Piše: Predrag Đurić

Piše: SKC BGD

Press: SKCNS

Pres: Marketprint

Piše: Predrag Đurić

     Promocija albuma "Avantura u Gradu svetlosti" Lazara Odanovića i Dragana Lazarevića održaće se u ponedeljak, 20.8.2012. godine u Beogradu, u Domu omladine, sa početkom u 19 časova. Na promociji će govoriti autori i Svetozar Obradović, urednik. Posetioci će biti u prilici da vide i originalne table i ilustracije stripova objavljenih u albumu - "Iv Rokatanski" i "Gile Gulić".

     Bilo bi nam drago da, ukoliko ste u mogućnosti, prisustvujete promociji. Molimo vas da poziv prosledite i drugima, za koje smatrate da mogu da budu zainteresovani za ovaj događaj.

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Strip vesti

Piše: Predrag Đurić

Priredio: Antun Kaić

Piše: Zoran Đukanović

     OTKUCAJI SLOMLJENIH SRCA

     Gilbert Hernandez – Ljubav & rakete

     U traganju za čarobnom formulom između lakoće i težine u kreativnom izrazu, Jaimeov jezičak na tasu vage je pomaknut nešto bliže lakoći. Njegov brat Gilbert je, pak, zahvatio težinu Andersenovih olovnih vojnika koji se tope na plamenu ljubavi. Zahvatio je težinu sve do tragizma, ali je odlučio da nikad ne napusti spasonosnu vezu s lakoćomsapunske opere. Zbog svih ovih razloga širom otvorite oči – pred vama izranja klasik.

     Izdavačka kuća Fibra iz Zagreba do sada je objavila četiri "integrala", što će reći obimne knjige na po dvesto pedeset do tristo stranica, po dve od obojice braće Hernandez. O njegovom bratu Jaimeu je lakše pisati, što sam već učinio u predgovoru za njegovu knjigu Maggie i Hoppey. Gilbert je teži za analizirati. Veći je pisac, ali neki njegovi postupci jednostavno ne štrče da bi ih bilo lako uzbrati i opisati. Upravo Gilbert primer je vrhunskog pripovedačkog majstorstva: u filmu je najbolja muzika koja vam gotovo ne dopušta da je čujete, a snažno deluje na vas; prevod je najbolji kada zaboravite da je reč o prevodu; autorska ruka je najjača kada njeno prisustvo nije primetno nego je iščezlo u magiji priče (ovo, verovali ili ne, važi i za postmoderniste). Balerina ne sme da bude isuviše svesna lepote svojih pirueta, inače se može saplesti o vlastite noge.

     Douglas Wolk u knjizi Čitanje stripa (Reading Comics s podnaslovom "Kako funkcionišu i šta znače grafički romani") govori o razlikama između Gilberta i Jaimea, pritom služeći se terminologijom Scotta McClouda. Za Jaimea Wolk tvrdi da je "animist u klasicističkom ruhu", što bi značilo da drži do lepote i zanata, ali da pre svega pokušava da učini svoje karaktere i pripovest stvarnima. Taj klasicistički sloj čini da je njegov rad lakše voleti od Gilbertovog, čiji je grafizam "ikonoklastičan", što bi pak trebalo da znači da mu je ideal samoizražajnost i vernost grubljim, čak "crvljivim" aspektima realnosti, da ga groteskno snažno privlači, kao i da ne propušta da naglasi "bore i nedostatke" u svemu što crta. Gilbert je skloniji da rizikuje, ne izbegavajući ružnoću u pripovedanju kada god je potrebna.

     Hernandezizam

     Ova razlika bi možda i bila nekakvo jasno bratsko razgraničenje da nije jednog "ali". Wolk zatim dodaje (mora da doda) da ono što Jaimea najviše interesuje jesu karakteri, unutrašnji životi i interakcije, koje on zatim decenijama prati konzistentnim i osobenim pripovedačkim tonom. Za mene je, međutim, jače ono što braću Hernandez spaja nego bilo šta što bi ih razdvojilo – uvek će ostati veličanstveni duo prepoznatljive topline njihove pripovedačke ruke, i kada pripovedaju o najokrutnijim stvarima naših života. A šta ima okrutnije od izostanka ljubavi i saosećanja? U tom pogledu, oni obojica jesu autori melodrama. Da bih istakao ono zajedničko braći, poslužiću se rečima kojima je Dave Gibbons opisao Jaimea: to su priče nade i nevinosti, ljubavi i gubitka, heroizma i obične ljudskosti.

     Drugi zajednički element kod braće Hernandez je praćenje ogromnih, razgranatih i na prvi pogled zamršenih linija pripovesti, kao i flashbackova i flashforwarda u njima. Naravno da je to prisutnije kod Gilberta. On čak poluparodično, polupraktično daje spisak likova (po redosledu pojavljivanja) na početku Potresa u duši. Trik je, međutim, sličan preobilnosti Márquezovih Sto godina samoće, romanu u kome se bolje prepustiti majstorskoj ruci pripovedača nego u svakoj sekundi prebrojavati karaktere. Márquezove i priče braće Hernandez su takve, jednostavne do ogoljenosti života u svom pulsiranju. A takve su uostalom i filmske orkestracije mnoštva karaktera kod Roberta Altmana.

     Treća zajednička dimenzija su ženski likovi kakvi se nikada ranije nisu sreli u stripu. Gilbertove i Jaimeove žene su najsubverzivniji pomak u, do tada, dominantno muškom mediju. Ovo se u izvesnom smislu može uporediti s doprinosom Lynde Barry, ali gle čuda, ovaj put revolucija percepcije žene dolazi od dva muškarca. U istoriji stripa ovome nema paralele. U filmu, međutim, ima. Toliko je zavirio u žensku dušu jedino Rainer Werner Fassbinder. Kakva slučajnost, i on je rehabilitovao/de-konstruisao melodramu.

     Iščekivanje neočekivanog

     Gilbert savršeno hvata sanjarenja grupnog odrastanja, trabunjanja, ljupka baljezgarenja... bezbrižnu neposrednost trenutka u kome se nešto izgovara, a da uopšte ne znamo da li je to važno ili potpuno nevažno. Tek godinama kasnije ćemo to od Gilberta saznati. Širina njegovog pripovedačkog luka je neverovatna, a da pri tome ne gubi ništa od preciznosti uhvaćenog trenutka. Gilbert nas s lakoćom uvodi u košnicu seoskih mitova, tajnih zadovoljstava i noćnih mora. Gradić Palomar je mikrosvet u kome se roje univerzumi ljudskih duša. A čulnost je toliko prisutna da je primamo u svoj njenoj prirodnosti, bez suvišnih pitanja, jednostavno bivajući u trenutku kada svakodnevica Palomara varnicom senzualnosti pređe u seksualnost. Ovo varničenje opčinjavajuće je, nalik onom koje nam se dogodi u životu kada ga najmanje očekujemo.

     Šta znači ako kažem da je Gilbert za nebeski gram bolji pripovedač od Jaimea? To ima demarkacionu vrednost samo u unutrašnjem kontekstu razdvajanja braće Hernandez. Posmatrano "spolja" može se govoriti samo o dvojici rasnih pripovedača. Upravo iz tih razloga im se Gibbons obojici divi. Gibbons je crtač koji je stvarao po scenarijima Alana Moorea, pa je više nego imao prilike da postane osoba izbirljivog i beskompromisnog ukusa u pogledu scenarista. Divi im se upravo zbog vrednosti i revolucionarnog značaja njihovog pripovedaštva u mediju stripa. Ako recepcija, usvajanje opusa braće Hernandez od strane domaće publike teče relativno sporo, to samo govori koliko je iskorak od sedam milja koji su dvojica braće napravila još uvek nešto za šta treba čitalačke zrelosti i prepoznavanja prevratničkog ispod pokrivke sapunske opere. Originalne i personalne vizije Gilberta i Jaimea čine veoma otežanim kopiranje njihovih stilova. Proporcionalno tome, broj direktnih i uspešnih nastavljača onoga što su Hernandezi uveli u strip je manji nego što bismo očekivali.
         Najveće, pak, grafičko čudo kod Gilberta je da on nema unapred definisanu stilizaciju. Iz labavo naznačenog nukleusa, njegov se izraz može uputiti u raznim pravcima. U tome je čar njegove nepredvidljivosti i improvizacije. Reč je o pomalo sličnoj vrsti nesporazuma na koju nailazimo kod početnog negiranja crtačke vrednosti Huga Pratta. Tako je nekako isprva Pratt dočekan u ovom podneblju, a sada ga slavi ili makar poštuje dobra većina potpunih diletanata realističke provenijencije. Oni koji se olako podsmehuju Gilbertovoj crtačkoj snazi jesu daltonisti za ovu vrstu stripske poetike. Jedna od tajni crtačkog izraza je da li u grafičkoj naraciji ima iznenađenja ili ne. Mnogi u prvi mah zanatski odlični, preiscrtani stripovi u sebi ne proizvode nikakvu dalju dinamiku i na dugi rok postaju rutina, a zatim dosada. Jedan od tužnijih aspekata inače solidnih crtača jeste potpuni izostanak iznenađenja.

     Težina sveta

     U odličnom prevodu Tatjane Jambrišak i Nevena Balenovića, Ljubav i rakete čitaoca stavljaju pred dilemu šta je bolje, čitati u prevodu ili u originalu? Sama prevoditeljica nudi fer odgovor: "Treba naučiti engleski, ali je iluzorno očekivati da će ga svi naučiti jednako i savršeno. Ljudi koji su čitali i izvornik i prijevod nekog stripa koji bih prevela, rekli su mi da su izvornik voljeli i shvatili, ali da sad tek vide koliko im je toga ostalo skriveno u engleskom tekstu. Ima smisla i jedno i drugo. I učiti i prevoditi. Jezik, bilo koji, ne voli isključivosti, zašto da ih mi sada uvodimo, kad je tako zabavno igrati se u višejezičnom pješčaniku?"

     Mnogi koje poznajem, uključujući i mene (dugo sam verovao da je reč o samo mojoj "omaški" detinje fantazije), na početku čitalačkog iskustva u mediju stripa nisu razmišljali o tome da li stripove crtaju ljudi. To je, u stvari, jedna od najlepših ideja o stripskom mediju. Stripovi su dolazili tako što su se "stvorili" na papiru revija koje smo čitali (tada nisu postojali albumi i knjižare nego revije, sveske i kiosci za čarobne susrete s gladnim očima). Kada smo čitalačku nevinost izgubili i upoznali tehnološku i tržišnu stranu naših opčinjenosti, adekvatna uteha je trenutak kada osetimo prijateljsku ruku pripovedača Gilberta. On voli i razume svoje likove (mnogo ređi talent no što se veruje), poštuje čitalačku inteligenciju i, još važnije, uvažava naše egzistencijalne moći da poniremo u dubine ljudskih duša čitajući palomarske pripovesti o njima.

     Gilbertov i Jaimeov glas su dva komplementarna glasa Ljubavi i raketa. U traganju za čarobnom formulom između lakoće i težine u kreativnom izrazu, Jaimeov jezičak na tasu vage je pomaknut nešto bliže lakoći. Gilbert je, pak, zahvatio težinu Andersenovih olovnih vojnika koji se tope na plamenu ljubavi. Zahvatio je težinu sve do tragizma, ali je odlučio da nikad ne napusti spasonosnu vezu s lakoćom sapunske opere. Zbog svih ovih razloga širom otvorite oči – pred vama izranja klasik.

     (“Vreme” br. 1.125, Beograd, 26. 07. 2012;
     neznatno prilagođen predgovor za knjigu stripa Gilbert Hernandez,
     Potres u duši – Ljubav & rakete, Fibra, Zagreb, 2010)

Piše: Predrag Đurić

     - Intervju sa autorom Tarzana, Balade o Slovenima, kao i autorom koji je objavio na stotine tabli za Malibu comics, Bonelli i druge strane izdavače, a trenutno ilustratorom "Politikinog zabavnika" Goranom Đukićem Gorskim pročitajte na www.vojvodjanskistrip.com
     Iskoristite priliku da pogledate i Goranovu biografiju i stripografiju!

     - Franja Straka - intervju, biografija, stripografija
     Sa zadovoljstvom vas pozivamo da pročitate intervju sa krajnje specifičnim strip autorom, doajenom radničkog stripa, autorom "Ajka", "Samoniklog korova", "Viteza Voziera" i drugih stripova.
     Pored intervjua, Franjinu biografiju i stripografiju možete pročitati na www.vojvodjanskistrip.com

     Iskoristite priliku i pogledajte biografije Josipa Brajdića i Vanje Urukala, kao i stripografije Josipa Brajdića i Živka Nenadova

     Intervju sa Banetom Kercem, a povodom objavljivanja albuma "Večernja akcija" u izdanju ROSENCRANTZ-a možete pročitati na www.rosencrantz.rs, u kategoriji "Autori"!

Press: Veseli četvrtak

Izašao je novi, osamnaesti, broj bonelijevog stripa Zagor edicija Odabrane priče, i možete ga naći na kioscima širom Srbije. Naslov epizode je "Vudu osveta". Izdanje ima 190 strana i cenu od 380 dinara. • scenario: Mauro Boselli, crtež: Mauro Laurenti.      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Piše: Ilija Bakić

     In memoriam Serđo Boneli

     VELIKI ČOVEK STRIPA

     Vest o smrti Serđa Bonelija (2. decembar, 1932-26. septembar, 2011) rastužila je sve ljubitelje i poštovaoce ’priča u slikama’. Boneli je bio otelotvorenje avanturističkog stripa koji je začinio detinjstvo i ranu mladost bezbroj generacija dece širom Evrope, uključujući tu (pre svega preko izdanja „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ novosadskog Dnevnika) i Jugoslaviju, generacija koje su stasavale u vremenima kada su prozori u veliki i tajanstveni svet bili bioskop, crno-beli TV programi, stripovi i knjige. Tada je svet bio mnogo veći nego danas, daljine su bile dalje, mora šira, pustinje vrelije a svemir hladniji. Za mlade duše željne senzacija, egzotike i avanture, priče o gusarima, Divljem zapadu ili nepreglednim džunglama Afrike i Južne Amerike bile su prava poslastica. A stripovi su sjedinjavajući sliku i priču bili idealno štivo koje se trošilo brzo i bez daha; stripovi su bili u prednosti nad ’pokretnim slikama’ jer su se na trafikama pojavljivali češće nego što su se menjali bioskopski repertoari, mogli su se iščitavati bezbroj puta i menjati sa drugovima, nositi u školskoj torbi i prelistavati ispod klupe. Usto, stripovi su razvijali maštu jer je statični crtež, obogaćen ponekom tzv ’linijom pokreta’, trebalo ’doterati’ i pretvoriti u pokret, u napredovanje u prostoru i vremenu. Bujanje TV programa na koje se nastavio ’video bum’ i, konačno, kompjuterska-digitalna revolucija, doneli su mnoštvo šarenih slika odnosno uverljivu interaktivnost ali su uporno lišavali mlade generacije sposobnosti da maštaju. Danas je adrenalinska navala koju nose kompjuterske igrice tolika da u svesti njihovih konzumenata više nema ni želje ni sposobnosti da se bilo šta zamisli-izmašta; umesto takvih mentalnih rabota dovoljno je promeniti disk i ući u novu igricu u kojoj je sve ’servirano’.
          Serđo Boneli je dobar deo svog života pokušavao da pobegne od senke svog oca, Đan Luiđi Bonelija (1908-2001), strip scenariste bogatog opusa koji se proslavio stvaranjem Teksa Vilera, jedne od ikona posleratnog italijanskog i evropskog stripa. Serđo je u svet stripa ušao pod pseudonimom Gvido Nolita, isprva pišući scenarija za pojedine epizode već znanih serijala (među njima ovdašnjim ljubiteljima je najpoznatiji Mali rendžer). Prvi veliki samostalni junak postao je i veliki hit - 1960.g. Serđo je sa crtačem Ferijem započeo rad na stripu Zagor koji je ugledao svetlo dana 1961.g. Avanture ’Duha sa sekirom’ koji vlada Darkvudom i sa prijateljem Čikom deli pravdu, Serđo je pisao do 1980.g. kada je strip predao naslednicima uz pravo da prati i ispravlja šta oni rade. Od 1975.g. Serđo se ’bavio’ novim junakom pod imenom Mister No. Znatiželjne čitaoce Serđo je odveo u džungle Amazona i Južne Amerike prateći doživljaje Mister No-a, pilota i avanturiste koji je izbegao iz uzavrele civilizacije druge polovine XX veka. Mister No je takođe bio uspešan, a u narednim godinama Serđo je radio nekoliko kraćih strip serijala (’Teksašanin’, ’River Bil’); počeo je i da piše avanture Teksa Vilera, nastavljajući tako delo svog oca.

     Paralelno sa scenarističkim radom Boneli je od 1970-tih angažovan na poslovima strip izdavaštva. Njegova kompanija „Sergio Bonelli Editore“ (koja je nastavak izdavačke kuće koju je osnovao Đan Luiđi Boneli tokom 1940-tih) zaslužna je za razvoj i širenje italijanskog stripa; grad Milano, u kome je sedište kompanije, često je nazivan jednim od centara evropskog stripa. Boneli je uspeo da postavi nekolike standarde u strip izdavaštvu koji i danas važe. Okupio je brojne strip stvaraoce, formirao timove koji su radili na tekućim serijalima ili osmišljavali nove; definisan je oblik i izgled masovnog strip proizvoda: sveska sa kolor koricama na oko 100 stranica crno-bele štampe, sa mesečnim ritmom izlaženja. Takođe je profilisan i sadržaj stripova prema ciljnoj grupi kupaca-čitalaca (a to su deca, pretežno dečaci od 10 do 15 godina). Ipak, Serđo Boneli nije ’spavao na lovorikama’ – njegova kuća neprestano stvara nove heroje koji su prilagođeni duhu vremena (ciničniji, brutalniji), razvija i menja stare teme i uvodi nove (horor, naučnu fantastiku, inteligentne trilere) odnosno, eksperimentiše sa kraćim strip serijalima, za formatom i obimom svezaka. Serđo je vrlo aktivno učestvovao u kreiranju ili doterivanju profila novih strip junaka. U šarolikoj galeriji stripova koje je Bonelijeva kuća objavljivala najpoznatiji i najpopularniji su (uz ’zvezde’ Teksa, Zagora i Mister Noa) “Martin Misterija”, “Dilan Dog”, “Ken Parker”, “Natan Never”, “Nik Rajder” (nekada čitani “Komandant Mark” pomalo je skrajnut)... Boneli je više puta pokušavao da izađe i na američko tržište ali je uspeh tih kampanja bio promenjiv i varljiv. Ipak, na evropskom strip tržištu Bonelijeva kuća važi za jednu od najprofesionalnijih, sa velikom i stalnom produkcijom i solidnim izdanjima za ciljanu publiku. Kao i svi strip stvaraoci i izdavači i ‘Bonelijevci’ se bore sa najezdom novih tehnologija koje skreću pažnju mladih generacija sa ‘priča u slikama’. Ma kakav bio ishod borbe stripa na učešće u odrastanju mladih generacija, delo Serđa Bonelija, njegovi heroji i njegova izdavačka kuća, značajan su i nezaobilazan segment istorije popularne kulture XX veka.

Pres: Marketprint

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Press

Piše: Žika Strip

Naslovna strana

     EGOSTRIPER, Alem Ćurin, 2012

     Trebalo mi je dva meseca da pročitam ovu knjigu Alema Ćurina. Delom zato što je to obimna knjiga, delom zato što čitam i druge stripove i knjige o stripovima (obično nekoliko knjiga paralelno), a najvećim delom zato što sam morao da povremeno zastanem, sukobim se sa sopstvenim mislima i emocijama, ali i da sa dužnom pažnjom razmislim o onome što je pisac imao da kaže.

     Knjiga se sastoji od više tekstova koje je Ćurin objavio od 1992. do 2011. godine, manjeg broja njegovih ilustracija i značajnog broja prizora iz svetskih i domaćih stripova, kao i nekoliko celih epizoda stripova – sve ukupno na 320 strana. U suštini, knjiga pokriva period od pedesetih godina do danas i ono što je od stripova bilo objavljivano kod nas. Knjiga je namenjena istinskim stripoholicima, kao što je i sam autor. Svi oni koje pamte bar neke od ovih stripovskih godina imaće priliku da se podsete, ali i da prodube svoje poznavanje tog vremana i stripova.

Ćurimova ilustracija

     Mada je knjiga napi-sana u šaljivom tonu, grafički dizajn razbijen, slabo uniforman pa čak i neobavezan, nije bilo moguće prikriti autorovo veliko poznavanje problematike koju obradjuje, kao i ozbiljno i studiozno pripremanje tekstova koji su objavljeni u ovoj knjizi. Humoristički ton je tu samo da nam olakša čitanje nekih vrlo ozbilnih i detaljnih razmišljanja, kako o stripovima tako i o životu samom. Na primer, lakonski ili ponekad romaneskni  biografski podaci o pojedinim autorima su očigledno nastali kao rezultat istraživanja i pažljive pripreme (Pratt, McCay, Godwin, Herriman, Foster).  Bilo je zadovoljstvo čitati o ovim uspomenama, uživati u humoru, splitskom govoru, podacima koji su nepretenciozno dostavljani, ali i u odabranim stripovima i ilustracijama. Bio mi je „gušt“ da pročitam tekst koji ističe Hala Fostera kao velikog autora, posle mnogo godina u kojima su i sami Amerikanci počeli da ga zaboravljaju na račun nekakvih „Rembranta stripa“ ili precenjenih autora groteskne stilizacije. Sa zadovoljsvom sam propratio isticanje pogubnog uticaja komercijalnog stranog stripa na generacije čitalaca. Podsetio sam se ranih strip magazina sa početka pedesetih, kao i ranih strip festivala devedesetih godina. Ćurinove uspomene duboko su me dirnule jer su to i moje uspomene, samo izrečene na jedan artikulisani način proznog pisca. Naravno, nisam delio isto misljenje sa autorom po svakom pitanju. Njegovo oduševljenje sa Žeželjom, na primer, ne delim. U tom crtežu vidim odviše manirizma, ponavljanja, nedovoljnog i nerazumljivog narativnog sadržaja. Crno beli kontrast je izuzetan, ali ponekad ne možemo da odredimo odakle svetlo dolazi tako da sav kontrast crnih i belih površina postaje samom sebi svrha. Medutim, ne osporavam napor Žeželja prema originalnom i eksperimentalnom izrazu i razumem Ćurinovu naklonost prema ovakvom stilu.

„Ožiljak od snova“ – romaneskna biografija Corta i Pratta

     Moramo, iznad svega, biti zahvalni Ćurinu na ogromnoj iskrenosti koja prožima svaku stranu ove knjige. Autor se nije ustezao da pokaže dubine svoje ranjive duše i da podeli sa nama svoje najteže i najlepše trenutke. Osim toga, Ćurin iskreno i beskompromisno progovara o svom pogledu na stripove i autore, povlačeći crtu izmedju onoga što vredi (osobeni i istraživački nastrojeni autori) i onoga što ne vredi (komercijalni stripovi i edicije u beskrajnom broju nastavaka). Ćurin ne traži da se sa njim složimo ili da sa njime polemišemo - samo podiže svoj iskreni glas u odbranu onoga što je činilo i čini najvažniji deo njegovog duhovnog života – svetski i domaći stripovi.

U celini, Ćurin kao pisac i strip istoričar zaslužuje samo pohvale. Što se njegovih stripova i ilustracija tiče, mora se priznati da je njegov crtački izraz osoben, vizuelno bogat i plemenit. Još uvek čekamo da dobijemo od njega nešto sa čvršćom stripovskom naracijom, ali on uspešno izbegava zamku da postane običan i uporediv sa drugima. Do tada možemo uživati u njegovim tekstovima.

Press: Veseli četvrtak

Izašao je novi, dvadeseti, broj bonelijevog stripa Marti Misterija i možete ga naći na kioscima širom Srbije. Naslov epizode je "Čovek bez sećanja". • scenario: Paolo Morales, crtež: Giancarlo Alessandrini.      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Piše: Zoran Đukanović

     NACRTATI ŽENU

     Jaime Hernandez – Ljubav & rakete

     Možemo se beskrajno raspravljati ko je ponajviše doneo poštovanje stripu kao umetničkoj formi grafičkog romana, Will Eisner, Alan Moore, Art Spiegelman, Neil Gaiman, Charles Burns, Daniel Clowes, Chris Ware, Marjane Satrapi... Jedno je, međutim, sigurno - glasovi braće Hernandez dali su nešto neponovljivo novo početkom osamdeseteih godina dvadesetog veka. To zvuči jednako uzbudljivo i ispunjavajuće i danas.

     Važno je biti jedan od (šestoro) braće ohrabrivanih da se bave stripom od majke koja je ljubitelj stripskih svezaka. Ipak, presudno je biti snažno okrznut pankom da bi se krenulo neobičnim putem u svetu stripa kojim se uputio Jaime Hernandez. Pank je jedan od bitnih uticaja koji su oslabili klasicističku komponentu u njegovom crtežu, koja je držanje do lepote likova i zanatske perfekcije u dočaravanju spoljašnje strane stvari. Jaime je, međutim, smesta na početku svoje crtačke karijere bio u stanju da zapuši usta vernicima realističke stilizacije. Bio je kralj crteža dorastao kodiranom ritualizmu mainstreama. Vrlo brzo počeo je da se oslobađa ove teške stilizacijske odore koja sputava jednu drugu vrstu pokreta – unutrašnje pokrete duše.

     Britansko izdanje Ljubavi i raketa, izdavačke kuće Titan, opredelilo se za odvojeno objavljivanje ovog strip serijala, koji dele braća Jaime i Gilbert Hernandez, za razliku od američkog kapitalnog tvrdoukoričenog izdanja (Fantagraphics) iz osamdesetih i devedesetih, gde su braća bila zajedno hronološki objavljivana. Godine 1989, u predgovoru za treći tom britanskog izdanja, Lisa Tuttle napisala je da doslovno shvaćen realizam osiromašuje bogatstvo sveta poričući značaj mašte u našim životima – značaj snova, slučajnosti i začudnosti kao takve.

     Kao što su mnogi naučnofantastični stripovi u stvari prikrivene ili neprikrivene sapunske opere (Flaš Gordon, Den Deri, Bak Rodžers, posebno kad ga je radio George Tuska‚ Džef Hok, Zvezdani jastrebovi i Jastrebovi kosmosa, Kosmički putnici Brodolomci vremena...), tako su stripovi Jaimea i Gilberta naizgled sapunska opera, a po dubinama svojih karakterizacija i sižejnoj složenosti – vrhunska proza. U tom smislu, njihova revolucija u stripskom mediju je mnogo radikalnija od "nekonvencionalne sapunice s elementima panka". Ipak, od sapunice i panka se moralo poći. Pank kod Jaimea jeste subverzivan, ne na grub, agresivan način. Jaimeovi pankeri su bezazleni. Subverzija se ovde sporo, tektonski dešava na nivou pripovedačkog diskursa.

     Zagrebačka izdavačka kuća Fibra (jedan od kvalitetom i kvantitetom najrelevantnijih izdavača u regiji) do sada je objavila četiri "integrala", što će reći obimne knjige na po dvesto pedeset do tristo stranica, po dve od obojice braće Hernandez. Šta ćete najlepše naći u drugom tomu Jaimeovih stripova? Smenjivanje tužnih priča, kakva je Malo čudovište, o bestijariju ljudskih odnosa i granicama ljudske (ne)prihvaćenosti, i grafičkih psihodelija, kakva je Kraljica Rena u 34. Nalik tragici priča o bokserima kakve su znali da ispričaju još jedino Sampayo i Muñoz, jeste priča Kuća bijesnih žena. Jaime, međutim, pripoveda lakše, neophrvan u potpunosti težinom.

     Dave Gibbons i Darko Macan, u svojim ranijim predgovorima za Ljubav i rakete, s mnogo razloga su naglasili fascinantni kreščendo, "pojačavanje gasa do daske" akcionog SF idioma u sceni kada Maggie visi iz helikoptera nad džunglom, a ispod nje ostaju dinosaurus u agoniji i eksplodirajući svemirski brod. Još mnogi drugi crtački, više nego impresivni tehno-dinosaurusovski pasaži mogu se sresti na ranim tablama Jaimea Hernandeza, ili pak ženska tela savršeno lepa i dizajnirana na način na koji je to umeo da radi Stan Drake u Srcu Julije Džons. Ovakve elemente ćete sve manje nalaziti u drugom i svim kasnijim tomovima njegove sage. Ali zašto, kad je lepo? Čak i u početnom kreščendu akcionog SF idioma Jaime ga već parodira: Penny uzvikne "Vau! Od ovog se prave stripovi!", a Maggie požuruje naše čitanje: "Iiik! Neka netko okrene stranicu! Vide mi se gaće!" Ovo je, međutim, samo početak Jaimeovog distanciranja od klasicističke tradicije stripskog kanona jednog Alexa Raymonda. Raymond, Drake i Jaime Hernandez, sva trojica, sjajni su kostimografi. Pripovedanje dizajnom je, međutim, za Jaimea samo početna referenca uz pomoć koje hoće da putuje mnogo dalje. To je tek jedan od Jaimeovih paradoksa. On takođe namerno ubacuje detalje neobjašnjive sa stanovišta zanatskog realizma u pozadine svojih stripskih prizora, dok je njegov brat Gilbert upravo tu tendenciju vizuelne slobode asociranja u svom opusu doveo do poetičkog vrhunca. Da je Jaime umeo i te kako da uči od Gilberta, koji naizgled i po verovanju mnogih nedovoljno upućenih posmatrača slabije crta, dokaz su Kraljica Rena u 34, Smrt Speedyja Ortiza, Devedeset tri milijuna milja od sunca... i dalje ili, pak, Muhe na stropu.
          Jednom sam pisao o odnosu Mila Manare prema ženama u njegovim stripovima, pomažući se Kunderinom podelom muškaraca na one koji u svakoj ženi tragaju za uvek istom, idealnom ženom i one kojima je veća strast u konkretnoj ženi prepoznati ono njeno, posebno, samo njoj svojstveno, ili bar do tada neotkriveno u prethodnim ženama. Manara naglašeno pripada prvoj grupi tragača. U svim njegovim ženskim likovima (onim seksualno poželjnim, a gotovo svi su, gle ti njega, baš takvi!) lako prepoznajemo uvek istu ženu. Manara ideal žene pretvara u stereotip. Umesto da pokuša da isplete motivacionu mrežu iz samog ženskog lika, on ga dekorativno interpretira od spolja i time se priklanja načelu dizajniranja, nimalo ne mareći za egzistencijalni naboj karaktera žene o kojoj govori.

     Jaimea opseda potpuno suprotan pravac egzistencijalnog putovanja. Zašto je žensko rvanje tako dobra tema za njega? Zbog labavljenja stereotipnih polnih uloga, mogućnosti njihovog preispitivanja. Da li je to prijatno, lako štivo? Sa sigurnošću mogu reći da je intrigantno i emocionalno preispitujuće. Kako je Jaimeu uspelo da održi ovde vrlo neizvestan balans lakoće i težine? Nizom paradoksa. Kao što rekoh, njegov pripovedački ton nije ozbiljan i turoban na način Sampaya i Muñoza. Jaime nam nudi, bar na prvi pogled, pripovedačku lakoću. Možda najvažniji u nizu paradoksa njegovog pristupa je "vremenski tunel": ne samo starenje nego i kretanje napred-nazad u vremenu. Šta to Jaimea toliko interesuje? Flashbackovi i flashforwardi. Ko je još u stripu pripovedao tako sjajne, nezaboravne i zanimljive priče o starenju i debljanju? Što je još važnije, Jaime je svoje priče odveo iz SF-a u periferijsku svakodnevicu. Od Mehaničara do Locasa, od izuzetnog i žanrovski ispeglanog ka jednoj autentičnijoj igri pripovedanja. "Ženskost" u Jaimeovim stripovima posmatrana je i od spolja i iznutra. Tačnije, mnogo više iznutra. Ovo je feminističkije delo od mnoštva akademskih ženskih studija.
          Sjajan osećaj za pokret i stripsku sekvencijalnost Jaime je usmerio u drugačijem pravcu od zanatskog perfekcionizma. Uvodna duža priča u prvom tomu (Mehaničarka Maggie), koja opisuje četrdesetak dana u džungli, do detalja je iscrtana, išrafirana do savršenstva (toliko da bi mu počivši Radovan Devlić pozavideo). Ovo detaljisanje uvodne epizode podseća na način na koji je Dan Barry briljirao svojom uvodnom epizodom "Svemirski zatvor", kojom je predstavio svog Flaša Gordona. Takve ekstravagance ne traju dugo. Moć transformacije koju Jaime do šokantnosti poseduje, on je usmerio kasnije ka potrazi za nijansom. Uputiti se od specijalnih efekata ka studiji raspoloženja, i stići tamo. To je najkraći rezime Jaimeovog dugog putovanja. Takvog jednog putovanja poduhvatio se nešto kasnije i David Mazzucchelli, grafički još znatno radikalnije.

     Slediti dekonstrukciju superherojskog i SF žanra u Jaimeovom delu je moguće i opravdano, to je ono što Macan implicira dovodeći u vezu revizionističke superherojske stripove sredine osamdesetih sa Ljubavlju i raketama, u to vreme redovnom literaturom Alana Moora. Ipak, postoji jedno međutim. Bez obzira na to što nije reč o ruralnom Gilbertovom nego urbanom (periferijskom) Jaimeovom pripovedačkom okolišu, pokazuje se da direktnih crtačkih i pripovedačkih, bilo tematskih bilo sižejnih nastavljača Jaimeovih stripskih dostignuća nema. Ili se možda bolje zadovoljiti indirektnim uzorima? Manje privlače epigone.

     Možemo se beskrajno raspravljati ko je ponajviše doneo poštovanje stripu kao umetničkoj formi grafičkog romana, Will Eisner, Alan Moore, Art Spiegelman, Neil Gaiman, Charles Burns, Daniel Clowes, Chris Ware, Marjane Satrapi... Jedno je, međutim, sigurno – glasovi braće Hernandez dali su nešto neponovljivo novo početkom osamdesetih godina dvadesetog veka. To zvuči jednako uzbudljivo i ispunjavajuće i danas.





     (“Vreme” br. 1.124, Beograd, 19. 07. 2012;
     neznatno prilagođen predgovor za knjigu stripa Jaime Hernandez,
     Maggie i Hoppey – Ljubav & rakete, Fibra, Zagreb, 2010)

Piše: Strip vesti

     Da ne dužim...

     STRIP VESTI IMAJU I FACEBOOK IZDANJE!!!

     Lajkujte, priključite se radu stranice, širite dalje, neću smarati promocijom preko emailova ili kao grupa... podsećam preko svoje Facebook stranice, i preko sajta...:)

     www.facebook.com/StripVesti

     Šta znači Facebook izdanje:
     Ako imate otvoren Facebook nalog, možete nove vesti pratiti putem tog servisa.
Sada svi možete da postujete priloge... ja moderiram... što će reći, brišem svako spamovanje, sve što nema veze sa stripom, svako samopromotivno iživljavanja... nije poenta da se tu dave ljudi jer će im se gluposti smučiti... kontraptoduktivan posao...
     Sve što je VEST, INFORMACIJA, reklamirajte slobodno i svoj rad tako što ćete dati link za blog, javiti kada pokrenete net strip, ili imate neko izdanje... ne puštati svaku crticu koju neko nacrta...

     STRIP VESTI žele da pomognu, ne da gnjave... na Facebook-u treba da dopune ono što ne stižem da uradim ovde na sajtu... da se stavi naslovna strana svakog novog izdanja, da se najavi svaka promocija, da to bude interaktivnije... sajt i dalje ostaje kao prava i definitivna baza proverenih informacija i vesti, mesto gde je arhiva uvek bezbednija od Facebook-a i ostalih servisa... dakle, Facebook izdanje je samo interaktivnija i brža dopuna, Facebook izdanje služi da popuni rupe koje nastanu na sajtu kada sam prezauzet poslom... koji donosi novac, što će reći "koji život znači"...

     Ajd' dosta gnjavaže, krećemo, čitamo se... kako ovde tako od noćas i na Facebook-u...

Press: SKC BGD

10. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
27 – 30. 09. 2012. Srećna Galerija,  SKC BEOGRAD
KONKURS 10. MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2012.
ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 20. AVGUSTA 2012.

---

10th INTERNATIONAL COMICS FESTIVAL
Happy Gallery SKC Belgrade, September 27th – 30th , 2012
10th INTERNATIONAL COMICS FESTIVAL CONTEST 2012
APPLICATION DEADLINE:  AUGUST 20th, 2012