prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ČAJ U REMONTU - Henrih
2. KAKO ČITATI STRIP - Strip Vesti
3. OKORELI MAČAK - Strip Vesti
4. BLUEBERRY - Nikola Ćurčin
5. GRUNGE GENETIKA - Srđan Aćimović
6. DAN DARE I UMJETNIČKI CRTEŽ
   RANKA HAMPSONA (7) - Josip Mihalković
7. POST SCRIPTUM (5) - Zoran Đukanović
8. JUŽNJAČKA UTEHA No 151. - Dejan Stojiljković
9. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (210) - Darko Macan
10. MOJ POGLED (98) - zmcomics
11. ŠTAMPA - štampa
12. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
13. PISMA ČITALACA - mail
14. LINKOVI - Strip Vesti
15. DATUMI - Strip Vesti

1.

ČAJ U REMONTU

Henrih

Izložba grupe ČAJ Odličan u beogradskoj galeriji Remont održaće se u periodu od 22.03. do 26.03.2004.godine. Tim povodom Vas pozivamo na otvaranje izložbe u Ponedeljak 22.03. u 19 h. A tamo malo stripa, crteža i malo videa.

sadržaj

2.

KAKO ČITATI STRIP

Strip Vesti

Narodna biblioteka Srbije
(ulaz iz Nebojšine)

Sreda, 24. mart u 19h

Ciklus "Kako čitati" nastavlja se slajd projekcijom:

"KAKO ČITATI STRIP"

Govori: SAŠA RAKEZIĆ alias ALEKSANDAR ZOGRAF

Strip crtač čije radove redovno objavljuje list Vreme,
autor kolekcija stripova "Okean iznenađenja" i "Mesec i ognjeno srce",
predstaviće putem serije slajdova neke od omiljenih stripova
iz svoje kolekcije, i govoriti o iskustvu čitanja i stvaranja stripa.

Redakcija za kulturu NBS
Svetlana Gavrilović
011- 457-822

sadržaj

3.

OKORELI MAČAK

Strip Vesti

U novom broju niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu ''Gradina'' izašla je sveska stripa ''Okoreli mačak'' Zorana Stojiljkovića Kize rađen po pesmama Ivice Živkovića Shumara. Sveska ima 24 strane i nije separat već samo izdvojena naslovnom stranom u boji.

Promocija ''Gradine'' je održana u galeriji Niškog kulturnog centra 16.3.2004 u 12h.

sadržaj

4.

BLUEBERRY

Nikola Ćurčin

Rođen 8. maja 1938. u Nogent-sur-Marne, Jean Giraud se bavio crtanjem još od malena. Sa šesnaest godina kreće u školu dekorativnih umjetnosti, a ubrzo objavljuje svoj prvi strip u magazinu "Far West". Takođe, radio je i za neka katolička izdanja kao što su "Fripounet et Marisette" i "Cours Vaillants", prije nego što je napustio Francusku i otišao na dug put u Meksiko, gdje otkriva efekte marihuane.

Crtač Jije ga 1960. godine angažuje za rad na Jerry Springu. Dvije godine kasnije, Jean Giraud, alias Gir, zajedno sa scenaristom Jean-Michel Charlier-om stvara MIKE BLUEBERRY-ja, lika čije će se avanture pojaviti na stranicama poznatog magazina "Pilote". U isto vrijeme, pod pseudonimom "Moebius" objavljuje svoje prve stripove u magazinu "Hara Kiri".

U Meksiko se vraća 1965. gdje ovoga puta eksperimentiše sa haluciogenim gljivama. Po povratku nastavlja rad na Blueberryju, a u isto vrijeme počinje da radi i SF stripove. 1973. u Pilote-u objavljuje strip "La Deviation" gdje u crtežu pravi znatan pomak u odnosu na klasičan Blueberry-jevski stil. U magazinima "L’Echo des Savanes" i "Metal Hurlant" radi kao jedan od vodećih autora i stvara svoj futuristički, izuzetno inovativan stil...

Sa filmom se prvi put susreće na projektu "The Dune", za koji je trebalo da radi scenografiju. Iako je projekat otkazan, to mu je pružilo priliku da se upozna sa piscem Alejandrom Jodorowskym, sa kojim će objaviti strip "Les Yeux du Chat", prije nego će zajedno stvoriti JOHN DIFOOL-a. U isto vrijeme radi kostimografiju za Ridley Scott-ovog "Aliena" i scenografiju za animirani film "Tron" i "Maitres du Temps", Rene Laloux-a.

Saradnju sa Charlier-om obnavlja 1979, stvarajući novi vestern strip "Jim Cutlass". Tada završava i "Hermetičku garažu", projekat na kome je radio nekoliko godina. U to vrijeme bio je fasciniran spiritualizmom i priključuje se grupi "Isozen", koja je bila sastavljena od raznih umjetnika. 1983. se seli na Tahiti, a slijedeće godine u Los Angeles, gsje nadgleda objavljivanje svojih radova u Marvelovim specijalnim izdanjima i crta mitsku epizodu Srebrnog letača. Potom radi na adaptaciji Orvelovog čuvenog romana "Životinjska farma", i sarađuje sa režiserima James Cameron-om i Ron Howard-om na filmovima Ambis i Wilow.

Ministar kulture Jack Lang mu 1985. dodijeljuje specijalnu nagradu za grafičke umjetnosti na festivalu Angouleme zbog rada na Blueberryju. Četiri godine kasnije se vraća da živi u Francuskoj, gdje u magazinu "A suivre" objacljuje "Le Monde d’Aedena", ciklus rađen tokom boravka u Americi. Nakon smrti Charlier-a 1989. godine preuzima i pisanje scenarija za Blueberry-ja, prepuštajući crtež William Vance-u. Nastavlja saradnju sa Jodorowskym.

Filmu se vraća 1997. godine, kada sarađuje sa Luc Besonom na "Petom elementu". U to vrijeme se sreo sa Jan Kounenom povodom filmske adaptacije Blueberryja.

Animirani 3D film nazvan "Trough the Moebius Strip" je jedan od najgledanijih u SAD. Što se Blueberryja tiče, Giraud mu je posvećen kao i uvjek. Radi na novoj epizodi i planira budućnost svog najpoznatijeg lika: "Znam da ću uraditi epizodu o Blueberryjevoj smrti. Napustiće planetu u 85-toj godini, nakon što postane ugledni građanin. Takođe planiram epizodu koja će se dešavati tokom Prvog svjetskog rata. Pošto je rođen 1843. u to doba će imati 71 godinu.

INTERVJU

Koliko dugo ste razmišljali o adaptaciji Blueberryja za film?
Jean-Michel Charlier i ja smo o tome počeli misliti davno,čim je strip počeo da bude popularan. Ja sam želio da ta adaptacija bude u francuskoj produkciji. Mislim da vesterni nisu tipično američki, već da pripadaju svima. Italijani su to već dokazali, zašto ne bi i mi? Charlier se nije slagao s tim. Htio je da adaptacija bude američka i kada smo stupili u kontakt sa filmskim svijetom, njegova riječ se računala. Nažalost, svi naši pokušaji su se završavali razočaravajuće. Pregovori sa Walter Hill-om su stigli daleko, ali je projekat na kraju obustavljen. Tada sam se vratio svojoj ideji da se film snimi u Francuskoj. Pošto sam Jana Lounena poznavao već izvesno vrijeme, s njim sam razgovarao o tome.

Kojeg glumca ste prvobitno zamislili za ulogu Blueberryja?
Prvo sam zamišljao nekoga ko će fizički odgovarati liku iz stripa. Ista faca, isti izgled... Bio sam spreman da se sretnem sa stotinama glumaca dok ne odaberem pravog, makar to značilo i rad sa nepoznatim glumcem. Jan zna mnogo više o relacijama u filmskoj produkciji i nije mogao da zamisli rad na projektu bez vodećeg imena. Meni se zaista sviđala početna ideja o angažovanju Val Kilmera, ne samo zbog fizičke sličnosti sa likom, već i zbog njegove lude strane. Zatim je došao Williem Dafoe. On fizički nema ništa zajedničko sa Blueberijem, ali sam siguran da bi uradio izuzetan posao. U svakom slučaju, kao i sa Charlierom, fokusirali smo se isključivo na anglo-saksonske glumce, kao da uloga definitivno pripada njima. Stvari nisu ni malo napredovale, pa sam počeo da preispitujem situaciju i vratio se svojoj staroj ideji da su vesterni nešto univerzalno. U to vrijeme sam gledao "Read My Lips" i počeo razmišljati o Vincent Casselu, koji je u svakom pogledu odgovarao ulozi. Razgovarao sam o tome s Janom i on je dijelio moje mišljenje. U stvari, obojica smo došli na istu ideju. Vincent nije bio baš upoznat sa Blueberryjevim svijetom. S druge strane, bio je veliki ljubitelj onoga što ja stvaram kao Moebius, svijet snova i natprirodnog, koji su veoma bliski svijetu šamanizma za koji se zainteresovao čitajući knjige Carlosa Castanede... Pored toga, on glumi veoma intenzivno i ubjedljivo, što ga je postavilo za glavnog kandidata za ulogu Blueberryja. Kao rezultat toga, činjenica da ni malo ne liči na lik iz stripa prešla je u drugi plan.

Vi ste već sarađivali sa režiserima kao što su Ridley Scott, Ron Howard, James Cameron ili Luc Beson. Šta ste izvukli iz tog novog iskustva?
Te sam režisere upoznao samo površno. Ja sam radio kao dizajner, a taj posao ne zahtijeva bliskost s njima. U stvari, moje najinteresantnije filmsko iskustvo bilo je rad na adaptaciji Dine sa Jodorowskym. Na nesreću, film nikada nije završen. Zaista cijenim saradnju sa Rene Laloux-om na Les "Maitres du temps"... Iako nisam učestvovao u pisanju scenarija, niti u crtanju scenografije, Jan Kounen i ja smo tokom projekta veoma blisko sarađivali. Pošto sam tvorac lika, Jan nije htio da ja samo sa strane posmatram razvoj filma. Smatrao je da ću, ako intervenišem konkretno, doprinijeti više nego da samo dajem savjete. Potpuno sam razumio takvo mišljenje. Konkretno, moje miješanje u scenario se sasojalo u tome da izbacujem iz scenarija sve o Blueberryju što se nije slagalo sa stripom. Ali, nisam htio da budem previše strog. Na primjer, u Blueberryjevoj zvaničnoj biografiji, čiji je tvorac Jean-Michel Charlier se ne pominju godine koje je on proveo sa indijancima, kao što to sugeriše filmski scenario. Jan Kounen je ubacio taj dio. Pošto mi se to učinilo odličnom idejom, pa nije bilo razloga da se suprotstavljam. Recimo tako, da Jean-Michel, kada je pisao biografiju nije imao pristup ovim informacijama. Razumijem potrebu da se ne prave kompromisi kada su u pitanju djela koja su dio kulturnog naslijeđa, ali ne mislim da je to slučaj i sa Blueberryjem. Ja i Charlier smo sarađivali na veoma neformalan način.

Kako bi ste Vi opisali film Jana Kounena?
Razlika kod ovog filma je u tome što smo počeli sa klasičnim vesternom, koji se dešava krajem 19-tog vijeka, a onda iznenada radnja kreće u drugom pravcu. Jan se uspješno kreće između tradicionalnih okvira žanra, nalik Leoneovom filmovima i atmosfere iz dvije epizode stripa koje su bile inspiracija za film, sa nečega što je teško identifikovati u filmu: duboko pronicanje u šamanske vizije. To je nešto potpuno novo, što omogućava situacije u scenariju sa pogledom na moral, kažnjivost, skrivanje i neprijatnosti. Izuzetno moderni pojmovi, koji su u ovom filmu prikazani na strahovit način. Mi smo u sred veoma jakog sukoba civilizacija. Ima možda četiri ili pet filmova koji se bave ovom temom, npr. "Ples sa vukovima". Blueberry je u tom nizu.

Između Girauda i Moebiusa, koja je Vaša ličnost prepoznatljivija u filmu?
Obije podjednako... što je po meni odlično. Tako sam radio čim sam preuzeo pisanje scenarija, nakon Charlierove smrti. Pokušao sam da priči dam neku dubinu, naročito kroz simbolizam; to nije bilo baš naučna fantastika, ali nije ni daleko. Čak sam i napisao scenario koji je bio koncentrisan na šamanizam, ali ga nikad nisam nacrtao. Neki su me optuživali da sam izdao duh kojim je radio Jean-Michel, ali nisu u pravu.

Da je još uvjek živ, da li bi mu se po Vašem mišljenju svidio scenario za film?
Siguran sam u to. Svidjeli bi mu se propratni koraci u pravcu šamanizma. Rekao bi: "Dođavola! Tlebalo je da se sjetim toga." On nije znao mnogo o ovoj temi, ali dramatično bogatstvo ovog svijeta bi mu se obratilo. U jednoj epizodi smo se dotakli ovoga, kada indijanci izvode ritual da prizovu maglu. Pošto je to bila izmišljotina, nije šokirala nikoga, ali smo Jean-Michel i ja jasno pokazali da šamani mogu da kontrolišu pojave.

Dok ste crtali Blueberryja, da li ste bili inspirisani filmovima?
Naravno. Inspiraciju sam tražio u vesternima 50-tih i 60-tih godina, naročito u filmovima u boji, gdje je bilo dosta scenografije i kostima; u filmovima Anthony Manna, pogotovo u "Apaču" i "Limenoj zvijezdi". Blueberry zapravo i jeste strip-adaptacija holivudskih vestern filmova i začudo to je jedini strip te vrste. Čak ni amerikanci nisu napravili ni jedan.

I Vi se pojavljujete u filmu?
Otišao sam u Španiju na poslijednji dan snimanja. Atmosfera je bila predivna. Jan je snimao dolazak mladog Blueberryja u grad palomito. U toj sceni ćete vidjeti tipa od glave do pete odjevenog u crno, pomalo misterioznog izgleda... taj lik sam ja. Posmatrajući Jana kako radi, nije mi trebalo dugo da shvatim da je u sred stvaranja velikog filma.

Da li Vas zanima produkcija?
Već su mi nudili da to radim, ali ja nisam tehnički osposobljen za to. Ja čak ne znam ni šta je glavni kamerman. Rekli su mi da to nema veze, jer ću imati asistente, ali nisam htio da nekome ukažem povjerenje, pa da me... slično je i sa automehaničarima, advokatima, poreznicima... U stvari, nekad sam htio da budem glumac, naravno dobar. Sada je malo kasno da postanem glumac, što je frustrirajuće na neki divan način. Ali u životu se nemožete baviti baš svim što hoćete.

Kada ćemo vidjeti slijedeću epizodu stripa Blueberry?
Trenutno pripremam knjigu koja će se pojaviti u septembru 2003. i to je novi opus u čast četrdesete godišnjice serijala. Diptih izdanje za kolekcionare, sastavljeno od dvije epizode koje su bile inspiracija Janu Kounenu za film – "La mine de l’Allemand perdu" i "Le Spectre aux balles d’or" je već objavljen. Neobično je da se sve dešava na ovaj način, jer 40 je magičan broj. Često je i simboličan – četrdeset Hristovih dana u pustinji, Urnebesne četrdesete... Jodorowsky bi o tome pričao satima.

sadržaj

5.

GRUNGE GENETIKA

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Korice tvrdog poveza, ilustracija u crvenim nijansama, autentičan elegantan stil čija je odlika groteskno erotizovana ženska figura koja se šepuri na naslovnoj stranici; “Grunge genetika”, album “Razotkrivanje” iz 2002 godine, je pre svega osveženje na policama naših knjižara. Radi li se i o osveženju u svetskom stripu?

“Grunge genetika” je SAF-ov pulen, i kao i mnogi drugi, preko hrvatskog izdanja “Strip-agenta”, stigao je i kod nas. Na prvi pogled, ovaj strip je drugačiji; i kao takav, on možda oduševljava, možda zgražava ili šokira, ali neminovno zbunjuje. Čitanje stripa kod mene je proteklo u iščekivanju i tenziji; Da ne bude zabuje, strip nije trilerskog tipa; Ne postoji misterija koju treba razrešiti; Razvoj događaja prilično je linearan i otvoren. Moje iščekivanje i tenzija odnosilo se na to da li će strip biti dobar ili ne; Zabrljati u zadnjem trenutku – nije nepoznata praksa za autore, a i mnogi vizuelno atraktivni stripovi pokazali su se razočaravajućima posle čitanja. U slučaju “Grunge genetike”, pezultat je polovičan: ne radi se o novim “Ratnicima sa Akbara”, no ne radi se ni o potpunom promašaju.

Mada tema genetskog inženjeringa nije nova, njena popularnost zadnjih godina, pre svega u Holivudu a zatim i u drugim industrijama zabave, nadmašila je trendove sa početka devedesetih, poput kiber-panka ili gangsterskog pulp-fiction okruženja. Sve varijacije zapleta baziranog na genetskom inženjeringu do kojih su hulivudski scenaristi mogli doćI, već su filmovane i ostaje samo da se iznova variraju dok ovaj trend ne ustupi mesto nekom drugom.

Viđenje genetike u “Grunge genetici” nije novo; Ona je ponovo predmet manipulacije globalnih moćnika, međutim, slika podele moćI u ovom stripu veoma je pojednostavljena. Druga dimenzija stripa je izvanredno stilizovan tehnološki dizajn ovoga sveta. Ono što je ipak najupečatljivije je dramaturška nekonvencionalnost priče: pokretač radnje su, radije nego težnje glavnih junaka, njihove greške. Sa takvom koncepcijom, neizbežno, na kraju stripa, junaci su svesni da nisu ostvarili ništa. Smatram da je ovo odgovarajući, ako ne i najadekvatniji tretman za jednu političku satiru.

Ipak, bilo je teško smestiti relativno složenu političku priču zajedno sa jednako složenim prikazom tehnološke utopije, u 48 strana. Zbog toga, priča se odvija previše brzo, mnogi elementi priče ostaju nerazjašnjeni i prepušteni čitaočevim zaključcima. Ovo drugo samo po sebi ne mora biti loše; Može da donese ubedljivosti stripa budućI da spašava od izveštačene preinformativnosti koja tako često zakrčuje stripove. S druge strane, ipak, “Grunge genetika” na momente izgleda kao četvorosatni film koji je odlukom producenata sasečen na sat i po.

Badžetov crtež je sjajno stilizovan, groteskno naglašavanje anatomije junaka je istovremeno i privlačno I odbojno. Prenaglašavanje odsjaja u inače odličnom koloru, stilska je odlika, ali zbog njega teksture predmeta u stripu izgledaju prilično neuverljivo. Badžeto je sklon agresivnim bizarnostima tako da nam već na drugoj strani albuma nudi užasavajuću mentalnu sliku. I inače, tokom albuma, on se ne libi da u nekom ćošku kadra, zaklonjenog glavnom radnjom, prikaže kakva prosuta creva. Karikiranost crteža jedva da ublažava ovo. Naglašenost bizarnog postaje i glavna, najupečatljivija odlika njegovog crteža.

Najveća zamerka, po mom mišljenu, ipak je loš odabir spisateljsko-stračkog tandema. Dok Badžeto prati svoju grotesknu crtačku viziju, atmosfeta Zalozabalovog teksta, naprotiv, nameće ozbiljan ton, smirenost i usresređenost na priču (Nije isključeno da su i računali da taj contrast doprinese dinamici stripa); Bez obzira na to što su i jedan i drugi majstori u svom poslu, ovakva neusklađenost opšteg tona crteža i scenarija retko se viđa.

Pored svega, “Grunge genetiku” rado preporučujem čitaocima jačeg stomaka. Ako autori nisu uspeli da postignu željeni cilj, to nije zbog nekompetentnosti autora, već pre zbog složenosti postavljenog zadatka i odluke da rade nešto što u stripu nije često viđeno, zbog čega često sami moraju da krče stazu umesto da se oslanjaju na prethodnike i uzore.

sadržaj

6.

DAN DARE I UMJETNIČKI
CRTEŽ FRANKA HAMPSONA (7)

Josip Mihalković

S Interneta skinuo i priredio Josip Mihalković.

ZLATNO DOBA...

Odsutnost Franka Hampsona tijekom te godine značila je još topliju dobrodošlicu pri povratku, a vratio se sa stilom cijele prve stranice u jednoj slici. Nema akcije, nema nikakvih naprava. Umjesto toga, prikazana je scena Venerina veleposlanstva. Likovi stoje i razgovaraju (bez pića i cigareta, što odrasli zapažaju). Svi su likovi tamo, slika je bogata detaljima. Tamo je jedan Merkurijanac, Atlantin, Theron, gomila Daponaca i svi ostali uobičajeni likovi u pomno i mukotrpno nacrtanoj okolini (ponovno je nacrtana puno kasnije, za prvu knjigu reprint izdanja kuće "Dragon s Dream"). Frank je za tu priliku nacrtao punu stranu i crtežima popunio i prostor gdje je trebao biti "Eagleov" logo. Zanimljivo je usporediti te dvije slike. To je bio početak The Man from Nowhere (Čovjek koji je došao niotkud), koji je trebao biti početak zlatnog doba sage o Danu Dareu. Četiri povezane priče započete su 1955.godine i izlazile su tijekom tri sljedeće godine. U biti to su dvije priče: "Man from Nowhere" i "Rogue Planet" (Pobunjeni planet) u kojima Dan i društvo imaju posla s Cryptosima i Phantsima, te "Reign of the Robots" (Vladavina robota) i "The Ship that Lived" (Brod koji je živio) koji opisuje povratak Dana i društva na Zemlju.

"Man from Nowhere" je u umjetničkom smislu postavio novi stil: jasniji,svjetliji. U umjetničkom je smislu manje avanturističan, pa je Frank Hampson puno više radio s Donom Harleyem i ostalim crtačima. To je, pri pomnijoj analizi davalo dojam kao da Hampsonov posao radi netko drugi. Ponovno je priča bila puna rupa. Zna se da je Keith Watson, crtač koji je radio Dan Darea u kasnijoj fazi, pitao Franka Hempsona: "Zašto je Cryptanska letjelica eksplodirala? Uistinu ,zašto?" (Neočekivani odgovor na to pitanje možete potražiti u "Report of the Criptos Commission" (Izvješće Cryptonskog odbora) Denisa Steepera. No, sitni se gafovi mogu zaboraviti,, jer se u cjelosti priča prelijepo razvija i upotpunjuje se podvodnim prizorima, gdje se u priču uvodi i posljednji lik Lex O Mailey; koji govori na palubi "Poseidona".

nastavlja se...

sadržaj

7.

POST SCRIPTUM (5)

Zoran Đukanović

Eseji o Pratu (5)

BALADA I KORTO

Izgleda da kod velikih majstora iluzije dolazi do njenog povratnog delovanja na život. To je bar slučaj s Vinzorom Mek Kejom i Hugom Pratom. Sedamdesetih godina dvadesetog veka postojale su dve paralelne interpretacije koja je stvarna godina Mek Kejovog rođenja. Ako je ta zamagljenost delimično razumljiva s obzirom na vremensku udaljenost i tadašnje neobraćanje veće pažnje na biografije autora stripa, više zbunjuje postojanje paralelnih verzija mesta i godine rođenja Huga Pratta, našeg savremenika. Rimini ili Venecija; 1927. ili 1929. godina. Kao i kod Mek Keja, dan Pratovog rođenja nije sporan: 15. jun. Čak i ako je Prat građanin sveta, što nesumnjivo jeste, sve njegove bezbrojne selidbe moguće su, pretpostavljamo, tek nakon dolaska na ovaj svet. Venecija je, opet, toliko vezana za Pratov opus i ličnost da će mnogi zanemariti kratki boravak Huga-bebe u Riminiju, pre no što se roditelji s njim presele u Veneciju. Tako se Prat i Venecija još više približavaju sinonimima. Što se godine tiče, možemo se prikloniti 1927. koja figurira i u knjizi Pratovih sećanja. Sam Prat, međutim, očigledno nije insistirao na ispravkama i ujednačenju podataka.

Kasnije i nije više bio potreban iluzionizam, shvaćen bilo kao učenje da je svet neka vrsta iluzije, bilo kao veština opsenarstva trikovima. Egzotiku i čudesnost obezbeđuju i same (one nezamagljene) činjenice Pratovog života. Godine 1937. otac ga odvodi u Etiopiju, a zatim u Somaliju. Gimnaziju je učio u Adis Abebi. Posle šest godina afričkog iskustva, koje uključije i mobilizaciju u kolonijalne trupe, Prat se vraća u Veneciju 1942. Prvi strip, Pikov as, kreira 1945. s Mariom Faustinelijem, a pod snažnim uticajem Miltona Kanifa. 1950. odlazi u Argentinu i potom u Brazil. 1958. razmišlja da li da postane pisac. 1964. godine vraća se u Evropu. Prvo boravi u Londonu, a onda se konačno (naravno, ne sasvim konačno) vraća u Italiju. Godine 1967. izdavač Ivaldi pokreće reviju “Narednik Kirk” koja se prevshodno bazira na istoimenom i ostalim Pratovim stripovima. Od 1970. godine počinje intenzivniju saradnju s francuskim izdavačima (koja će potrajati do kraja njegovog života). Samo na francuskom govornom području njegovo delo objavljuju “Kasterman” (ima prvenstvo), “Dargo”, “Glena”, “Humanoid asosije” i drugi. Poslednjih godina Prat je najčešće boravio u Švajcarskoj.

Potpuni spisak objavljivanja Pratovih dela čini se da još ne postoji i pored obimnih istraživanja izdavača “Ivaldija”. Pratova je karijera prava strip-dijaspora u geografskom i kvantitativnom smislu. Od važnijih dela iz ranog perioda, pored Pikovog asa treba pomenuti Ljude iz džungle (1946) rađene po scenariju Alberta Ongara. Tokom boravka u Južnoj Americi nastali su, pored ostalih, veliki serijal Narednik Kirk, Ana iz džungle (1959), Erni Pajk i Fort Viling (1962). Posle povrataka u Evropu pojavljuju se Balada o slanom moru (1967), Korto Malteze (1970), Pustinjske škorpije, Jezuita Džo (1981; po kome je snimljen film u Francuskoj 1991), Gringova Makumba (1985), Istočno od raja (1984) i mnogi drugi. 1987, u više zemalja istovremeno, objavljen je album Indijansko leto koji je po Pratovom scenariju crtao Milo Manara.

Pratova ličnost i opus pripadaju “najcitiranijim mestima” u mediju stripa, o čemu sam već pisao u eseju Vavilonske niti Korta Maltezea. Sam Prat je još 1962. godine pozajmio sopstveni izgled jednom od likova iz Fort Vilinga. Pored novele Korto Malteze Vladimira Pištala iz 1987. godine, te iste godine, sedamnaestogodišnji Zoran Stefanović napisao je dramu Ostrvske priče po motivima ovog stripa. Iste godine drama je izvođena u Valjevu u režiji Zorana Đorđevića.

Očigledno je da mnogo koga, bilo čitalački bilo kreativno, opsedaju Prat i njegov Korto Malteze. Čitanje je, uostalom, i samo vrsta kreativnosti, tvrdi Borhes videći u njemu jednu od najtežih veština. Sa druge strane, čest je slučaj da onaj ko se tek odlučuje da počne s čitanjem Pratovih dela unapred izražava skepsu prema vrednosti njegovog crteža. Ovo se, naravno, odnosi na one koji nisu imali kontakta s pratovskim crtačkim idiomom, prisutnim kod njegovih sledbenika. Dakle, kao da je za uživljavanje u crtež Huga Prata i uopšte njegov svet stripa potrebna neka vrsta “ulaznice”, a potreba za “ulaznicom” neretko se uzima kao kriterijum da li neko delo ima nešto ezoterično. Većina Pratovih tumača ističe dve stvari koje se inače smatraju opštim istinama medija stripa, no izgleda da Prat uspeva da ih aktuelizuje na jedan neponovljiv način. Pratovo delo je nezaobilazna sinteza scenarija i crteža u stripu. I drugo, za Pratove stripove neophodno je ponovljeno čitanje, jer se tek njime uspostavlja veći deo asocijativnih veza. Tek kumulacijom čitalačkog iskustva i doživljaja počinje da zri opažanje Pratove poetičnosti. A sa njom, svaki Pratov crtež, detalj i većina njegovih diskretnih gestova postaju nam dostupniji i puniji značenja. Tek tada u jednom naizgled ovlaš nacrtanom profilu Korta Maltezea možemo u punom intenzitetu da slutimo svu zagonetnost koju ovaj lik nosi. Pratov crtež nema onu početnu fascinantnost klasičnog crtačkog majstora, pa ni onakvu kakvu poseduje recimo Mebiusov crtež. Prat osvaja tek svojom globalnom poetikom stripa utkanom u crtež, koji od tada deluje punom snagom. Ta poetika jedna je od najautentičnijih koje su se pojavile u oblasti stripa.

Ma koliko Pratov pristup smatrali originalnim, neophodno je primetiti specifičnost spoja klasičnosti i inovacije koju u mnogome duguje svom uzoru – paradoksalnom klasiku Miltonu Kanifu. Ništa manje no Kanif, Prat je majstor kompozicije pojedinačnog prizora, sekvence i table stripa. Pa ipak, gotovo u svim njegovim stripovima, osnovna formalna jedinica kojom se izražavao nije tabla nego kaiš. Okvire prizora je iz izdavačih razloga prilagođavao klasičnom ustrojstvu kaiša. Međutim, majstorstvo kompozicije čitave stranice (četiri kaiša) izrasta iz maštovitih grafičkih odnosa objekata, odnosa uspostaljenih između tim okvirom disciplinovanih prizora. Što se, pak, kompozicije pojedinačnih prizora tiče, upravo Balada o slanom moru sadrži pravo bogatstvo korišćenja ornamenata u pozadinama. Već tu Prat započinje otklon od “stvarnosne” interpretacije prizora, otklon koji će biti tako karakterističan za potonje epizode Korta Maltezea. Ornamenti u pozadinama u Baladi počinju da izlaze iz domena realnih predmeta, osamostaljuju se u svojoj grafičkoj funkciji. Da je tako pokazuju promene pozadine koje prevazilaze realne mogućnosti stvorene izmenom rakursa u istom interijeru. Koristeći se obilato motivima umetnosti Okeanije, Part počinje da ponavlja put od primitivne umetnosti do Klea i Mondriana. Neke od pozadina u Baladi zaista i asociraju na mondrianovske kompozicije ili, pak, na Kleove crteže.

U Baladi i epizodama Korta Maltezea od po dvadeset tabli, koje je crtao za francusku reviju “Pif”, Prat je autor kompletnog crteža. Kasnije se, međutim, opredeljuje za jedno rešenje koje u prvi mah može iznenaditi, ali koje nalazi izvesno uporište u istorijskom aspektu njegove poetike. Počevši od Korta u Sibiru, a isto tako i u serijalu Pustinjske škorpije, crtanje borbenih vozila, oružja i istorijski autentične arhitekture preuzeo je Pratov prijatelj Gvido Fuga. On isrctava samo onaj deo tehničkih predmeta koji se pokoravaju Pratovom zahtevu istorijske preciznosti. Time se tehnološki aspekt istorije dovodi u vizuelni kontrapunkt s Partovim ležernim crtežom.

Posebnu vrednost imaju Pratove naslovne strane albuma i uvodne skice koje se redovno pojavljuju u luksuznijim izdanjima albuma Korta Maltezea. Prat je izabrao tehniku akvarela kombinovanog sa crtežom u tušu. Lakoću i prozračnost Partovih akvarela u domenu strip ilustracije uspeo je da dosegne još samo Ivo Milaco, primetno sledivši i nadgrađujući Pratov primer. Nasuprot gvaš tehnici, belina se ne nanosi, umesto toga ona je dominirajući element koji deluje iz same hartije. U svakom slučaju, Prat je povratio dostojanstvo strip ilustraciji u boji snažno pojačavši njen stripski idiom i grafizam, za razliku od pseudoslikarskih pokušaja rešavanja naslovnih strana strip albuma, kakvim nikako ne mogu da odole mnogi autori, pa čak ni Erman Ipen.

Naviknuti na podelu na karikaturalnu i realističku stilizaciju, već znamo da u prvoj od ove dve, naročito ako je u pitanju crtež naglašene redukovanosti, i najmanja promena krivine linije na nečijem licu može značiti promenu čitavog psihološkog stanja. U tipične predstavnike ovakvog izražavanja svakako možemo ubrojiti Čarlsa Šulca i Dika Brauna. Prat, međutim, ovakav postupak minimalističke ekspresivnosti (manje je više) primenjuje u u jednom posve drugom žanrovskom kontekstu. Još Čester Guld je svojim Dikom Trejsijem, snažno uvodeći groteskne elemente u detektivski žanr, pokazao svu uslovnost podele na karikaturalnost i realizam, kao i nepodudaranje podele na različite crtačke stilizacije sa podelom na žanrove. Otud se i kod na izgled toliko različitih autora kao što su Hugo Prat i Ivo Milaco, s jedne strane, i Čarls Šulc i Dik Braun, s druge, ipak može govoriti o prisustvu srodnih tendencija ka minimalističkoj stilizaciji – posredstvom vrlo odmerenog i nijansiranog postupka redukcije. Naravno, posmatrajući isključivo Baladu, to još izgleda daleko od Prata, no pozne epizode Korta Maltezea, kao što su Zlatna kuća Samarkanda, Tango i Švajcarci, to već mnogo jasnije pokazuju.

Treba obratiti pažnju na još jednu karakteristiku Pratovog pristupa. Stepen redukovanosti njegovog crteža nije uvek isti. U ovom trenu ne govorimo o evoluciji njegovog crteža kroz razlišite epozode Korta Maltezea nego o korišćenju stilskih digresija u obradi različitih prizora unutar iste epizode. Povremeni izleti u veće detaljisanje ili, pak, izrazitu redukciju, kao i širina raspona između njih, sastavni su deo Pratovog građenja grafičko-narativnog ritma. Ležerno, ali vrlo precizno doziranje izražajnih sredstava pokazuje da je Prat naučio od Kanifa, svog velikog uzora integralne stripovne naracije, ono što je najteže naučiti.

Kada je Prat Baladu o slanom moru već u naslovu označio kao baladu, morao je imati na umu skup osobina koje čine tu žanrovsku vrstu. Pod njom se pre svega podrazumeva jedinstvo nejednako zastupljenih lirskih, dramskih i epskih elemenata. Težiste u baladi može biti različito, a kao posebna podvrsta postoje epski stilizovane balade o odmetnicima i pustolovima. Upravo ovakvima pripadaju najpoznatije balade u stripu – Balada o slanom moru, Balada o Pet O’Šejn Đankarla Berardija i Iva Milaca (pojavila se 1978. godine kao dvanaesta priča u serijalu Ken Parker) i Balada o mrtvačkom kovčegu Žana Mišela Šarlijea i Žana Žiroa (pojavila se 1974. godine kao petnaesta epizoda u serijalu Poručnik Bluberi). Prat je, naravno, u skladu sa svojim afinitetima, iskoristio još jednu mogućnost koju imaju neke balade – prisustvo istorijske podloge. Još je Gete tvrdio da balada treba da poseduje tajanstvenost. Ova, pak, ne mora toliko da proizađe iz građe koliko iz načina pripovedanja. Balada prenosi težište sa spoljašnjeg pripovedanja na dočaravanje unutrašnjeg stanja likova. Tome doprinosi dramska komponenta – naglašeno prisustvo dijaloga. Bogatstvo suspensa prisnosti i melanholije u razgovorima između Korta, poručnika Slitera, Kaina i Kaluđera i njima ironično kontrapunktirana Kortova preklapanja s Raspućinom, čine punoću govornog spektra u Baladi. No, Prat je u stanju da razgovor učini specifično stripovnom formom, nasuprot mnogim “preraspričanim stripovima”. Neki od govornih pasaža u Baladi predstavljaju upravo vrhunce Pratovog poetskog grafizma i vizuelne naracije.

Za balade je karakteristična redukcija elemenata sižea: umesto motivacije imamo sugestiju i slutnju. Lik Kaluđera je samo jedno od najizrazitijih “crnih mesta” u Baladi, njihova personifikacija. Prat katkad napušta epsku postupnost pripovedanja; skokovito spreže najdinamičnije segmente događanja koji dočaravaju iracionalne motive u postupcima likova. U Taraovom, pak, liku, posebno tokom njegovog putovanja s Pandorom, Prat ostavlja trag paganskog osećanja jedinstva sveta i čoveka. Taraov prijatelj Mao, morski pas, pristaće da povede Taraoa i Pandoru njihovom cilju. I, na kraju, element sudbinske neminovnosti, “tako mora biti”, oličen u poručniku Sliteru. U središtu pažnje nije istorijska epopeja nego tragika pojedinačnoga. Epsko-lirski ton balade ne pripoveda o Sliterovom junaštvu nego o njegovom doživljaju časti i prigušenim emocionalnim previranjima.

Pošto smo, poigravajući se tehnikom palimsesta, uz pomoć Balade o slanom moru ponovo ispisali određenja balade iz Rečnika književnih termina (“Nolit”, Beograd, 1986), usmerimo se na vrstu avanture kakvu prepoznajemo u ovom stripu. Pratovi junaci već u Baladi – a to će ljubitelji klasične avanture s izvesnim negodovanjem opaziti tek u poznim epizodama Korta Maltezea – poseduju neku vrstu pasivnog avanturizma. Karakteristično je da su gotovo svi likovi čitaoci. Čitaju Raspućin (Put oko sveta fregatom), Kain (Kolridžovu Baladu o starom mornaru; kasnije on Taraou govori o Melvilovom Mobi Diku, a Pandori pominje Euripidovu Medeju), Pandora (ne saznajemo šta čita), poručnik Sliter (ne vidimo ga da čita, ali među knjigama njegove biblioteke primećujemo Rilkea i nekoliko Melvilovih knjiga). Korto čita u drugim epizodama (Morovu Utopiju) ili se priseća Rilkeovih stihova. Naravno, dublje metarmorfoze avanture tek će uslediti. U jednoj epizodi Korta Maltezea, onoj o Rihthovenu, “Crvenom Baronu”, asu nemačke avijacije iz Prvog svetskog rata, Korto će na kraju konstatovati da u čitavoj priči nije bio ništa drugo do posmatrač. Još kasnije, Korto će čitave delove epizoda prespavati. Ipak, ovo ne treba shvatiti kao destrukciju avanture nego jednostavno kao njena “preodevanja kostima”. Tek tu shvatamo da Pratove egzotične, zagonetne i uvek pomalo bizarne pripovesti pretvaraju strip u diskretno savršenstvo iluzionizma: narativnu i metanarativnu meditaciju o avanturi kao takvoj, istoriji, stripovnom mediju i Kortu, glavnom liku i zagonetki ovih pripovesti. Pomenuto uvođenje likova koji su strasni čitači knjiga prvi je korak u iluzionističkim igrama koje će potrajati tokom čitave evolucije Korta Maltezea. U ovom slučaju, reč je o igri ogledanja našeg čitanja u njihovom čitanju. Već u Baladi, pored avantura svojih likova, Prat nas uvodi u avanturu samog čitanja.

Odnos Balade o slanom moru i serijala Korto Malteze donekle je specifičan. Balada se može tretirati kao potpuno samostalno delo, što je jedino i bila u trenutku svog nastanka. Tek kasnije javila se zamisao o serijalu. Ne može se, međutim, relevantno raspravljati o Kortu Maltezeu ako izostavimo Baladu. Dakle, naknadno nastali serijal “doziva” to do tada samostalno delo, otvarajući mogućnosti njegovog novog, vrlo značajnog konteksta čitanja. Ovde može izgledati primenjivo simptomalno čitanje, pojam Luja Altisera. Reč je o iščitavanju Balade sa “sećanjem unapred”, odnosno sa poznavanjem kasnijih epizoda Korta Maltezea. Baš iz te perspektive čitanja mogu nam biti mnogo primetniji i jasniji neki od Pratovih stilskih postupaka. Bićemo u stanju da mnoštvo visoko stilizovanih elemenata, jasno izraženih u poznom Kortu Maltezeu, pronađemo već i u Baladi. Čitalačke sklonosti su različite, otud sporovi oko vrednovanja Balade i raznih epizoda Korta Maltezea. Prat se, kao što rekosmo, stilski menjao. Ako direktno suočimo Baladu i, recimo, Zlatnu kuću Samarkanda, koja pripada visoko stilizovanom periodu, isključivši pri tom sve prelazne oblike između njih, videćemo dva različita stila. Čitaoci i kritičari skloniji avanturi u jednom “kostimu” biće privrženiji Baladi, misleći da je Prat tu narativniji, bliži, “pravoj” ili bar klasičnoj avanturi. “Sofisticiranija” publika voleće više ono što je došlo kasnije. Potpisnik ovih redova, međutim, mišljenja je da se Pratova poetika može odgonetati tek u čitavom rasponu stilizacija, upoznavanjem svih “kostima” avanture u koje ju je preodevao.

U Pratovom slučaju, što ne treba shvatiti kao univerzalno pravilo, najveću vrednost ima celina, ono fino strujanje između delova opusa. Za njegovo stvaralaštvo karakteristično je da pojedino delo ne nadmašuje opus nego uključivanjem u njega dobija na punoći. Stoga, u stvari, ovde i nije primenjivo simptomalno čitanje, jer ono u sebi može kriti vrednosnu diskriminaciju onoga što je prethodilo u korist onoga što je došlo kasnije. Pre smo zato skloni da primenjujemo simultano čitanje, ono koje unapred ne diskriminiše jedno delo u korist drugoga nego i čita kao paralelne, koegzistentne svetove.

Kad već završavamo razmišljanje o razlikama o stilovima, vredno je pomenuti zapažanje koje nalazimo u drugoj oblasti, kod autora nešto drugačije kreativne orijentacije. Stiven Spilberg je jednom, govoreći o vlastitom pristupu, tvrdio kako je stil važan, da je gotovo sve, no da, ipak, stvaranje magije filmske priče nije samo pitanje stila nego pre pripovedanja. Spilberg ne veruje da postoje loši stilisti nego loši pripovedači. Čini nam se, dakle, da magija pripovedanja nadrasta ovaj ili onaj stilski pristup. Prat može menjati stil, može odenuti ruho dosta klasičnog pripovedanja ili, pak, ruho visoke stilizacije, no u svakoj stilskoj varijanti on ostaje mag pripovedačkog čina.


(“Moment” br. 20, Beograd, 1990)

sadržaj

8.

JUŽNJAČKA UTEHA No151.

Dejan Stojiljković
amarok018@yahoo.com

POVRATAK OTPISANIH

Da li ste zapazili nova strip izdanja kod vašeg prodavca novina?

Stvarno, morao sam da se uštinem da bih poverovao da su to zaista Dilan Dog i Zagor u izlogu trafike. Zamalo da mi izleti pitanje: Braćo, vi li ste? Ne znam, zaista, kakve će sudbine biti ovaj izdavački projekat meni nepoznate kuće ABATON d.o.o. iz Zemuna ali evidentno je da su oni nastavili tamo gde je pre tačno dve godine stao VANNINI. Naime, epizoda Dilana Doga ''Poslednji čovek na zemlji'' najavljena za april 2002. (kao br 8. Vanninijeve edicije) nije nikada izašla, ali je zato sada imamo u novom izdanju. Doduše, kvalitet opreme novog izdavača daleko je slabiji. Da bi vam to bolje pojasnio, reći ću vam da nekadašnji izdavač Bonelijevih stripova Dnevnik iz Novog Sada štampa izdanja Abatona, i to u maltene identičnoj opremi kao nekad. Dakle, korica od lakog kunsdrukta i takozvani roto-papir iznutra. Mnogi kolekcionari negoduju zbog toga, ali se nešto ne sećam da je to bilo kom smetalo tamo osamdesetih kada za bolje nismo ni znali. Ja sam za bilo kakvu izdavaštvo u situaciji kakva je ova, bolje je da imam Dilana i Zagora svakog meseca, makar i u lošoj opremi, nego da ih nemam uopšte. Kao što je to bilo do sad. Jedino čega se bojim, jeste da i ova novopokrenuta edicija ne ostane kratkog daha kao one koje su joj prethodile. Strip izdavaštvo kod nas je izgleda veoma rizičan biznis, lako možete da se okliznete u finansijski krah. A posle, zna se... Vraćaj dugove i idi da preprodaješ robu sa buvljaka i porno video kasete, to se više isplati. Zato i želim da podržim ljude iz Abatona, otišao sam i kupio novi broj Dilana Doga (ovo mi je, čini mi se peti put kako kupujem DD br. 1.), nije skup, samo 85 din. Predlažem da to učine i svi ostali, ako žele da svakog meseca imaju novu epizodu svog omiljenog junaka.

Čisto da ovonedeljna kolumna ne bude baš toliko kratka, evo i nešto kao recenzija novog DD. Naime, na 116 strana imamo dve epizode. Prva je pomenuta ''Poslednji čovek na zemlji'' gde se Sklavi poigrava sa predlošcima kakav je Metisonov kratki roman (ili novela?) ''Ja sam logenda'' ili Kingovo ''Uporište''. Dakle, Dilan se budi u opustošenom Londonu, i shvata da je jedini preživeli od čitave ljudske rase, a čovečanstvu je verovali ili ne, glave došla obična prehlada. Kombinujući neke već viđene motive (paralelni svetovi, zona sumraka, san-stvarnost...) Sklavi gradi prilično dobru priču. Sve je to začinjeno pojavom Ane Never i Gručovim šalama, dakle, stari dobri Dilan u starom dobrom izdanju. Epizoda koja se takođe nalazi u svesci je ''Noćna mora'', Sklavi je ovde izgleda patio od nedostatka ideja pa je posegao za pričom identičnom kao u jednom omnibus hororu od pre nekih 15 godina u kome Debora Hari hoće da ispeče klinca na tihoj vatrici a on je zamajava pričajući joj pričice strave i užasa. Ne sećam se kako se film zove, ali jedna od tri priče u njemu je ista kao ova epizoda DD. Jedan očajan lik, propali alkos, sličan onima kakvi buđave u birtijama kod železničke stanice, upoznaje čudovište koje mu nudi pogodbu, on pristaje i život mu kreće na bolje, upoznaje lepu devojku iste te večeri, ženi je, pa su tu onda stančić, karijera uspešnog umetnika, dvoje dece. Naravno, muči ga sopstvena mračna prošlost pa unajmljuje Dilana da mu istu osvetli. Ovaj, osim što mu kresne ženu (za koju se posle ispostavi da je ono isto gorepomenuto čudovište) i pronjuška po njegovom dosijeu, dođe do saznanja da je lik ubica koji je zbario duh sopstvene žrtve! Tako je Dilan osim što je uspeo da odradi sopstvenu majku (u epizodi ''Priča o Dilanu Dogu'' saznajemo da je njegova velika ljubav Morgana ustvari njegova mama!) sada u svoje bizarne seksualne doživljaje uvrstio i seks sa ženskom koja je ustvari čudovište tj. duh ubijene devojke koja je ustvari... Uh! Ovo je malo komplikovano, gospodine Sklavi. Šta da se radi, svako nekad ostane bez ideja...

Prvu epizodu nacrtao je Korado Roi, standardno dobro, sa veoma uspešnim kadrovima opustošenog Londona. Ovaj crtač neguje specifičan stil i njegove epizode Dilana Doga su uglavnom kvalitetne i zanimljive, sa dobrim grafičkim rešenjima.

Drugu epizodu uradio je Luiđi Pikato koji je takođe prilično dobar crtač ali u vizuelnom stilu ''čistiji'' od Roija i pomalo klasičan. Epizoda ''Noćna mora'' je dosta dobro odrađena, a s obzirom da mu je Sklavi scenarijem dao slobodu da sebi pusti mašti na volju, ovaj je to i uradio... Dobro, nije to nešto vrhunsko, ali pije vodu.

Eto, ukratko, nove dve epizode omiljenog nam istraživača natprirodnog, malo kasnimo za Italijom i svetom, obe su, čini mi se, iz druge polovine devedesetih, ali ne smeta. Važno je da su se neke stvari pokrenule i kod nas. Dakle, Dilan Dog i Zagor i kod nas svakog meseca po epizoda, a dokle, videćemo...


Sledeće nedelje:
UŠRAFLJENI GAJIĆ

sadržaj

9.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (210)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ISPOVIJEST PETA: SCENARIST

Scenarist, treba znati, nije prirodna pojava.

Scenarist je mutant.

(Kad govorim o scenaristu, također treba znati, govorim isključivo o onome tko scenarije piše za druge. Da, naravno da mnogi crtači pišu sami sebi i naravno da su neki od njih bolji od mnogokojeg scenarista necrtača, ali ti su sretno mnogonadareni ljudi priča za sebe. Kad govorim o scenaristu, mene zanima ta hibridna profesija nedokazanih crtača i ne baš književnika. Ta mutacija.)

Nitko se ne rađa želeći postati strip scenarist. Premda stripove "čitamo", slika ostaje primarna fascinacija tog medija. Te zato svatko tko u djetinjstvu sanja o karijeri u stripu, sanja o tome kako će biti crtač. Kao što se oni što sanjaju o rocku vide kao pjevači, a ne studijski muzičari, ili kao što nije san nogometaškog kadeta postati bek, već Beckham - tako je i zvjezdana prašina stripa prvenstveno crtačka. O pisanju počinju razmišljati tek oni koji, u trenutku bolne iskrenosti, zaključe kako nikad neće moći crtati dovoljno dobro, a kako i dalje žele, i to jako, raditi stripove.

Moj je bolni trenutak bio Patak broj 5, u kojem su prve radove objavila dvojica, za mene, klinaca: Edvin Biuković i Goran Parlov. Obojica tri godine mlađi od mene, obojica tako nevjerojatno talentirani i tako prokleto dobri da mi je bilo jasno da u toj utrci za mene nema nadmetanja. Nisam posve objesio perce o klin - s crtanjem sam čovječuljaka nastavio - ali sam ambiciju da postanem Hermann zamijenio ambicijom da postanem Greg.

Dvije su dobre stvari izašle iz toga. Prva je jasna: počeo sam pisati bolje - hoće to kad se koncentriraš - ali Druga je fascinantnija: počeo sam i crtati bolje! Oslobođen presije da budem ono što nisam (realistički crtač svjetske klase) postao sam bolji u onome što jesam (lokalni crtač podnošljivih čovječuljaka). U roku od šest mjeseci radio sam na svom prvom stripu s Eddyem, manje od godinu dana kasnije crtao sam svoja prva dva redovita, profesionalna stripa.

"Svi su producenti promašeni dirigenti," kaže Đole. Ali ponekad i producent, ako valja, posluži nečemu. Ponekad nečemu posluži i scenarist.

Mutacija je, uostalom, kamen temeljac evolucije.


(Nastavit će se...)

sadržaj

10.

MOJ POGLED (98)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

PETI PRESSING

Priznajem, znajući ovdašnje prilike i, slušajući kako će od prodaje zavisiti daljnje izlaženje, nisam Strip Presingu "davao" ni tri broja. Prevario sam se. Srećom, pokazalo se tačnim, ono što pokušavam da govorim neko vreme. Danas stripove uglavnom kupuju kolekcionari, a njima su domaći autori ravnopravni sa stranima. Naravno, ne može da im se "uvali" bilo šta. Ali, iole kvalitetan strip domaćeg autora ima sigurnu publiku, kao što je ima neki strip svetski uspešnih autora.

U magazinu, kao što je Strip Pressing, u obilju materijala uvek može da se nađe dovoljno štiva za svakog kolekcionara. Dovoljno razloga da se izdanje kupi po, uistinu popularnoj, ceni od 120 dinara (1,7 €).

U ovom broju je uglavnom zastupljena ista autorska ekipa kao i u prethodnim brojevima. Ima takođe i obilje tekstova po kojima ovaj magazin postaje prepoznatljiv. Jedino što odudara od prethodnih brojeva je naslovna strana i to ne kvalitetom već senzibilitetom.

Pozitivno je što se i dalje drže svoje koncepcije. Negativno je što mi se ovaj broj čini slabijim od prethodnog. Naravno, redakcija se sigurno potrudila da bude bolji od prethodnog, ali moj ukus nisu pogodili. Mada, za moj ih ukus malo može biti briga ako se ne odrazi na prodaju. Magazini se rade za publiku a ne za pojedince.

Naravno, ima svaku preporuku da ga kupite, i to što pre kako bi se brže pojavio novi broj.


PS. Malo sam kraći ovog puta. Nažalost SPressing plaća cenu. Jednostavno, uz sve obaveze, sve ovo što se oko nas dešava me ne može ostaviti ravnodušnim. A to mi svakako ne pomaže u koncentraciji da se upustim u iole ozbiljnije pisanje.

sadržaj

11.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović, Dušan Banjanin, Predrag Ikonić, Srđan Aćimović i Damir Smith su obezbedili priloge za ovu rubriku: ...:)

LJUBAZNI LEŠEVI U REXU

Pod zbunjujućim naslovom "Ljubazni leševi" promovisan je prvi srpski grafički roman u boji. Strip za odrasle, malo remek-delo i u literarnom i u likovnom pogledu, potpisali su Zoran Penevski autor teksta i Ivica Stevanović zadužen za crtež i dizajn. Iako se žanrovski može smestiti u okvir biološko-političkog trilera sa povišenim zahtevima u likovnoj naraciji stripa - "Ljubazni leševi", u vidu omaža povezuju brojne vrednosti, travestije i činjenice karakteristične za našu sredinu koje se tiču politike, likovne umetnosti, književnosti i filozofije. Radnja grafičkog romana odvija se u zemlji sa dijagnozom tranzicije u kojoj se kao simptomi pojavljuju brojne reforme, promene u društvu, kao i nepokolebljiva čvrstina bivšeg aparata autokratske države. Forenzičar Dušan Pavlić ima nesanicu već sedam nedelja. Njegov asistent donosi mu uredbu vlade kojom se uvode reforme u domenu smrti - propisuje se anatomski oblik nad kojim sme da se izvrši obdukcija, menja se izgled čitulja, način sahrane itd. Uznemiren uredbom, Pavlić na povratku kući otkriva novu antikvarnicu, ali time košmar tek počinje...

Poseban kuriozitet ovog grafičkog romana je i doprinos poznatog strip crtača Dušana Pavlića koji je svojeručno ispisao tekst koji govori glavni junak, forenzičar Dušan Pavlić, takođe. Jedan od autora, Zoran Penevski na promociji knjige rekao je da je to omaž, pre svega domaćim strip autorima, teoretičarima i ljudima koji se bave stripom. Što se tiče samog naslova, objašnjava da on predstavlja metaforu, iako je priča doslovce vezana za ljubazne leševe: "Ljubazni leš, je nešto što postoji u narodnoj književnosti, poznato kao zahvalni mrtvac, tako da mi nismo, zapravo, ništa novo izmislili sa ovim pojmom. Posebna vrsta odnosa čoveka sa smrću ispripovedana na način da se te granice menjaju, takođe, nije nešto isuviše originalno. Ono što, međutim, jeste novo je ovakav grafički pristup naraciji koja s vremena na vreme jasno prelazi u literarno i vizuelno. Ta mešavina je nešto, što mislim, da dosad nije viđeno kod nas".

Penevski je još istakao da ovaj strip nije običan, između ostalog, i zato što je crtan u različitim tehnikama, jako ozbiljno i jako lepo. "Ivica Stevanović je zaslužan za to. Po mom mišljenju, on je jedan od najjačih likovnjaka kod nas, takođe, poznat i po velikoj fami koja se digla svojevremeno oko kontroverznog bukvara, čiji je autor", konstatuje Penevski.

Reforma smrti kao središna tema priče stripa, parodijski je vezana za mnogobrojne društvene reforme kojima su obasute zemlje u tranziciji, autorima je kako rekoše bilo zanimljivo i zadovoljstvo s kojim je jedna vladina institucija učestvovala u ovakvoj "maloj subverziji". Naime, glavni finansijeri ovog poduhvata su SKC iz Novog Sada (izdavač) i Ministarstvo za kulturu i medije Republike Srbije. Promociju "Ljubaznih leševa" pratila je i prigodna dekoracija - ambijent Rexa u kome je predstavljena knjiga bio je ukrašen teglama sa mozgovima i iznutricama nedefinisanog identiteta.

A. Ćuk


Objavljeno: DANAS, Beograd, 17.03.2004. godine
www.danas.co.yu/20040317/kultura1.html

ČARLS ROUEN - producent filma "Batman Begins", kaže da će peti deo serijala vratiti priču korenima i utemeljiti je u realnosti. "Ceo koncept ovog Betmena je da će biti drugačiji od drugih zato što će daleko više biti utemeljen na realnosti. Sve - od opreme i aviona do automobila, biće naučno i praktično moguće, tako da će publika moći da kaže - daaa, to bi moglo da se desi i danas", rekao je Rouen. Rouen se upravo vratio sa Islanda gde je prošle nedelje počelo snimanje filma u kome glume Kristijen Bejl (Brus Vejn) i Geri Oldman (poručnik Džejms Gordon). Bejl je već potpisao ugovor za moguće nastavke, a film "Batman Begins" stiže u bioskope na leto 2005.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 17.03.2004. godine

U knjižari "Litera" u Banjoj Luci promovisan prvi broj "Strip magazina"

ISKORAK U AFIRMACIJI BH. STRIPA

BANJA LUKA - "Strip magazin", objavljen u izdanju "Nezavisnih novina", promovisan je u srijedu naveče u knjižari "Litera" u Banjoj Luci. Riječ je o prvom strip izdanju u BiH, u čijem je prvom broju glavna junakinja Modesti Blejz, koja već 41 godinu izlazi u brojnim svjetskim publikacijam slične vrste.

"BiH je 77. zemlja koja je otkupila autorska prava za strip o Modesti Blejz. 'Nezavisne novine' su kupile 12 epizoda ovog stripa, a osnovni cilj projekta je da se animiraju svi bh. strip crtači, kako bi i ovaj vid umjetnosti zaživio na našim prostorima", rekao je Saša Kopanja, direktor izdanja. Profesor Miodrag Živanović, jedan od promotora, istakao je da mladi ljudi koji se bave crtanjem stripova ne nailaze na razumijevanje za svoje stvaralaštvo u BiH, tako da se nerijetko dešavalo da strip crtači svoju šansu potraže u inostranstvu.

"Strip magazin' je otvoren za saradnju s mladim strip crtačima koji imaju šta da pokažu čitaocima te predstavlja idealnu priliku da se zadrže i okupe bh. strip autori. Ovo izdanje je prvi korak u afirmaciji stripa u BiH i bh. preteča dalje proizvodnje ovakvih publikacija", naglasio je Živanović. On je objasnio da se istorija stripa može posmatrati u dva pravca, kao opšta istorija iscrtavanja na pećinskim zidovima do danas i kao istorija forme gdje autori pokušavaju kroz sliku, riječ i boju da predstave život u "nepokretnom stanju".

"Jedan od rodonačelnika stripa je Rudolf Authaut, autor čuvenog 'Žutog dječaka', a prvi put se u stripu boja pokazuje kao element unutrašnjeg sadržaja u 'Hogaru Strašnom", rekao je Živanović.

Kada autori stripa uspiju da naprave harmonično-idealan sklad teksta, crteža i boje, kaže Živanović, "nepokretna slika postaje gotovo pokretna i nastaje magija".

"U takvoj formi, strip prenosi specifične poruke koje se manifestuju u tome da prolaznost života bude 'uhvaćena' u jednom trenutku. Mnogi su pokušali da ekranizuju strip. Tako su nastali filmovi 'Pilot budućnosti', 'Supermen' i 'Fleš Gordon'. Pokazalo se da te ekranizacije nisu uspjele ili da su bile daleko lošije od samog stripa. Strip je izuzetno mističan medij i nema potrebe prevoditi ga u druge medije", zaključio je Živanović.

A. BASARA


Objavljeno: DNEVNE NEZAVISNE NOVINE, Banja Luka

PORNO HOROR

Grupa autora pokrenula strip "Alekta", ubeđena da ne postoji grđi horor od onog u kome već godinama živimo

- U Srbiji vladaju haos i destrukcija. Ljudi su navikli da žive tako. Teško je privući im pažnju nečim lepim. Naša priča je trebalo da bude jača od te horor realnosti. Stvorili smo "Alektu", porno-horor strip, u trenutku kada više nema strip publike na ovim prostorima, kada domaći autori nemaju gde da pokažu svoj rad... Taj žanr smo nazvali "hornografija" - priča za Kurir Aleksandar Jovković, izdavač i producent "Alekte", i dodaje da su hteli da glavni junak bude žena - Alekta, "jer je ovo Balkan i proći će još mnogo vremena dok muškarci sa ovih prostora ne shvate da pored njih postoji još jedan pol na svetu - ženski".

Prema njegovim rečima, iza "Alekte" stoji grupa autora koji su odlučili da do kraja ostanu anonimni i potpisani kao "Kaldrma". Završili su primenjenu umetnost i pokušavaju da urade nešto pozitivno za domaći strip uopšte, jer, bez obzira na to što u toj grani umetnosti nema baš puno para, odrasli su uz strip priče.

Na pitanje zašto su spojili porno sa hororom, kada su i jedna i druga kategorija ekstremni u realnosti, i koja im je ciljna grupa, on kaže da su pokušali da uzdrmaju potencijalnu čitalačku publiku "nešto ekstremnijom i intrigantnijom pričom".

- Naša priča je jedinstvena. Ne postoji sličan strip. Kada pogledate izlog svake trafike u gradu, bukvalno je pun porno-časopisa koji "pucaju" na ono najniže u čoveku. Ljudi to kupuju i odlaze kući, što je jasan pokazatelj dokle smo stigli. Ovo je malo drugačije. "Alekta" nije porno-lik, već njen život iz epizode u epizodu dobija sasvim smislenu priču. Ne može da probudi ono najniže kod ljudi. Lepa je, pametna i bori se protiv zla - kaže naš sagovornik, i dodaje da su ih već zvali ljudi iz inostranstva zainteresovani za saradnju na tom stripu.

Kako on navodi, "Alekta" je zabranjena za mlađe od 18 godina i upozorenje je jasno istaknuto na naslovnoj strani.
- U celoj toj priči o našem stripu jedino je loše to što nam je materijalna situacija loša, što ljude baš briga za tu formu umetnosti i što domaći autori ne mogu, kao na Zapadu, da nađu sponzora i da se opuste i rade - kaže naš sagovornik.

R. BAJČIĆ


Objavljeno: Kurir, Beograd, 17.03.2004

STRIP BIBLIOGRAFIJA - "DO VISINA OLIMPA", SVETOZAR TOMIC

Naslonjena na Tomicevu prethodnu knjigu "Strip, poreklo i znaccaj", koja se bavila korijenima stripa na uopssteniji i ssiri naccin ova knjiga ima nemerljiv znaccaj u oskudnoj strip bibliografiji na srpskom jeziku, pogotovo kad se uzme u obzir da se imena obradjena u knjizi rijetko nalaze i u svjetskim izdanjima ove vrste

BOGOVI STRIPA

U grcckoj mitologiji planinu Olimp naseljavali su svi bogovi iz vjerovanja starih Grka, u knjizi Svetozara Tomica "Do visina Olimpa" nalaze se svi "bogovi" iz vremena stvaranja stripa kao umjetniccke forme. Kako to on sam kazze: "U ovoj knjizi zzeleo sam da ukazzem na odredjene stvaraoce stripovnog izrazzavanja koji su razvijali nove umetniccke forme i kreirali originalne graficcke izraze, njihovi doprinosi razvoju stripa mogu izgledati neujednacceni, ali stvarajuci u raznim vremenima i uslovima, iznalazeci mnogobrojne narativne i vizuelne tehnike koje obiluju pravim istrazzivacckim podvizima u slikovnom prostoru, uzdigli su strip na nivo koji mu je omogucio da se izdvoji kao nezavisna i originalna umetniccka forma."

A pomenuti stvaraoci su: Riccard F. Autkaolt ("Zzuti djeccak", "Baster Braun"), Rudolf Dirks ("Bim i Bam"), Vinzor MekKej ("Mali Nemo"), Dzzordzz Heriman ("ludi maccak" ili "Crazy Cat"), Bad Fisser ("Mat i Dzzef") i Dzzordzz MekManusa ("Porodica Tarana"). Ukratko recceno ljudi, koje bez obzira na ukuse i stavove, smatraju rodonaccelnicima modernog stripa. Naslonjena na Tomicevu prethodnu knjigu "Strip, poreklo i znaccaj", koja se bavila korijenima stripa na uopssteniji i ssiri naccin ova knjiga ima nemerljiv znaccaj u oskudnoj strip bibliografiji na srpskom jeziku, pogotovo kad se uzme u obzir da se imena obradjena u knjizi rijetko nalaze i u svjetskim izdanjima ove vrste. Obradivssi svakog autora na razini: tehnika – idejni znaccaj, Tomic svoje analize bogato ilustruje tablama stripova, koji u punoj mjeri nadogradjuju njegova objassnjenja, potcrtavajuci znaccaj pomenutih autora za razvoj strip tehnike i stripa uopsste. Od poccetnicckih koraka "Zzutog djeccaka" u pionirskim danima strip izdavasstva, putem dnevne sstampe, preko neobuzdanog crtacckog i idejnog stila Vinzora MekKeja i Dzzordzza Herimana u revolucionarnom "Malom Nemou" i "Ludom maccku", do mozze se reci "zrele faze ranog stripa" u "Porodici Tarana" Dzzordzza MekManusa,koja nakjavljuje komercijalizaciju ove vrste umjetnosti. Tomic precizno i lako razumljivo objassnjava vazznost pomenutih autora za razvoj i izgled stripa kakvog danas poznajemo. Uzimajuci u kontekst drusstveno – socijalne i kulturne okolnosti doba kad su pomenuti autori radili ova knjiga predstavlja znaccajan uvid u daleko ssiru oblast (izdavasstvo, kulturne promjene...) nego ssto je to strip sam po sebi.

U vrhunskom tehnicckom i graficckom izdanju (kolor, tvrde korice, veliki format, pazzljivo izabrane ilustracije), ova knjiga u punoj mjeri mozze predstavljati ponos svake biblioteke i kulturolosski dogadjaj koji sa lakocom pravazilazi okvire stripa kao umjetniccke forme.

Branislav Predojevic


Objavljeno: Novi REPORTER, 18.02.2004., broj 49

DUH SA SEKIROM, JEDINI GOSPODAR DARKVUDA

JUNAK NAŠE MLADOSTI

U ovoj eri, ssto je hladna k'o stijena, izbombardovani smo plejadom superheroja fantasticcnih moci! Batman, Superman, Spiderman ili Dardevil – svako u ovom moru heroja bira svog favorita i uzziva. Reklo bi se da je sve u najboljem redu? E, pa nije, brale. Ssta ako ja hocu da vidim Zagora? Pa valjda nam Hollywood i Amerika toliko duguju posle silnih sankcija i bombardovanja u svakom smislu! Evo im prilike da se iskupe! Budzzet od sto miliona, pa da vidiss radosti! Nece Zapad da zagrize na jeftinu priccu, a mi Srbi volimo jednostavne stvari – krv i znoj. Ali nasse Sunce izlazi na Istoku. Vekovno neprijateljstvo sa Turcima i politika pomirenja za koju se zalagao pokojni marssal rezultirali su time da su Turci na ime ratne odsstete tesske 500 godina snimili tri filma o gospodaru Darkvuda, popularnom Duhu sa sekirom ("Zagor" 1970., "Zagor kara bela" 1971. i "Zagor kara korsan'in hazineleri" 1971. godine)! U Srbiji ova vest izaziva totalnu euforiju! U issccekivanju blokbastera vlasti dizzu tenziju sstampajuci majice sa resicama i Zagorovim logom (orao naopaccke ili stilizovana svastika?). Cela Jugoslavija je u znaku Duha sa sekirom! Ali kao ssto to uvek biva u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu, ponestalo je majica i rekvizita, Srbi su podivljali, i zbog nereda koji su izbili u svim manjim gradovima, vlasti odustaju od celog projekta. U Hrvatskoj su joss pokussali sa njihovim nacionalnim superherojem Maspokom, ali mrka kapa! Turska, uprkos svemu, snima i nastavke, koji takodje nisu prikazivani u nassim bioskopima, a ubrzo nakon toga pojavio se Brucee Lee i Zagor je ostao u zapecku istorije! Ali Turci ne odustajui svima u inat ekranizuju joss jednog nepravedno zapostavljenog junaka! Radi se o Komandantu Marku (na Istoku poznat kao "Kapetan Swing") i njegovim Vukovima sa Ontarija! Svaka im ccast! A nas muka natera da pomislimo kako bi to izgledalo da su se nassi prvi dosetili? Da se to dogodilo verovatno bi rezzisersku stolicu zauzeo Hajrudin Krvavac Ssiba, pa bi umesto "Valter brani Sarajevo" snimio "Zagor pricca" ili nessto u tom fazonu. E, ali postavlja se problem! Ko bi te davne 1970. mogao da glumi gospodara Darkvuda? Trenutak nedoumice i Bata je kao Zagor zablistao u filmskom hitu "Bata kara u Darkvudu" sa vernim priojateljem Ccikom, u ccijoj ulozi se nassao Vladimir Savccic Ccobi (mali debeli). I tako, poneti ushicenjem ssto smo pronassli nasse junake, jurimo dalje u potragu za drugim potencijalnim protagonistima likova "Lunov Magnus Stripa"! possto bi kombinacija Bata & Ccobi prosto razvalila bioskopske blagajne, filmski stvaraoci bi pozzurili da ekranizuju i druge popularne strip junake! U ulozi Zzalosne Sove nassao bi se Ljubissa Samardzzic. Slavko Sstimac bi posle uloge u "Gvozdenom krstu" svratio u Krstur da odradi tezgu kao Rodi (Blekov nepriznati sin), a Smuk i Salaso bili bi Milan Srdocc i Dragan Lakovic! Rahana bi odglumio Alen Islamovic... I tako bismo mogli do sutra!


Objavljeno: CKM-magazin za musskarce, broj 6, februar 2004.

SPAJDERMEN 2 - Marketinška promocija filma počela je u Japanu prikazivanjem 12 minuta novog nastavka priče o superheroju. Gost pred nekoliko stotina novinara bio je glumac Tobi Megvajer. Sledeća promocija održaće se 21. marta u Los Anđelesu, kada će gost biti prvi čovek Marvel studija Avi Arad. Film "Spajdermen 2" stiže u bioskope 2. jula.

V. T.


FIRMA REDITELJA DŽORDŽA LUKASA - "Industrial Light & Magic" kompletirala je 105 snimaka sa vizuelnim efektima za predstojeću treću epizodu "Ratova zvezda". To znači da će za narednih 55 nedelja morati da dovrše još 1.895 snimaka kako bi film stigao u zakazano vreme u bioskope - 2005. godine. Reditelj Lukas u međuvremenu radi sa montažerom Rodžerom Bartonom na odbacivanju suvišnog materijala iz snimaka, koji su nebitni za glavni tok priče. Nakon ovog posla Lukasu će biti jasnije šta će im biti još potrebno da bi se ispričala priča u trećoj epizodi.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 18.03.2004. godine

BROKEN SAINTS

Kada je na prošlom Sandens filmskom festivalu nagrada publike za online animaciju pripala projektu “Broken saints”, postavilo se pitanje kako se to nije dogodilo ranije. Nešto čemu su televizijske stanice poput CNN-a i BBC-ja u više navrata posvetile pažnju, a časopisi kao što su “Hollywood reporter”, “USA today”, “The time” ili “The guardian” jednoglasno proglasili za najznačajnije web dostignuće sa početka 21. veka, naprosto je moralo da bude krunisano priznanjem takvog kalibra. Iako u tim trenucima serijal loš nije bio završen, bilo je jasno da se radi o pionirskom poduhvatu koji će imati ogroman uticaj na razvoj internet komunikacija, posebno on-line televizije u godinama koje su pred nama.

Godine 2000, trojica kanađana Bruk Burdžis, Jan Kirbi i Endrju Vest razgovarali su o mogućnosti da zajednički formiraju firmu koja bi se bavila izdavanjem stripova. Došli su na ideju da deo već pripremljenog materijala postave na web u propagandne svrhe, u cilju ispitivanja tržišta i analize reakcija potencijalnih čitalaca. Kirbiju, koji se u to vreme bavio izradom prezentacija u Macromedia Flashu, palo je na pamet da bi se ta tehnologija mogla iskoristiti kao podloga za oživljavanje stripa, tačnije za njegovu transformaciju u eksperimentalno multimedijalno umetničko delo koje bi putem mreže bilo dostupno svakome. Firma Switch Interactive u kojoj je u to vreme radio, oberučke je prihvatila predlog da sponzoriše projekat. Tako je u jesen iste godine, rođen projekat “Broken saints” koji danas ima milione fanova širom sveta.

“Broken saints” je u osnovi on-line strip koji zbog načina predstavljanja – kontinualnom animacijom koju prate muzika i zvučni efekti – više liči na crtani film. Sastoji se od dvadeset i četiri epizode, u trajanju od petnaestak minuta do sat i po, koje se mogu pogledati direktno na oficijelnom sajtu (www.brokensaints.com) ili se besplatno “svući” na hard-disk kućnog računara (ukupna dužina zipovanih arhiva iznosi približno 200MB). Za njihovo pregledanje neophodno je imati instaliran Macromedia Flash Player 5.

Glavni junaci ove neobične priče su četiri lika koji naizgled nemaju nikakve veze jedan sa drugim, ni po godinama starosti, ni po mestu prebivališta, ni po onome čime se bave. Raimi Metjuz, dvadesetčetvorogodišnji kompjuterski stručnjak iz Kanade, zaposlen je u multinacionalnoj kompaniji Biocom. Posle jedne hakerske brljotine, kada je očekivao da će smešta biti otpušten, on doživljava iznenadno unapređenje i biva raspoređen na poslove koji se tiču tajnog projekta njegove matične firme. Hiljadama kilometara dalje, na polinezijskom ostrvu Fidži, živi osamnaestogodišnja [andala, bela devojka koju su domoroci pronašli kada je imala dve godine, nakon oluje u kojoj su nastradali njeni roditelji koji su bilina krstarenju. Iako odgajanau tradicionalnom maniru, verujući da je poglavica plemena njen prirodni otac, ona neprestano sanja o povratku u svet iz kojeg je potekla.

Treći lik čiju sudbinu prati “Broken saints” jeste Oran, iranski specijalac i fanatički vernik koji bi u Alahovo ime uradio bilo šta. Njegov život će se naglo promeniti kada ga negde u pustinji Saudijske Arabije uhvate Amerikanci sa posebnim ciljem – da od njega naprave eksperimentalno zamorče. Konačno, nekoliko stotina kilometara od Tokija, mirno i povučeno živi Kamimura, stari [into sveštenik koji je ceo svoj život posvetio Budizmu i pomaganju siromašnih.A onda, jadnoga dana, iznenada odlučuje da bez ikakvog prtljaga, sa samo jednom kutijom u ruci, krene u Ameriku.

U čemu je tajna uspeha ovog serijala? Razlog pre svega leži u priči koju po svojoj kompleksnosti i “uvrnutosti”, mnogi porede sa kultnom serijom Dejvida Linča, “Twin Peaks”. Iako je pun bizarnih likova, vremenskih skokova i neočekivanih obrta kao u Tarantinovim filmovima, Svakako najinteresantnija stvar vezana za “Broken saints” jeste činjenica da se u osnovi radi o filozofskom delu sa snažnom religijskom pozadinom i direktnom kritikom onoga što danas zovemo “the american way of life”. Svako poglavlje počinje i završava se citatima koji metaforički sublimišu radnju epizode, na način koji čoveka goni na razmišljanje. Čak i sam tekst koji izgovaraju junaci kao i unutrašnje dileme sa kojima se stalno suočavaju, često su plod filozofskih parabola za čije je razumevanje potrebno pre svega sjajno poznavanje engleskog jezika (zbog izraza koji se koriste), kao i opštih načela religije i psihologije i trendova u modernoj kulturi.

Autori su u jednom intervjuu potvrdili da su inspiraciju za “Broken saints” crpli iz najrazličitijih izvora: iz filmova Terija Gilijama i Dejvida Kronenberga, TV serija “Doctor Who” i “The X files”, stripova “Watchman”, “Sadnman” i brojnih Marvelovih ostvarenja, te muzike “Radioheada”, “Pink Floyda”, “Rage against the machine”, Pitera Gejbrijela i drugih.

Kao prirodna posledica svega što se dogodilo u poslednje tri godine, “Broken saints” će u narednom periodu biti promovisan i na drugim medijima, a ne samo na internetu. Početni koraci u tom pravcu već su napravljeni: DVD izdanje prvog serijala, koje će imati muziku CD kvaliteta i bolju grafičku rezoluciju, već je u pripremi, a istoimena kompjuterska igra, 3D avantura u produkciji firme “Gnosis” (www.gnosisgames.com) predviđena je za početak 2006. godine za PC i X-box. Za franšizu sa zainteresovani i za sada neimenovani holivudski studiji, pa je skoro izvesno da će “Broken saints” oživeti i na filmskom platnu. Da stvar bude interesantnija, priča se da bi se u ekipi mogli naći ser Jan Mekelen, Džulijen Mur, Entoni Hopkins i još neka zvučna glumačka imena.

Slobodan Macedonić


Objavljeno: SVET KOMPJUTERA, Beograd, 2/2004.

sadržaj

12.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

24th International Nasreddin Hodja Cartoon Contest

The Conditions:
1) The contest is open to all cartoonists all over the world.
2) The cartoonists are free to participate with already published works as long as these works have not previously been awarded in any other contest.
3) The theme of the cartoons is FREE for the participants to decide.
4) The participants may send only one work.
5) The dimensions of works should not exceed 30X40 cm.
6) Name, surname, address, phone number and country of origin of the participant should be written on the back of his/her piece of work. And also a short CV of the participant should be attached.
7) The works must reach the organizing association not later than JULY 25, 2004.
8) The results will be announced on August 1, 2004.
9) The participating cartoons will be kept at the Cartoon and Humour Museum of Istanbul by the Association of Cartoonists.
10) The participating cartoons will be put in an album. The cartoons for the album and the exhibition will be selected by a jury. The album will be sent to the cartoonists whose piece of work are exhibited and published in the album.
11) The participating works will be exhibited first in Istanbul then big cities of Turkey such as Ankara, Izmir, Adana and Antalya.
12) Participants are considered to have accepted all the conditions.

The Prizes
1. Grand Prize: 3000$
2. Honour Prizes: Four (4) honour prizes, each 750$
3. Special Prizes: Special prizes offered by various establishments, associations, newspapers, art magazines, syndicates and agencies.
4. Special Prizes of the Association of Cartoonists.

Address:
24th International Nasreddin Hodja Cartoon Contest
Karikatürcüler Dernegi, Yerebatan Sarnici çikişi
34122 Sultanahmet - ISTANBUL - TURKEY
Phone: + 90 212 513 6061 / Fax: + 90 212 527 2618
E-mail: karikaturculerdernegi@ttnet.net.tr

(Note: Entry-form is not a MUST. Just write your name and address (and e- address) on the back of your work and send. Good luck.)

Metin Peker (Chairman, the Association of Cartoonists, Istanbul - TURKEY)

sadržaj

13.

PISMA ČITALACA

mail

From: nikola curcin <hn_nic@yahoo.com>
Subject: blueberry

Pozdrav Zlatku i svim citaocima!!!

U 257. broju STRIP VESTI sam procitao komentar na moj tekst o Alan Fordu i mislim da sam duzan izvinjenje Mikiju Rsumovicu i ostalim citaocima. Jeremija se zaista preziva lesina a ne les. Mikijev komentar me naveo da prelistam ono sto je objavljeno u Pobjedi i Strip vestima (ranije nisam, jer nemam ni obicaj ni potrebu da citam svoje tekstove u novinama) i primjetio sam da neki tekstovi nisu onakvi kakve sam ja poslao, vec su skraceni. Vjerovatno zbog toga sto mi je prostor za tekstove u Pobjedi ogranicen na najvise 5000 karaktera (slova i znakova), pa ako napisem malo duzi tekst, oni ga skracuju po slobodnom nahodjenju. Tekst o Corbenu i Liberatoreu je bukvalno prepolovljen, a izbaceni su najvazniji dijelovi. Moguce je da ima i jos gresaka, ali moja glavna preokupacija je crtanje stripova, a ne pisanje o njima. U svakom slucaju, primite jedno veliko izvinjenje.

Da bi se nekako iskupio, saljem Vam nesto sto sam iskopao na internetu. Ne zamjerite na prevodu, jer moje znanje engleskog se svodi na ono cega se sjecam iz srednje skole. Naime, snimljen je film "Blueberry" i evo sta bi sa sajta moglo najvise da zanima ljubitelje stripa. Za one koji zele vise, evo gdje da traze: www.blueberry-lefilm.com/

Nikola Curcin

Tekst o Bluberiju koji nam je Nikola Ćurčin poslao je ipak završio kao redovan prilog pod jednostavnim naslovom "Blueberry".
(zmcomics)

From: Alem <alem.curin@st.htnet.hr>
Subject: pukovnik ili djetinstvo


Informacija za Zlatka Matića:
KEKEC je jedina strip publikacija, u Jugi, koja se pozabavila gotovo kompletnim opusom Raymonda (nikakvi Roman!) Macherota i to započevši s Krckom i Maleckim (greškom je izišla prvo druga epizoda pa onda prva) od samoga starta, 26.12.1957.(legendarna naslovnica - Čapa & Gru Gru!) te je Krcko postao i zaštitnim znakom samoga Kekeca. Krcko i Malecki odradili su svoje roto avanture (svih šest) uvijek na zadnjoj stranici. Kapetan Bura (samo jedna epizoda) i Pukovnik Klifton (samo, samo dvije epizode), još su dva naslova Macherota što su nam nagradila djetinstvo preko Kekeca.

Pozdrav

Alem Ćurin

sadržaj

14.

LINKOVI

Strip Vesti

From: Milance Markovic <omaja@verat.net>
Subject: Strip slova

Na mom sajtu www.omaja.co.yu, na linku "strip" postavljene su dva latinicna srpska (hrvatska) strip-fonta, i to: "Yu ditital strip" (nedostaje italik verzija, ali cu i nju uskoro odraditi), i "Yu jester strip" koji ima i velika i mala slova. Njima ce uskoro biti pridruzen i standardan "Comik sans MS", i u latinicnoj i u cirilicnoj verziji, ali u engleskom kodnom rasporedu, kao i jos jedan cirilicni font.

Za sada link "strip" postoji samo u cirilicnoj verziji mog sajta, a kada svi fontovi budu kompletni, odradicu stranicu i za latinicnu verziju sajta.

Zelim, dakle, da ove fontove poklonim i ostalim zaljubljenicima u strip, kojima su fontovi potrebni, i ako mislite da je ovo interesantna vest za vase "vesti", bilo bi mi drago, i cinilo bi mi zadovoljstvo, da je objavite.

Veliki pozdrav iz Velike Plane.

Milance Markovic

sadržaj

15.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 20. do 26. marta

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad