Roya Thomasa. Objavljena je u sveskama 1989, a kao obiman grafički roman 1991. To napominjem pošto se na ovo važno delo zaboravlja upravo u trenutku fascinacije sa još obimnijom interpretacijom Prstena Nibelunga od strane P. Craig Russella. Upoređivao sam obe verzije i tvrdim da da Russellova nije u svemu bolja. Možete li uostalom zamisliti operetskijeg crtača od Kanea, velikog majstora hiperstilizacije? Kane je imao još jednu zanimljivu osobinu koja samo delimično podseća na emocionalnu ostrašćenost glasnog govorenja i pisanja o stripu kakvu kod nas možemo prepoznati kod Bojana Đukića. Tu se, ipak, sličnost završava jer je Kane neumorno i neprestalno radio na svom obrazovanju i širenju vidika i time napravio dublje uvide u neke prodore u mediju stripa kojima je prisustvovao ili u kojima je sam kreativno učestvovao.

	" Prsten Nibelunga "
	© DC Comics

Relativno kratka istorija Zvezdanih jastrebova (1977-1981) izvanredna je ilustracija šta sve ležerni majstor može da izvuče iz montažnih mogućnosti skučenog prostora polutable. Polutablom Kane je pokušao revolucionarno da premosti jaz između dnevnog kaiša i nedeljne sindikatske table, a da pri tom održi ubitačni tempo dnevnog pojavljivanja. Njegova stranica je, u stvari, organozovana iz dve horizontalne polutable čiji je grupni identitet neretko jači od pojedinačnog. To važi i za odnos između susednih stranica. Očigledno, Kane je "dnevni crtač" sa talentom za grafičke romane i, recimo to sasvim evropski, albume.

Što se Goulartovog stila tiče, karakteriše ga humorni ton i time jasno razgraničava od svojih nastavljača rada na scenariju za Star Hawks nakon aprila 1979. Archie Goodwin (koji je već sarađivao s Kaneom na Ime mu je … Divljak) i Roger McKenzie pokušali su Zvezdane jastrebove da prevedu iz statusa autoparodije u jednoznačnije patetičnu spejs operu. I, ako su to zaista želeli, uspeli su. Zoran Živković u Enciklopediji naučne fantastike 1-2 (1990) Goulartu zamera hiperprodukciju, smatrajući da je "autor nestereotipnog, originalnog SF prosedea kvantitet pertpostavio kavalitetu, odnosno rutinu dorađenosti, tako da mnoga njegova dela kao da ne koriste do kraja svoje glavne vrline, pre svega osoben humorni pomak". Bar što se tiče Zvezdanih jastrebova, ova zamerka se pretvara u dosta precizan opis Goulartove poetike. Može li zamerka da postane vrlina? Svakako da može, pod uslovom da naše mane isfuravamo dovoljno šarmantno da čitalac počne da uživa baš u njima. Goulart ne želi da ide "do kraja svoje glavne vrline" niti želi "nešto više" od svoje ležerne, autoparodične teatralnosti. U eseju Kosmička melanholija (o Gillonovim Kosmičkim putnicima) već sam napisao: uz element samoironije srcolomne avanture lakše se piju.

Opredelivši se za lakoću, tandem Goulart-Kane objedinjava hedonizam žanra s hedonizmom medija. Tesan manevarski prostor polutable Kane maestralno rasterećuje krivudavim kretanjem i naglim poniranjima u dubinu prizora. Zabava u žanrovskom modelu ponekad prelazi u pripovedanje koje je svesno sebe. Otuda su u Zvezdanim jastrebovima, među svim vožnjama svemirskim letelicama, prenaglašeno koreografskim tučnjavama, jurnjavama, lebdenijima i poniranjima, najvažnije upravo vožnje Kaneovom "kamerom". No, nekadašni Eli Katz iz Rige ne bi bio rasan stilist da nije u stanju da svoj sižejni postupak sjedini sa temom. Ako se njegov protagonista davi u talasima, Kaneova "kamera" tako se kreće da će se kroz njegove rakurse čitav grad ljuljati u ritmu talasa. Ljuljanje će se nešto produžiti i pošto se junak izbavi iz talasa, a Kaneova "kamera" bude visoko, visoko iznad nivoa vode. Tajna njegovog stila u Zvezdanim jastrebovima je da diskretno nadograđuje već uobičajena montažna rešenja u vlastite, mnogo smelije stilističke figure. Ako jedno složeno kretanje tačke posmatranja završava zumom unatrag, dovođenjem u poziciju ptičije perspektive - što bi bilo gotovo uobičajeno rešenje - Kane će dodati još nešto: "umnožiće" distancu stvorenu kontrazumom tako što će taj isti predmet sada biti posmatran od strane nekog trećeg lica preko televizijskog ekrana.

Jedno od pravila žanrovske strukture je da autor pritaji bat svojih koraka u smernom kretanju kroz odaje žanra. Međutim, autorski hod samo je prigušen. Teško ga je raspoznati bez poznavanja kanona (rasporeda krivudavih hodnika) žanra. Ali, ako smo već u njima, i svikli smo se na zvukove, hod svakog od šetača jasno se da raspoznati.

:: Zoran ĐUKANOVIĆ ::