S A D R Z A J 0. APEL ZA POMOC
Sta da kazem? Moja malenkost je, nadam se zasluzeno,
dobila sansu da zivi od stripa. To znaci: plata, staz, i ljubav
prema poslu. Jednostavno receno, ponudu da napustim Banku i da
se stalno zaposlim u Marketprintu sam oberucke prihvatio.
Tako da cu od 1. Januara 2001.godine, na posao odlaziti u redakciju
Stripoteke i tamo raditi internet prezentaciju, odgovarati
na postu (zovite me Zl(g)aston), odrzavati kontakte sa clanovima
stripotekinog kluba ljubitelja stripa, obezbedjivati tekstualne
priloge,... i sve ostalo vezano za strip. * * * S postovanjem, Zlatko Milenkovic Nije praksa da u Strip Vestima objavljujemo Apele za pomoc. Ne zato sto nismo humani, vec zato sto to mnogo bolje mogu da urade neki rasprostranjeniji i jaci mediji. Medjutim, ovog puta je rec o neko ko je nas. Nekom ko se bavi stripom i zivi od njega, ali ne zaradjuje dovoljno da bi mogao svom trogodisnjem detetu kupiti potrebne lekove. Rec je o malom Marku Sekulicu, sinu Milosa Sekulica (osnivaca novosadskog kluba ljubitelja stripa), koji ima tri godine i boluje od akutne leukemije. Za lecenje akutne limfoblastne leukemije potrebni su citostatici koje novosadska Decija bolnica ne poseduje. Tako da Milos mora sam da ih kupi. Lekovi su izuzetno skupi pa je na medijima pokrenuta akcija prikupljanja pomoci. SVesti se ovog puta prikljucuju apelu. Ako ste u mogucnosti da pomognete, dobrovoljni prilog mozete
uplatiti na sledeci ziro racun: * * * Da bi na neki nacin animirali ljude, i prikupili pomoc, ljudi iz ZinFana ce prodavati jedan odredjeni broj kompleta ZinFana. Cena za komplet od prvih 4. brojeva je 100 dinara i sav novac od prodaje ce ici za kupovinu lekova. Sto znaci da svi koji su u Novom Sadu i zele pomoci, mogu vec od danas svratiti do Kluba obozavalaca stripa u Jevrejskoj 23 (pasaz Papilon) i kupovinom pomoci malom Marku.
Na TVNS2, utorkom u 17:30 (26. XII 2000. i 2. I 2001, iako kasnije
ide jednom u dve nedelje), a repriza je ponedeljkom na TVNS1 posle
22:00, je krenula "omladinska" emisija pod nazivom "Ko je ubio
Pjotra Nikolajevica" i u kojoj je predvidjen prilog o stripu.
Postovani ljubitelji stripa,
Asteriksa (za sada) mozete nabaviti JEDINO putem narucivanja na nas e-mail. Takodje pozivamo sve zainteresovane za distribuciju Asteriksa da nam se jave.
Ove reci uputio je Raspucin, lopov i probisvet, svom prijatelju Kortu Maltezeu u Hong Kongu pred polazak za Rusiju koju su jos uvek potresale borbe gradjanskog rata izazvanog oktobarskim pucem. U Mandzuriji, Korto ce sresti princezu Marinu Semjonovu i barona generala fon Ungern-Sternberga, samozvanog princa Mongolije i svi zajedno ce krenuti u poteru za zlatom koje admiral Kolccak, kontra-revolicionar, transportuje transibirskom prugom u blindiranom vozu. "Korto Malteze u Sibiru" peti je album u Pratovom strip serijalu o mornaru lutalici i objavljen je 1974. godine. Pored "Korto u Veneciji" i "Kelti", mnogi ga smatraju za jedan od najboljih u citavoj seriji. Sasvim je prirodno da se Paskal Moreli zainteresovao upravo za ovu epizodu i da priprema dugometrazni crtani film baziran na sibirskim avanturama Kortoa. U originalnoj, francuskoj verziji filma, Kortou ce glas pozajmiti poznati filmski glumac Rissar Beri, ruskom probisvetu Raspucinu glas ce dati Patrik Bussite, dok ce princeza Marina Semjonova govoriti glasom ne manje poznate Mari Trentinjan. Ljubitelji avantura ovog poslednjeg romanticnog heroja, sina jednog Engleza i gibraltarske Ciganke, iscekuju film koliko sa nestrpljenjem, toliko i sa zebnjom. Pratov narativni prosede i graficki izraz toliko su slozeni da je vrlo tesko pribliziti im se i stvoriti svet koji ce nalikovati njegovom. Uticaj Miltona Kanifa, americkog strip autora, koji se kod Prata osecao na pocetku, nestao je u potpunosti, kada je ovaj genijalni autor krenuo u nova istrazivanja. Razaranje realnosti, tassisticka dekompozicija i tendencije ka apstrakciji samo su nekolicina elemenata kojima se Prat sluzio u svojoj figurativnoj naraciji. Idejno, njegov junak se pojavljuje na onim mestima na kojima zapadna civilizacija gubi dah i ne uspeva vise nista da ucini. Kortovo delanje u takvim uslovima cini da se dogadjaj pretvara u pravu legendu zasnovanu na istorijskim dogadjajima. Slava i popularnost kako Kortoa, tako i njegovog tvorca Huga Prata, za Morelija je dvosekli mac. Za sada ostaje da sacekamo oktobar 2001. godine za kada je predvidjena premijera crtanog filma "Korto u Sibiru" i da saznamo u kojoj meri je Pratov duh bdio nad crtacima. Istovremeno, francuski glumac i komicar Tiki Holgado objavio je pocetak rada na filmskoj adaptaciji cuvenog engleskog strip serijala Endi Kep koga je 1957. godine stvorio Reg Smit. Endi je profesionalni besposlicar, stalni posetilac pabova, obazavatelj piva, i strasni poklonik fudbala i bilijara. Ozenjen je debelom i dzangrizavom Flo i zive u londonskom predgradju. Endi Kep je jedan od najpoznatijih strip serijala, stampan u skoro svim zemljama sveta. U Francuskoj se Endi pojavio prvi put 1969. godine u reviji "Pogo Poco", a nesto kasnije u magazinu "Charlie mensuel" gde ga je Tiki Holgado prvi put i procitao. "Vec vise od deset godina sanjam o filmu Endi Kep i prvi koraci su vec ucinjeni. Uradjen je stori bord od preko 300 tabli, a uskoro cemo poceti snimanje - kazao je Holgado koji ce istovremeno rezirati film i igrati naslovnu ulogu.
Kapitalno djelo literature 20 vijeka, "Gospodar prstenova" Dz. R. R. Tolkina nikada nije dobilo iole adektavno prebacivanje u drugi medij, prije svih film i strip. Pokusaj Ralfa Baksija sa animiranim filmom i Spanaca sa stripom neslavno su propali, jer su na banalan nacin hteli da predstave jedinstveni i bogati svijet koji nigdje drugdje nije stvoren. Svijet koji je stvaran godinama: od "Hobita" preko samog "Gospodara prstenova" do "Silmariliona", romana koji je piscev sin objavio poslije oceve smrti, koji je otkrio sta bi sve marljivi i uzasno mastoviti Tolkin uspio da je samo imao vremena i snage. Ali, i ovako ne mozemo da se zalimo, jer je Tolkinovo djelo za sve genaracije i sva vremena. I dok cekamo da vidimo sta ce da napravi Piter Dzekson sa svojim trodijelnim igranim filmom po "Gospodaru prstenova", jedno naoko malo djelo u stripu, koje su beogradski piratski izdavaci objavili poodavno, govori nam o tome gdje je sve Tolkinovo remek-djelo posijalo sjeme. "Velika moc malog Sninkela", kako se zove to djelo, koje je napisao Zan van Ham i nacrtao Gregor Rosinski, jednostavno je najbolje citanje "Gospodara prstenova" u stripu ne zato sto ga je kopiralo ili citiralo, nego zato sto je, svjesno njegovog postojanja, principe na kojem je on zasnovan upotrijebilo za stvaranje svog svijeta. Pa je tako lako primijetiti da su Tolkinovi Hobiti ovdje Sninkeli, da je U'n Sauron, da su Barfind Crnoruki, Jargot Miomirisni i Cembrija Kiklopka Crni jahaci, Devet utvara, da su Koldi Patuljci, da je J'on Frodo Bagins, da je N'om Saruman, da je Melar Hobiton, da je Sualtom Tom Bombadil, i tako dalje. Scenaristi ranga Zana van Hama, naravno, nije potrebno da kopira bilo koga, rijec je jednostavno o omazu Tolkinu. Mnogo stvari se, naravno, u "Velikoj moci malog Sninkela" razlikuje od "Gospodara prstenova". Ovdje ima i seksa, a kraj je mnogo depresivniji od hepienda u "Gospodaru". Jasni su i uticaji "Dozivljaja Dzona Difula" Zodorovskog i Mebijusa (slicnost koncepta U'na i Orha), a strip se zavrsava tacno tamo gdje pocinje Klarkova i Kjubrikova "2001: Odiseja u svemiru" (a i U'n se pojavljuje u obliku crnog monolita). I, konacno, samo jos jedna slicnost: J'ona razapinju kao nekog koga dobro poznajemo iz Biblije. Na 134 strane "Velike moci malog Sninkela", Rosinski je imao mogucnosti da se razmahne: prilika da stvoris novi svijet ne dolazi bas svaki dan. Njegov crtez uvijek se mogao smatrati nekim derivatom Hermana ili, jos blize, Franca ("Torgal" i nije drugo do svojevrsna derivacija "Jugurte", koga je nakon dvije prve epizode od Hermana preuzeo upravo Franc), ali je daleko od toga da je slab crtac. Iako i Rosinski, poput Hermana i Franca, pokazuje slabost kad crta zene (Kiklopka je O.K., ali njene amazonke su stereotipne, table 17-19), veoma je dobar u crtanju prirode i neljudskih bica (narocito Sninkeli), a nekoliko masovnih scena bas su uspjele (table 4-6, 34, 119-122). Van Ham sa svoje strane, ispricao je pricu koja, kako rekosmo, nije sasvim originalna, ali je zanimljiva, zabavna, sa mnogo upecatljvih likova i nekoliko obrta. Povremena opsta mjesta mogu se oprostiti, ali sam kraj dosta je patetican i, kao i u "Gospodaru prstenova", previse je kratak. Sninkeli su, naprosto, zasluzivali, deset albuma a ne tek tri (iako je djelo kod nas objavljeno u jednoj knjizi, po broju strana to su tri standardna albuma). Ipak, jedna stvar posebno je tuzna: ne dadose J'onu da se docepa bar malo samoce sa G'vel. Bezdusno, zaista.
Secate li se filma "Spavaj sa mnom"? Ja se svakako secam scena u kojima Kventin Tarantino u epizodnoj ulozi tumaci svoje vidjenje filma "Top gan". Po njemu, to je film o borbi izmedju homoseksualne i heteroseksualne strane licnosti glavnog junaka, i sa tim tumacenjem ovog hita kao psiholoskog filma, on postaje, kako kaze tumac: 'jedan od najboljih filmova svih vremena'. Mozemo se sloziti da je ovaj sud preteran, ali ne mozemo osporiti da sa novim vidjenjem "Top gan" postaje zanimljiv jos nekome osim obozavateljkama Toma Kruza i obozavaocima vojnih aviona. Sve u svemu, poznata je teza da se svako umetnicko delo (budimo sirokih pogleda: svaki kreativni rad) moze protumaciti na onoliko nacina koliko ima konzumenata tog dela. To takodje vazi i za strip. Osim mozda... ...osim mozda kad stvari vec same po sebi nisu dovoljno jasne. Ne govorim o namernoj mistifikaciji od strane autora, vec o nemaru da se neke stvari do kraja objasne, ili naprave logicnim. Da bi shvatili o cemu govorim, navescu primere: Recimo, Modesti Blejz, koju smo svi citali bar stotinu puta. Posmatrajmo, dakle, trio glavnih junaka: Modesti Blejz, bivsa kriminalka, cak osnivac globalne gangsterske mreze (ili nesto takvo) kaje se i prelazi na stranu dobrih, gde nemilice stavlja zivot na kocku kako bi pohvatala svoje bivse kolege. Vili Garvin, koji prati Modesti u stopu (iako nisu u ljubavnoj vezi), ne stedeci svoje umece bacanja nozeva. Ser Dzerald Tarant, sef tajne organizacije za borbu protiv kriminala (ne znam bas kako to ide), dobar prijatelj pomenutih, koji je od toga imao i koristi, jer su Modesti i Vili cesto za njega nezvanicno obavljali poslove odbijajuci da na kraju prime zasluzene pohvale. Sve je to lepo. Ali to uopste ne moze da deluje! Jednostavno je nemoguce, nelogicno! Spreman sam da se kladim da neko u celoj toj prici nije iskren. Neko nekoga laze, jer jednostavno, cela ta konstrukcija opisana u gornjem pasusu nestabilna je kao kula od karata. Na osnovu skrtih dijaloga tesko je reci ko je negativac, ja imam samo neke pretpostavke:
Sledeci predmet mog razmatranja mogao bi da bude Rip Kirbi, sarmantni detektiv-intelektualac. Bicu direktan: taj tip nije resio ni jedan normalan slucaj u svom zivotu. Mislim, nikad se nije desilo da musterija udje i kaze: 'Uradite to i to'. Uvek je u pitanju spasavanje Hani iz skripca, spasavanje Dezmonda iz skripca, pomaganje nekim prijateljima, rodjacima... Dezmond je optuzen za kradju, treba ga osloboditi; Hani neko pokusava da ubije, treba ga uhvatiti; Dezmonda je neko prevario, treba to dokazati; Kcerka nekih rodjaka je nestala, treba je naci; Hani je optuzena za ubistvo, treba skinuti krivicu sa nje; Covek se s pravom zapita od cega taj Rip Kirbi, taj profesionalni privatni detektiv zivi? Kako placa komforan stan i batlera? Da li mozda spasava svog bakalina iz skripca, kako bi svakog dana imao sveze namirnice? Sad zasad nemam ni jednu teoriju, a dobro bi mi dosla. Super-junaci obiluju skrivenim znacenjima ispod teatralne povrsine: Vec je poznato tumacenje "Supermena": ljudi ne mogu sami da rese svoje zemaljske probleme, potreban je upliv vanemaljske sile koja bi resila nevolje nastale iz fundamentalnog nesavrsenstva ljudi. Nimalo laskavo za nas, ali za utehu, to je samo jedno vidjenje sveta. Uostalom, "Betmen" porucuje upravo suprotno: ne trebaju nam vanzemaljci, dovoljan je jedan frustrirani manijak da nas dovede u red. A "Spajdermen"? Njega je ujeo ogroman ozraceni pauk i pretvorio ga u neustrasivog borca za pravdu. Zakljucak? Radijacija je dobra! Nuklearne havarije i nehoticno ozracaivanje svakojakog zivog svata mogu jedino da nas spasu! ;-) (U svetlu jednog clanka u dnevnim novinama ova tvrdnja i ne izgleda tako smesno; govori se o ozracenoj teritoriji u okolini Cernobilja, u kojoj, kazu, u odsustvu ljudi, buja zivi svet, doduse, donekle mutiran.) Dalje: Posmatrajmo dva stripa istog autora: "Mandrak" i "Fantom". Reklo bi se, ova dvojica ne zive u nasem svetu, nego u nekom drugom, megalomanskom. Na stranu sto je Mandrak Madjionicar majstor hipnoze, kako glasi sam size stripa, u opisu likova dalje stoji: Lotar je, ni manje ni vise najjaci covak na svetu (ne znam da li je ta informacija iz ginisove knjige, ili odakle?), pa i sam Mandrakov kuvar Hojo zna jedno sedam jezika, ima crni pojas 10. dan itd... Secam se jednog stripa u kome je junak imao crni pojas 6. dan i sasvim je lepo sredjivao sve protivnike bez problema. Misterija ovog stripa je: zasto jedan proucavalac istocne kulture, koji govori 7 jezika, ima crni pojas 10. dan... radi kao kuvar? Pa makar i kod najveceg madjionicara na svetu, kuvar? Uz sve to, ako se dobro secam, Narda je uspesan student istorije, a Karma opet nekakva princeza. I kod fantoma stvari stoje slicno: nema malih, obicnih ljudi. Cak je i onaj mali debeli crnac sa velikim sesirom ustvari profesor nekog fakulteta, poznavalac najnovijih dostignuca iz hemije i tradicionalne pigmejske medicine uporedo, bojim se i da kazem kojiko jezika govori. Izgleda da posle svega u ovom stripu ostaje samo jedna misterija: Gde je autoru bila glava kad je smisljao profile svojih junaka? Zar nije imao nikoga da mu kaze da nije svaki treci covek na zemlji fakultetski profesor, multilingvista i clan "mense"? Suvise sam se dao u kritikovanje, nisam bio tako raspolozen kad sam poceo da pisem clanak. Neko ce reci da pokusavam da odvratim ljude od citanja stripova. Ustvari, namera mi je bila da se cinicno nasalim, da skrenem paznju na neke propuste, ali eto, ako me nesto nervira to su stripski, knjizevni, filmski junaci koji su savrseni, bez mane, koji se nikad ne iznerviraju a jos redje grese. Jer, jednostavno, takvi ljudi ne samo da ne postoje u stvarnosti, nego i uopste nisu zanimljivi da se prica o njima, a da ne zaboravimo da iritiraju citaoca jer mu govore kakav treba, a ne moze da bude. Dole Miki, ziveo Paja!!! Ipak, da se vratim na pricu nastavljajuci sa stripovima koji su meni licno drazi: Citajuci "Natasu", covek pomisli da je zanimanje stjuardese zanimanje visokog rizika jer svakog bogovetnog dana desavaju se otmice, montirane bombe, rusenja u dzunglu punu ljudozdera, smicalice surovog kazahstanskog(?!) maharadze, natezanje sa gangsterima itd... Zbog toga verovatno stjuardese imaju skracen radni staz i prevremenu penziju, sto uracunavajuci anti-teroristicku anti-bombasku anti-maharadzasku karate obuku pre stupanja na posao zaista skracuje radni vek prosecne stjuardese. To su samo moje pretpostavke, jer zaista ne znam nista o toj proceduri. Ili je mozda tako samo u Francuskoj? U stvari, pre ce biti da je Natasa opasan baksuz, jedna od onih kojima se stalno desavaju stvari mimo ostalog sveta. Na pocetku sam govorio o izbegavanju autora da objasne pojedine stvari u sopstvenoj prici. Neki to rade zbog nemara, neki zbog mistifikovanja, ali postoje i treci, koji jednostavno prenebregnu dosadna objasnjenja jer nisu ni najmanje potrebna. Tako oni izbegavaju preinformativnost svojih prica, a mogu postici i druge pozitivne efekte. Primer: Njegova Visost Broj Jedan uvek pokupi sve pare. Dok ostali clanovi grupe TNT dobiju po jedan dolar, on odnese ostatak od, u proseku, 10 000$. A ipak, on zivi u nekom budzaku u stanici metroa, sa iscepanim meblom na namestaju i zakrpljenim pokrivacima. Gde ode sav taj novac? Dugo sam razmisljao o tome, i ideja mi je najzad sinula posle citanja "Dalas Bara" u Stripoteci: Sve je tako ocigledno! Broj Jedan daje silne pare za neki futuristicki, basnoslovno skup tretman produzavanja zivota! Sve se uklapa! Osim jedne stvari: tokom epizoda, i sir Oliver se tu i tamo docepa vecih kolicina novca (halo Bing). Gde on trosi svoj plen? Kad sam pomenuo Stripoteku, setih se par nerazjasnjenih
stvari odatle:
Jednom prilikom, ne tako davno - kaze navodno istinita anegdota
- zatekao se na jednoj od njujorskih ulica izvesni Englez, izgubljen
u najvecem americkom gradu za koji se tvrdi da je u njemu nemoguce
izgubiti se zbog logicnog urbanog planiranja - ulice 'idu' pravcem
istok-zapad, avenije sever-jug, pod pravim uglom u odnosu na ulice.
Pregledno i jasno da jasnije ne moze biti. Uglavnom, izgubljeni
Englez zaustavi prvog prolaznika pristojnog izgleda u reci svakojakih
'njuski' koje se krecu Velikom Jabukom i zamoli ga za pomoc. Ispostavilo
se da komunikacija ne ide kako treba, i pored cinjenice da se
obojica sluze istim jezikom - engleskim. Uzurbani Amerikanac najzad
upita svog sagovornika odakle je, na sta ovaj odgovori da je iz
Londona. Na zalost, tuzna je istina da i sami Englezi odnedavno priznaju kako gradjani drugih zemalja u kojima se govori engleskim jezikom - ali i ostali stranci - bolje govore taj isti jezik koji je Ponositi Albion podario svetu kao 'svetski jezik' od samih Britanaca. Nije vazno da li tome doprinosi rasprostranjenost americkih filmova i TV serija u kojima se govori sa nazalnim 'amerskim akcentom' uz pomalo rastegnuto 'prenemaganje' ili nebriga samih Britanaca da ocuvaju svoju govornu bastinu. Jezik kao sredstvo komunikacije u govornom obliku se strahovito brzo menjao, pogotovo u zadnjih petnaestak godina. Tih promena nije bio postedjen ni engleski. U samom Ujedinjenom Kraljevstvu promene su najociglednije. Njih nije uslovio americki 'kulturno-jezikoslovni imperijalizam' niti su preterano uticale sve rasprostranjenije australijsko-novozelandske TV-serije. Diskutabilno je da li je upliv govornog nacina sve brojnijih stranaca iz svih coskova sveta koji se ovde sticu u enormnim brojevima 'okrivljujuci cinilac'... Kako bilo da bilo, cuveni 'pravilni engleski' (kraljevski) jezik prakticno vise ne postoji ni na BBC-u, a kamo li u 'obicnom' svakodnevnom govoru ili na komercijalnim TV i radio stanicama. U Velikoj Britaniji su sve rasprostranjenija lokalna narecja i akcenti koja u nekim slucajevima idu u ekstreme novonastalih 'patoa' (patois), totalno nerazumljivih zargona za one koji ne zive u tim odredjenim sredinama. Najocigledniji primeri su legendarni skotski 'novogovor', te 'patoi' koji se upotrebljavaju u, recimo, Njukaslu ili Liverpulu ili Stouk-on-Trentu. Londonski svakodnevni jezik je evoluirao u pseudo-kokni, nasim ljudima u Srbiji poznat iz legendarne i apsolutno briljantne TV-serije MUCKE ('Only Fools and Horses'). Valja provesti poprilicno vremena u toj sredini da bi se barem delimicno ovladalo razumevanjem tog narecja - a kamo li tek izgovorom... Moje znanje engleskog, zasnovano prevashodno na citanju i zapamcenom iz skole pokazalo se kao nedovoljno. Nije daleko od istine ako kazem kako sam doziveo pravi pravcati 'kulturni i komunikacijski sok' koji sam u prvoj fazi prevazisao zahvaljujuci svojevremeno u Qk-i spomenutom drugaru Stivenu i njegovom strpljenju. Lako je sporazumevati se 'turisticki', na kratko... Ali kada ste primorani da se 24 sata dnevno krecete u tom ambijentu neprestanog komuniciranja na jeziku koji vam nije maternji, rezultati znaju da budu prilicno iznenadjujuci. Meni se cinilo kako bi mi najlakse bilo da se sporazumevam kada bi postojala mogucnost da se u vazduhu iznad osobe koja govori materijalizuje stripovski dijaloski balon posto sam ustanovio da sam za engleski jezik totalno 'citalacki tip'. Usavrsavanje je iznenada krenulo drugacijim tokom u Studiju gde sam radio posto je broj Engleza u njemu bio znatno manji od glavnine osoblja koja je dolazila iz SAD i Kanade. Amblimejsn (Amblimation) je bio u pravom smislu internacionalan studio sa ljudstvom iz Amerike, Kanade, Britanije, Spanije, Italije, Francuske, Bugarske, Nemacke, Irske, Srbije (ja jedini!), Brazila, Indije i dr. U takvom okruzenju spontano sam poceo da se mentalno vracam u mladost sa pocetka '80-tih, kada sam bio na kracem boravku u Nju Jorku i kada sam 'protrtljao' sa skoro besprekornim amerskim naglaskom kojim se prica na Istocnoj obali. Skoro zaboravljeni akcent mi je postao nacin izrazavanja. U studiju za animirani film se, istina, najvise crta - do besvesti (video sam rodjenim ocima ljude kako kolabiraju za crtacim stolovima - a i ja sam imao slicne situacije u par prilika) ali redovna verbalna komunikacija je takodje neizbezan imperativ, pogotovo sa animatorom kojem se asistira, pa sa kontrolorima, poslovodjama, rediteljima, administratorima i da ne nabrajam. U svojoj novoj zivotnoj i radnoj sredini sam progovorio neprirodnim i neodgovarajucim jezikom - ali radilo je posao. Kao prvo, 'uvukao sam rogove' i nisam se vise niti izletao ni zaletao; slusao sam sta mi se kaze, ispunjavao svoju normu i polako ulazio i u druge studijske tokove; na primer, poceo sam redovno da pohadjam vecernje casove crtanja za sve zaposlene crtace koje je preuzeo lejaut-crtac Das Petrou od ranije pomenutog cuvenog Dzona Uotkisa (John Watkiss) - znam, obecao sam vise o Dzoniju nekom drugom prilikom; tu su bile i projekcije najnovijih filmova koji tek treba da dodju kroz par meseci u redovne bioskope cetvrtkom, posle radnog vremena - sve to mi je postalo dostupno kada sam se preselio u Ekton (Acton) gde se Studio nalazio posle skoro pet meseci zivotarenja u Ist Endu, sat i po voznje vozom od radnog mesta. Moja porodica i ja smo polako usli i u krug NASIH koji zive u velikom broju na potezu Seperds Bus-Ekton (Shepherds Bush-Acton) - od sireg centra Londona prema zapadu. NASIH ima tri vrste - prvi su 'pravi' nasi - dakle Srbi; tu su zatim 'zemljaci' - fakticki, takodje Srbi - ali oni koji se osecaju i izjasnjavaju kao Jugosloveni i, najzad, 'bivsi zemljaci' - doseljenici iz drugih krajeva nase vise nepostojece domovine koji nisu Srbi i ne osecaju se niti izjasnjavaju kao Jugosloveni. Postepeno smo ucili kako se izgradjuju odnosi u 'novonastalim uslovima' i to usaglasavali sa uklapanjem u sazivot sa domacinima - dakle Britancima. Das Petrou (Petru) je bio odlican crtac, vrsan lejaut-majstor, veseo i komunikativan momak koji je ziveo u Kentish Town-u (Kentis Taun) - delu severnog Londona i svaki dan smo se sretali u vozu na putu do Studija i nazad. Proveo je par godina u Nju Jorku, pekuci zanat ni kod koga drugog do kod slavnog Nila Edemsa (Neal Adams) u Kontinuiti Studiju (Continuity Studios). Tamo nije radio direktno na stripovima, vec samo na nekim stroibordovima, ilustracijama i dizajnu, ali se nagledao situacija u kojima Nil i drustvo sibaju stripove, uz gostovanje ljudi poput Hauarda Cejkina (Howard Chaykin), Vil Ejzner (Will Eisner) i dr. Pokazivao mi je kako oni tretiraju prostor i crtanje ljudskih figura u njemu, nesebicno me ucio 'trikovima' u vezi manipulacije perspektivom i beskrajno mi pricao o poslu tamo preko i svakojakim dogodovstinama, usput mi pokazujuci prve table stripa 'Prsten od ruza' (Ring of Roses) koji je on napisao za Dark Horse, a koji crta pomenuti Uotkis, njegov prijatelj. Zanemeo sam pred tablama neverovatne crno-bele game, pomalo arhaicnog izgleda pa ipak neodoljivih u besprekornoj izvedbi cetkicom i tusem, na tragu klasicne strip-skole Rejmond-Vilijemson -Kjubert... Na poslu sam imao prilike da upoznam i stepen vrednovanja izvedbe crteza za animaciju. Najlaksi je bio nivo 1 - najcesce je to bio samo potez, linija ili najjednostavniji oblik (obrva, zenica oka, nabor, narukvica, dugme...); nista tezi nije bio nivo 2 - ne mnogo slozeniji oblik poput detalja na licu ili predmetu ili kakav krajnje jednostavan karakter; nivo 3 je bio obican, svakodnevni crtez bez mnogo detalja - rutinski karakter bez skracenja i komplikovane obrade ili pak samo detalj istog; nivo 4 je bio slozeniji crtez sa vise detalja, u pokretu, cesto u skracenju - takvih zadataka je najvise bilo u radu na filmu WE'RE BACK - storiji o dinosaurusima koje jedan dobri naucnik sa najboljim namerama vremeplovom transportuje u dvadeseti vek na radost deci, dok mu planove ne pokvari njegov zli brat - normalno, prica ima sretan zavrsetak; i, najzad - nivo 5: nocna mora od komplikovanosti dok glava ne zaboli a oci ne krenu da ispadaju; najcesce su to bili karakteri veci od uobicajenog razmera u kome se standardno crta, na papiru veceg formata, sa enormnim brojem slozenih detalja. Ako smo, na primer, mogli da dnevno uradimo svako ponaosob po pet do sedam crteza nivoa 4, sa nivoom 5 nismo mogli da odmaknemo vise od dva-tri na dan... Uzas. Na srecu, posto je animacija za WE'RE BACK trebalo da bude kompjuterom skenirana umesto fotokopirana ili tusirana na celuloidne listove koji se potom boje na poledjini (kako bi se sacuvale konture crteza), svi smo prolazili kroz period ucenja i spoznaje zajedno sa tehnickim osobljem. Recimo, nekome je palo na pamet (Mr H-u..? Mr W-u..? Spilbergu..?) da je za skeniranje potrebno da SVI crtezi budu uradjeni samo crvenom olovkom; to je znacilo dodatni napor - uz rad na daljim sekvencama valjalo je sve ranije napravljeno da se iskopira preko svetleceg stola na novim listovima hartije crvenom olovkom. Posto sam postao jako dobar sa Kolinom iz produkcione administracije i kontrole kvaliteta i norme (koji mi je cak poklonio polovni Soni televizor u boji, znajuci da nisam u mogucnosti da sebi priustim TV prijemnik u to vreme) on mi je velikodusno prepustio ogroman deo tog rutinskog posla i dao mi normu za Nivo 3 - generalno, za sve crteze ma kojeg nivoa komplikovanosti bili. Tako sam se u kratkom periodu naucio kako da postignem besprekornu liniju konture na nivou standarda koji se zahteva u Studiju. Moj zvrljavi manir olovkiranja bio mi je velika prepreka, stoga sam ovaj u sustini kopirantski zadatak shvatio kao vaznu vezbu za postizanje kvaliteta izvedbe i prociscavanje svog neurednog nacina crtanja. Da ne pominjem sto je, usled prebacivanja norme, moja zarada postala mnogo bolja... Kako bilo da bilo, uskoro sam kupio svoju prvu 'englesku pisacu masinu' i zivot je poceo da izgleda manje mukotrpan i beznadezan. I dalje nije bilo vremena da se crtaju stripovi, ali stvari su postepeno pocele da se krecu sve boljim tokovima i moja porodica i ja smo tiho proslavili polazak u osnovnu skolu naseg vec cetvorogodisnjeg sina Davida. Nikada ga nismo forsirali da progovori jezikom nove sredine. Nastojali smo samo da ne zaboravi maternji jezik, a televiziji, radiju i drustvu smo prepustili spontani engleski uticaj. Samo nedelju dana posle polaska u prvi razred vec je tecno i bez greske pricao na engleskom! Ja sam postao svestan da mi je vreme da se otarasim laznog americkog naglaska i ponovo poceo da ulazem napor da govorim pravilno - uz sinovljevu pomoc i povremeno njegovo ismevanje mom tvrdom izgovoru...
* * * Kraj Repriznih QK-a! Od iduceg broja krecemo ponovo sa novim i originalnim materijalima!
Za razumijevanje danasnjeg americkog stripa najbitnije je, cini mi se, upoznati se s razvojem i funkcioniranjem trzista koje je, u svojoj direct market inacici, jedinstveno koliko i, izgleda, dugorocno pogubno. Dugorocno planiranje nikad nije bilo jaca strana stripovske industrije. Kako bi i bilo kad su u korijenu fenomena strip sveska mutni poluizdavaci s okom na tudjem uspjehu, uhvaceni u gangsterske distributerske ratove? Nastao kao zamjena za krepavajuci pulp, comic book je bio pokusaj da se prezivi od danas do sutra, da ruka pod svaku cijenu ostane u klinackom dzepu. Klinackom, da, jer dok je roditeljski zanr novinskog stripa zabavljao cijelu obitelj, comic book je pristao biti saren, siroti rodjak namijenjen nezahtjevnim, jeftinih cuda gladnim djecjim ocima. Deset centi za sezdeset cetiri stranice bila je formula uspjeha pa, kad je trosak papira skocio i ostali casopisi podigli svoje cijene, strip ih se nije usudio slijediti. Umjesto toga skresao je broj stranica racunajuci da klinac nece primijetiti nedostajucih pola arka ili arak, ali da ce vrlo brzo shvatiti ako za svoj dolar bude dobio manje od deset svezaka. Stranice su se kresale dok se vise nije imalo sto kresati pa se cijena morala dici. Prekasno, pokazalo se. Postotak od tanusnih, jeftinih stripova kioscima je davao premalu zaradu pa su, kad je u sezdesetim i sedamdesetim buknuo revijalni tisak, police prepustili profitabilnijoj robi. Panika u sve nevidljivijem svijetu stripa i rjesenje Phila Seulinga: direct market - povlacenje s kioska i prebacivanje u, tada cvatuci, segment specijaliziranih strip ducana, ducana koji ce, po Philovoj zamisli, robu placati unaprijed i sav rizik preuzeti na sebe. Kiosci, naime, recikliraju remitendu, izdavacu vracaju otrgnute naslovnice i placaju mu samo prodano. Knjizare pod normalno vracaju neprodane knjige. Strip-ducani, po direct market sistemu, ne vracaju nista. Daje im se veca marza nego knjizarama, ali moraju platiti sve sto su narucili, prodali ili ne. Seulingova shema spasila je izdavace, a ostali su se pretvarali da ne vide probleme, zmirili su dvadeset godina nadajuci se da blagajne nikad nece prestati zveckati. A tko zivi u nadi, kaze turska poslovica, umre od gladi.
KAKO POSTATI SUPER-HEROJ
+ Imati ljudskog oca i atlantidjansku mater +
+ Zustra masturbacija +
RADIOAKTIVNI PAS RADIOAKTIVNA MACA RADIOAKTIVNI PAUK RADIOAKTIVNI HALIBUT RADIOAKTIVNI DIPLODOKUS RADIOAKTIVNI TIGAR-LJUDOZDER RADIOAKTIVNI JUZNOAMERICKI LENJIVAC RADIOAKTIVNA TUNA RADIOAKTIVNI KAMELEON RADIOAKTIVNA SOVA RADIOAKTIVNA PIJAVICA RADIOAKTIVNI DELFIN RADIOAKTIVNI SIR RADIOAKTIVNI LESINAR RADIOAKTIVNI TVOR RADIOAKTIVNA RIBA FUGU (NADUVALJKA) RADIOAKTIVNA STONOGA
1.NAMATANJE TOALETNOG PAPIRA 2.CRTANJE MALIH KRUZICA 3.LICKI SNICLI 4.POKAZIVAC SMJERA (ZMIGAVAC) 5.KREMA "FISSAN" Ovo je krema za strije obogacena B vitaminima. Ono sto je u nasem slucaju bitno jest njen miris. Utrljana u kozu ova krema je vrelo inspiracije....muza u tubi....zanosna, poletna, mirisnaaaaa. 6.SETNJA PRIRODOM Obujte cipele za blato i prosetajte uz rijeku. Uberite cica-mace, visibabe ili neko sezonsko voce. Promatrajte bogatstvo prirode - razmislite o ljepoti koja obasjava svijet.
From: Vedran Jelenic * * * From: Mr. Zoran Petrovic
23. decembra 1900. Rodjen je Otto Soglow u New Yorku. Radio je na ostvarenju The Little King. 23. decembra 1980. Premijerno je pocelo objavljivanje Dzona Difula (John Difool) u Metal Hurlant-u. Autori su Moebius i Jodorowsky. 25. decembra 1911. Rodjen je, na sam dan bozica, Burne Hogart u Chicagu, Illinois. Jedan je od najznacajnijih autora realisticko-avanturistickog zanra Radio je na stripovima Tarzan, Drago. 27. decembra 1955. Umro je Ham Fisher u New Yorku. Radio je na stripu Joe Palooka. 28. decembra 1888. Rodjen je Martin Branner u New Yorku. Radio je na stripu Winnie Winkle. 28. decembra 1964. Umro je u Cliff Sterrett New Yorku. Radio je na stripu Poly and Her Pals. 31. decembra 1948. Rodjen je Patrick Cothias u Parizu. Po njegovim scenarijima su radjeni mnogi poznati serijali: "L'empreinte" Loisel, "Sylvio le Grillon" Luguy, "Snark Saga" "Trafic" i "Memory" Sternis, zatim "Les 7 vies de l'Epervier" Juillard, "Orn, coeur de chien" Taffin, "Coline Maillard" avec Carrere, "Le Vent des Dieux" i "Les Eaux de Mortelune" Adamov, "Au nom de tous les miens" Gillon, itd.
Izvori: HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog
stripa" Slavka Dragincica i Zdravka Zupana, i monografija "Maurovic"
Veljka Krulcica, "Pegaz" Zike Bogdanovica. Ako znate nekog ko bi bio raspolozen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA, posaljite mi njegovu email adresu ili mu predlozite da nam se on sam javi i tako upise na mailing listu. Zlatko Milenkovic e-mail: zmcomics@neobee.netweb: http://members.tripod.com/~ZM97 web: http://www.unovomsadu.com/strip/zmcomics |