index

KRALJEVSTVO SMEHA
HOGARA STRAŠNOG

Kod nas je „Hogar Strašni” dosta objavljivan. Veoma brzo stigao je u stari, novinski „Strip art”. Bio je tada Hogar Okrutni, te davne 1973. godine, i smejali smo se njegovim dogodovštinama u isto vreme kada i stripovima „Redova Bilija” i „Forda T”. Kasnije se Hogar nacrtao na stranicama „Politikinog Zabavnika”, pa „Stripoteke”. Kritika je mnogo i pohvalno pisala o njemu. Dobio je čak samostalno izdanje „Hogarov Zabavnik”, nažalost samo jedan broj.

Prema procenama, širom sveta danas ga čita bar sto miliona ljudi, izlazi u nekoliko hiljada dnevnih novina i govori više desetina jezika.

Bila su to teška vremena za porodicu Braun. Neplaćeni računi, muke sa zdravljem... I, jednog dana Dik Braun je najavio porodici da se ne vraća iz studija u podrumu dok ne nađe rešenje. Zna se da mu je tetka poreklom bila Šveđanka i da mu je pričala stare nordijske legende. Zato nije čudno što je Dik, u nameri da stvori novog stripskog junaka, zavirio u vikinška posla.

Tako se rodio Hogar Strašni, a kumovao je sin njegovog tvorca. Dikovi sinovi jednom su nešto živo prepričavali kad se on spustio niz stepenište. Krupan i sa bradom (nalik na budućeg Vikinga), tražio je pogodno mesto da dremne. Jedan od dečaka je uzviknuo: – Evo Hogara strašnog! – I tako je Viking dobio ime.

Prvi kaiš stripa pojavio se 5. februara 1973. Hogar, iza koga je bulumenta narogušenih Vikinga, stoji zapanjen saznanjem da je napao pogrešan zamak. Ma, pogrešio je adresu! Bilo je to tek prvo od mnogih razočaranja i neuspeha s kojima će se, u svetu sve većih promena, suočavati do dana današnjeg.

Novi strip odmah je prodat u 136 dnevnih listova, što izgleda zanemarljivo u poređenju s njegovom trenutnom popularnošću. Prema procenama, dnevno ga čita bar sto miliona ljudi. Strip koji u SAD izlazi u gotovo 2000 dnevnih novina objavljen je u nebrojeno kolekcija na desetine jezika. Čitav svet ga obožava.

Ko je, dakle, taj strašni Viking? Taj prezaposleni varvarski biznismen koji se trudi da, između pljačke Evrope i dva mamurluka, bude i dobar tatica?

Pa, on je, pre svega, porodičan i poslovan čovek. Samo što živi u pogrešno doba, pa tako, kad osvaja strane zemlje, ne zaboravlja ni da uzme listu za nabavku od svoje supruge Helge. Taj grozni Viking ima meko srce. Spava s mecom i kupa se jednom godišnje. Ni tada bez igračke.

Kažu da Vikinzi ne lažu. Hogar je i tu izuzetak. Laže kao veliki. U stvari, ponekad samo prekrojava istinu. Opet kao veliki. Ali, tu je i prvi detektor laži u istoriji. NJegovi rogovi. Tresu se i zveckaju kad Hogar izgovori laž. Postoji mogućnost i da otpadnu. Nije li to peh nad pehovima? Baš nezgodno i za surova vikinška vremena.

Žena, po imenu Helga, prava je vikinška, ratnička žena. Rodom iz Osla, iz ugledne porodice, dok je Hogar poreklom iz neke zabiti. Da je Helga ta koja u porodici „nosi pantalone“, jasno je i po rogovima na njenom šlemu, velikim bar koliko i Hogarovi, ako ne i veći.

I dok drugi Vikinzi imaju sinove koji će i nadalje negovati običaj strašnih pljačkaša severnih mora, Hogar za sina ima mlakonju koji samo čita knjige. Hamlet je sve ono što Hogar ne bi nikad poželeo da mu sin bude. Zamislite, on hoće da postane prvi vikinški zubar!

Ni sa kćerkom nije najbolje prošao. Dražesna Honi, sa šlemom i mačem u ruci, čeka princa na belom konju. Iako romantična, setna duša, u njoj vrije krv pravih Vikinga. U njoj plamti pravi vikinški borbeni žar! Ona ima sve ono što bi morao da ima sinak Hamlet...

Tu je, razume se, i tašta. Kad je ona u poseti, Hogar stavlja salvetu preku očiju. Da je ne vidi, naravno. Salveta vam je poznata – to je ona što mu je verna ljuba metne na sto da se ne isprlja.

A tek verni saborac Srećni Edi, Viking sa dve leve ruke. Ušetao je neprimetno u strip i polako, pored Hogara, postajao sve popularniji lik. Štos njegovih nezgoda toliko je popularan da pričaju kako u „King fičers” stižu pisma u kojima se zahteva da se on redovno pojavljuje u stripu. Nema tog posla koji on neće zamutiti i ostaviti neobavljen! I ne postoji nesreća koja ga neće zadesiti. NJemu i duga padne na glavu.

No, tu je i širi „porodični” krug. Kao Hernija, devojčica s kojom se Hogarovo sinče, Hamlet, igra. Ali, Hernija je odveć neposredna, suviše napadna, pa se Hamlet radije posvećuje knjigama i divi svetovima opisanim tim čarobnim ispisanim rečima. S druge strane, tako bar i Hamlet ima nekog u životu. Nije sam na svetu. Neko razmišlja o njemu kao o pravom momku, a to svakako nije mala stvar. Da je Hernija muško, bila bi pravi suparnik za Hamleta. Ovako, malo preteruje u feminizmu, te je prevelik zalogaj za bojažljivog klinju koji uvek može da umakne u tajni svet pisane reči.

Zatim Leut, pesnik i trubadurčić, ne propušta priliku da zasvira za žensko srce. Naravno, on svira za Honi. Kad dobije po glavi vazom s cvećem, koju hitne besni Hogar, javi mu se misao da se nekome pesma možda nije svidela.

Član porodice je i pas Snert. Ili, ako malo proširimo granice značenja reči, i on spada u Hogarove igračke pored patkice za kupanje i mece za spavanje. A šta ćemo drugo nego da prihvatimo i to jer Hogar je, ipak, samo jedno veliko dete.

Svojevremeno je Dik Braun uveo i sirenicu po imenu Etel. Stvorio ju je po istinskom liku. Etel Mermejd bila je zvezda brodvejskih komedija tridesetih i četrdesetih godina. No, čitaoci nisu baš prihvatili lik sirene, pa je ona polako nestala iz stripa.

Pomenimo još i doktora Zuka, lekara i vrača vikinškog doba, koji, kao i Hogar, veruje da svetom upravlja magija. I dok su se nekad spravljali magični napici za ljubav, mržnju i, naravno, za zdravlje, koji su bili najskrivenija tajna, tako se i formula za današnju „koka-kolu” drži u najvećoj tajnosti, kako je duhovito primetio neki kritičar. Pa šta ako, dakle, Hogarovim svetom ne upravlja nauka nego magija?! Ipak se svet okreće kao i danas. I Hogar mnogo toga zna, pun je životnih mudrosti. Stekao ih je iskustvom i nasledio od svog oca. I on te mudrosti, najčešće utemeljene na bapskim pričama, mrtav hladan prenosi sinku Hamletu kao iskonske mudrosti.

A kad naleti na problem o kom pojma nema, samo ga zaobiđe. Pa šta ako Hamlet pomišlja da bi Zemlja mogla da bude okrugla? Hogar dobro zna da mora dobro da pazi na ćoškove kad oplovljava svet, da ne padne i da se ne udari o oštre ivice. Ni Hogaru ni čitaocima ne smetaju takve male nedoslednosti, jer on se prilagođava svakoj okolnosti, a kad dalje ne može – laže.

Zapravo, kao svi mi. I mi bismo se tako rado izvukli kad zagusti. Taj vikinški antijunak zapravo je naš odraz u ogledalu. I stoga ga beskrajno volimo.

Moramo, ipak, znati da je Hogar samo poslovni čovek. Pa, nije on kriv što je najunosniji posao devetog stoleća bilo pljačkanje. Iz bitke u bitku, iz pohoda u pohod, osvaja tuđe zemlje i tuđe blago.

Kad se sukobljava sa ratnicima Huna, on u obaveznom nadmetanju na početku bitke, kad proklinje i vređa njihovog vođu, i ne primećuje da je njegova vojska već pobegla. I da je ostao sam. Kad se ogleda sa strašnim protivnikom pa posle beži, na pitanje ko ga progoni, svom vernom saborcu Srećnom Ediju odgovara: „Samo još jedan gubitnik koji se ne miri s porazom.”

Precenjivan je kao strašni, hrabri Viking, zar ne? Ali, priznajte, Hogar je ipak pobednik – pobedu je izvojevao u našem srcu. Jer ga ludo volimo već tri decenije, otkako nam je buzdovanom zalupao na vrata i došao u goste. Pobednik, pa makar se iz pljačkaškog pohoda vratio kući gde na ulazu mora da obriše čizme. Mora. Helga drugačije ne pušta unutra. A onda opet razočaranje – svojoj ljubi, koja verovatno jedina na svetu misli da je moguće uljuditi varvarina, svečano predaje slavinu, plen iz daleke Francuske. Tek, i sam zbunjeno primećuje da je u Parizu voda još tekla iz nje, a sada, eto, ništa. Izgleda kao da takvi neočekivani događaji ne smetaju ni scenaristi, a kamoli čitaocu, koga, uprkos nedoslednosti i neusaglašenosti činjenica, zasmejavaju do suza.

Tajna Hogarovog uspeha leži u tome što je Dik Braun izdvojio najbitnije osobine učesnika i tako stvorio likove čije poteze prepoznajemo u svakodnevnom životu: u porodici, kod najbližih prijatelja, suseda i prolaznika...

U Hogaru nalazimo ponešto od onoga što želimo da sakrijemo i od sebe. Ili što već dugo krišom tražimo. I sve to u samo jednoj sličici, u jednom gegu. Hogar Strašni zauvek nas je osvojio.

Žiga Leskovšek

Objavljeno: Politikin Zabavnik, Beograd, 16.12.2005.godine

ALEKSANDAR ZOGRAF, STRIP AUTOR IZ PANČEVA I JEDAN OD NAJUSPJEŠNIJIH CRTAČA DANAŠNJICE S BALKANA, ČIJI JE STRIP ALBUM "TUŠTA I TMA" NEDAVNO OBJAVLJEN I U HRVATSKOJ

PRONAĐI TAJKUNA NA BUVLJAKU

Tatjana GROMAČA

Mislim da me privlači prošlost uopšte, smatram je velikom misterijom. Volim da na buvljim pijacama pronalazim potpuno zaboravljene književne radove; recimo, u jednom od stripova koji su našli mesta u zbirci "Tušta i tma" obradio sam jedan potpuno minorni roman koji je objavljen tridesetih godina, i opisivao život u Beogradu tog vremena. Opisan je sloj zelenaša s jedne strane, i nasuprot njima grupice umetnika-buntovnika. Pisac toga romana jednom je od glavnih junaka, novobogatašu i bankaru, nadenuo isto ime kao što se zove jedan od današnjih srpskih tajkuna! Ne samo što je isto ime u pitanju, već i veoma slični maniri i karakter!

Ime Aleksandra Zografa (s drugim, pravim imenom Saša Rakezić) ovdašnjoj strip publici nije nepoznato. Ovaj autor stripova iz Pančeva već je stekao brojne poklonike svojih i crtački i tekstualno iznimno interesantnih stripova i u Hrvatskoj. Gotovo da je nepotrebno navoditi da se radi o vjerojatno jednom od najuspješnijih strip crtača današnjice s Balkana, koji je još početkom devedesetih godina prošlog stoljeća počeo ravnopravno participirati u svim važnijim strip tiskovinama diljem svijeta. Danas su iza njega četiri objavljena samostalna strip albuma u Americi, jedan u Engleskoj, četiri u Italiji, po nekoliko strip albuma publiciranih u Francuskoj, Finskoj, Španjolskoj, Njemačkoj… Napokon, i u Hrvatskoj je, u izdanju zagrebačkog VBZ-a, izašao Zografov album "Tušta i tma".

Radi se o izboru kraćih strip priča redovito publiciranih na stranicama beogradskog neovisnog tjednika Vreme čiji je Zograf suradnik. "Tušta i tma", kao i prošlogodišnje izdanje romana "Išmail" Vladimira Arsenijevića (Profil, Zagreb), koji je obogaćen Zografovim stripovima, bio je povod za naš razgovor s ovim maštovitim i originalnim strip autorom.

Snovi kao inspiracija

- Vaši su stripovi, po načinu pričanja priče, a također i vizualno, prema načinu na koji vi kao autor percipirate stvari, prilično bliski s književnošću, pa se može reći da vaši stripovi nisu obični stripovi, nego još nešto malo više od toga. Kako vi to promatrate?

- Postoji više različitih "linija" kojima se bavim u svom radu na stripu, a koji profesionalno traje već petnaestak godina. Ponekad se bavim prepričavanjem snova. Drugi put je moj pristup skoro novinarski. A neki od mojih radova mogu zaista više da liče na ono što biste očekivali od književnog rada, nego od strip storije. Već i sam "ispovedni" ton mnogih od mojih priča podseća na postupak književnika koji progovara kroz vlastito iskustvo. Teško je zamisliti tako nešto u većini popularnih strip storija - zamislite da se Bonelli ili neko od crtača iz njegovog studija pojavi kao lik u stripu o Zagoru!

Međutim, već su i neki od antičkih romana (kao u slučaju Apulejevih "Metamorfoza") napisani u prvom licu, i to je odvajkada smatrano za potpuno prihvatljivo kao postupak u jednom književnom delu, čak iako se narator u "Metamorfozama" pretvara u magarca, i nastavlja naraciju iz perspektive tovarne životinje! U stripu je bilo sporadičnih primera da se radnja "projektuje" kroz lik samog autora, ali to je jedan drugačiji umetnički jezik, sa svojim vlastitim pravilima. Tek šezdesetih godina dvadesetog veka imamo izrazitije primere da crtač kroz vlastiti lik preuzima ulogu junaka ili naratora, i u to vreme nastaju i neke od sjajnih autobiografija u stripu.

- Kada smo prije dvije godine radili razgovor za Feral , vaši su stripovi bili objavljeni u SAD-u, Italiji, Francuskoj i mnogim drugim zemalja, tiskani u izdanjima nekih svjetski čuvenih strip autora kao što su Robert Crumb, Jim Woodring, Rick Veitch… Je li se u međuvremenu na tom planu dogodilo nešto zanimljivo?

- Neprekidno se odvija saradnja sa magazinima i strip časopisima iz različitih sredina, i ja uživam da učestvujem u tome. Čak iako je rad na nedeljnom stripu u listu Vreme strašno ograničio moje raspoloživo vreme. Recimo, upravo sam završio rad na ilustrovanju neobične knjige poezije (nazovimo to horor-poezijom) pod naslovom "Abramacabra", prema stihovima koje su napisali Emanuele Del Medico i Francesca Faruolo. Knjiga uskoro izlazi u Italiji, malo nakon zbirke stripova iz Vremena koji su se već pojavili u prevodu na italijanski, i nastavit će da izlaze u obliku serijala pod nazivom "Appunti", u izdanju bolonjske kuće Black Velvet.

Jedna od najzanimljivijih izložbi je svakako ona koja je ove jeseni bila priređena u portugalskom gradu Amadori, i to u prostoru smeštenom u susedstvu prometne metro stanice - sve u okviru festivala kojeg svake godine poseti oko 30.000 posetilaca... Naime, u pitanju je prva značajnija izložba posvećena stripu inspirisanom snovima. Ja sam bio izlagač, s obzirom da je dobar broj mojih stripova (van onoga što se pojavljuje u Vremenu) skoro direktna ilustracija zanimljivih snova.

Ali, zajedno sa američkim strip crtačem Rickom Veitchem, i portugalskim strip poslenikom Pedrom Motom, bio sam i priređivač ovog dešavanja. Pored toga što smo uspeli da prikupimo i izložimo značajan broj originalnih tabli crtača kao što su David B., Jim Woodring, Julie Doucet i brojni drugi, portugalski deo ekipe je uspeo da dođe i do originalnih tabli stripa "Little Nemo in Slumberland", a upravo ove godine se obeležava stogodišnjica početka objavljivanja ovog remek-dela američkog novinskog stripa. Kao što je poznato, svaka tabla ovog stripa je ilustracija jednog od snova koje je usnio mali Nemo.

Oči u oči

- Dosta stripova u zbirci "Tušta i tma" govore o vašim putovanjima po velikim evropskim gradovima poput Rima ili Londona, no vaša percepcija Evrope nije tipična. Može se reći da na neki način "raskrinkavate" Evropu onakvu kakva se želi prezentirati.

- Ne znam, možda je u pitanju moja sklonost da, kada se nađem u nepoznatom gradu, pokušam da pronađem neku zanimljivu priču, a ne da se "bavim turizmom". Možete da primetite da je neki grad lep i sjajan (a verujem da sva mesta u kojima žive ljudi imaju neku svoju lepotu i kvalitet kojeg možete otkriti), ali to nije baš nekakav materijal za priču. Možda zato moje "reportaže" iz evropskih gradova nisu ono što bi se unapred moglo očekivati. Ponekad je to smešno. Recimo, u vreme boravka u Münchenu, tokom jednog razgovora koji je bio upriličen povodom izložbe vezova Gordane Baste (moje supruge i koautorke) i mojih crteža, neko iz publike je pitao šta je to u Münchenu što mi se najviše dojmilo, i što nameravam da opišem u stripu. Ja sam rekao da je to bio susret sa gorilama u münchenskom zoološkom vrtu!

Tu nije bilo nikakve zlobe - volim München i imam puno prijatelja u tom gradu. Međutim, tokom boravka u tamošnjem zoo-vrtu desilo se nešto zaista uzbudljivo. Naime, planinski gorile, koji spadaju u veoma stidljive i skrovite životinje, koje teško trpe zarobljeništvo i obično borave u najudaljenijem delu kaveza, iznenada su ustali iz senke i počeli da promatraju ljude, od kojih ih je delila samo staklena ograda. To je bilo fantastično, nezaboravno iskustvo, iako ni danas ne shvatam zašto su te životinje osetile potrebu da urade tako nešto. Približili su nam se zastrašujući, ogromni tata-gorila, i delikatna mama-gorila sa čupavim mladunčetom u naručju, dakle čitava porodica, i stajali su tako na desetak centimetara udaljenosti, gledajući nas pravo u oči.

Vječni optimist

- Isti je slučaj s pričama - stripovima koji za temu imaju srpsku prošlost, samo što je ulazak u psihologiju tog prostora, čini se, još dublji. Može se reći da se bavite kulturološkim i drugim fenomenima prošlosti Srbije.

- Mislim da me privlači prošlost uopšte, smatram je velikom misterijom. Pogledajte te ulice - njima su nekada hodali neki drugi ljudi, čitave generacije ljudi kao što smo mi. Oni su silom univerzuma iščezli, a nama ostaje da se pitamo - kako je razmišljalo neko drugo ljudsko biće, koje je recimo u neolitu prolazilo pored ove reke, i mahalo toljagom, ili šta već? To što je moje prodiranje u prošlost Srbije možda produbljenije, jeste zato što svoju vlastitu sredinu bolje poznajem. Volim da na buvljim pijacama pronalazim potpuno zaboravljene književne radove; recimo, u jednom od stripova koji su našli mesta u zbirci "Tušta i tma" obradio sam jedan potpuno minorni roman koji je objavljen tridesetih godina, i opisivao život u Beogradu tog vremena.

Opisan je sloj zelenaša s jedne strane, i nasuprot njima grupice umetnika-buntovnika, koji bi hteli da nešto promene, i uglavnom u tome ne uspevaju. Pomislite da je to skoro neprijatno nalik na današnju situaciju. Ali zatim vas iznenadi pisac romana, koji jednom od glavnih junaka, novobogatašu i bankaru, nadenuje isto ime kao što se zove jedan od današnjih srpskih tajkuna! Ne samo što je isto ime u pitanju, već i veoma slični maniri i karakter. Pomislite da je taj pisac (čije ime ne možete da pronađete ni u najkonciznijoj lokalnoj istoriji književnosti) ipak bio dovoljno darovit da je iza sebe ostavio jedan skoro vidovit zapis...

- Svojevremeno ste za sadašnjicu u Srbiji rekli da ste optimist i da vjerujete u dolazak boljih dana. Kako izgleda današnje vrijeme u Srbiji iz vaše perspektive?

- Ja sam optimističan po pitanju bilo koje sredine - recimo hrvatske, albanske, zapadnoevropske, kineske, kojegod. Takođe sam i skeptičan. Mislim, uvek i svuda će postojati neke teškoće, i neki ljudi koji će to znati da prevaziđu. Međutim, moj optimizam je u činjenici da verujem da su ljudska bića pretežno dobra, a ne pretežno zla. Mislim da je to univerzalno pravilo, čak iako se milion puta iznerviram time što život u Srbiji 2005. godine nije približan mojim željama i prohtevima. Danas je Srbija zemlja koja se oporavlja od višegodišnjih kriza, grešaka, ozleda. Verovatno bi bilo lagodnije živeti u Norveškoj, recimo, ali uzbudljiv materijal za stripove, samo ako se bar malo potrudite, ionako je moguće pronaći bilo gde...

Objavljeno: Feral Tribune, Split, 23. XII 2005.godine

GHOST RIDER - "natprirodni" akcioni film, baziran na istoimenom Marvelovom stripu, umesto 14. jula 2006. pojaviće se u bioskopima tek 16. februara 2007. godine. Film sa Nikolasom Kejdžom pomeren je nakon odluke studija Sony da "napravi mesta" za 28 drugih naslova iz svojih pridruženih firmi kao što su Columbia, Screen Gems, TRISTAR, Revolution i MGM. Za film "Ghost Rider"potrošeno je 120 miliona dolara, a za njega sada nema bojazni kako će proći u konkurenciji sa filmovima "Superman Returns" (30. jun) ili "Pirates of the Caribbean: Dead Man's Chest" (5. jul).

V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 26.12.2005.godine

FRENK MILER - čovek koji je sarađivao sa Robertom Rodrigezom na režiji filma "Sin City", kaže da će skori nastavak ovog dela biti samo jedan od pet projekata koje on zamišlja, a koji će se bazirati na njegovim "Sin City" grafičkim novelama. "Završavam scenario za ‘Sin City 2'. Jedva čekam da stanem iza kamere. Ako bude po mome, biće ukupno pet filmova, time bi se obuhvatile sve grafičke novele", najavljuje autor. Film "Sin City 2" treba da stigne u bioskope 18. avgusta 2006. U međuvremenu, Miler radi na režiji filma "300" - baziranog na njegovoj grafičkoj noveli čija je tema drevna bitka kod Termopila.

V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 26.12.2005.godine

"Izjava decenije" po Mladini

Nijedan Srbin nije crnac

Revija Mladina, koja je 1995. među prvima počela da objavljuje izjave nedelje, izdala je, povodom desetogodišnjice te rubrike, knjigu "Izjave decenije", koja obuhvata i (ne)umotvorine ličnosti sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je u pritvoru Haškog tribunala. Mladina je u toj rubrici objavila oko 400 izjava, u početku uglavnom političara, a potom i sportista, muzičara, direktora, striptizeta, terorista, glumaca, filozofa, nepoznatih ljudi... koje je priredio urednik rubrike Miha Štamcar.

Knjiga na više od 500 strana sadrži izjave nedelje svrstane po godinama, a među njima su i mudrosti Janeza Drnovšeka, Janeza Janše, Zmaga Jelinčića, Milana Kučana, Dimitrija Rupela... Između ostalog, Rupel je u aprilu 2002. izjavio da je "Slovenija komplikovana država, zbog čega je i sami trenutno ne razumemo". Knjiga sadrži i Miloševićevu izjavu povodom tvrdnji o silovanju Muslimanki u srpskim logorima za vreme rata u BIH, kada je rekao da je jedna od njih "rodila u Švajcarskoj crnca, a nijedan Srbin nije crnac. Nijedan". Objavljena je i karikatura na kojoj je Milošević sa suprugom Mirjanom Marković, od koje, gledajući televiziju, traži "još jedno ‘ladno pivo" i navodi da ga "zabole glava od politike".

Knjigu je ilustrovao Tomaž Lavrič, rođen 1964. u Ljubljani, koji je studirao slikarstvo na ljubljanskoj Akademiji za likovnu umetbosti, a bavi se i političkom karikaturom i stripom. Autor je legendarne strip serije "Diareja", koja je pre dve godine obeležila 15. godišnjicu izlaskom knjige, izložbom i pozorišnom predstavom. Lavrič je 2003. bio nominovan i za prestižnu nagradu Prešernove zadužbine. Mladina je odlučila i da izabere izjavu decenije, pa svaka knjiga sadrži kupon pomoću kojeg čitaoci mogu da glasaju. Osim izjave decenije, moguće je glasati i za najduhovitiju, najnemudriju, najpozitivniju, najsmešniju i najtužniju izjavu. Rezultat tog glasanja biće saopšten sledeće godine.

SEECULT.org

Objavljeno: DANAS, Beograd, 27.12.2005.godine