prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. THE NINTH ART OR EUROPEAN VIEW - mail
2. KEN PARKER - System Comics
3. UBICA S AMNEZIJOM - Ilija Bakić
4. PARISKI SPLEEN (49) - Franc
5. JUŽNJAČKA UTEHA No 104. - Marko Stojanović
6. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (164) - Darko Macan
7. MOJ POGLED (51) - zmcomics
8. ŠTAMPA - štampa
9. POZIVI NA SARADNJU - mail
   
10. PISMA ČITALACA - mail
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

THE NINTH ART OR EUROPEAN VIEW

mail

Putem emaila je stigla informacija o izložbi stripa u Mađarskoj na kojoj učestvuju autori sa naših prostora. Otvaranje je 12. aprila i...


From: MMKA <ica-d@dunanet.hu>
Subject: comics exhibition


You are kindly invited with your friends to the international comics exhibition opening called

THE NINTH ART OR EUROPEAN VIEW

at the Institute of Contemporary Art

address: Vasmu ut 12, Dunaujvaros, Hungary

opening ceremony: 6pm, Sunday, April 13, 2003

opening performance: turbulensegyuttes

DJ set: KANADAKAOS

free bus from Budapest: at 4pm on April 13 from the building of Technical University, back at 10pm

authors: Ivanka APOSTOLOVA (MAC), Ivana ARMANINI (CRO), Boris ARVAI (H), goran cvek & emil jurcan (CRO), Laszlo CSAKI (H), Vera FILO (H), Janja GEDRIH (SLO), Ivana GULJASEVIC (CRO), Izar LUNACEK (SLO), Jure MEDEN (SLO), Sylwia RESTECKA (PL), Peter ROTH (H), Vladimir 518 (CZ), zomancangelz (H)
special guest: ELZEVIR (F)

curator: Tamas FEHERVARI

open: until May 16, every day from 10am - 6pm
closed: April 20, May 1 and on Mondays

the catalogue can be ordered from May 2003

Institute of Contemporary Art - Dunaujvaros
Tel./fax: +36 25 412 220
E-mail: ica-d@dunanet.hu

sadržaj

2.

KEN PARKER

System Comics

System Comics je posle nepune dve godine rada prosirio svoju izdavacku delatnost i resio da se oproba i kao izdavac mesecnih strip svezaka. Jeftinija izdanja u crno beloj tehnici, ali za siru publiku jer se distribucija obavlja preko kioska na celoj teritoriji Srbije i Crne Gore. Poceli smo sa KEN PARKEROM, a u planu imamo i jos neke junake koji su poznati od ranije.

O tome drugom prilikom.

Dakle, KEN PARKER (Starija strip publika pamti ga iz onih zlatnih vremena poznatih "Dnevnikovih" serijala).

Izlazice krajem svakog meseca i to u naredne dve ipo godine, kada se serijal zavrsava (necemo vam reci kako). Cena svake sveske bice 99.00 dinara. Prvi broj ima 126 strana. Broj strana ce varirati od duzine samih epizoda ali ne i cena.

System se opredelio za nove epizode, sto znaci da su to price koje su BERARDI i MILAZZO radili pocetkom '92. godine, i one su direktan nastavak na one koje su kod nas ranije objavljivane. "Dnevnik" je nesto ispreskakao ali je sem jedne preskocene sve objavio. Postoji i par epizoda koje su u boji, ali one nisu hronoloski vezane za pricu, i njih cemo verovatno objaviti u formi albuma za Novu godinu ili oktobarski sajam knjiga, ako sve bude teklo po planu, tj. ako ovaj nesvakidasnji junak bude imao svoju strip publiku. Sada je sve na vama, postovani citaoci.

sadržaj

3.

UBICA S AMNEZIJOM

Ilija Bakić

STRIP

UBICA S AMNEZIJOM

"XIII - Dan Crnog Sunca" W. Vance & J. Van Hamme
izdavač: Marketprint, Novi Sad 2002.

Stari Ejb poranio je da bi malo pecao pre doručka. Baš kada ga supruga poziva u kuću dolazi mu pas Pronto i lajanjem objavljuje svoje otkriće. Uprkos neverici starac polazi i na plaži nalazi ranjenog čoveka u nesvesti. Jedina nada za nepoznatog koga je more izbacilo jeste da ga operiše Marta, sada alkoholičarka a nekada veliki hirurg. Zahvat je težak ali bolesnik, zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj konstituciji, preživljava. Na žalost, on se ne seća ničega iz svoje prošlosti, nema nikakva lična dokumenta a istetovirani znak XIII na grudima ništa mu ne znači, kao ni ključ koji je bio ušiven u okovratnik košulje. Što se više oporavlja Alen, kako su nepoznatog, po svom poginulom jedincu, nazvali je Ejb i Sali, je svesniji apsurdnosti svog položaja; čini mu se da nema izlaza jer ne zna gde bi počeo da traži istinu o sebi. A onda, dok se vraća iz šetnje, u kući njegovih domaćina, napadaju ga plaćene ubice. Zavidnom veštinom i okretnošću on ih eliminiše a u džepu jednog otkriva svoju sliku; na njenoj poleđini je ime fotografske radnje u Istaunu. Alen/XIII kreće u otkivanje sebe...

Tako počinje priča o tajanstvenom plaćeniku koja je potekla iz pera i kičice proslavljenih strip autora: Vance je crtao "Boba Morana", "Bruna Brazila", "Hauarda Flina", "Ramira" i "Bluberija" dok je Van Hame pisao scenarija za "Mišela Logana", "Torgala", "Largo VinČa", "Gospodare je?ma". Serijal "XIII", u kome se do sada (od 1984.g.) pojavilo 14 albuma, spojio je intrigantnu priču i adekvatan crtež u dopadljivu celinu. Mada je krimi zaplet baziran na amneziji glavnog junaka poprilično čest (jedna od uspešnijih varijacija je u Ladlamovom "Bormanovom identitetu") jer dozvoljava da se napetost neprestano podiže otkrivanjem novih pojedinosti iz života ranjenog junaka, često se ova prednost pretvara u pravo mučilište jer se autor zapliće u sopstvene konce pa priča "ne drži vodu". Van Hame je suviše iskusan scenarista da bi dozvolio propuste i prazan hod, gubljenje niti i nelogičnosti; naprotiv, iako se albumi nastavljaju jedan na drugog svaki je samodovoljan a u nizu grade impozantnu priču u koju su ugrađeni događaji koji podsećaju na stvarnu istoriju SAD (tako XIII već u prvom delu saznaje da je atentator na predsednika Šeridena). Vansov crtež, prepoznatljivo tankih linija koje umeju da se zgusnu do potpunog mraka ali uvek bez senčenja (čak ni u kišnim scenama), što daje utisak krhkosti čitave konstrukcije koju XIII gradi od naznaka o sebi, pojačan je i veštom filmskom montažom sa ponekim preskakanjem nepotrebnih radnji koje se podrazumevaju. Rečju, "XIII" je krimi strip koji se, uprkos poznatim situacijama i mestimičnoj patetici, prati sa punom pažnjom što je nesporno pohvala dostojna vrlina.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 29.01.2003.godine

sadržaj

4.

PARISKI SPLEEN (49)

Franc
noanoabv@free.fr

STRIP CODE

DETINJSTVO (Herge), DECAŠTVO (Kirby), MLADOST (Magnus & Bunker);

II

(2)

Mi nismo vaspitavani kako bismo razvijali sklonosti ka muzici, knjizevnosti, pesmi: niti kako bismo se ucili refleksiji, niti kreativnoj spoznaji (u Collegeu Paulu Eluardu – zalost za onog cije ime nosi – najgore su ocenjivani sastavi u kojima sam bio najsigurniji, najsmeliji, oni u kojima je bilo kreativnog pomaka, otvaranje unutarnjeg sveta, svetlosti atmosfere, emocije, gde sam stvarao zaplete, motivacije; recju – sve ono, u cinu pisanja, sto je iziskivalo prevec snaznu koncentraciju nastavnice prilikom korigovanja kopija). Nije se trazila kreativnost nego – upotrebljivost deteta. Cilj nije bio pruzati humanisticko obrazovanje, niti je primarni zadatak skole bio prenosenje znanja, jos manje budjenje znatizelje, radoznalosti, rada, stvaralastva u deci: smisao obrazovanja nije, uopste, bio u emancipaciji subjekta, nego u njegovo svodjenje na savitljivu, prilagodljivu, komercijalno upotrebljivu jedinku. Francuski eksperimentalni College, Šuvarovo Usmereno obrazovanje - to je misao po kojoj skola obrazuje zarad preduzeca i praksa po kojoj ona sama, neosetno, prerasta u preduzece. Opsta, sracunata, prosecna rentabilnost - ne subjektivna, izvorna i nepredvidiva Kreativnost – jeste cilj ove, socijalisticke ili neoliberalne, svejedno, “idolatrije efikasnosti".

Moramo stalno imati na umu da je ovakav pedagoski pristup usmeravan prema ranoj adolescenciji, upravo uzrastu kada se mladi um budi za krupna pitanja (Hristos u Hramu razgovara sa knjizevnicima i zakonicima u svojoj dvanaestoj godini, mladi Jevrejin tada postaje Ben ha Tora). Bilo je izvrsnih pedagoga; nastavnici biologije i crtanja, na Jauresu; crtanja, dopunskog engleskog – citali smo, na engleskom, "Asterix in Britain" - i crtanja na Eluardu (kod jedne devojke sam ucio sencenja i perspektive i smisao pustog gledanja u lepotu jednoga lica): medjutim, nastavnici kljucnih predmeta, oko kojih je ovisio uspeh ili pad, na kraju godine - francuskog, matematike, hemije - bili su fantomi, osrednji dripci, placene nistarije za cije egzistencijalne frustracije smo, zauzvrat, placali mi. Gajim najgore mišljenje o nastavnom kadru ovih ustanova, i onog vremena; to su pogresni ljudi, na pogresnim mestima, nastranih, hudih psiholoških profila koje je, svaki klinac ponaosob, susretao, za sebe, u pogresno vreme.

Ono sto nismo (ili jesmo, uvisno o perspektivi posmatranja same stvari) sticali u skoli, sticali smo, zato, doma: Stan Lee je bio majstor pripovedanja. Uz povremene, starozavetne jeremijade i knjisku patetiku (blistavi primer je njegov i Buscemaov Srebrni Surfer), Lee je umeo prici klincu, umeo je govoriti o pitanjima koja more adolescente (otkrivanje svoga ja, otkrivanje ljubavi, devojaka, neizreciva potreba da se nesto preduzme, nekuda krene, itd…): i šta, ukoliko je to stvarano putem kilavih, superjunackih prica (putem junaka odevenih u drecave gace cirkuzanata)?

Nije li junak srpske narodne price Cela tip preobraženskog superheroja, koji od beznacajnog grbavca postaje visok vitez koji brani medje carstva i stice naklonost careve kci; nije li Baš-Celik srpski “Sauron”, tipski superzlikovac cije je daleko, ledeno carstvo vanredno evocirao Djordje Lobacev ? sta su drugo nego superjunaci biblijski Samson, nasi Bolani Dojcin i Marko i Strahinja i Hrelja i Miloš i Ljutica Bogdan? Marvel je Thora i Heraklesa vratio u živi prostor popularnog mita stvorivsi njihove serijale, jer prica ne umire; ona doživljava preobražaje, ali nikad ne umire. Najlepše medju ovima, u delima Kirby/Leea, ne stoje daleko od Šekspira, Ibzena, Johna Forda ili Elija Kazana: izvesni žig obeleženosti, razlicitosti, tragizam nejasne izopštenosti, zar to nije bio osecaj koji je, u tim godinama, nosio svako od nas?

Nekada su, u Francuskoj, po pijacama, prodavane knjige. Ne govorim o antikvarnim izdanjima, niti kuriozitetima, koja se mogu naci, po trgovima Pariza, za vreme brokanta. Prosto je rec o pijacnim standovima, sanduka, punih, niskobudžetnih knjiga: punih krimica, ljubavnih romana, casopisa, slikovnica, stripova. Tu se prodavci bave otkupom starih knjiga koje, zatim, preprodaju skuplje no sto ih kosta otkupnina. To je pazar siromasnih. U ulici Henri Barbussea, sredom i subotom, bio je pijacni dan. Sredom je bila nastava do dvanaest: stizao sam na pijacu pred zatvaranje, taman da pogledam po kutijama, da li je bilo novih stripova. Petoparacna literatura ima svoje redovno, verno citateljstvo: po prilici onako, kako se u nas, po Ungariji, nekad citalo romaneskno delo Milovana Vidakovica. Svake srede, nailazio sam, na ista lica, iste kupce, koji su, u sepetima, nosili stare knjige a zatim, u sepetu, odnosili nove. Stand je drzala starija zena, upalih ociju, kratko podsisane kose, pucastih usana, zgrbljena i malog rasta, sa vecitom braon kabanicom i cigaretom u ustima.

Stripovi su se delili na strip za decu i strip za odrasle: muka je bila sa izdanjima “Aredita”, koji je štampao DC i Marvel, a na cijim koricama je pisalo “pour adulte seulement”. Kako to kupiti, kako poneti kuci, a da strip ne izazove podozrivost ili, zlu ne daj, protivljenje roditelja. Na nesrecu, samo su ta izdanja nudila serijale “Kamandi" ili "Conana"! I danas, kod kuce, na tavanu, drzim, od vremena ozutele i nehajem iscepane, dzepne albume "Mickey paradea" i "Picsou magazinea", koja sam kupovao kod starice. Ponekad sam, zeljan literature, bezao sa nastave (francuskog!), kako bih stizao do pijace (skola Paul Eluard je u Donjem Montreuilu; pijaca izmedu cetvrti Marais i Villiers) i mogao, na vreme, da listam casopise. Pored, dakle, stripa za decu i nesretnih oznaka na “Areditu”, postojala je niskobudzetna stampa za odrasle, talijanske erotske produkcije. Mi smo se palili na "Magellau", sisatu lepojku, kneginju, udatu za patuljastog, princa. Strip se odvijao u fantasticnom, srednjovekovnom dekorumu, punom neobicnih i zluradih bica. Magella je, od stripa do stripa, poput Justine – ali drugacijom naravi i odvaznoscu od Sadeove junakinje – nailazila na prepreke i umela prebroditi poteskoce. Fantasticna bica, plodovi autorevih uobrazilja, tragovi starih, talijanskih, srednjovekovnih bestijarijuma, uronjeni su u naracije srodne kretanju kroz prostor i vreme kakve nalazimo u Tassu, Swiftu, Stevensonu.

Ostale produkcije “Elvifrancea” nisu umele sugerisati senzualnost lisenu nasilja: tu je sex nasilan, poput psovki, na srpskom; sex shvacen kao nasilna radnja, ciji osnovni smisao je pruzanje osecaja moci, nadmoci, subjekta nad subjektom. Klanja, testerisanja, cupanja, smrskavanje udova; mucenje, tlacenje, zasecanje, rasecanje, odsecanje – to je osnovni scenarijski pravac ovih produkcija. Ukoliko za ista vredi pejorativna oznaka “niskobudžetno”, onda je svakako za ovaj tip vidnjenja i izrazavanja seksualnosti, lišene ljubavi.

Stanovao sam u cetvrti cije ulice u imenu pamte staro vreme i nose tragove plandovanja. Polazio sam na metro niz ulicu Chantereines, koja se ukrštala sa ulicama du Ruisseau i Hanots i ulicom du Chemin vert. Prema Romainvilleu, sa suprotne strane bulevara Henrija Barbussea, savijahu se uske ulice du Moulin a Vent, du Vert bois, des Groseilles, du Sureau i du Marais, po kojoj je cetvrt dobila ime. Onamo, u pravcu Fontenay-sous-boisa, bile su tanke ulice du Jasmin, des Ormes, Rochebrune. Ka strmoj padini, ka Rosny-sous-boisu, pak, moglo se ici kroz ulice de l’Aqueduc, sentier des Marécages, rue des Saules ili des Roches ; trcao sam niz rue de la Montagne pierreuse, slepom ulicom du Bol d’Air, ulicom de l’Acacia. Vazduha krepka, sveža, život na brdu nas je razdvajao od ostatka grada i krio u minulom carstvu vilenjaka i propalih krecnih rudokopa. Svaka je varoš, u imenu, bila sazdana pod nekim šumarkom, i cinilo se da samim nizanjem ovih zvonkih imena se mogla stvarati pesma, toliko je svaka od imenica bila dražesna i punana životnih sokova. U svakoj reci se potkradala stvarnost bašta, vocnjaka i potoka koji su se slivali, sa brda, niz livade, ka dolini što se obrušava prema obodima Pariza. Nekada su radnici, potomci seljaka doseljenih iz dalekih krajeva zemlje, gajili bašte, pred kucama, secajuci se zemlje i drveca zavicaja. Ulicom Zelene staze jurih biciklom ka dalekim striparnicama donjeg grada gde bih, pokadtkad, ne plativši, odnosio lektire. Kod kuce bih, zatim, sedevši na tremu, zamišljao sletanje futuristicke letelice Avengersa, i susret sa Iron Manom. U školi su mi prijateljice poklanjale postere Elvisa: bio sam jedini koji nije mario AC/DC.

Sa trinaest godina sam napustio muzicku školu, odlucno prekinuvši sa umetnickim obrazovanjem koje se, vec drugu godinu, kretalo u pogrešnom smeru (kilavi bradonja, nastavnik klavira – cudo koliko me, u licu, podseca na Umberta Eka -, više je polagao na lulu i pušenje nego na predavanje harmonija i uopšte, prenošenje znanja detetu koje je, zabrinuto, sedelo kraj njega). Medutim, iako nisam, na koncu, savladao umece sviranja, stekao sam muzicku kulturu i nastavio, do danas, sa pevanjem.

Naredne jeseni sam se upisao na karate. Vežbe, jednostavne, svodile su se na kontrolu disanja i pokreta (ravnomernih, jednakih, koje smo izvodili, poput bonzova, na parketu sportskog centra). Karate se svodio na uvežbavanje harmonicnih telesnih pokreta, na odredenoj arhitekturi kretanja, kao i isticanju gipkosti, saviljivosti tela, udova. Karate se svodio na vežbe koje su imale za cilj samokontrolu, razvijanje vlasti nad sobom. Tome se prilazilo vrlo svecano, pateticno, takoreci komicno. Cas karatea je nalicio necemu izmedu crkvenog obreda i deljenja saveta za uzdržavanje od šamaranje budala po gradskom asfaltu.

Katalizator konfliktualnih odnosa medu decom bio je, uglavnom - rasizam; zacudo, rec je prevashodno o rasizmu dece pofrancuženih Talijana (ne Španaca ili Portugalaca, nii Poljaka). Izlive nacionalizma dece stranaca, kic nadodat kicu (nacionalisticki ispad je, po sebi, vrsta otužna kica: kic nad kicem je biti francuski rasista i ponašati se kao takav, a biti dete stranaca). Ovakvih ispada je bilo više nego rasizma samih Francuza, i bili su ogavni koliko i glupi. Jednom u Jugi, nikada nisam uspeo da shvatim jugoslovensku pomamu za Italijom, zemlju na koju je Francuz gledao ovlaš, s izrazom prezira na usnama (još je, verovatno, u meni bio svež trag ksenofobicnih svinjarija, ponesenih, iz škola).

Možda su Žabari, prvobitni prezir, Francuza, prema njima, upravljali na one koji su dolazili posle njih, u zemlju Gala? Svoju decu su po svaku cenu podizali kao "Francuze", i oni su, pored Poljaka, upravo najutopljenija emigrantska zajednica u Francuskoj. Pa opet, odakle ta potreba, u toj deci, da isticu svoju francuštinu, upiruci prstom u klince, novopridošlih, stranaca? Karikatura šovinizma, kod talijanskih doseljenika, izazvace gorki osmejak na licu onog, koji razume, da je njihov šovinizam tek komicni izraz, komicni vid rasizma, inherentnog, u svakoj ljudskoj zajednici, prema doseljenom – a u ovom konkretnom slucaju, groteskni vid rasizma samih pojedinih Francuza, prema strancu.

Ali ko ce, uostalom, znati sve tajne puteve, gluposti, ljudske, i ko se njima baviti?

Pored zvanicnog, školskog kursusa tu je bila i književnost birana po srcu, eklekticna, sasvim, kako i nalici volšebnom uzrastu; stripovi, naravno, ali i razni pustolovni romani, “Magarece godine” Branka Copica, Vernesovi romani, Enciklopedija ptica, “Marskovske hronike", "U potrazi za Klanima" te “Krst i nož” propovednika Davida Wilkirsona, gengovska mladost Nickya Cruza – New York, uvek New York (“West side story”, iz muške perspektive, lišen krhke, zagonetne slovenske lepote Natalije Wood)! Cruza sam jednom prilikom slušao, uživo, Porte de Champeret (vodja bandi je postao hrišcanin i vec dve pune decenije je držao vatrene govore klincima odvracajuci ih od puteva propasti i pozivajuci ih ka cudesnoj svetlosti Raspetog). Mnogo znacajnije od školskog kursusa je na mene delovao srcani govor preobracenog Portorikanca: imao sam cetrnaest godina i prolazio kroz silovitu fazu religijskog misticizma, uveren da u “zrelosti srca”, otvorenog za Boga - za psihicki i telesni doživljaj Boga -, mogu doci do preobraženja (šta je to tacno znacilo slutio sam, ali nisam jasno razumevao). Nekoliko nedelja pred krštenje živeo sam u uverenju da cu, po uranjanju i izranjanju iz vode, biti obuzet Duhom svetim i biti cist, od bica. Bog se, medutim, tako nije otkrio. Niti je misao, niti spoznaja, Boga, stvar putenog – niti umstvenog – iskustva. Prva lekcija krštenja bila je ta. Najintimnija spoznaja Boga morala je biti drugacija, sasma, nezametna, ne-kognitivna: poput Božija glasa proroku Iliji, u pecini, judejskoj. Iskustvo Boga, koje bih mogao - ili bar mogao pokušati da izrazim – kroz misticno iskustvo sklada, svega - kroz opšte osecanje, poimanje, percipiranje, sveg, u svemu – bice mi darovano kasnije, drugom prilikom, jedne pozne, prolecne veceri, u mojoj sedamnaestoj godini, na drumu, kraj pustih šuma Maruševca.

Tada sam prestao pohadati školu. Jedne srede, jednostavno, nisam pošao na nastavu. Tekao je veseli maj, sve se smešilo, taj dan je bio vedar: a ja sam tražio stripove. Sutradan sam, opet, ostao kod kuce. Zatim i naksutra. I svaki dan, tako, do pocetka leta i puta - izgledalo je - bez povratka, za jug – za Jugoslaviju.

sadržaj

5.

JUŽNJAČKA UTEHA No 104.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

ME, MYSELF AND I

Tekst za Juznjacku Utehu broj 100 pisao sam pod vrlo neobicnim okolnostima. Bio sam u Beogradu, odsedao kod Brade a sve s ciljem da propratim manifestaciju Novi Hrvatski strip koja se (zvanicno nije) u to vreme odrzavala. U sredu se desio atentat, majka mi je probila usi oko toga da treba sto pre da se vratim kuci, mene i Bradu strefio je neki gadan virus, bilo je tu jos par razloga za neveselje - glavno je da sam kod Brade u cetvrtak stigao negde oko ponoci, nekom sedmicom koju je Bog milosrdno, pravo iz raja, spustio pred mene (doduse sa oko sat vremena zakasnjenja i sedam predjenih kilometara prekasno, ali tih smo se dana svi iz prve ruke uverili da su putevi Gospodnji itekako cudni). Bradinog kompjutera dokopao sam se oko ponoci, i zamolio Bradu za sansu da zgotovim kolumnu za sutra - Brado k'o Brada, nije imao nista protiv (iako mi je prilicno jasno bilo da bi se u tom trenutku najradje strovalio u krevet i tamo odbolovao to sto ima). Ubacio je japanski Krug u video, ne toliko zainteresovan za film koliko spreman da mi da vremena da oduzim svoj nedeljni dug sto bolje mogu, i ja sam zaista prionuo na posao.

Tekst je krenuo dobro, kao tekstovi znaju povremeno da krenu. U glavi sam imao ideju oko toga sta taj tekst treba da predstavlja... U stvari, u glavi sam imao suvise ideja, vrilo je u njoj kao u kosnici. Krenuo sam da ih eliminisem jednu po jednu, uz put se blago cudeci grubom jeziku i psovkama koje su se na ekranu pojavljivale same od sebe, blago razocaran sto stari idelizam i njegov rodjeni brat sentimentalizam nisu nasli za shodno da odumru vremenom, i za tili cas se nasao pre problemom... Pred recenicom koja me je ukopala u mestu. Nekih pet minuta (pet zlatnih minuta za umorom i bolescu ophrvan dvojac u Bradinoj radnoj sobi) buljio sam u tu recenicu koja me je paralisala, ne dajuci mi da mrdnem dalje. Iako je recenica, to se jos na prvo citanje videlo, bila potpuno istinita, u kontekstu u kom je isplivala nije joj bilo mesto. Suocen s izborom da je zadrzim i obradim tekst tako da se savije oko nje ili da je ovog puta preskocim pa sta mi da Bog, pritisnut bolescu (i onolikom kolicinom uvidjajnosti za koju sam sposoban) uradio sam ovo drugo. Tekst je posle dodatnih deset minuta otisao u etar bez nje (i uz nekoliko slovnih gresaka), ali je pritiskom na backspace nisam mogao ukloniti iz glave:

"Da budem sasvim iskren, ja danas Juznjacku Utehu pisem iskljucio za sebe."

Sta da vam kazem a da vas ne slazem? Istina je, ja u velikoj meri danas Utehu sklapam po svojim zeljama, ono sto pisem u njoj pisem prevashodno za sebe, ono sto prevodim u celosti prevodim za druge. U prolazu cujem da se nekome svidja to sto pisem i bude mi drago, ali me ne dotice vise kao nekad. To je pocelo da vazi za sve moje pisanje godinu i nesto dana unazad - pokusavam da zadovoljim sebe, i smanjujem krug ljudi cije mi misljenje znaci.

Ego mi je ravan velicini americkog vojnog budzeta? Gradim zidove oko sebe? Mozda. Meni se ipak cini da je to prirodan proces okretanja sebi kao najstrasnijem kriticaru od svih, kao prvom (i poslednjem) kriterijumu uspesnosti sopstvenog rada. Svetu se, sasvim izvesno, ne moze ugoditi, zivim u nadi da se sebi ipak moze. Na kraju krajeva, ja sam taj koji ceo zivot posle treba da zivi sa oni sto sam uradio, nacrtao, napisao - negde je prirodno da pokusavam da zadovoljim sebe...

sadržaj

6.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (164)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

PRIČA O GRENDELIMA (6)

Razveselila me neki dan prva kritika domaćeg izdanja Grendela koju sam vidio. Ne zato što su Grendeli u njoj proglašeni "najznačajnijim hrvatskim stripom u devedesetima" - previše poznajem novinarstvo da ne bih posumnjao kako je kritika možda napisana drugu iz usluge - već zato što mi je s njome došlo do mozga da su Grendeli napokon stigli kući.

Kada su objavljeni, naime, Grendeli su na domaćoj sceni proizveli mali seizmički val: svi klinci su poželjeli raditi za Amere, a osporavanje je stiglo iz krugova koji strip nisu čitali, u obliku nevinih tvrdnji kako Grendeli "nisu hrvatski strip". Samo naizgled nevinih, dakako, jer u okruženju koje se godinama zalagalo za "autorski" strip, Grendeli su bili bolan dokaz da može postojati i drukčije, a opet uspješno, razmišljanje. A kako smo i Eddy i ja ipak bili odgojeni na zasadima "autorstva" tvrdnje su nas pogodile točno gdje su namjeravale: njihova lažna objektivnost otpisala nas je kao potpuno bezvrijedne uzevši kao kriterij standard od kojeg, radeći, nismo ni polazili. Ubilo me kad sam to čuo i trebale su mi godine da shvatim da su tvrdnje u pravu, da nisu u pravu i da tko jalnim starcima jebe mater.

U pravu su jer Ameri znaju što govore kad kažu "Čiji je novac, njegov je strip." Nisu u pravu jer su Grendeli bili najčistiji izraz naših tadašnjih razmišljanja i frustracija, iako pisani tako da ih i Ameri mogu shvatiti. Bili su Eddyev i moj strip, bili su strip o Hrvatskoj u ratu, bili su strip koji je samo u Hrvatskoj i od Hrvata mogao nastati, ali da, nisu bili hrvatski strip jer ga je trebalo objaviti preko bare da bi ga se doma čitalo bez predrasuda, ili makar s posve novim predrasudama. Znao sam to, znao sam da je gastarbajt jedini put k stripovima kakve želimo raditi, a opet sam dopustio da mi starački jal vješto sročenom rječju usadi dio svoje gorčine, da se Grendela u svojoj hrvatskoj biografiji skoro pa odričem.

Užasno sam se bojao hrvatskog izdanja Grendela, strepio sam od ovih ili onih reperkusija, ali mislim da konačno mogu priznati da mi je drago, ako ni zbog čega onda zbog naglog oslobođenja od devetogodišnje gorkoće. Zaboravimo "najznačajniji" - ja imam svoje kandidate za tu dekadu - shvatio sam konačno da je meni bitno da se Agram klan vratio doma.

sadržaj

7.

MOJ POGLED (51)

zmcomics

RADITI STRIP

Od kada znam za sebe želeo sam da živim od stripa, da ga radim po ceo dan, da to bude moj život. Osim dve godine, oko petog osnovne - kada sam želeo biti kosmonaut, strip me je držao i drži bez ijednog trenutka sumnje u ispravnost želje.

Naravno, kada sam se vratio iz vojske i kada je bilo vreme da uletim u neki angažman, te da kroz njega u sledećih par godina sazrem kao autor, došlo je zlo koje je, verovatno kod većine autora, uništilo nade i planove. Nije me taj period pokolebao već me je doveo u situaciju da se autorski prilagođavam studentskoj štampi, karikaturi, niskobudžetnim i niskotiražnim časopisima. Bilo je to vreme kada se strip mogao raditi samo kao hobi, kada je štampa malo plaćala (ako je uopšte plaćala) i strip trebala samo kada nema burnih događaja na političkoj sceni. A bila su to burna vremena.

Lakoća rada na stripovima od jedne table, jedne ideje i redukovanog crteža, lako odvede autora na lutanje na svom putu. Deset godina klanja sa neprimerenim kancelarijskim poslovima i sa crtačkim eksperimentisanjima se više nego lako pretvaraju u živi pesak. U tom propadanju, kada se kao u svakom jeftinom romanu, neću reći stripu, pojavi neka tanka grančica uhvatiš je i izvlačiš se.

U mom slučaju je to bio internet. Sredstvo koje mi je dopalo ruku veštim objašnjenjem direktoru Banke da će se moja internet konekcija pozitivno odraziti na kvalitet posla koji radim. Nisam potpuno slagao, mada mi je lično bio najvažniji pogled u svet.

Došlo je vreme otrežnjenja. Shvatanja da je lutanje više štetilo mom napredovanju nego li koristilo, da je deset godina nepovratno izgubljeno te da se moram vratiti na one dane kada sam došavši iz vojske tačno znao koji su mi ciljevi. Vratio sam se stripu namenjenom čitaocima. Ne autorima, ne kritičarima već čitaocima. Naravno, želja mi je da radim stripove koji će zadovoljiti sve navedene kategorije, ali mi je za početak najvažniji čitalac. U želji da crtački napredujem mi je prva stepenica bio Zgazgi od kog se odustalo iz više razloga, kako zbog scenarističkih propusta tako i zbog velikog raspona u kvalitetu crteža, od prve do 50-te strane.

Za sada mi je zadnja stanica strip Black & Angela. Rađen i dalje u grču, pored ogromnog broja drugih obaveza, nije najbolje što mogu da pružim. Ali je stepenica dalje. Stepenica koja me tera da radim i napredujem, kopča sa običnim čitaocem, način da nakon par epizoda konačno dođem do nekog željenog napretka. Početak je to priče koju ću graditi neko vreme, koja počinje kao klasični triler ali ima želju da se pretvori u nešto veće i ozbiljnije, tako da ne gubi kontakt sa publikom.

Prva sveska stripa Black & Angela je odštampana. Krajem iduće nedelje će biti u knjižarama, o tome više u sledećem broju.

sadržaj

8.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su se i ove nedelje pobrinuli za izbor iz štampe...

Poceo 13. medjunarodni festival pisaca u Pragu

Spigelmen nije dosao zbog rata u Iraku

U Pragu je u nedelju otvoren 13. medjunarodni festival pisaca, na kome se okupio niz literarnih zvezda iz Evrope, Amerike i Azije. Ove godine festival je posvecen slavnom americkom piscu Vilijamu Barousu, koji je imao veliki uticaj na literarnu avangardu druge polovine proslog veka, od Dzeka Kerouaka do Toma Vejtsa. Pocetak skupa je bio u znaku rata u Iraku, jer je u znak protesta protiv te intervencije od ucesca na festivalu odustao slavni autor stripa "Maus" Art Spigelman. Time je, kako se se predvidja, najavljena verovatno i glavna drustvena tema diskusija pisaca tokom narednih pet dana.

Najvecu paznju na festivalu privlace, naravno, pisci koji spadaju medju najtiraznije i najpoznatije u svetu, na prvom mestu izraelski prozaist i esejista Amoz Oz, kultni britanski autor Irvin Vels, nosilac ovogodisnje poznate britanske nagrade Buker, Kanadjanin Jan Martel i nosilac ove nagrade iz 1997, Indijka Arundati Roj. Posebnu paznju mladje publike pobudjuje Vels, autor cuvenog filmovanog romana o edinburskim narkomanima "Trejnspotting" iz 1993. koji je u medjuvremenu sve vise poceo da se krece u umetnickim koordinatama filma i pop-muzike. Najstariji i na svetskoj literanoj sceni najduze prisutan Oz (1939) proslavio se romanima o izrealskoj stvarnosti, ali poslednjih godina svoje postovaoce sve cesce prijatno iznenadjuje lirskim kvalitetima.

Do nedavno malo poznati Martel iznenadio je mnoge kada je lane dobio Buker nagradu svojim drugim romanom "Pi i moj zivot", bas kao i Arundati Roj koja je nagradu dobila 1997. za roman "Bog malih stvari". Od indijske autorke, koja je poslednjih godina napisala niz angazovanih eseja, ocekuje se ostra kritika globalizacije i verovatno i spoljne politike SAD. Iz Grcke na festival stize grupa autora - Panatojopulos, Tacopulos, Vergos i Karnezis, koji pise na engleskom. Iz Bugarske dolazi Ljubomir Nikolov, iz Irske Edna O’Brajen, Japana bracni par Josimatsu, Koreje Ji-Mun-Jol, zatim Amerikanac Dzefri Eugenides, Ceh Jozef Nesvadba... (Tanjug)


Objavljeno: DANAS, 09.04.2003. godine

SAN ŠESTOGODIŠNJAKA

Bil Voterson
Ovo je čaroban svet
(Kalvin i Hobs kolekcija)
SYSTEM Comics, Beograd, 2003.


Prvo legalno izdanje remek-dela devete umetnosti Kalvina i Hobsa (Calvin and Hobbes) pod nazivom Blago je svuda autora Bila Votersona (Bill Watterson) sramotno je tiho prošlo u domaćoj javnosti. Beogradski izdavač SYSTEM Comics nedavno je objavio još jednu knjigu ovog klasika, koji još izlazi u desetinama listova i knjigama u milionskim tiražima, verujući u to da je njegovo prisustvo neophodno našoj kulturi.

Knjiga pod nazivom Ovo je čaroban svet pokazuje zašto su Kalvin i Hobs postali opšte, ali ne i isključivo tržišno dobro - Voterson, podsetimo, nije dao prava za korišćenje svojih junaka u drugim medijima ni oblicima, nego samo kao strip. Osim što se u albumu sjajno vide i razlozi zbog kojih je Voterson prestao da kreira ono čemu je posvetio svaki dan u periodu od 1985. do 1995. godine, lako je dokazati i zašto Voterson nije popustio pred ekonomskim pritiscima. Onako kako Voterson sagledava devetu umetnost, suprotno od industrijskog i marketinškog iskorišćavanja popularnosti njenih proizvoda, tako i Kalvinovo doživljavanje lutke tigrića Hobsa kao živog partnera nije samo odraz stava da su mašta i igra ravnopravni delovi svakodnevice, nego predstavlja komplementarne stvarnosti; onako kako Voterson opaža i stvara poeziju stripa tako i svet ''šestogodišnjeg, hiperaktivnog dečaka koji neprestano gunđa'' ne pristaje na malograđansko prihvatanje umetnosti; onako kako Voterson želi da očuva vitalnost samog stripa, onu snagu koju su imali veličanstveni prethodnici poput Krazy Kat, Pogoa i Peanutsa, na isti način Kalvin svojom individualnošću nagonski preuređuje ustajali svet odraslih.

Jednostavan, dinamičan i neodoljiv, Votersonov crtež, preko verovatno najbogatijeg kataloga grimasa u istoriji stripa do pažljivo izgrađene dramaturgije, gegova i tajminga, razvija se u grafički niz koji, zajedno sa ozbiljnim ali razumljivim tekstom, narativnu tenziju preobraća u duhovitu infantilnu vinjetu, sociopsihološki esej ili pilulu egzistencijalne gorčine. Dakle, kada je šestogodišnjaku sve novo po definiciji dobro, kada misli da loptica za bejzbol ujeda, kada falsifikuje opravdanje za izostanak sa nastave koje je napisao predsednik SAD, kada mrzi dosadu želeći nemoguće, kada se plaši bicikla a misli da je dinosaurus, kada mu je važnije da skače u prirodi nego sedi u školi jer se jednom živi, kada izmišlja kalvinbol - dinamičnu igru bez pravila, kada misli da su mu roditelji vanzemaljci i istovremeno da umetnost nije u idejama, već u stilu - onda se može govoriti o pukoj zabavi, podsmevanju ili mudrovanju; onda je tu reč o uvođenju više simultanih perspektiva, jednom kontigentnom menjanju prihvaćenih činjenica.

U jednom kaišu, Kalvin kaže:''Ovo su interesantna vremena. Mi ne verujemo vladi. Mi ne verujemo državnom sistemu. Mi ne verujemo medijima. Mi ne verujemo jedni drugima! Mi smo podrivali sav autoritet, a samim tim i osnovu da ga zamenimo!'' Kalvin zatim izvodi zaključak: ''To je kao da se ostvario san šestogodišnjaka!''

Upravo u nihilističkom sudaru jedinke i društva, Voterson vidi tu vrstu realizovane mašte kao estetsko izvođenje prevrata ka slobodnoj volji i poštovanju ličnih prava, i izražava aktivan protest protiv nestripovske stvarnosti, protest koji je nastavio svojim ćutanjem. U trenutku kada naš svet bude poput Kalvinovog, kada se zatvori krug od nastanka strip-junaka do toga da se i mi krećemo u njegovom prostoru, to će nas terapeutski podmladiti.

U jednoj ingenipznoj priči, Hobs posmatra Kalvinove ''šašave crteže na trotoaru''. Na tu primedbu Kalvin odgovara: ''Ja sam hteo da budem neodekonstruktivista, ali mama mi nije dozvolila.''

Da li mame momaka iz SYSTEM Comicsa znaju šta oni objavljuju.

Zoran Penevski


Objavljeno: VREME Broj 640, 10. april 2003. godine

sadržaj

9.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: Simon <Simonv@cg.yu>
Subject: Simon Vuckovic poziv na saradnju


Srijedom od 16.04.03 pocinje izlaziti podlistak posvecen stripu i karikaturi u dnevnom listu "Dan" .Stranice su otvorene kako za vec afirmisane, tako i za mlade autore. Autori su uglavnom sa prostora bivse Jugoslavije. Objavljivani radovi bice na cirilicu i latinicu. Nije bitno da li su vec negdje objavljeni. Sam naziv "Humor'', kako glasi naziv podlistka, jasno govori o karakteru zastupljenih stripova. Znaci, kratka forma, obicno u vidu jednog kaisa, a moze i do nekoliko strana.

Radove slati na adresu:
simonv@cg.yu
Simon Vuckovic
Auto kamp 8
85330 Kotor
Srbija i Crna gora

Urednik

From: premionovello@initcom.it <premionovello@initcom.it>
Subject: 2nd Edition International Prize of Humor and Satire "Giuseppe Novello"


Milano, April 3rd 2003

The Municipality of Codogno and the Province of Lodi announce the 2nd Edition of the International Prize of Humor and Satire "Giuseppe Novello".

Both amateur artists and printing and engraving experts are allowed to participate sending a maximum of 3 original and unpublished personal drawings.

The subject of the works is "The Olympic games - Athens and environs".

The Jury of the Prize is composed of some of the main satire artist, such as Alfio Krancic, Giorgio Forattini, Emilio Giannelli, from the most important italian newspaper.

The winners will be awarded with prizes from 250 up to 2.500 euro and the selected works will be shown in the exposition at the "Vecchio Ospedale Soave", in Codogno, from the 17 may to the 23 june 2003.

The drawings and the enrolment form, must be handed over or sent
not later than the 30 april 2003
to the following address:

Secretary's Office of the Second Edition of "Novello Prize"
Cultural Office Town Hall - Municipality of Codogno
Via Vittorio Emanuele 4 26845 Codogno (LO) - Italy

(phone +39.0377.3141 - fax: +39.0377.35646)


-----------------------
For any further information and to download the enrolment form, please visit

http://www.initcom.it/premio-novello/index_eng.htm

or contact the Press Office:
inIT comunicazione
premionovello@initcom.it

Premio Novello Official Site: www.premionovello.it
Municipality of Codogno WebSite: www.comune.codogno.lo.it
Press Office Premio Novello: www.initcom.it

sadržaj

10.

PISMA ČITALACA

mail

From: AK70Sgh@aol.com <AK70Sgh@aol.com>
Subject: Mozaik


Hi !

Im a german comiccollector and search all the foreign issues from the east german comic MOZAIK in the former Yugoslavia in the late 1970.

Can you help my to find it.

You know it.

Thank you.

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

ALEKSANDAR ZOGRAF LINKS # 12


Review of Jamming with Aleksandar Zograf , by Anna Battista, was posted on Erasing Clouds:
http://www.erasingclouds.com/24janu.html


Rick Bradford has a new feature inside his Poopsheet web site - it's called "What's New With You". Rick asked each cartoonist to describe the projects that he or she is working on.
http://www.angelfire.com/zine/poopsheet/whatsnew3.html


I did a story and a cover design for a new comic anthology from London, called Sturgeon White Moss. Here's the info from the publisher:
http://www.whitemosspress.com/
There's also a review written by Peter Ashton:
http://www.bugpowder.com/trs2/004604.html


Can you believe this: there's Aleksandar Zograf page in ESPERANTO! With biography and a translation of one of the REGARDS FROM SERBIA strips.
http://www.volapug.net/n001/renkontokun001.htm


I was a guest of a school in a beautiful town of Gemona, in Italy, where I met these nice kids and gave a lecture. The interview and photos were posted on a site, and a CD ROM is in preparation! In Italian.
http://www.marvel.it/marchetti/intruso/alexandar_zograf.htm


I was mentioned in Bob Kathman's Weblog - Bob and I were collaborating on various projects ( Flock of Dreamers and Jamming With Aleksandar Zograf are but a few), and I was happy to meet him again during my 2002 Cartoon Art Museum exhibition in San Francisco.
http://www.atomicbooks.com/kathman/blogger/blogger.html


The latest issue of Croatian web-zine Komikaze has published my strip, in Serbian/Croatian.
http://www.jedinstvo.hr/komikaze/4/zograf/pages/San_jpg.htm


"Man from the Well" is a jam comic (published in a book form) created during the meeting of cartoonists called EXER, held in Belgrade in 1998. I was one of the participants. Script-writer of the story recently resides in Hague, where he works as a translator at the War Crime Tribunal! "Man from the Well" was translated in English and posed at:
http://home.hetnet.nl/~makros/bunar/bunar1.htm


Aside from drawing comics, Gianluca Costantini also writes comic books reviews, including one talking about anthology of works created at my "Kitchen" comics workshop. In Italian.
http://www.gianlucacostantini.com/interventi2.htm


National weekly NIN has ranked Aleksandar Zograf and GRRR! festival in Pancevo high on their comic-related year list. In Serbian.
http://www.nin.co.yu/2003-01/03/26620.html


Another Croatian web zine, called FLIT, has posted a selection of photos from the Pancevo's comics festival GRRR!.
http://www.nuclearagenomadz.org/e-flit/

My new book in Serbian language (Mesec i ognjeno srce) is out. A leading national daily Politika published two articles (in Serbian, of course). First one is at:
http://www.politika.co.yu/2002/1229/indexdan.htm
And there's a more recent one:
http://www.politika.co.yu/2003/0124/indexdan.htm
There's one article published in a Belgrade's daily Glas javnosti, too:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2002/12/22/srpski/K02122109.shtml


Turkish comics enthusiast Murat Mihcioglu was present at the Balkan comics conference in Thessaloniki, Greece, in December 2002. He wrote a report including an info on Zograf's work, with some photos, book covers, etc. And yes, it's all in Turkish...
http://cizgiroman.gen.tr/dosya.asp?id=21

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 11. do 18. aprila

...

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad